Најава: 21.12.2024. у 19. 00, Подгорица, Представљање издаваштва Епархије жичке
Најава: 22.12.2024. у 19.00, Бар, Представљање издаваштва Епархије жичке
Митрополит Јустин: Истинита вера подразумева велику упорност и наду у Господа
На дан Оданија Ваведења Пресвете Богородице 8. децембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића) и братства овога храма. Литургијска заједница могла је да чује надахнуту беседу свога Митрополита који нас је поучио о правој и истинитој вери. Пример праве истините вере имамо из данашњег прочитаног Јеванђеља. Крвоточива жена која се дотакла Господа Исуса Христа и старешина синагоге Јаир, чију је кћерку Спаситељ васкрсао, показали су велику упорност, наду, осведочену веру, верујући да само Господ има сву силу и власт над болестима, животом и смрћу. Да бисмо своју веру ојачали, потребно је да држимо заповести Божије и да кроз испуњавање воље Божије задобијемо вечно спасење и живот. Чиста вера има своје упориште у истини и благодати, да предамо целог себе Богу Који ће нас водити и руководити до Царства Небеског, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је и појање протопсалта господина Ивана Трајковића, као и нашег црквеног хора ,,Свети Сава“. На општу радост, мноштво деце и народа приступило је Светој Чаши и причестивши се Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ђакон Димитрије Радмилац
Др Ведран Голијанин, Кад су људи постајали хришћани – ново дело у издаваштву Епархије жичке
Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске
Почело снимање библиодраме „Патријарх Авраам“
Дана 7. децембра 2024. године започето је снимање библиодраме „Патријарх Авраам“, пројекта који су осмислили и реализовали ученици Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, под вођством вероучитеља Дарка Стевановића. Пројекат је осмишљен као креативан начин оживљавања библијских прича и духовних вредности, и кроз сценски израз има за циљ да приближи верске теме како деци, тако и широј заједници. Снимање библиодраме било је реализовано уз стручну помоћ редитељке Саре Милановић и сниматеља Владимира Видојевића, који су својим професионализмом значајно допринели успешном започетом процесу. Без њихове посвећености и стручности, овај пројекат не би достигао такав ниво креативности и квалитета. Редитељка Сара Милановић и сниматељ Владимир Видојевић су, кроз своје умешно руковођење процесом снимања, успели да створе амбијент који ће овај пројекат учинити трајним духовним наслеђем за све учеснике и гледаоце. Библиодрама „Патријарх Авраам“ је до сада изведена на неколико значајних места: Центар за културу општине Лучани у Гучи, Православни богословски факултет у Београду, Богословију у Крагујевцу и Установу културе „Божидарац“ у Београду. Свако од ових извођења је оставило дубок утисак на публику, обогаћујући духовни и културни живот заједнице. Снимање је започето у просторијама Удружења „Драгачевско Сунце“, које су за ову прилику прилагођене и адаптиране за потребе снимања, као и у дому Александра Ковачевића, где је забележена сцена у којој отац прича сину причу о патријарху Аврааму. Овај мотив, родитељског преношења верских вредности, присутан је у свим сценама библиодраме, наглашавајући дубоку важност вере и традиције. Пројекат је, иако скроман у средствима, био реализован са великим ентузијазмом и љубављу, чиме је поново доказано да креативност и посвећеност надмашују ограничења техничких ресурса. Библиодрама ће, у свом завршном облику, представљати уметничку и духовну инспирацију за све који буду имали прилике да је виде, подстичући дубље разматрање божанских порука које Писмо преноси. Дарко Стевановић, вероучитељ
Света Тајна Јелеосвећења у Пожеги
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника и подигнуће га Господ; и ако је грех учинио, опростиће му се.“ (Јак 5, 14-15) У петак 06. децембра 2024. године у 17 часова, у Храму Света Три Јерарха у Пожеги, служен је Акатист Светој Петки и у наставку Света Тајна Јелеосвећења. У присуству многобројног верног народа Свету Тајну служило је братство храма, уз саслужење пароха лучанског протојереја-ставрофора Далибора Милошевића. Вероучитељ ђакон Милан Селенић ученике Гимназије у оквиру практичног часа верске наставе упознао је са овом Светом Тајном, кроз коју верујући човек добија благодаћу Духа Светога исцељење душе и тела, као и опроштај грехова. Већина верника су понели уље, брашно и списак са именима својих сродника који су поменути у молитвама. Свештеници су молили Господа да подари исцељење душе и тела како присутнима, тако и онима болеснима који нису могли приступити овом Светом сабрању. Сви присутни верници су помазивани освештаним јелејем, а свако од њих је добио освештано уље и брашно, које су понели да употребе у својим домовима за благослов. У својој беседи на крају службе, чредни парох протојереј Дејан Ракић, обратио се верујућем народу. Најпре је подсетио да нису само уље и брашно по себи исцељујући, већ молитва коју приносимо Богу за исцељење нас и наших ближњих. Ову Свету Тајну коју смо данас служили запечатимо Тајном над Тајнама, Светом Евхаристијом, Светом Тајном Причешћа, животворном Крвљу и Телом нашег Господа Исуса. Ђакон Милан Б. Селенић
Најава: Чачак 14.12.2024. у 20, Свечана академија “Дани Патријарха Павла“
Свечано прослављен празник Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници
Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, Свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предају Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода – јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова Света Ана бејаше из архијерејскога рода – а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом, они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Овако сведочи Слово о празнику и значају данашњег дана и празника. Данас, на овај велики празник, удостојени смо служења Митрополита жичког господина Јустина у Светој обитељи студеничкој. Митрополиту Јустину саслуживали су братија Манастира Студенице, архимандрити др Дамјан (Цветковић) и Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Урош (Васиљевић), јеромонаси Виталије (Милошевић), Орсисије (Ивановић), Паладије (Вукшић), Авакум (Проковић), јерођакон Теофан (Пауновић) и ђакон Стефан Симић. Данашњи празник врло је поштован у српском народу, прослављају га многе Свете обитељи, међу којима и Манастир Хиландар. У благољепију Свете Архијерејске Литургије учешће је узео велики број верног народа и деце, који су приступили Светом Причешћу. Митрополит Јустин се сабранима обратио пригодном беседом, осврнувши се на догађај који прославља данашњи празник и његову важност. Тумачећи прочитано зачало Светог Јеванђеља, Високопреосвећени је честитао празник братству манастира и верном народу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. По завршетку Свете Архијерејске Литургије приређена ја трпеза љубави у манастирској трпезарији. Чтец Петар Ђерковић
Почео циклус предавања у Старој ужичкој цркви – предавач протојереј Душан Томић
У недељу 01. децембра 2024. године након вечерњег богослужења у сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу, започет је годишњи циклус предавања насловљен надахнутим речима псалмопојца Давида: “Окусите и видите јер је благ Господ“. Поменути циклус је тако осмишљен да се кроз предавања, поуке и разговоре, током целе године на петнаестодневном нивоу омогући додатна прилика свима заинтересованим чују реч о православној вери. Један од мотива за овај подухват је и чињеница да све више православних хришћана доживљај Цркве и знање о вери генеришу са разних интернет страница и друштвених мрежа, те су стога и присутне многе недоумице по питању исте. Смисао ових сусрета биће прилика за решавање управо тих недоумица, као и додатно упознавање са основама православне вере, а све у циљу увођења у централну и основну Свету Тајну Цркве – Литургију, истакао је протојереј Душан Томић. На тему “Живот у вери или вера у животу“, о Душан одржао је и прво-уводно предавање поменутог циклуса. Иако на први мах иста, ова два начина пројављивања вере у нашем животу се итекако разликују. Између њихпостоји дијаметрална разлика, разлика између религиозног схватања вере и Бога и црквеног схватања вере и односа са Богом. Наш однос са Богом и вера у Њега не треба да полази од људског разума, јер на тај начин ми несвесно имамо жељу да Бога ставимо у други план и потчинимо га нашим жељама које су првенствено засноване на нашем самољубљу. Ако дубље анализирамо људе који себе називају „великим“ верницима можемо доћи до неколико типова верника: користољубиви или утилитарни тип, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско духовни тип. Вера не треба да буде извор овоземаљске користи: друштвених награда, угледа, успеха и признања. Она није теоријска философија живота која задовољава људски разум, али се не дотиче срца. Вера не представља један морални систем уоквирен системом забрана и казни у коме се Бог представља као џелат, тиранин и сурови судија. Са друге стране многе људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности. На тај начин они веру своде на решавање нагомиланих друштвених проблема и противречности. Веру и Бога не треба сужавати и калупити само у оквиру једног народа и једне земље. На тај начин подложни смо етнофилетизму. На жалост све више верника не жели да преузме одговорност у духовном животу и ступи у борбу са својим слабостима и искушењима. Тада траже у Цркви мистични темељ ауторитета (духовника) који ће за њих дати одговор пред Господом. Духовни живот почиње тек онда када смо спремни да претрпимо губитке, да трпимо искушења, да се жртвујемо, да се дамо једни другима искрено и када научимо да прихватимо Бога Који „ћути“, који не одговара одмах на наше очајничке вапаје. Тек када прихватимо ношење сопственог крста и страдања која нас воде у загрљај Христу постајемо прави хришћани и ту је предокус Царства Небеског. Вера је у правом смислу лични однос са Богом. Требало би да будемо свесни да љубав и однос према Богу захтевају посвећеност, постојаност и верност. Вера је принос (даривање) и онај ко највише верује, тај себе највише даје. На самом крају предавања, отац Душан је истакао да је вера стил и начин свакодневног живота, а не само један његов део који се повремено и по потреби активира. Ђакон ужички при Цркви Светог Марка, Слободан Поледица
Најава: 21.12.2024. у 19. 00, Подгорица, Представљање издаваштва Епархије жичке
Најава: 22.12.2024. у 19.00, Бар, Представљање издаваштва Епархије жичке
Митрополит Јустин: Истинита вера подразумева велику упорност и наду у Господа
На дан Оданија Ваведења Пресвете Богородице 8. децембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића) и братства овога храма. Литургијска заједница могла је да чује надахнуту беседу свога Митрополита који нас је поучио о правој и истинитој вери. Пример праве истините вере имамо из данашњег прочитаног Јеванђеља. Крвоточива жена која се дотакла Господа Исуса Христа и старешина синагоге Јаир, чију је кћерку Спаситељ васкрсао, показали су велику упорност, наду, осведочену веру, верујући да само Господ има сву силу и власт над болестима, животом и смрћу. Да бисмо своју веру ојачали, потребно је да држимо заповести Божије и да кроз испуњавање воље Божије задобијемо вечно спасење и живот. Чиста вера има своје упориште у истини и благодати, да предамо целог себе Богу Који ће нас водити и руководити до Царства Небеског, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је и појање протопсалта господина Ивана Трајковића, као и нашег црквеног хора ,,Свети Сава“. На општу радост, мноштво деце и народа приступило је Светој Чаши и причестивши се Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ђакон Димитрије Радмилац
Др Ведран Голијанин, Кад су људи постајали хришћани – ново дело у издаваштву Епархије жичке
Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске
Почело снимање библиодраме „Патријарх Авраам“
Дана 7. децембра 2024. године започето је снимање библиодраме „Патријарх Авраам“, пројекта који су осмислили и реализовали ученици Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, под вођством вероучитеља Дарка Стевановића. Пројекат је осмишљен као креативан начин оживљавања библијских прича и духовних вредности, и кроз сценски израз има за циљ да приближи верске теме како деци, тако и широј заједници. Снимање библиодраме било је реализовано уз стручну помоћ редитељке Саре Милановић и сниматеља Владимира Видојевића, који су својим професионализмом значајно допринели успешном започетом процесу. Без њихове посвећености и стручности, овај пројекат не би достигао такав ниво креативности и квалитета. Редитељка Сара Милановић и сниматељ Владимир Видојевић су, кроз своје умешно руковођење процесом снимања, успели да створе амбијент који ће овај пројекат учинити трајним духовним наслеђем за све учеснике и гледаоце. Библиодрама „Патријарх Авраам“ је до сада изведена на неколико значајних места: Центар за културу општине Лучани у Гучи, Православни богословски факултет у Београду, Богословију у Крагујевцу и Установу културе „Божидарац“ у Београду. Свако од ових извођења је оставило дубок утисак на публику, обогаћујући духовни и културни живот заједнице. Снимање је започето у просторијама Удружења „Драгачевско Сунце“, које су за ову прилику прилагођене и адаптиране за потребе снимања, као и у дому Александра Ковачевића, где је забележена сцена у којој отац прича сину причу о патријарху Аврааму. Овај мотив, родитељског преношења верских вредности, присутан је у свим сценама библиодраме, наглашавајући дубоку важност вере и традиције. Пројекат је, иако скроман у средствима, био реализован са великим ентузијазмом и љубављу, чиме је поново доказано да креативност и посвећеност надмашују ограничења техничких ресурса. Библиодрама ће, у свом завршном облику, представљати уметничку и духовну инспирацију за све који буду имали прилике да је виде, подстичући дубље разматрање божанских порука које Писмо преноси. Дарко Стевановић, вероучитељ
Света Тајна Јелеосвећења у Пожеги
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника и подигнуће га Господ; и ако је грех учинио, опростиће му се.“ (Јак 5, 14-15) У петак 06. децембра 2024. године у 17 часова, у Храму Света Три Јерарха у Пожеги, служен је Акатист Светој Петки и у наставку Света Тајна Јелеосвећења. У присуству многобројног верног народа Свету Тајну служило је братство храма, уз саслужење пароха лучанског протојереја-ставрофора Далибора Милошевића. Вероучитељ ђакон Милан Селенић ученике Гимназије у оквиру практичног часа верске наставе упознао је са овом Светом Тајном, кроз коју верујући човек добија благодаћу Духа Светога исцељење душе и тела, као и опроштај грехова. Већина верника су понели уље, брашно и списак са именима својих сродника који су поменути у молитвама. Свештеници су молили Господа да подари исцељење душе и тела како присутнима, тако и онима болеснима који нису могли приступити овом Светом сабрању. Сви присутни верници су помазивани освештаним јелејем, а свако од њих је добио освештано уље и брашно, које су понели да употребе у својим домовима за благослов. У својој беседи на крају службе, чредни парох протојереј Дејан Ракић, обратио се верујућем народу. Најпре је подсетио да нису само уље и брашно по себи исцељујући, већ молитва коју приносимо Богу за исцељење нас и наших ближњих. Ову Свету Тајну коју смо данас служили запечатимо Тајном над Тајнама, Светом Евхаристијом, Светом Тајном Причешћа, животворном Крвљу и Телом нашег Господа Исуса. Ђакон Милан Б. Селенић
Најава: Чачак 14.12.2024. у 20, Свечана академија “Дани Патријарха Павла“
Свечано прослављен празник Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Студеници
Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, Свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предају Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода – јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова Света Ана бејаше из архијерејскога рода – а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом, они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Овако сведочи Слово о празнику и значају данашњег дана и празника. Данас, на овај велики празник, удостојени смо служења Митрополита жичког господина Јустина у Светој обитељи студеничкој. Митрополиту Јустину саслуживали су братија Манастира Студенице, архимандрити др Дамјан (Цветковић) и Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Урош (Васиљевић), јеромонаси Виталије (Милошевић), Орсисије (Ивановић), Паладије (Вукшић), Авакум (Проковић), јерођакон Теофан (Пауновић) и ђакон Стефан Симић. Данашњи празник врло је поштован у српском народу, прослављају га многе Свете обитељи, међу којима и Манастир Хиландар. У благољепију Свете Архијерејске Литургије учешће је узео велики број верног народа и деце, који су приступили Светом Причешћу. Митрополит Јустин се сабранима обратио пригодном беседом, осврнувши се на догађај који прославља данашњи празник и његову важност. Тумачећи прочитано зачало Светог Јеванђеља, Високопреосвећени је честитао празник братству манастира и верном народу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. По завршетку Свете Архијерејске Литургије приређена ја трпеза љубави у манастирској трпезарији. Чтец Петар Ђерковић
Почео циклус предавања у Старој ужичкој цркви – предавач протојереј Душан Томић
У недељу 01. децембра 2024. године након вечерњег богослужења у сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу, започет је годишњи циклус предавања насловљен надахнутим речима псалмопојца Давида: “Окусите и видите јер је благ Господ“. Поменути циклус је тако осмишљен да се кроз предавања, поуке и разговоре, током целе године на петнаестодневном нивоу омогући додатна прилика свима заинтересованим чују реч о православној вери. Један од мотива за овај подухват је и чињеница да све више православних хришћана доживљај Цркве и знање о вери генеришу са разних интернет страница и друштвених мрежа, те су стога и присутне многе недоумице по питању исте. Смисао ових сусрета биће прилика за решавање управо тих недоумица, као и додатно упознавање са основама православне вере, а све у циљу увођења у централну и основну Свету Тајну Цркве – Литургију, истакао је протојереј Душан Томић. На тему “Живот у вери или вера у животу“, о Душан одржао је и прво-уводно предавање поменутог циклуса. Иако на први мах иста, ова два начина пројављивања вере у нашем животу се итекако разликују. Између њихпостоји дијаметрална разлика, разлика између религиозног схватања вере и Бога и црквеног схватања вере и односа са Богом. Наш однос са Богом и вера у Њега не треба да полази од људског разума, јер на тај начин ми несвесно имамо жељу да Бога ставимо у други план и потчинимо га нашим жељама које су првенствено засноване на нашем самољубљу. Ако дубље анализирамо људе који себе називају „великим“ верницима можемо доћи до неколико типова верника: користољубиви или утилитарни тип, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско духовни тип. Вера не треба да буде извор овоземаљске користи: друштвених награда, угледа, успеха и признања. Она није теоријска философија живота која задовољава људски разум, али се не дотиче срца. Вера не представља један морални систем уоквирен системом забрана и казни у коме се Бог представља као џелат, тиранин и сурови судија. Са друге стране многе људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности. На тај начин они веру своде на решавање нагомиланих друштвених проблема и противречности. Веру и Бога не треба сужавати и калупити само у оквиру једног народа и једне земље. На тај начин подложни смо етнофилетизму. На жалост све више верника не жели да преузме одговорност у духовном животу и ступи у борбу са својим слабостима и искушењима. Тада траже у Цркви мистични темељ ауторитета (духовника) који ће за њих дати одговор пред Господом. Духовни живот почиње тек онда када смо спремни да претрпимо губитке, да трпимо искушења, да се жртвујемо, да се дамо једни другима искрено и када научимо да прихватимо Бога Који „ћути“, који не одговара одмах на наше очајничке вапаје. Тек када прихватимо ношење сопственог крста и страдања која нас воде у загрљај Христу постајемо прави хришћани и ту је предокус Царства Небеског. Вера је у правом смислу лични однос са Богом. Требало би да будемо свесни да љубав и однос према Богу захтевају посвећеност, постојаност и верност. Вера је принос (даривање) и онај ко највише верује, тај себе највише даје. На самом крају предавања, отац Душан је истакао да је вера стил и начин свакодневног живота, а не само један његов део који се повремено и по потреби активира. Ђакон ужички при Цркви Светог Марка, Слободан Поледица