Слава Храма Светог великомученика Пантелејмона у Доњој Црвици крај Бајине Баште
У селу Доња Црвица, покрај Дрине 9. августа 2024. године обележена је слава Храма Светог великомученика Пантелејмона. Како је храм посвећен једном од Светих лекара који се прославља у нашој Цркви, сада већ традиционално, уочи самог празника, служена је Света Тајна Јелеосвећења којом је началствовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, а саслуживало је свештенство храма Светог Пророка Илије у Бајиној Башти – протојереј-ставрофор Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Боро Ћутило, протојереј Владимир Малешевић, протонамесник Мирко Крупниковић, парох дубски јереј Владимир Јовановић и ђакон Милан Попадић. Велики број верног народа се окупио у овом Светом храму. На сам дан празника, служена је Света Литургија којом је началстовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Тодор Томић, пензионисани свештеник, протојереј Владимир Васиљевић, протонамесник Славко Шарац, клирик Епархије банатске, и ђакон Милан Попадић. Након заамвоне молитве, уследио је опход око храма, а затим је обављен чин освећивања славских дарова и ломљење славског колача. Овогодишњи домаћини Драган Филиповић и Александар Марковић предали су део славског колача браћи Марку и Владимиру Лукићу, који ће организовати прославу храмовне славе наредне године. Отац Милинко се обратио свима присутнима беседом, а надлежни парох, протојереј Владимир Малешевић, захвалио се свештенству, овогодишњим домаћинима и свима присутнима што су уприличили да се данашњи празник прослави са великом љубављу. Ђакон Милан Попадић
Прота др Милош Весин: О “јаловишту наше савремености”
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, обраћа нам се са новим текстом који ексклузивно, у целини, преносимо у наставку: “Умемо ли да ослушнемо ‘глас тих и благ’ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених Валових пророка?” са поднасловом “А може и овако – шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији”? Прота Милош Весин се осврће на проблематику најављеног ископавања литијума у нашој Србији и пита: “Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге!” каже о. Милош. “Заборавили смо”, пише прота Весин да „не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе“, и додаје да „овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима!”. Као посебно “јаловиште наше савремености”, отац Милош наводи пример Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу. Следи цео текст проте проф. др Милоша Весина, који најтоплије препоручујемо вашој пажњи и пажњи свих оних са којима желите да га поделите: УМЕМО ЛИ ДА ОСЛУШНЕМО ГЛАС ТИХ И БЛАГ СА ХОРИВА,ИЛИ НАС ЗАГЛУШУЈЕ СВЕ ЈАЧА ВИКА САВРЕМЕНИХ ВАЛОВИХ ПРОРОКА?(А МОЖЕ И ОВАКО – ШТА ЈЕ ТЕЖЕ: ЛИТИЈУМ, ЈАЛОВИНА, ДУША, ИЛИ ОЛИМПИЈСКИ УДАРАЦ У БОКСУ У ПОЛУТЕШКОЈ КАТЕГОРИЈИ?) Распознавање и разликовање гласова није важно само у музици, или у фонетици. Та вештина је данас све неопходнија и у ,наизглед, „малим и обичним“ свакодневним ситуацијама. А како да тек није преко потребна онда када су у питању значајнији догађаји ширих размера, догађаји који и те како обележавају време које нам је дато? Да, време нам је подарено еда бисмо у њему чинили „праве изборе“, како то мудро написа блаженоупокојени Митрополит Калист Вер. А они, ти наши избори – које свакодневно чинимо, јер увек можемо да бирамо између барем две могућности, они углавном зависе од тога какви гласови допиру до нас и који се и чији се глас дуже задржава у нама, глас који у великој мери утиче на нашу свест, али и на наша осећања. Неки гласови нас само „окрзну“, неки прођу мимо нас, а неки нас својом силином заиста ухвате под своје. И што смо им чешће изложени тиме ће и наш ум, као и душа, примати у себе све дубље и дубље трагове онога што струји прво око нас, а онда и у нама. Прослависмо ево већ и Светога пророка Илију, тог дивног другог претечу доласка Христовог, како о Св. Илији пева тропар празника. Тај празник је у извесној мери и празник умећа распознавања гласова! И нека то никога не чуди. Свако би од нас, по слабостима људским и просто урођеним дивљењем пред нечим великим, моћним и силним, очекивао да нам се највећи, најмоћнији и најсилнији, а то је увек само Онај који јесте – Бог, јавља као ветар силан и јак, који је разваљивао брда …, или …као земљотрес…, или … као огањ… Али Бог не беше ни у ветру…, ни у земљотресу…, ни у огњу…Бог је дошао као… тихи и благи поветарац (Прва књига о царевима 19,11-12). И тек је тај и такав глас, дакле не глас који сеје страх, зебњу и смутњу, већ глас тихог и благог поветарца, тек је тај глас повео дијалог са Илијом: Шта ћеш ти овде, Илија? (исто, 19,13). На нама је сада да одговоримо на два кључна питања, па да онда наставимо даље. Прво: да ли смо се за сусрет са Господом припремали исто, или барем слично, као Илија пре него што је узишао на гору Божију, гору Хорив, или нас је више „припремао“ свет око нас, одговарајући нас и од саме помисли ка успињању? И друго питање: колико ли нас данас има, који бисмо били у стању да станемо пред Господа и кажемо, искреног и отвореног срца, оно што је Илија одговорио Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију. (Прва књига о царевима 19,14)? Ко још данас има снаге да остане веран Господу, чак и по цену да је једини. Ако би се неко сада позвао на временску удаљеност између оних дана када је живео пророк Илија и ових наших дана, та временска разлика се још како да избрисати невероватном подударношћу ондашњих и садашњих друштвених збивања. Као што је Илија, у своје време, био у мањини као пророк и весник Божији, док су пророци паганског божанства Вала били и бројнији и гласнији, тако је и данас све мањи број оних који се прво припреме за сусрет са гласом који је као тихи и благи поветарац, па онда у том гласу умеју и да разазнају глас Божији, док је с друге стране непрегледно мноштво Валових поданика који су све гласнији у одбацивању оног јединог што је на потребу! Али не заборавимо, ма колико да их је било, и ма како гласни да су били, а и данас јесу, Валови пророци нису могли ни близу да приђу Илији у ревности, јер колико год да су од јутра до подне узвикивали: Вале, услиши нас. Никакав глас ни одговор не дођоше (Прва књига о царевима, 18, 26). Њихови Богови су неми, јер гласа немају. А Илијин Бог, Бог отаца наших јесте Једини Свет, а једини је јер је савршени ум, бескрајна доброта и апсолутна лепота. И све се то пројављује у начину како нам је говорио, јер …када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега (Галатима 4,4). Стрпљиви читалац се сада већ пита – А какве све ово везе има са темама у наслову? Има, драги читаоче, још како има. А има, јер је једино гора Хорив право место, а то место може данас да буде свуда око нас, има ако смо се припремали као Илија, а има и зато јер је наш разговор са Господом једини прави начин да измеримо стварну вредност и тежину свега што је у нама и око нас, под условом, наравно, да и ми данас можемо да кажемо Господу: Трудио сам се веома
Ибарске новости: Јереј Михајло Живковић, “Из парохијске ризнице: прича о Радиши Поповићу“
,,Диван је Бог у Светима Својим,“ радосно пева псаломопојац Давид, описујући чудесна дела Божија која се кроз најузвишеније створење—човека пројављује. У Божијој башти цветова је много и сваки на свој начин, својом лепотом мирише и краси. Радост је и благослов када се сусретнемо са неким ко је истински слуга Божији, често од очију многих сакривен. Тако и ја грешни и недостојни благодарим Господу на овом чудесном сусрету који се имао догодити и о којем ћу вам приповедати. Наиме, на почетку Великог Васкршњег Поста, прве седмице, када се наш народ можда и највише припрема да одмах током петка, суботе и недеље дође на Свету Литургију, исповеди се и причести, и ја сам у својој парохији одредио те дане за богослужење. Баш у петак прве седмице када служимо Литургију Пређеосвећених Дарова, непосредно пред почетак службе осетио сам веома јак бол у десном оку. Заиста, такав бол ми је до тада био крајње непознат и није постојао начин који би се могао тај бол ублажити. Покушавајући свим средствима да ублажим бол ипак сам смогао снаге да одем на време у храм и припремим се за службу. Бол није престајао, а ја сам се молио Господу да ми подаре снаге да одслужим свету литургију заједно са народом који је већ пред сам почетак испунио храм. И заиста Господ је помогао, служба се завршила мада је бол и даље био присутан. Тога дана у подне људи у парохији у селу Лозањ заказали су парастос у четрдесети дан, којем сам ја као свештеник, по својој дужности, морао да присуствујем. У одређеним случајевима, када се догоди да будемо спречени, свештеници на време замоле неког од својих колега да дођу и изврше парастос. Но, овог пута будући да је било премало времена да би неко други дошао, морао сам лично да одем, упркос болу у десном оку који није јењавао: напротив, постајао је све већи. Уз посебан физички напор, сачекао сам подне и отишао на гробље. Стигавши на гробље, као да је дошло до кулминације бола. Отеченост, упала, немогућност да гледам на десно око, бол који се протеже и изван ока… Некако сам успео да дођем до гробног места на којем се неколицина људи већ сакупила. Унапред сам замолио домаћине да ми не замере, јер имам веома јак бол и да ћу дати све од себе да одржим парастос, а да одмах након тога неког од присутних морам замолити да ме одвезе у болницу. Гледајући ме, људи су и сами приметили да се не осећам најбоље и били су спремни да помогну. Но, парастос је ипак почео. Признајем да сам у тренутку вршења парастоса услед усредсређености на бол, у потпуности заборавио коме се издаје парастос, размишљајући само о томе да се што пре заврши како би ми се указала помоћ. Уз Божију помоћ парастос је одржан. Пришао сам домаћину и рекао му како морам кренути одмах, а он је одговорио да му је то јасно и очигледно. И ето, баш у тренутку када сам полазио ка ауту домаћин је рекао: ,,Ето, покојни Радиша је био офтамолог…“ (очни лекар). Када је он то изговорио истог момента сам се сетио коме је, уствари, био одржан парастос. Парастос смо држали Радиши Поповићу, пуковнику и бившем начелнику офтамологије на Војномедицинској академији у Београду, једном од најбољих очних лекара, који је све до своје 94. Године, када се упокојио, вршио своју дужност. Радиша је био пореклом из села Лозањ. Његово име је мештанима овог села и околних села добро познато, јер готово да нема те породице којој он, на неки начин, није помогао. Често се његова помоћ састојала у обичним саветима и препорукама, после који људи нису имали потребу лично да долазе на преглед, већ би сами решили проблем. И оно што је најважније било је то да он никада није наплаћивао своје прегледе. Људима је помагао без новчане или било које друге надокнаде. Све то и много чега другог ми је у неколико секунди пролазило кроз главу. Окренуо сам се и поново стао пред гроб на ком је била његова слика из млађих дана и у полуагонији рекао: ,,Ако можеш помози“… Приповедам да је истог момента бол нестао. Заиста, као да је неко руком скинуо сав оток и отеченост и за свега неколико секунди ја сам видео потпуно јасно и чисто. То су приметили и људи који су били присутни. Више није имало потребе да идем лекару, вратио сам се потпуно исцељен и без најмањег бола који ме је читавог јутра и до поднева разарао. Нема никакве сумње да је то дело Божије учињено руком покојног Радише Поповића, који и ако није више са нама, Божијом благодаћу помаже потребитим. Диван је Бог у светима својим! Често ми познајемо само оне свете које је црква унела у диптих – календар светих, којима се молимо, клањамо, иконе правимо, цркве посвећујемо. Али колико је само оних који су читав свој живот провели у труду и били на служби онима којима је то најпотребније. О њиховом броју само Бог зна, но и они су свети. Један такав пример постоји и у нашим данима. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 9. август 2024. године
Молитвено сабрање у Петропољу и имендан монахиње Христине
Велика је радост и велика благодат сваки нови храм – то је још један прозор ка небу и место сусрета Господа и верног народа. И управо је данас била велика част наћи се у Храму Светог архангела Михајла у селу Петропољу, који је данашњом Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио Митрополит жички г.г. Јустин уведен у богослужбену употребу и предат вернима на утеху. Овај храм је на свом имању подигао г. Драгиша Пантелић 2011. године, а неколико година касније, са свим околним имањем предао Епархији жичкој на старање и употребу. У својој беседи, Митрополит је најпре рекао: „Нека је на здравље и на спасење прво служење у овом храму чији је ктитор слуга Божији Драгиша. Као што видите, драга браћо и сестре, ово је заиста дар од Бога – толико пространство и толико нетакнуте природе у овоме веку у коме живимо, који је оптерећен са свих страна.“ Владика се затим осврнуо на Житије Свете мученице Христине, нагласивши: „Када узмемо крст Господњи на себе, са Њим добијамо и славу Његову, али и све оно што је Он претрпео за нас и за наше спасење: и пљување, и цепање хитона, и шамарање, и распеће, и смрт, и тридневно погребење, али и Васкрсење… И сви ми морамо да прођемо испод Крста. Сви ми хришћани, који смо кренули за Христом морамо да осетимо Крст! Морамо да осетимо и славу, али и патњу, и тегобе, и тешкоће…“ Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Митрополиту су саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), као и ђакон Горан Вучковић уз молитвено присуство Архијерејског намесника гружанског Александра Јаћовића и ђакона Стефана Симића, док су за певницом биле сестре Манастира Благовештења и Успења. На крају Литургије Митрополит је пререзао славски колач монахињи Христини, након чега је приређена трпеза љубави за све присутне. Из канцеларије Митрополита жичког
Свештенство пожешко-ариљског намесништва у посети Пребиловцима
На позив месног свештеника братство Храма Светог Ахилија из Ариља посетило је 5. и 6. августа Пребиловце и учествовало у прослави дана Светих мученика пребиловачких и доњохерцеговачких. Са благословом Митрополита жичког господина Јустина, Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протонамесник Дарко Несторовић, јереј Александар Каранац и ђакон Драган Јанковић започели су прославу дана Светих мученика пребиловачких и доњохерцеговачких празничном вечерњом у Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима. Молитвено сабрање предводио је Архиепископ михаловско-кошички из Чешке. Гост из сестринске православне цркве Словачке и Чешке је по завршетку вечерње службе, у пригодној беседи, изразио духовну радост што је дошао у Пребиловце – место натопљено крвљу сведока Васкрслог Господа. Након вечерње службе молитвени скуп отишао је у центар Пребиловаца где је у просторијама некадашње школе отворен музеј пребиловачких жртава. Трудом и љубављу месног пароха Игора Мастиловића и стручним ангажовањем Института за проучавање геноцида у Другом светском рату отворено је ово место које треба да негује трајно сећање на учитељицу Стану Арнаут, њене ученике, малу децу, одојчад, жене и старце који су се 1941. године суочили са до тада невиђеним злом. Свечаности отварања присуствовали су Архијереји Цркве, председник Републике Српске Милорад Додик, представници влада Републике Српске, Србије и Црне Горе. У уторак 6. августа, на дан Светих новомученика, храм у Пребиловцима био је недовољно велики да прими све мноштво народа. Свету Архијерејску Литургију служио је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије уз саслуживање архиепископа михаловско-кошичког Георгија, Митрополита дизелдорфско-немачког Григорија, Митрополита захумско-херцеговачког Димитрија, Епископа буеносаиреског Кирила и Епископа будимљанско-никшићког Методија. Митрополит Григорије указао је у литургијској беседи да су у Пребиловце, у том часу таме који је надвио целу Европу, дошли вукови да покољу јагањце и да је остао жив само онај ко није био ту. А онда су затрпани у јаму и ту су чекали скоро пола века да буду сахрањени као људи. Потом је тама и лудост, најчешће лудост светских и домаћих политичара, довела до тога да се људи поново кољу. Кости пребиловачки мученика биле су разасуте у бомбардовању и нељудима који су то учинили, а и нама, деловало је да су свој посао довели до краја и да су постигли циљ. А онда је драги Бог наредио да јагањци победе вукове, да Васкрсење победи смрт, да живот победи ад и пакао. Митрополит је истакао да је за нас као хришћане важно да се покажемо достојни празника који прослављамо. А бити достојан мученичког спомена значи следити пут на који су мученици својим подвигом указали. Они су својим давањем живота посведочили да постоји нешто и од живота претежније, а то је оно што животу даје смисао. Ако смо хришћани, то је Бог и његово дејствовање у нама које се пројављује кроз врлине и следовање Његовим спасоносним речима. Круна свих врлина је љубав, која ако је савршена по речима Христовим, онда је и љубав према непријатељима. Владика Григорије је нагласио да се варају сви они који ове речи виде као неко „љубичасто хришћанство“ и подсетио на Онога који се са крста моли за своје непријатеље као и на то да је љубав према онима који нас мрзе подвиг и то озбиљнији од сваког другог, јер значи стремљење да се вољно и разумно поступа супротно импулсима и страстима. На крају Литургије извршено је благосиљање славског жита и колача. Након службе уследило је укрепљење за трпезом љубави у порти храма. Приликом повратка из Пребиловаца братство је посетило и родно место Светог Василија Острошког у селу Мркоњићу и поклонило се моштима Свете Ане, мајке острошког чудотворца. Јереј Александар Каранац
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вољавчи
У шесту недељу по Духовима, када наша Црква прославља Свету Марију Магдалину, верни народ сабрао се око свог пастира на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Вољавчи. Архиепископу и Митрополиту жичком Г. Јустину су саслуживали јереј Ненад Ивановић, сабрат Цркве Свете Тројице у Краљеву и владичански ђакон Стефан Симић. Лепоти богослужења допринео је протопсалт Иван Трајковић уз помоћ верног народа. У беседи, Митрополит Јустин нас је поучио да Христос није дошао да укаже на последице, већ на узрок греха – губитак благословеног, животворног и спасоносног односа са Извором и Узроком његовог постојања, Живим Богом. Упркос сагрешењу, Бог пројављује апсолутну љубав према људима, догађајем Свога Оваплоћења и враћањем човеку првобитног достојанства. Оснивањем Цркве продужава дело свога домостроја спасења, остављајући народу Божијем да се у њој спасава врлинским животом, пре свега сједињујући се кроз Свете тајне са Богом, и на тај начин исцељујући сваку болест и сваку немоћ. Након што је певница отпевала Благословен грјадиј во имја Господње велики број деце и присутног народа приступили су Чаши Живота. На самом крају Литургије, предстојатељ Епархије жичке је освештао нови салон и пожелео мати Теодори и сестринству да, уз Божју помоћ, наставе да раде, граде и славе Његово име. Литургијска радост пренела се и на трпезу љубави коју је уприличила игуманија Теодора са својим сестринством. Јереј Ненад Ивановић
Илиндан и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
На празник посвећен Светом Илији у Храму Светог Саве у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин, а саслуживали су протејереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, јереј Иван Босић, парох миоковачки, ђакон Милан Босић, као и братство овог храма. У току Литургије Високопреосвећени Митрополит Јустин је рукоположио гучког ђакона Милана Босића у чин презвитера, коме је након заамвоне молитве пожелео пуно благослова као новом посленику на њиви Господњој. Након причешћивања верног народа, Митрополит Јустин се обратио верном народу говорећи о историјском значају Старог Завета и улоге пророка Илије Тесвићанина, подсећајући нас да кроз његов живот можемо сагледати колико су људи овде на земљи различити и каква их животна искушења сустижу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. При завршетку Литургије уприличена је трпеза љубави у част рукоположења Милана Босића. Душан Дуњић, дипл. теолог
Слава Манастира Илиње подно Каблара
Манастир Илиње подно Каблара, и ове године прославио је своју храмовну славу, Светог Илију. Овај мали манастир, метох Манастира Благовештење у Овчар Бањи, дочекао је свој верни народ украшенoм и обновљеном портом и унутрашњости цркве. Камен по камен, из дана у дан, трудом и залагањем верника и сестара Манастира Благовештење, овај по димензијама мали православни светионик, сваку своју наредну славу дочекује са још по неком дорађеном страном порте, а небу и престолу Божијем, одашиље силне молитве и прошења верних. Воле мештани свог Светог Илију, и са надом му упућују молитве, да их оздрави, оснажи, благослови, исправи, утеши и увек води путем Божије истине и правде. Ове године, Свету Литургију служили су: архимандрит Сава (Илић), настојатељ Манастира Вујан, протојереј – ставрофор Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски и новорукоположени јерођакон Авакум (Проковић), сабрат Манастира Вујан. Поред овогодишњих колачара и верног народа, Светој Литургији присуствовали су монаси манастира: Преображење, Јовање, Јежевице и Гориоч из Истока са Космета.Свечану трпезу љубави, поводом славе свог метоха, припремила је мати Михаила игуманија Манастира Благовештење у Овчар Бањи са сестрама и овогодишњим колачарима. Свети Илија, велики пророче и чудотворче Божији, похитај нам у помоћ и подигни нас, утеши и исправи на путу успињања ка Царству Божијем. Сестринство Манастира Благовештење у Овчар Бањи
Слава Храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти
Дана 2. августа 2024. године обележена је слава храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Прослава храмовне славе започела је свечаном празничном вечерњом службом са петохлебницом којом је началстовао протојереј Драган Стевић, Архијерејски намесник пожешко – ариљски а саслуживали су му протонамесник Дарко Несторовић, јереј Бојан Милошевић, пароси ариљски, и ђакон Милан Попадић. Након вечерње службе био је уприличен пригодан културно – уметнички програм, да би након тога уследило послужење за све присутне. На сам дан празника, служена је Света Литургија којом је началстовао протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ Манастира Рача, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, протојереј – ставрофор Горан Милинковић, парох бајинобаштански, протонамесник Петар Лазић, парох чајетински, протонамесник Славко Шарац, клирик епархије банатске, ђакон сремскомитровачки Стефан Недић и ђакон косјерићки Ненад Петровић. Присуствовао је доста верног народа а међу њима је била је и председница општине Бајина Башта, Весна Ђурић, са својим сарадницима. Након заамвоне молитве, испред храма обављен је чин освећивања славских дарова и ломљење славског колача. Уследио је културно – уметнички програм за све присутне а потом и славски ручак који је припремио овогодишњи домаћин, господин Миладин Јанковић. За домаћина наредне године јавио се господин Александар Костић. Старешина храма, протојереј Владимир Васиљевић, поздравио је све присутне и захвалио се домаћину славе и учесницима програма. Ђакон Милан Попадић
Слава Храма Светог великомученика Пантелејмона у Доњој Црвици крај Бајине Баште
У селу Доња Црвица, покрај Дрине 9. августа 2024. године обележена је слава Храма Светог великомученика Пантелејмона. Како је храм посвећен једном од Светих лекара који се прославља у нашој Цркви, сада већ традиционално, уочи самог празника, служена је Света Тајна Јелеосвећења којом је началствовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, а саслуживало је свештенство храма Светог Пророка Илије у Бајиној Башти – протојереј-ставрофор Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Боро Ћутило, протојереј Владимир Малешевић, протонамесник Мирко Крупниковић, парох дубски јереј Владимир Јовановић и ђакон Милан Попадић. Велики број верног народа се окупио у овом Светом храму. На сам дан празника, служена је Света Литургија којом је началстовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Тодор Томић, пензионисани свештеник, протојереј Владимир Васиљевић, протонамесник Славко Шарац, клирик Епархије банатске, и ђакон Милан Попадић. Након заамвоне молитве, уследио је опход око храма, а затим је обављен чин освећивања славских дарова и ломљење славског колача. Овогодишњи домаћини Драган Филиповић и Александар Марковић предали су део славског колача браћи Марку и Владимиру Лукићу, који ће организовати прославу храмовне славе наредне године. Отац Милинко се обратио свима присутнима беседом, а надлежни парох, протојереј Владимир Малешевић, захвалио се свештенству, овогодишњим домаћинима и свима присутнима што су уприличили да се данашњи празник прослави са великом љубављу. Ђакон Милан Попадић
Прота др Милош Весин: О “јаловишту наше савремености”
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, обраћа нам се са новим текстом који ексклузивно, у целини, преносимо у наставку: “Умемо ли да ослушнемо ‘глас тих и благ’ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених Валових пророка?” са поднасловом “А може и овако – шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији”? Прота Милош Весин се осврће на проблематику најављеног ископавања литијума у нашој Србији и пита: “Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге!” каже о. Милош. “Заборавили смо”, пише прота Весин да „не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе“, и додаје да „овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима!”. Као посебно “јаловиште наше савремености”, отац Милош наводи пример Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу. Следи цео текст проте проф. др Милоша Весина, који најтоплије препоручујемо вашој пажњи и пажњи свих оних са којима желите да га поделите: УМЕМО ЛИ ДА ОСЛУШНЕМО ГЛАС ТИХ И БЛАГ СА ХОРИВА,ИЛИ НАС ЗАГЛУШУЈЕ СВЕ ЈАЧА ВИКА САВРЕМЕНИХ ВАЛОВИХ ПРОРОКА?(А МОЖЕ И ОВАКО – ШТА ЈЕ ТЕЖЕ: ЛИТИЈУМ, ЈАЛОВИНА, ДУША, ИЛИ ОЛИМПИЈСКИ УДАРАЦ У БОКСУ У ПОЛУТЕШКОЈ КАТЕГОРИЈИ?) Распознавање и разликовање гласова није важно само у музици, или у фонетици. Та вештина је данас све неопходнија и у ,наизглед, „малим и обичним“ свакодневним ситуацијама. А како да тек није преко потребна онда када су у питању значајнији догађаји ширих размера, догађаји који и те како обележавају време које нам је дато? Да, време нам је подарено еда бисмо у њему чинили „праве изборе“, како то мудро написа блаженоупокојени Митрополит Калист Вер. А они, ти наши избори – које свакодневно чинимо, јер увек можемо да бирамо између барем две могућности, они углавном зависе од тога какви гласови допиру до нас и који се и чији се глас дуже задржава у нама, глас који у великој мери утиче на нашу свест, али и на наша осећања. Неки гласови нас само „окрзну“, неки прођу мимо нас, а неки нас својом силином заиста ухвате под своје. И што смо им чешће изложени тиме ће и наш ум, као и душа, примати у себе све дубље и дубље трагове онога што струји прво око нас, а онда и у нама. Прослависмо ево већ и Светога пророка Илију, тог дивног другог претечу доласка Христовог, како о Св. Илији пева тропар празника. Тај празник је у извесној мери и празник умећа распознавања гласова! И нека то никога не чуди. Свако би од нас, по слабостима људским и просто урођеним дивљењем пред нечим великим, моћним и силним, очекивао да нам се највећи, најмоћнији и најсилнији, а то је увек само Онај који јесте – Бог, јавља као ветар силан и јак, који је разваљивао брда …, или …као земљотрес…, или … као огањ… Али Бог не беше ни у ветру…, ни у земљотресу…, ни у огњу…Бог је дошао као… тихи и благи поветарац (Прва књига о царевима 19,11-12). И тек је тај и такав глас, дакле не глас који сеје страх, зебњу и смутњу, већ глас тихог и благог поветарца, тек је тај глас повео дијалог са Илијом: Шта ћеш ти овде, Илија? (исто, 19,13). На нама је сада да одговоримо на два кључна питања, па да онда наставимо даље. Прво: да ли смо се за сусрет са Господом припремали исто, или барем слично, као Илија пре него што је узишао на гору Божију, гору Хорив, или нас је више „припремао“ свет око нас, одговарајући нас и од саме помисли ка успињању? И друго питање: колико ли нас данас има, који бисмо били у стању да станемо пред Господа и кажемо, искреног и отвореног срца, оно што је Илија одговорио Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију. (Прва књига о царевима 19,14)? Ко још данас има снаге да остане веран Господу, чак и по цену да је једини. Ако би се неко сада позвао на временску удаљеност између оних дана када је живео пророк Илија и ових наших дана, та временска разлика се још како да избрисати невероватном подударношћу ондашњих и садашњих друштвених збивања. Као што је Илија, у своје време, био у мањини као пророк и весник Божији, док су пророци паганског божанства Вала били и бројнији и гласнији, тако је и данас све мањи број оних који се прво припреме за сусрет са гласом који је као тихи и благи поветарац, па онда у том гласу умеју и да разазнају глас Божији, док је с друге стране непрегледно мноштво Валових поданика који су све гласнији у одбацивању оног јединог што је на потребу! Али не заборавимо, ма колико да их је било, и ма како гласни да су били, а и данас јесу, Валови пророци нису могли ни близу да приђу Илији у ревности, јер колико год да су од јутра до подне узвикивали: Вале, услиши нас. Никакав глас ни одговор не дођоше (Прва књига о царевима, 18, 26). Њихови Богови су неми, јер гласа немају. А Илијин Бог, Бог отаца наших јесте Једини Свет, а једини је јер је савршени ум, бескрајна доброта и апсолутна лепота. И све се то пројављује у начину како нам је говорио, јер …када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега (Галатима 4,4). Стрпљиви читалац се сада већ пита – А какве све ово везе има са темама у наслову? Има, драги читаоче, још како има. А има, јер је једино гора Хорив право место, а то место може данас да буде свуда око нас, има ако смо се припремали као Илија, а има и зато јер је наш разговор са Господом једини прави начин да измеримо стварну вредност и тежину свега што је у нама и око нас, под условом, наравно, да и ми данас можемо да кажемо Господу: Трудио сам се веома
Ибарске новости: Јереј Михајло Живковић, “Из парохијске ризнице: прича о Радиши Поповићу“
,,Диван је Бог у Светима Својим,“ радосно пева псаломопојац Давид, описујући чудесна дела Божија која се кроз најузвишеније створење—човека пројављује. У Божијој башти цветова је много и сваки на свој начин, својом лепотом мирише и краси. Радост је и благослов када се сусретнемо са неким ко је истински слуга Божији, често од очију многих сакривен. Тако и ја грешни и недостојни благодарим Господу на овом чудесном сусрету који се имао догодити и о којем ћу вам приповедати. Наиме, на почетку Великог Васкршњег Поста, прве седмице, када се наш народ можда и највише припрема да одмах током петка, суботе и недеље дође на Свету Литургију, исповеди се и причести, и ја сам у својој парохији одредио те дане за богослужење. Баш у петак прве седмице када служимо Литургију Пређеосвећених Дарова, непосредно пред почетак службе осетио сам веома јак бол у десном оку. Заиста, такав бол ми је до тада био крајње непознат и није постојао начин који би се могао тај бол ублажити. Покушавајући свим средствима да ублажим бол ипак сам смогао снаге да одем на време у храм и припремим се за службу. Бол није престајао, а ја сам се молио Господу да ми подаре снаге да одслужим свету литургију заједно са народом који је већ пред сам почетак испунио храм. И заиста Господ је помогао, служба се завршила мада је бол и даље био присутан. Тога дана у подне људи у парохији у селу Лозањ заказали су парастос у четрдесети дан, којем сам ја као свештеник, по својој дужности, морао да присуствујем. У одређеним случајевима, када се догоди да будемо спречени, свештеници на време замоле неког од својих колега да дођу и изврше парастос. Но, овог пута будући да је било премало времена да би неко други дошао, морао сам лично да одем, упркос болу у десном оку који није јењавао: напротив, постајао је све већи. Уз посебан физички напор, сачекао сам подне и отишао на гробље. Стигавши на гробље, као да је дошло до кулминације бола. Отеченост, упала, немогућност да гледам на десно око, бол који се протеже и изван ока… Некако сам успео да дођем до гробног места на којем се неколицина људи већ сакупила. Унапред сам замолио домаћине да ми не замере, јер имам веома јак бол и да ћу дати све од себе да одржим парастос, а да одмах након тога неког од присутних морам замолити да ме одвезе у болницу. Гледајући ме, људи су и сами приметили да се не осећам најбоље и били су спремни да помогну. Но, парастос је ипак почео. Признајем да сам у тренутку вршења парастоса услед усредсређености на бол, у потпуности заборавио коме се издаје парастос, размишљајући само о томе да се што пре заврши како би ми се указала помоћ. Уз Божију помоћ парастос је одржан. Пришао сам домаћину и рекао му како морам кренути одмах, а он је одговорио да му је то јасно и очигледно. И ето, баш у тренутку када сам полазио ка ауту домаћин је рекао: ,,Ето, покојни Радиша је био офтамолог…“ (очни лекар). Када је он то изговорио истог момента сам се сетио коме је, уствари, био одржан парастос. Парастос смо држали Радиши Поповићу, пуковнику и бившем начелнику офтамологије на Војномедицинској академији у Београду, једном од најбољих очних лекара, који је све до своје 94. Године, када се упокојио, вршио своју дужност. Радиша је био пореклом из села Лозањ. Његово име је мештанима овог села и околних села добро познато, јер готово да нема те породице којој он, на неки начин, није помогао. Често се његова помоћ састојала у обичним саветима и препорукама, после који људи нису имали потребу лично да долазе на преглед, већ би сами решили проблем. И оно што је најважније било је то да он никада није наплаћивао своје прегледе. Људима је помагао без новчане или било које друге надокнаде. Све то и много чега другог ми је у неколико секунди пролазило кроз главу. Окренуо сам се и поново стао пред гроб на ком је била његова слика из млађих дана и у полуагонији рекао: ,,Ако можеш помози“… Приповедам да је истог момента бол нестао. Заиста, као да је неко руком скинуо сав оток и отеченост и за свега неколико секунди ја сам видео потпуно јасно и чисто. То су приметили и људи који су били присутни. Више није имало потребе да идем лекару, вратио сам се потпуно исцељен и без најмањег бола који ме је читавог јутра и до поднева разарао. Нема никакве сумње да је то дело Божије учињено руком покојног Радише Поповића, који и ако није више са нама, Божијом благодаћу помаже потребитим. Диван је Бог у светима својим! Често ми познајемо само оне свете које је црква унела у диптих – календар светих, којима се молимо, клањамо, иконе правимо, цркве посвећујемо. Али колико је само оних који су читав свој живот провели у труду и били на служби онима којима је то најпотребније. О њиховом броју само Бог зна, но и они су свети. Један такав пример постоји и у нашим данима. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 9. август 2024. године
Молитвено сабрање у Петропољу и имендан монахиње Христине
Велика је радост и велика благодат сваки нови храм – то је још један прозор ка небу и место сусрета Господа и верног народа. И управо је данас била велика част наћи се у Храму Светог архангела Михајла у селу Петропољу, који је данашњом Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио Митрополит жички г.г. Јустин уведен у богослужбену употребу и предат вернима на утеху. Овај храм је на свом имању подигао г. Драгиша Пантелић 2011. године, а неколико година касније, са свим околним имањем предао Епархији жичкој на старање и употребу. У својој беседи, Митрополит је најпре рекао: „Нека је на здравље и на спасење прво служење у овом храму чији је ктитор слуга Божији Драгиша. Као што видите, драга браћо и сестре, ово је заиста дар од Бога – толико пространство и толико нетакнуте природе у овоме веку у коме живимо, који је оптерећен са свих страна.“ Владика се затим осврнуо на Житије Свете мученице Христине, нагласивши: „Када узмемо крст Господњи на себе, са Њим добијамо и славу Његову, али и све оно што је Он претрпео за нас и за наше спасење: и пљување, и цепање хитона, и шамарање, и распеће, и смрт, и тридневно погребење, али и Васкрсење… И сви ми морамо да прођемо испод Крста. Сви ми хришћани, који смо кренули за Христом морамо да осетимо Крст! Морамо да осетимо и славу, али и патњу, и тегобе, и тешкоће…“ Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Митрополиту су саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), као и ђакон Горан Вучковић уз молитвено присуство Архијерејског намесника гружанског Александра Јаћовића и ђакона Стефана Симића, док су за певницом биле сестре Манастира Благовештења и Успења. На крају Литургије Митрополит је пререзао славски колач монахињи Христини, након чега је приређена трпеза љубави за све присутне. Из канцеларије Митрополита жичког
Свештенство пожешко-ариљског намесништва у посети Пребиловцима
На позив месног свештеника братство Храма Светог Ахилија из Ариља посетило је 5. и 6. августа Пребиловце и учествовало у прослави дана Светих мученика пребиловачких и доњохерцеговачких. Са благословом Митрополита жичког господина Јустина, Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протонамесник Дарко Несторовић, јереј Александар Каранац и ђакон Драган Јанковић започели су прославу дана Светих мученика пребиловачких и доњохерцеговачких празничном вечерњом у Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима. Молитвено сабрање предводио је Архиепископ михаловско-кошички из Чешке. Гост из сестринске православне цркве Словачке и Чешке је по завршетку вечерње службе, у пригодној беседи, изразио духовну радост што је дошао у Пребиловце – место натопљено крвљу сведока Васкрслог Господа. Након вечерње службе молитвени скуп отишао је у центар Пребиловаца где је у просторијама некадашње школе отворен музеј пребиловачких жртава. Трудом и љубављу месног пароха Игора Мастиловића и стручним ангажовањем Института за проучавање геноцида у Другом светском рату отворено је ово место које треба да негује трајно сећање на учитељицу Стану Арнаут, њене ученике, малу децу, одојчад, жене и старце који су се 1941. године суочили са до тада невиђеним злом. Свечаности отварања присуствовали су Архијереји Цркве, председник Републике Српске Милорад Додик, представници влада Републике Српске, Србије и Црне Горе. У уторак 6. августа, на дан Светих новомученика, храм у Пребиловцима био је недовољно велики да прими све мноштво народа. Свету Архијерејску Литургију служио је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије уз саслуживање архиепископа михаловско-кошичког Георгија, Митрополита дизелдорфско-немачког Григорија, Митрополита захумско-херцеговачког Димитрија, Епископа буеносаиреског Кирила и Епископа будимљанско-никшићког Методија. Митрополит Григорије указао је у литургијској беседи да су у Пребиловце, у том часу таме који је надвио целу Европу, дошли вукови да покољу јагањце и да је остао жив само онај ко није био ту. А онда су затрпани у јаму и ту су чекали скоро пола века да буду сахрањени као људи. Потом је тама и лудост, најчешће лудост светских и домаћих политичара, довела до тога да се људи поново кољу. Кости пребиловачки мученика биле су разасуте у бомбардовању и нељудима који су то учинили, а и нама, деловало је да су свој посао довели до краја и да су постигли циљ. А онда је драги Бог наредио да јагањци победе вукове, да Васкрсење победи смрт, да живот победи ад и пакао. Митрополит је истакао да је за нас као хришћане важно да се покажемо достојни празника који прослављамо. А бити достојан мученичког спомена значи следити пут на који су мученици својим подвигом указали. Они су својим давањем живота посведочили да постоји нешто и од живота претежније, а то је оно што животу даје смисао. Ако смо хришћани, то је Бог и његово дејствовање у нама које се пројављује кроз врлине и следовање Његовим спасоносним речима. Круна свих врлина је љубав, која ако је савршена по речима Христовим, онда је и љубав према непријатељима. Владика Григорије је нагласио да се варају сви они који ове речи виде као неко „љубичасто хришћанство“ и подсетио на Онога који се са крста моли за своје непријатеље као и на то да је љубав према онима који нас мрзе подвиг и то озбиљнији од сваког другог, јер значи стремљење да се вољно и разумно поступа супротно импулсима и страстима. На крају Литургије извршено је благосиљање славског жита и колача. Након службе уследило је укрепљење за трпезом љубави у порти храма. Приликом повратка из Пребиловаца братство је посетило и родно место Светог Василија Острошког у селу Мркоњићу и поклонило се моштима Свете Ане, мајке острошког чудотворца. Јереј Александар Каранац
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вољавчи
У шесту недељу по Духовима, када наша Црква прославља Свету Марију Магдалину, верни народ сабрао се око свог пастира на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Вољавчи. Архиепископу и Митрополиту жичком Г. Јустину су саслуживали јереј Ненад Ивановић, сабрат Цркве Свете Тројице у Краљеву и владичански ђакон Стефан Симић. Лепоти богослужења допринео је протопсалт Иван Трајковић уз помоћ верног народа. У беседи, Митрополит Јустин нас је поучио да Христос није дошао да укаже на последице, већ на узрок греха – губитак благословеног, животворног и спасоносног односа са Извором и Узроком његовог постојања, Живим Богом. Упркос сагрешењу, Бог пројављује апсолутну љубав према људима, догађајем Свога Оваплоћења и враћањем човеку првобитног достојанства. Оснивањем Цркве продужава дело свога домостроја спасења, остављајући народу Божијем да се у њој спасава врлинским животом, пре свега сједињујући се кроз Свете тајне са Богом, и на тај начин исцељујући сваку болест и сваку немоћ. Након што је певница отпевала Благословен грјадиј во имја Господње велики број деце и присутног народа приступили су Чаши Живота. На самом крају Литургије, предстојатељ Епархије жичке је освештао нови салон и пожелео мати Теодори и сестринству да, уз Божју помоћ, наставе да раде, граде и славе Његово име. Литургијска радост пренела се и на трпезу љубави коју је уприличила игуманија Теодора са својим сестринством. Јереј Ненад Ивановић
Илиндан и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
На празник посвећен Светом Илији у Храму Светог Саве у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин, а саслуживали су протејереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, јереј Иван Босић, парох миоковачки, ђакон Милан Босић, као и братство овог храма. У току Литургије Високопреосвећени Митрополит Јустин је рукоположио гучког ђакона Милана Босића у чин презвитера, коме је након заамвоне молитве пожелео пуно благослова као новом посленику на њиви Господњој. Након причешћивања верног народа, Митрополит Јустин се обратио верном народу говорећи о историјском значају Старог Завета и улоге пророка Илије Тесвићанина, подсећајући нас да кроз његов живот можемо сагледати колико су људи овде на земљи различити и каква их животна искушења сустижу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. При завршетку Литургије уприличена је трпеза љубави у част рукоположења Милана Босића. Душан Дуњић, дипл. теолог
Слава Манастира Илиње подно Каблара
Манастир Илиње подно Каблара, и ове године прославио је своју храмовну славу, Светог Илију. Овај мали манастир, метох Манастира Благовештење у Овчар Бањи, дочекао је свој верни народ украшенoм и обновљеном портом и унутрашњости цркве. Камен по камен, из дана у дан, трудом и залагањем верника и сестара Манастира Благовештење, овај по димензијама мали православни светионик, сваку своју наредну славу дочекује са још по неком дорађеном страном порте, а небу и престолу Божијем, одашиље силне молитве и прошења верних. Воле мештани свог Светог Илију, и са надом му упућују молитве, да их оздрави, оснажи, благослови, исправи, утеши и увек води путем Божије истине и правде. Ове године, Свету Литургију служили су: архимандрит Сава (Илић), настојатељ Манастира Вујан, протојереј – ставрофор Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски и новорукоположени јерођакон Авакум (Проковић), сабрат Манастира Вујан. Поред овогодишњих колачара и верног народа, Светој Литургији присуствовали су монаси манастира: Преображење, Јовање, Јежевице и Гориоч из Истока са Космета.Свечану трпезу љубави, поводом славе свог метоха, припремила је мати Михаила игуманија Манастира Благовештење у Овчар Бањи са сестрама и овогодишњим колачарима. Свети Илија, велики пророче и чудотворче Божији, похитај нам у помоћ и подигни нас, утеши и исправи на путу успињања ка Царству Божијем. Сестринство Манастира Благовештење у Овчар Бањи
Слава Храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти
Дана 2. августа 2024. године обележена је слава храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Прослава храмовне славе започела је свечаном празничном вечерњом службом са петохлебницом којом је началстовао протојереј Драган Стевић, Архијерејски намесник пожешко – ариљски а саслуживали су му протонамесник Дарко Несторовић, јереј Бојан Милошевић, пароси ариљски, и ђакон Милан Попадић. Након вечерње службе био је уприличен пригодан културно – уметнички програм, да би након тога уследило послужење за све присутне. На сам дан празника, служена је Света Литургија којом је началстовао протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ Манастира Рача, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, протојереј – ставрофор Горан Милинковић, парох бајинобаштански, протонамесник Петар Лазић, парох чајетински, протонамесник Славко Шарац, клирик епархије банатске, ђакон сремскомитровачки Стефан Недић и ђакон косјерићки Ненад Петровић. Присуствовао је доста верног народа а међу њима је била је и председница општине Бајина Башта, Весна Ђурић, са својим сарадницима. Након заамвоне молитве, испред храма обављен је чин освећивања славских дарова и ломљење славског колача. Уследио је културно – уметнички програм за све присутне а потом и славски ручак који је припремио овогодишњи домаћин, господин Миладин Јанковић. За домаћина наредне године јавио се господин Александар Костић. Старешина храма, протојереј Владимир Васиљевић, поздравио је све присутне и захвалио се домаћину славе и учесницима програма. Ђакон Милан Попадић