РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић: Пост је преображај душевних сила и освећење чула
Најава: Врњачка Бања, 27. 08. 2024. Представљање нових публикација и издавачке делатности Епархије жичке
Ибарске новости: Игуман Никон (Воробјов), Мера духовног раста човековог је његово смирење
Драга…! Мир и милост од Господа теби и свима твојима. Добио сам твоје писмо. Одавно ниси писала о своме стању. Ја се радујем ономе што пишеш, ако заиста преживљаваш оно што описујеш. Људи ми често пишу само о својим маштањима или о ономе што су прочитали или од некога чули. Оно што ти описујеш неизоставно бива са сваким човеком, који правилно иде духовним путем. Спасавај се, труди се, моли се, чувај мир са свима, не осуђуј никог, но свакога пожали и уздахни због њих Господу, да им опрости и уразуми их на спасење. Мера духовног раста човека је његово смирење. Што је човек виши духом, то је смиренији. И обратно, што је смиренији, то је виши. Човека Богу приближава смирење, а не приближавају га правила, не метанија, не постови, не читање речи Божије. Без смирења сви, па чак и највећи подвизи не само да нису корисни, него могу и потпуно упропастити човека. А и у наше време може се видети да човек тек што се мало више Богу моли, и чита Псалтир, и држи пост—већ себе сматра вишим од других, осуђује ближње, почиње да учи друге и када га не питају, и тако даље, и тиме показује своју духовну празнину и удаљавање од Господа—у ,,земљу далеку“… Бој се високог мишљења о себи. Господ Исус Христос каже да, иако све што је прописано извршите(тј. испуните све заповести), треба да сматрате себе слугама непотребним, да сте учинили само оно што сте били обавезни да учините. А спасење је дар Божји смиренима и скрушенима срцем. Зато и треба молити од Господа смирење. Осуђивање ближњих и увредљивост неспојиви су са смирењем. Ако осуђујемо друге или вређамо због туђих речи и поступака, ми уопште немамо никаквог смирења. Свети подвижници су искрено благодарили онима који су их вређали и омаловажавали, јер су се трпљењем увреда учили смирењу. Мајка Божја потврђује да ју је Господ изабрао због њеног смирења. Сам Спаситељ позива све да се од Њега уче смирењу—не посту, не молитви, чак не ни љубави према ближњем, него – смирењу. Само преко смирења човек постаје један дух са Господом, који је смирио себе у толикој мери, да се изложио пљувању и шамарима и крсној смрти. Само је по себи разумљиво да смо ми дужни да се свим силама трудимо да испунимо све Божје заповести, али опет, понављам, без смирења су сви ти напори или бескорисни или, чак, штетни. Нека те Господ уразуми, нека те избави од лукавства непријатеља видљивих и невидљивих. Нека те Господ благослови! Игуман Никон (Воробјов) Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 16. август 2024. године
Свети Јован Златоусти: Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње?
„Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се с њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што неће ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо?! Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње?“
Канонска посета Митрополита Јустина Храму Светог архангела Гаврила у Катрзи
У недељу 7. по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Катрзи, у Храму Светог архангела Гаврила. Саслуживали су Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, протојереј-ставрофор Обрад Стевановић, протојереј Владимир Вулета, јереј Јован Стевановић, ђакон Стефан Симић и новорукоположени ђакон Никола Стевановић. Имали смо част и благослов да Митрополит Јустин рукоположи у нашем храму у чин ђакона Николу Стевановића. Старешина храма отац Владимир Вулета рукопроизведен је у чин протојереја. Литургији и трпези љубави присуствовало је мноштво верног народа.Литургију је улепшао појањем протопсалт Иван Трајковић уз помоћ неколико богослова и верног народа.По благослову Митрополита Јустина, Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић обратио се пригодном беседом верном народу.У парохијском дому, захвалном беседом обратио се домаћин и старешина Храма Светог архангела Гаврила, отац Владимир Вулета. Студент ПБФ-а Лука Поповић
Најава: Краљево, Жички духовни сабор Преображење 2024, 16-19. август
Нови издавачки подухват Епархије жичке: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма
Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма: Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024. Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ, др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима. Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности. Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека. Следеће поглавље књиге, Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе. Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу. У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности. Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним. Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу да живот. Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар. Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити. У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање. Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање. У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере уметности. Један од текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције. Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света. У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа. У тексту Дидактички моменат у
Слава Храма Светог великомученика Пантелејмона у Доњој Црвици крај Бајине Баште
У селу Доња Црвица, покрај Дрине 9. августа 2024. године обележена је слава Храма Светог великомученика Пантелејмона. Како је храм посвећен једном од Светих лекара који се прославља у нашој Цркви, сада већ традиционално, уочи самог празника, служена је Света Тајна Јелеосвећења којом је началствовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, а саслуживало је свештенство храма Светог Пророка Илије у Бајиној Башти – протојереј-ставрофор Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Боро Ћутило, протојереј Владимир Малешевић, протонамесник Мирко Крупниковић, парох дубски јереј Владимир Јовановић и ђакон Милан Попадић. Велики број верног народа се окупио у овом Светом храму. На сам дан празника, служена је Света Литургија којом је началстовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Тодор Томић, пензионисани свештеник, протојереј Владимир Васиљевић, протонамесник Славко Шарац, клирик Епархије банатске, и ђакон Милан Попадић. Након заамвоне молитве, уследио је опход око храма, а затим је обављен чин освећивања славских дарова и ломљење славског колача. Овогодишњи домаћини Драган Филиповић и Александар Марковић предали су део славског колача браћи Марку и Владимиру Лукићу, који ће организовати прославу храмовне славе наредне године. Отац Милинко се обратио свима присутнима беседом, а надлежни парох, протојереј Владимир Малешевић, захвалио се свештенству, овогодишњим домаћинима и свима присутнима што су уприличили да се данашњи празник прослави са великом љубављу. Ђакон Милан Попадић
Прота др Милош Весин: О “јаловишту наше савремености”
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, обраћа нам се са новим текстом који ексклузивно, у целини, преносимо у наставку: “Умемо ли да ослушнемо ‘глас тих и благ’ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених Валових пророка?” са поднасловом “А може и овако – шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији”? Прота Милош Весин се осврће на проблематику најављеног ископавања литијума у нашој Србији и пита: “Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге!” каже о. Милош. “Заборавили смо”, пише прота Весин да „не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе“, и додаје да „овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима!”. Као посебно “јаловиште наше савремености”, отац Милош наводи пример Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу. Следи цео текст проте проф. др Милоша Весина, који најтоплије препоручујемо вашој пажњи и пажњи свих оних са којима желите да га поделите: УМЕМО ЛИ ДА ОСЛУШНЕМО ГЛАС ТИХ И БЛАГ СА ХОРИВА,ИЛИ НАС ЗАГЛУШУЈЕ СВЕ ЈАЧА ВИКА САВРЕМЕНИХ ВАЛОВИХ ПРОРОКА?(А МОЖЕ И ОВАКО – ШТА ЈЕ ТЕЖЕ: ЛИТИЈУМ, ЈАЛОВИНА, ДУША, ИЛИ ОЛИМПИЈСКИ УДАРАЦ У БОКСУ У ПОЛУТЕШКОЈ КАТЕГОРИЈИ?) Распознавање и разликовање гласова није важно само у музици, или у фонетици. Та вештина је данас све неопходнија и у ,наизглед, „малим и обичним“ свакодневним ситуацијама. А како да тек није преко потребна онда када су у питању значајнији догађаји ширих размера, догађаји који и те како обележавају време које нам је дато? Да, време нам је подарено еда бисмо у њему чинили „праве изборе“, како то мудро написа блаженоупокојени Митрополит Калист Вер. А они, ти наши избори – које свакодневно чинимо, јер увек можемо да бирамо између барем две могућности, они углавном зависе од тога какви гласови допиру до нас и који се и чији се глас дуже задржава у нама, глас који у великој мери утиче на нашу свест, али и на наша осећања. Неки гласови нас само „окрзну“, неки прођу мимо нас, а неки нас својом силином заиста ухвате под своје. И што смо им чешће изложени тиме ће и наш ум, као и душа, примати у себе све дубље и дубље трагове онога што струји прво око нас, а онда и у нама. Прослависмо ево већ и Светога пророка Илију, тог дивног другог претечу доласка Христовог, како о Св. Илији пева тропар празника. Тај празник је у извесној мери и празник умећа распознавања гласова! И нека то никога не чуди. Свако би од нас, по слабостима људским и просто урођеним дивљењем пред нечим великим, моћним и силним, очекивао да нам се највећи, најмоћнији и најсилнији, а то је увек само Онај који јесте – Бог, јавља као ветар силан и јак, који је разваљивао брда …, или …као земљотрес…, или … као огањ… Али Бог не беше ни у ветру…, ни у земљотресу…, ни у огњу…Бог је дошао као… тихи и благи поветарац (Прва књига о царевима 19,11-12). И тек је тај и такав глас, дакле не глас који сеје страх, зебњу и смутњу, већ глас тихог и благог поветарца, тек је тај глас повео дијалог са Илијом: Шта ћеш ти овде, Илија? (исто, 19,13). На нама је сада да одговоримо на два кључна питања, па да онда наставимо даље. Прво: да ли смо се за сусрет са Господом припремали исто, или барем слично, као Илија пре него што је узишао на гору Божију, гору Хорив, или нас је више „припремао“ свет око нас, одговарајући нас и од саме помисли ка успињању? И друго питање: колико ли нас данас има, који бисмо били у стању да станемо пред Господа и кажемо, искреног и отвореног срца, оно што је Илија одговорио Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију. (Прва књига о царевима 19,14)? Ко још данас има снаге да остане веран Господу, чак и по цену да је једини. Ако би се неко сада позвао на временску удаљеност између оних дана када је живео пророк Илија и ових наших дана, та временска разлика се још како да избрисати невероватном подударношћу ондашњих и садашњих друштвених збивања. Као што је Илија, у своје време, био у мањини као пророк и весник Божији, док су пророци паганског божанства Вала били и бројнији и гласнији, тако је и данас све мањи број оних који се прво припреме за сусрет са гласом који је као тихи и благи поветарац, па онда у том гласу умеју и да разазнају глас Божији, док је с друге стране непрегледно мноштво Валових поданика који су све гласнији у одбацивању оног јединог што је на потребу! Али не заборавимо, ма колико да их је било, и ма како гласни да су били, а и данас јесу, Валови пророци нису могли ни близу да приђу Илији у ревности, јер колико год да су од јутра до подне узвикивали: Вале, услиши нас. Никакав глас ни одговор не дођоше (Прва књига о царевима, 18, 26). Њихови Богови су неми, јер гласа немају. А Илијин Бог, Бог отаца наших јесте Једини Свет, а једини је јер је савршени ум, бескрајна доброта и апсолутна лепота. И све се то пројављује у начину како нам је говорио, јер …када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега (Галатима 4,4). Стрпљиви читалац се сада већ пита – А какве све ово везе има са темама у наслову? Има, драги читаоче, још како има. А има, јер је једино гора Хорив право место, а то место може данас да буде свуда око нас, има ако смо се припремали као Илија, а има и зато јер је наш разговор са Господом једини прави начин да измеримо стварну вредност и тежину свега што је у нама и око нас, под условом, наравно, да и ми данас можемо да кажемо Господу: Трудио сам се веома
РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић: Пост је преображај душевних сила и освећење чула
Најава: Врњачка Бања, 27. 08. 2024. Представљање нових публикација и издавачке делатности Епархије жичке
Ибарске новости: Игуман Никон (Воробјов), Мера духовног раста човековог је његово смирење
Драга…! Мир и милост од Господа теби и свима твојима. Добио сам твоје писмо. Одавно ниси писала о своме стању. Ја се радујем ономе што пишеш, ако заиста преживљаваш оно што описујеш. Људи ми често пишу само о својим маштањима или о ономе што су прочитали или од некога чули. Оно што ти описујеш неизоставно бива са сваким човеком, који правилно иде духовним путем. Спасавај се, труди се, моли се, чувај мир са свима, не осуђуј никог, но свакога пожали и уздахни због њих Господу, да им опрости и уразуми их на спасење. Мера духовног раста човека је његово смирење. Што је човек виши духом, то је смиренији. И обратно, што је смиренији, то је виши. Човека Богу приближава смирење, а не приближавају га правила, не метанија, не постови, не читање речи Божије. Без смирења сви, па чак и највећи подвизи не само да нису корисни, него могу и потпуно упропастити човека. А и у наше време може се видети да човек тек што се мало више Богу моли, и чита Псалтир, и држи пост—већ себе сматра вишим од других, осуђује ближње, почиње да учи друге и када га не питају, и тако даље, и тиме показује своју духовну празнину и удаљавање од Господа—у ,,земљу далеку“… Бој се високог мишљења о себи. Господ Исус Христос каже да, иако све што је прописано извршите(тј. испуните све заповести), треба да сматрате себе слугама непотребним, да сте учинили само оно што сте били обавезни да учините. А спасење је дар Божји смиренима и скрушенима срцем. Зато и треба молити од Господа смирење. Осуђивање ближњих и увредљивост неспојиви су са смирењем. Ако осуђујемо друге или вређамо због туђих речи и поступака, ми уопште немамо никаквог смирења. Свети подвижници су искрено благодарили онима који су их вређали и омаловажавали, јер су се трпљењем увреда учили смирењу. Мајка Божја потврђује да ју је Господ изабрао због њеног смирења. Сам Спаситељ позива све да се од Њега уче смирењу—не посту, не молитви, чак не ни љубави према ближњем, него – смирењу. Само преко смирења човек постаје један дух са Господом, који је смирио себе у толикој мери, да се изложио пљувању и шамарима и крсној смрти. Само је по себи разумљиво да смо ми дужни да се свим силама трудимо да испунимо све Божје заповести, али опет, понављам, без смирења су сви ти напори или бескорисни или, чак, штетни. Нека те Господ уразуми, нека те избави од лукавства непријатеља видљивих и невидљивих. Нека те Господ благослови! Игуман Никон (Воробјов) Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 16. август 2024. године
Свети Јован Златоусти: Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње?
„Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се с њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што неће ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо?! Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње?“
Канонска посета Митрополита Јустина Храму Светог архангела Гаврила у Катрзи
У недељу 7. по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Катрзи, у Храму Светог архангела Гаврила. Саслуживали су Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, протојереј-ставрофор Обрад Стевановић, протојереј Владимир Вулета, јереј Јован Стевановић, ђакон Стефан Симић и новорукоположени ђакон Никола Стевановић. Имали смо част и благослов да Митрополит Јустин рукоположи у нашем храму у чин ђакона Николу Стевановића. Старешина храма отац Владимир Вулета рукопроизведен је у чин протојереја. Литургији и трпези љубави присуствовало је мноштво верног народа.Литургију је улепшао појањем протопсалт Иван Трајковић уз помоћ неколико богослова и верног народа.По благослову Митрополита Јустина, Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић обратио се пригодном беседом верном народу.У парохијском дому, захвалном беседом обратио се домаћин и старешина Храма Светог архангела Гаврила, отац Владимир Вулета. Студент ПБФ-а Лука Поповић
Најава: Краљево, Жички духовни сабор Преображење 2024, 16-19. август
Нови издавачки подухват Епархије жичке: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма
Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма: Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024. Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ, др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима. Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности. Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека. Следеће поглавље књиге, Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе. Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу. У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности. Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним. Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу да живот. Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар. Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити. У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање. Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање. У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере уметности. Један од текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције. Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света. У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа. У тексту Дидактички моменат у
Слава Храма Светог великомученика Пантелејмона у Доњој Црвици крај Бајине Баште
У селу Доња Црвица, покрај Дрине 9. августа 2024. године обележена је слава Храма Светог великомученика Пантелејмона. Како је храм посвећен једном од Светих лекара који се прославља у нашој Цркви, сада већ традиционално, уочи самог празника, служена је Света Тајна Јелеосвећења којом је началствовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, а саслуживало је свештенство храма Светог Пророка Илије у Бајиној Башти – протојереј-ставрофор Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Боро Ћутило, протојереј Владимир Малешевић, протонамесник Мирко Крупниковић, парох дубски јереј Владимир Јовановић и ђакон Милан Попадић. Велики број верног народа се окупио у овом Светом храму. На сам дан празника, служена је Света Литургија којом је началстовао протојереј-ставрофор Милинко Лукић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Тодор Томић, пензионисани свештеник, протојереј Владимир Васиљевић, протонамесник Славко Шарац, клирик Епархије банатске, и ђакон Милан Попадић. Након заамвоне молитве, уследио је опход око храма, а затим је обављен чин освећивања славских дарова и ломљење славског колача. Овогодишњи домаћини Драган Филиповић и Александар Марковић предали су део славског колача браћи Марку и Владимиру Лукићу, који ће организовати прославу храмовне славе наредне године. Отац Милинко се обратио свима присутнима беседом, а надлежни парох, протојереј Владимир Малешевић, захвалио се свештенству, овогодишњим домаћинима и свима присутнима што су уприличили да се данашњи празник прослави са великом љубављу. Ђакон Милан Попадић
Прота др Милош Весин: О “јаловишту наше савремености”
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, обраћа нам се са новим текстом који ексклузивно, у целини, преносимо у наставку: “Умемо ли да ослушнемо ‘глас тих и благ’ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених Валових пророка?” са поднасловом “А може и овако – шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији”? Прота Милош Весин се осврће на проблематику најављеног ископавања литијума у нашој Србији и пита: “Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге!” каже о. Милош. “Заборавили смо”, пише прота Весин да „не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе“, и додаје да „овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима!”. Као посебно “јаловиште наше савремености”, отац Милош наводи пример Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу. Следи цео текст проте проф. др Милоша Весина, који најтоплије препоручујемо вашој пажњи и пажњи свих оних са којима желите да га поделите: УМЕМО ЛИ ДА ОСЛУШНЕМО ГЛАС ТИХ И БЛАГ СА ХОРИВА,ИЛИ НАС ЗАГЛУШУЈЕ СВЕ ЈАЧА ВИКА САВРЕМЕНИХ ВАЛОВИХ ПРОРОКА?(А МОЖЕ И ОВАКО – ШТА ЈЕ ТЕЖЕ: ЛИТИЈУМ, ЈАЛОВИНА, ДУША, ИЛИ ОЛИМПИЈСКИ УДАРАЦ У БОКСУ У ПОЛУТЕШКОЈ КАТЕГОРИЈИ?) Распознавање и разликовање гласова није важно само у музици, или у фонетици. Та вештина је данас све неопходнија и у ,наизглед, „малим и обичним“ свакодневним ситуацијама. А како да тек није преко потребна онда када су у питању значајнији догађаји ширих размера, догађаји који и те како обележавају време које нам је дато? Да, време нам је подарено еда бисмо у њему чинили „праве изборе“, како то мудро написа блаженоупокојени Митрополит Калист Вер. А они, ти наши избори – које свакодневно чинимо, јер увек можемо да бирамо између барем две могућности, они углавном зависе од тога какви гласови допиру до нас и који се и чији се глас дуже задржава у нама, глас који у великој мери утиче на нашу свест, али и на наша осећања. Неки гласови нас само „окрзну“, неки прођу мимо нас, а неки нас својом силином заиста ухвате под своје. И што смо им чешће изложени тиме ће и наш ум, као и душа, примати у себе све дубље и дубље трагове онога што струји прво око нас, а онда и у нама. Прослависмо ево већ и Светога пророка Илију, тог дивног другог претечу доласка Христовог, како о Св. Илији пева тропар празника. Тај празник је у извесној мери и празник умећа распознавања гласова! И нека то никога не чуди. Свако би од нас, по слабостима људским и просто урођеним дивљењем пред нечим великим, моћним и силним, очекивао да нам се највећи, најмоћнији и најсилнији, а то је увек само Онај који јесте – Бог, јавља као ветар силан и јак, који је разваљивао брда …, или …као земљотрес…, или … као огањ… Али Бог не беше ни у ветру…, ни у земљотресу…, ни у огњу…Бог је дошао као… тихи и благи поветарац (Прва књига о царевима 19,11-12). И тек је тај и такав глас, дакле не глас који сеје страх, зебњу и смутњу, већ глас тихог и благог поветарца, тек је тај глас повео дијалог са Илијом: Шта ћеш ти овде, Илија? (исто, 19,13). На нама је сада да одговоримо на два кључна питања, па да онда наставимо даље. Прво: да ли смо се за сусрет са Господом припремали исто, или барем слично, као Илија пре него што је узишао на гору Божију, гору Хорив, или нас је више „припремао“ свет око нас, одговарајући нас и од саме помисли ка успињању? И друго питање: колико ли нас данас има, који бисмо били у стању да станемо пред Господа и кажемо, искреног и отвореног срца, оно што је Илија одговорио Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију. (Прва књига о царевима 19,14)? Ко још данас има снаге да остане веран Господу, чак и по цену да је једини. Ако би се неко сада позвао на временску удаљеност између оних дана када је живео пророк Илија и ових наших дана, та временска разлика се још како да избрисати невероватном подударношћу ондашњих и садашњих друштвених збивања. Као што је Илија, у своје време, био у мањини као пророк и весник Божији, док су пророци паганског божанства Вала били и бројнији и гласнији, тако је и данас све мањи број оних који се прво припреме за сусрет са гласом који је као тихи и благи поветарац, па онда у том гласу умеју и да разазнају глас Божији, док је с друге стране непрегледно мноштво Валових поданика који су све гласнији у одбацивању оног јединог што је на потребу! Али не заборавимо, ма колико да их је било, и ма како гласни да су били, а и данас јесу, Валови пророци нису могли ни близу да приђу Илији у ревности, јер колико год да су од јутра до подне узвикивали: Вале, услиши нас. Никакав глас ни одговор не дођоше (Прва књига о царевима, 18, 26). Њихови Богови су неми, јер гласа немају. А Илијин Бог, Бог отаца наших јесте Једини Свет, а једини је јер је савршени ум, бескрајна доброта и апсолутна лепота. И све се то пројављује у начину како нам је говорио, јер …када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега (Галатима 4,4). Стрпљиви читалац се сада већ пита – А какве све ово везе има са темама у наслову? Има, драги читаоче, још како има. А има, јер је једино гора Хорив право место, а то место може данас да буде свуда око нас, има ако смо се припремали као Илија, а има и зато јер је наш разговор са Господом једини прави начин да измеримо стварну вредност и тежину свега што је у нама и око нас, под условом, наравно, да и ми данас можемо да кажемо Господу: Трудио сам се веома