Божићна честитка Митрополита жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, празник мира, љубави, слоге и заједништва! Молитвено вам желимо драги наши верни, да сви у душама својим и у домовима својим чујемо Архангелску благовест, коју су чули пастири у витлејемској ноћи: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.“(Лк. 2, 10-11) Спас наш, Богомладенац Христос, нека благослови наступајуће Ново 2025. лето милости Господње и нека домове наше испуни, здрављем, миром, радошћу и сваким духовним даром, како бисмо, препознајући једни друге по љубави, сви заједно клицали: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ ЖИЧКИ ЈУСТИН
Божићна посланица Српске Православне Цркве
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАСВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2024. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Драга наша децо духовна, Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човек, – што можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Пре свега зато што је, по речима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним. У ту заједницу смо сви ми људи, једном и за свагда, уведени када је, пре двадесет столећа, благовољењем Бога Оца и садејством Духа Светога, Син Божји Јединородни сишао у историју људску, у „долину плача”, да би се, у крајњем смирењу, очовечио и у малој Витлејемској пећини родио као Дете. Приклонивши небеса земљи, подарио нам је нераскидиву заједницу са Богом. Беспочетни, бесмртни и савршени Бог унижава Себе и поистовећује се са нама, са Својом творевином, и примајући оно што је неупоредиво мање од Њега дарује нам оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније од нас. Надумна љубав Божја, промишљајући о вечном човековом назначењу, по благовољењу Свете Тројице хтела је да створени свет буде исцељен и спасен у Богочовеку Христу. О дубино богатства и премудрости Божје! Вечност је загрлила пролазно, нестворено се нераскидиво сјединило са створеним, бесмртност је исцелила смртно. Једном речју, Бог је постао човек да би човек био обожен, да би постао богочовек по благодати. Свако од нас, браћо и сестре, нека данас своје срце загреје пламеном који је грејао новорођеног Богомладенца, а од свога дома, радошћу породичног окупљања, начини Витлејемску пећину! Истовремено ми, који празнујемо у миру, не смемо заборавити оне који страдају, тугују и ове дане радости проводе прогнани из својих домова, понављајући тако судбину Богомладенца Христа, већ у најранијем детињству прогнаника, који је, заједно са Својом Пресветом и Пречистом Мајком и праведним Јосифом Обручником, морао да бежи у Египат пред тиранином Иродом. Исти тај Богомладенац и данас, не само метафорички него и стварно, бивајући носилац пуне људске природе, дели изгнанство, тугу и страдање свих невољника на земаљској кугли. Видимо како у многим крајевима света мајке и очеви, са дечицом у наручју, бежећи од савремених Ирода, доживљавају и у 21. веку судбину витлејемске деце из времена Рођења Христова. У крајевима у којима је Христос рођен и сада се чује ,,плач и ридање и нарицање много” (Мат. 2, 18). Тамо, као и у суседним земљама, Сирији и Либану, број људских жртава немилице се умножава, док је број убијене деце, што је најстрашније, многоструко превазишао број деце пострадале од Иродових руку. Са молитвеним вапајима Богу да дарује мир целоме свету, гледамо и на страшни сукоб једнокрвне и једноверне браће у Украјини и Русији, који, на велику жалост свих нас, већ улази у четврту годину. Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри. Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су ,,блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове. Највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850-годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Овом приликом, дубоко забринути због садашњих дешавања у нашем народу, желимо да укажемо на две чињенице из његовог живота, молећи се да у знаку поуке која из њих извире протекне година која је пред нама. Прво, својим одласком у Свету Гору, млади Растко је, попут младића из јеванђелске приче који је упутио Христу најрадикалније питање: Учитељу добри, шта да учиним да задобијем живот вечни?, потврдио чињеницу да је младост гладна и жедна вечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, лепоте, уопште смисла. Међутим, за разлику од поменутог младића, Свети Сава је добровољно и радосно пошао за Христом. На његовом примеру, као и на примеру многих младих људи кроз историју, видимо да није довољна само благословена глад и жеђ за смислом. Потребан је преображај, излажење из себе, живот у врлини, живот по Јеванђељу Христовом, по Речи Његовој. Потребан је подвиг љубави према Богу, али и према сваком човеку као свом вечном брату. А та љубав је у слушању, разумевању, загрљају и прихватању другог као ближњег; у праштању, саосећању, милосрђу, жртви, у свакој христоподобној врлини. Све су то дела љубави које
Из штампе изашао божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2025)
У очекивању сверадосног празника Рођења Христовог који као ново Сунце обасјава свет и наше животе, читалачка публика имаће прилику да о овом великом догађају прочита поучне мисли у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2025). Празничну рубрику отвара Божићна посланица Светог Владике Николаја из 1937. Вечно актуелан и богонадахнут, светитељ Христов описује време у Европи уочи Другог светског рата: „Као у време Христова живота на земљи тако и данас многи су се људи удаљили од Оца свог небесног, срцем и душом и мислима и речима и делима. И постали су несрећни, веома несрећни као онај блудни син, који се оделио од богатог оца па се удаљио у земљу туђу, где је принуђен био да од свиња краде свињску храну и утољава своју глад. Велики је број таквих несрећника по целом свету, највећи у Европи, одакле су и у нашу земљу злим ветром нанети. Они траже памет на оним стазама, на којима се виде јасни трагови лудости. Траже снагу везујући многе слабости у један сноп. Траже богатство крадући од своје браће. Траже мир помоћу рата. Траже срећу на свима путевима које је Бог огласио и означио сигналима као путеве несреће. Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју (Јер 4, 22).“ Поучава да је мир и радост у Сину Божијем, преко Кога долазимо до усиновљења: „Држите везу са Оцем небесним, срцем и умом и свом снагом. Јер ко год држи везу са Оцем небесним, тај држи везу и са родитељима и прародитељима својим земаљским.“ Протојереј Александар Р. Јевтић, парох у Краљеву, у тексту О лепоти Христовој, указује на светописамска и светоотачка места која су се дотицала теме лепоте Христове као естетског критеријума, повезаног са темама добродетељи и вечног постојања. Анализира савремене естетске трендове култа вечне младости, као бега од питања смисла, смрти и живота. Упућује на христоцентричност којом су живели светитељи Божији, као судеоници Христове лепоте која се у њих уселила као благодатни дар психофизичке целовитости и сведочења свету мира Божијег. Јереј Саво Величковић, парох у Пожеги, пише о богослужбеним и обичајним особеностима празника Божића. Спајајући векове кроз које је дошло до данашњег начина прославе Божића, поручује: „А Црква овог дана сјаји истом оном топлотом којом је и пећина у ноћи Рођења Богомладенца била загрејана. Свака празнична прослава најпре и изворно је литургијска, а потом се преноси у наше куће и окружење. Анђели певаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Проф. др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, пише текст под насловом Божић – празник празнине времена. Примећује да реч празник долази од празнине, „коју прослављамо у времену нагомиланих догађаја који се сустижу и сударају, не дајући нам да дигнемо поглед. И зато да бисмо то могли, долази празнина – празник. Долазак Бога је јављање празнине – јер је све стало, ничега више нема што се може упоредити са тим. Празник долази из празнине пећине јер тамо, у њеној топлоти, нема брига, хладних информација, намештања и смештања. То је само једна стваралачка празнина која обнавља и ствара свет.“ Упозоравајући на савремену тенденцију претварања света у слику, стварање заводљивих опсена и заблуделих илузија код свеотуђенијег човека који престаје да разликује стварно од виртуелног, пише: „Рођење Богочовека нас подсећа да иако смо пали у време можемо кроз празнину, чистину без историјских заплета, да се спасемо од болести зване историја тако што ћемо, као древни мудраци, пратити нестворену светлост која долази изван земаљских упоредника.“ У рубрици Библијски ликови, налази се текст Антијунаци библијских прича Ирод Велики и Јуда Искариотски, аутора чачанског вероучитеља Бојана Кнежевића. У овом броју је штампан први део текста који говори о лику и делу цара Ирода Идумејца, као и контексту у коме долази до његове жеље да убије Богомладенца Христа. У рубрици Духовна созерцања, монахиња Христина (Стојановић), у тексту О усамљености и непроницљивости душе, предочава нам мисли великог руског књижевника и философа Ивана Иљина. Освртима који се одликују пажљивом посвећеношћу и духовним надношењем над унутрашњим струјањима дубоких егзистенцијалних дилема, указује на основно својство душе – непроницљивост. Она се тиче како нас самих, тако и наших ближњих. Текст се завршава подсетником: „И зато не отежавајмо једни другима крстоносни ход осуђивањима и захтевима, већ искреном молитвом, разумевањем и љубављу облагодаћујмо простор у себи и између нас.“ У рубрици Ускликнимо с љубављу, Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности, пише текст У сусрет Савиндану. Издвајајући поједине епизоде из житија Светог Саве, расветљава духовно сиромаштво савременог човека, који се не украшава врлинама којима је био одевен син владара који се приволео скромном монашком живљењу. Примећује да је он стрпљиво чекао да се узнемирено срце његовог оца смири, како би почео са духовном изградњом у народу. Лена Петровић, студент Економског факултета Универзитета у Крагујевцу, се пита Шта бих поручила Светом Сави? Указивањем на велику моралну кризу у друштву и поремећај система вредности, упућује да Свети Сава већ све види, а на нама је да пазимо шта радимо. У рубрици Православље и спорт, јереј Немања Матејић, парох у Вичи, пише о односу теологије и спорта. Уводне напомене о спорту обогаћене су старозаветним увидима о играма и радости, али и местима из посланица Светог апостола Павла на којима су коришћене аналогије из спорта за расветљавање мотива духовне борбе подвижника. Аутор предлаже да би спортисти требало да имају духовнике, како би њихова стремљења била обогаћена духовношћу која подразумева световрлински и светотајински живот у Цркви. У рубрици Лирски благовесник, читаоци могу прочитати песму посвећену вујанском светитељу, из пера јеромонаха Авакума (Проковића), сабрата Манастира Вујна. Рубрика Веронаука доноси текстове ученика Медицинске школе у Чачку – Милутина Јовановића о Светој Литургији и Јелене Ацовић о праштању и покајању. Подстакнути идејама свог вероучитеља Бојана Кнежевића, ђаци су пред нас изнели своја размишљања на ове важне теме хришћанског живота. Ту је Кутак из веронауке – из дечијег срца, који у неколико последњих бројева нашег часописа, приређује вероучитељ Александра Малешевић са основцима из бајинобаштанске школе Свети Сава. Овога пута, читаоци могу прочитати занимљиве дечје мисли на тему Шта је то рај? У рубрици Прикази књига представљени су најновији наслови издавачке делатности Епархије жичке. Протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, представио нам је вредно критичко издање из ризнице светоотачког богословља – Свети Симеон Сoлунски, Тумачење о божанском
Предавање доцента др Ненада Божовића у Ивањици
Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, одржано је пето предавање у оквиру тематике ’’У сусрет Божићу’’ под називом ’’ Стари Завет и Божић’’ предавача доцента др Ненада Божовића, шефа катедре за Свето Писмо Старог Завета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавање је одржано 03.01. након вечерњег богослужења у парохијском дому ивањичке цркве светог цара Константина и царице Јелене. Наиме, циклус предавања ’’ у сусрет Божићу’’, које је благословио и организовао старешина овога храма јереј Младен Миливојевић, а и у заједништву братства приређено је претходних четири предавања, у циљу приближавања основних истина вере у светлу празника Рођења Христовог. Ово пето предавање је изврсно заокружило целину, захваљујући увек јасном и инспиративном професору Божовићу, који је слушаоцима приближио значај Старога Завета у смислу најављивања појаве Месије и Спаситеља, као и сва остала места, која су надахнула иконографију и химнографију Цркве у погледу Рођења Христовог. Предавању је присуствовало братство ивањичког храма, као и многобројни парохијани и верници, који су својим питањима и запажањима увеличали овај догађај. Ђакон Алекса Грујичић
У Трнави прослављен празник Светих мученика Авакума и Пајсија
Дана 30. децембра 2024. године када наша Црква прославља празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, као и Светог пророка Данила, обележена је слава храма у Трнави. Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит Г. Г. Јустин, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма Свете Марине у Атеници протојереј Радиша Сеочанац, сабрат Манастира Вујан јеромонах Авакум, јереј Богдан Митровић, ђакони Стефан Симић и Душан Арсенијевић. На овај дан, када се наврило 210 година од страдања новомученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Митрополит Јустин се након прочитаног Јеванђеља обратио верном народу и у својој архипастирској беседи осврнуо на мучеништво и страдaње као највећи хришћански подвиг од самог оснивања Цркве. Митрополит је нагласио да су чврста и непоколебљива вера, одважност, смирење, трпљење и послушање, највеће хришћанске врлина. Управо је то био правац који су следили Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије. Сам Авакум је, по молби своје мајке да се потурчи и спаси себе, одбио тај предлог и одлучио се за вечно Царство Христово. Само хришћани који су чврсти у вери могу задобити вечни Живот, јер је страдање благослов и пут ка вечном Животу. Зло нема утемељење, а доброта Христова побеђује све, истакао је Високопреосвећени. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након литургијског сабрања, послужена је трпеза љубави, на којој се присутнима обратио старешина храма, протојереј Милан Тодорић, који је заблагодарио Митрополиту што је својим присуством увеличао данашњи празник. Пеица Петар, дипл. теолог и мастер правних наука
Катихета Бранислав Илић, На прагу Божића – да ли смо спремни за сусрет са Богомладенцем?
„Предпразнујмо народе Христово рођење, и узнесимо разум и уздигнимо мисли ка Витлејему, па угледајмо у пећини велику тајну, јер је Бог из чисте Дјеве дошао и Едем се отворио, савршен и са божанском и човечанском природом, зато му кличимо: Свети Боже, Оче беспочетни; Свети крепки, Сине оваплоћени; Свети бесмртни, Душе утешитељни; Тројице Света, слава тебиˮ (прва стихира на Господи возвах, претпразништво Рождества Христова). Овим речима нас богонадахнути црквени песник позива на учешће у предпразничној радости у сусрет празнику Рождества Христова. Закорачили смо у дане свештеног претпразништва, у дане који нас богослужбено уводе у тајну празника позивајући нас да јединим устима и једним срцем прослављамо Богомладенца Христа који се ради нас људи и ради нашега спасења родио. За празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа припремали смо се духовним и телесним постом и усрдном молитвом, корачајући ритмом богослужења и следујући духовним путоказима које је пред нас износила химнографија. Имајући у виду болну истину да је наша људска природа слаба, колебљива и оптерећена теретом греха, налазећи се на прагу Божића свако од нас би себи могао да постави питање: Да ли смо спремни за сусрет са Богомладенцем? Наш народ је три последње недеље уочи празника Рождества Христова посветио трима светињима људског живота: светињи оца и очинства, светињи мајке и материнства, као и светињи детета и детиње безазлености и чистоте. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима…” Према томе, земаљско очинство, само када је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке“. Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”! Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. У атмосфери тих недељних дана ми чинимо својеврсну рекапитулацију наше духовне припреме за сусрет са Богомладенцем. Ови недељни дани, као и богослужбене химне претпразништва, па и сâмог празника Рождества Христова, позивају нас да у срцима својим чувамо, негујемо и умножавамо мир, љубав и добру вољу. Нажалост, живимо у свету који је испуњен немиром, мржњом и злом. Свакодневно слушамо и гледамо како свуда владају немири, сукобљавања и велике људске трагедије и природне непогоде. Гледајући то и слушајући о томе многи се питају: нису ли ово последњи дани света? Нису ли ово времена испуњавања речи Господњих о знацима који ће претходити крају света и другом доласку Христовом? Морамо признати, с разлогом се људи питају и стрепе. Међутим, било би много боље да се више испуњавамо страхом Божјим, те да уместо немудрих економа повереног нам наслеђа Божјег у свету постанемо мудри; уместо свакодневних кваритеља света будемо со земљи, светлост свету, пролаз и капија кроз које ће и којим ће се свет спасти. Разлози свих ових трагичних догађања јесу нарушени мир између Бога и човека с једне стране, те нарушена равнотежа између човека и природе, с друге стране. Себичност и саможивост човекова, води човека и угрожавању и злоупотреби природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња – све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо – оно се отуђује, пропада и распада. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе – човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу. Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања – човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф 3, 9). Када се „ Христос вером усели у срца наша“, тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, … разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум“ (Еф 3,17-19). Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32; 34). Ми смо слободни у правом смислу речи само и искључиво кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и,
Протојереј др Слободан Јаковљевић, Гаврил Стефановић Венцловић – личност између епоха
Гаврил Стефановић Венцловић је рођен око 1680. године негде у Срему, на шта упућује његов језик, али и његов навод да је рођен од „сирмијских страна“. Како сам бележи, отац му се звао Стефан, отуда презиме Стефановић, које је превео са грчког и сам се назвао Венцловић. Извесно време боравио је у Сентандреји, у школи Светог Луке, као ученик Кипријана Рачанина. Претпоставља се да је уз искусног рачанског монаха научио писарски и илуминаторски занат. Кружок монаха скриптора око Кипријана формиран je због потребе опскрбљивања књигама новоподигнутих цркава, скромне градње, које су ницале како се народ кретао у оквирима Аустријске империје и добијених повластица од стране аустријског цара. Власти нису давале одобрење за оснивање штампарије, иако је патријарх Арсеније Чарнојевић био упоран у својим молбама, зато је једини начин за прокукцију књига и даље остао кроз преписивачку делатност. Због бројних ратова између Аустрије и Турске Гаврило Стефановић Венцловић често мења места боравка. Јуна 1715. је изгледа био у Ђуру затим и у Острогону, Коморану и Сентандреји. Венцловић је био веома добар беседник, а нарочито су на његов стил утицале беседе кијевских теолога Лазара Барановича и Гаљатовског. Барановича је доста и преводио у чак четири књиге. Његове проповеди су строге, са истакнутим моралним поукама упућеним пастви. Koд Венцловића ћемо срести исте етичко-дидактичке и догматске моменте као и код његових малоруских узора. Сложени алегориjски језик преводи и поједностављује и прилагођава шајкашкој пастви. Венцловић беседи на народном језику док се ученици Синесија Зилуцког и Мануела Козачинског пастви обраћају на рускословенском. Чињеница да је Венцловић био запамћен највише као проповедник сведочи о месту проповеди и значају за српски народ тога времена. Након молитве, народ је очекивао живу реч из које ће понешто сазнати о статусу привилегија, о Аустро-турским ратовима, о грофу Ђорђу Бранковићу, о Ракоцијевом устанку, о цару у Бечу и једноверном цару у Русији. То је био начин да се након Литургије, чују и вести. Да би своје беседе учинио занимљивијим и разумљивијим он је прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом Писму у новац свога времена, објашњавао је како је изгледао свакодневни живот у Палестини Христовог времена, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена, мере за дужину итд. У Венцловићевим проповедима језик је јако близак народном. Тако ће рећи да је апостол Петар Јуду хтео ханџарем да пронузи, или да је Христос носио опанке… Значај записаног Венцловићевог беседништва је веома значајан за боље разумевање живота нашег народа првих деценија након Велике Сеобе. Најпре народу се обраћа крајње разумљивим језиком, затим објашњава историјски контекст прича и догађаја из Светог Писма али се и дотиче и разматра и тешке теме. Тако ће у својим беседама указивати да је молитва без дела милосрђа празна, или да човека не одређује само оно што добија рођењем, попут потомства племства. Указаће на лоше последице народног примитивизма и незнања паралелно указујући на значај просвећивања — и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама. У својим беседама напашће појаве попут сујеверја, врачања и одржавања нехришћанских погребних обичаја. Венцловић је схватао да се милитантној унијатској пропаганди, коју је Аустрија прећутно одобравала, може супротставити само просвећивањем народа кроз утврђивање у вери. А једини начин да се утврде у Православљу поред богослужења јесте и разумевање и познавање вере. Путујућа служба проповедника га је у неком периоду уморила, па је од епископа Василија Димитријевића (1728–1748) тражио да му одобри да се повуче у монашко самовање близу села Помаза код Сентандреје. У свом раду он се, осим преписивања богослужбених књига и разноликих беседа, бавио и састављањем стиховa, а сакупио је и огроман број изрека и извршио реформу правописа. Изреке које је записивао чак сто година пре Вука Стефановића Караџића без сваке сумње вуку порекло из старе, усмене традиције. Навешћемо неколико примера: – Речи мазне, а празне – Никад није златољубац био човекољубац – Не дај своје умље за безумље – Човек се у беди и бризи кали итд. Већина минијатура које налазимо у књигама које је преписао дело је његових руку. У једноме запису из 1743. године себе назива худим списатељем у дубокој старости. Из трагова наслућујемо да су га старост и болест притискале и да га је почео издавати вид. Такође, према једном запису, умро је 1749. године. Што се језика тиче, Венцловић српскословенски користи када преписује и умножава књиге за црквену употребу, али не занемарује ни народни језик који назива „српско простим језиком“. На њему пише чистом и поједностављеном азбуком. По своме познавању народног језика, и осећају за њега, издвојио се од свих писаца пре Вука Стефановића Караџића. Он је први међу Србима разликовао слова за гласове ћ и ђ, па чак и џ. Од књига писаних народним језиком које су по садржини компилације, али и самосталних рукописа, беседа и осталих састава прожетих поетским надахнућем истичу се Венцловићеве књиге: Поученије и слова разлика (1735), Житија, слова и поуке разних светаца (око 1740), Великопосник, Беседе и житија (1741), Слова изабрана (1745). Са друге стране ту су и преводи и разни текстови на српскословенском језику: Служабна књига (1711-1716), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве и акатисти (1739), Каноник (1739) као и мноштво минеја. Важна књига је свакако и Буквар словенских писмен (1717). Примери русификације у појединим Венловићевим рукописима Када смо овај кратки есеј назвали Личност између епоха имали смо на уму чињеницу да се заправо са Венцловићем завршава српскословенска епоха а почиње рускословенска. Руски и малоруски утицаји су очити у многим сегментима живота Крушедолско-Карловачке Митрополије. Очит утицај руских књига можемо видети и у његовим рукописима. Примера ради у Венцловићевом рукопису под називом Црквени зборник (1730–1740), наилазимо на месецослов који у себи садржи тропаре и кондаке чак 50 руских светитеља (од чега 20 оптинских стараца). У Канонику (1739) истог преписивача наћи ћемо поредак кушања агиазме, што је последица малоруског утицаја. У рукопису који је насловљен као Пресађеница (1735) постоје молитве за разне потребе за које је наглашено да су преузете из Московског требника. Преламање епоха и појачан утицај русификације можда се најјасније уочава у минејима Рачана, пре свих Венцловића. Пошто су многе српске богослужбене књиге биле уништене и остављене приликом Сеобе, а руске су пристизале, створила се једна празнина и недостатак служби Србима светитељима. Рачански минеји преписани у Сентандреји најчешће имају доста служби светим Русима. Примера ради Минеј за новембар који је исписао Венцловић у периоду 1720–1725. године не садржи службу св. Стефану Дечанском (11. новембар), иако
Предавање протојереја Владимира Дуканца у Старој ужичкој Цркви
У сали парохијског дома цркве Светог Марка у Ужицу 29. децембра 2024. одржано је треће по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања под називом „Окусите и видите, јер је благ Господ“. О теми трећег предавања под називом „Света Литургија-значај молитве. Где се треба молити?“ говорио је свештенослужитељ ужичке Цркве Светог Ђорђа протојереј Владимир Дуканац. На самом почетку предавања отац Владимир је присутнима предочио колико је важна улога речи у животу човека. Бог је створио свет речју и та иста реч је дата човеку који је словесно биће, разумно биће да и он преко те речи учествује у стварање. Бог је нашем праоцу Адаму дао право да именује ствари. Сунце се зове тако зато што је тако одлучио онај који је створен од Бога лично, а то је Адам. Та иста реч и дан данас остаје у народу. У нашем народу реч је некада толико била поштована, толико да је живот био ништа спрам те речи. Нажалост данас је све другачије и та реч је постала компромитована јер је све више људи који нешто кажу али се тога не држе. Реч је постала формална. Ипак реч је и даље јако битна и важна и она одражава све нас. Она не служи само за дијалог између нас међусобно већ и за најбољи дијалог, дијалог са самим Богом. Молитва се састоји од речи и она је наш разговор са Богом. У данашње време савремени човек често упућује неумесне молитве Богу у којима се моли за неке баналне ствари као нпр. добитак на лотоу или за победу неког од учесника Евровизије. По речима оца Владимира „Молитва је највећи дар и највеће оружје које је Бог дао човеку, а некако човек ослепљен овим светом у коме живи то не примећује и не види“. Човекова молитва мора да иде из срца и она никако не сме да буде формална. Сва човекова пажња мора да буде усмерена на саме речи молитве, јер се управо тим речима отварају Божја врата љубави, милости, благодати. Међутим, и поред молитве данашњи човек често упада у депресију, а то је по речима оца Владимира, зато што се човек у почетку није поуздао у Бога, већ је молитве само механички читао и мислио да је у неким чаробним речима. Сама молитва неће имати никакав ефекат ако човек који је узноси не крене да мења самог себе. И поред важности личне молитве отац Владимир је у више наврата причао о томе колико је неопходно да човек посећује Цркву и да буде присутан на Светим Литургијама. Предавање је завршено одговорима на питања које су присутни верници постављали оцу Владимиру. Напослетку, протојереј Душан Томић захвалио се предавачу на живописним поучним и надахнутим речима у име свих многобројних верника који су и овај пут својим присуством испунили парохијски дом, пожелевши свима срећан и благословен наступајући празник Христовог Рођења. Вељко Јевтић, студент теологије
Ариље: хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа за сиромашне грађане
У оквиру хуманитарне акције организоване, на иницијативу већа грађанско васпитање / верска настава, поводом предстојећих празника, ученици од 3/5 разреда основне школе „Стеван Чоловић“ у Ариљу дали су значајан допринос сакупљању некварљивих намирница за сиромашне грађане нашег краја. Намирнице су успешно пренете до парохијског дома црквене општине у Ариљу, где ће бити расподељене онима којима су најпотребније. Ученици су показали изузетну хуманост, посвећеност и солидарност, чиме су остварили суштинску вредност овог догађаја. Посебну захвалност дугујем учитељици Жанки Селаковић, која је својим трудом и мотивацијом инспирисала ученике да се активно укључе у акцију. Такође, велики допринос дали су и родитељи ученика, који су својом добротом и подршком омогућили успешну реализацију акције. Немерљиву захвалност упућујем ђакону Драгану Јанковићу, који нас је срдачно угостио и пружио подршку током сакупљања намирница, као и старешини храма Светог Ахилија, јереју Бојану Милошевићу, који је својим благословом дао значај овој акцији. Архијерејски намесник пожешко-ариљски, протојереј Драган Стевић, предложио је организацију овог племенитог подухвата, за шта му упућујем посебну захвалност. Ова хуманитарна акција, поред материјалне подршке онима у потреби, има дубоку духовну вредност. Подсећа нас на Христово учење о љубави и бризи за ближње, што је суштина хришћанског живота. У духу Божића и празничног даривања, ова акција је пример праве хришћанске љубави и заједништва. Хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа објављена је и на сајту „Православна вјеронаука“ Републике Српске – ОВДЕ. Вероучитељ Станко Аћимовић
Митрополит Јустин: Што веће покајање, то већи одговор званице на Христовој гозби
У сусрет великом празнику Оваплоћења Сина Божијег, на недељу Светих Праотаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Спасовом храму Манастира Жиче, уз саслужење великог броја свештенослужитеља. Током Литургије, на којој је читана јеванђелска прича о позванима на гозбу, Високопреосвећени је присутнима говорио о смислу ове параболе, рекавши да нас Господ све позива на Своју трпезу, али какав ће бити наш одговор, то зависи од наше вере и покајања: „Што веће покајање, то већи одговор званице која је позвана.“ У овим данима када се постом и молитвом припремамо за сусрет са Богомладенцем, Митрополит нас је подсетио колико смо почаствовани позивом на обед који је, по његовим речима, „Господ скупо платио тиме што је сишао на земљу и пролио Своју крв за нас“ и на који начин можемо бити не само међу позванима, већ и међу изабранима. Моћи ћемо да „спасоносно учествујемо у трпези Господњој само ако своју душу, своје срце, свој ум прилепимо за вечнога Господа јер све што је са Њим има вечно битије и вечну радост“. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају је Високопреосвећени свим мајкама честитао празник који се на овај дан у нашем народу традиционално прославља. Сестринство манастира
Божићна честитка Митрополита жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, празник мира, љубави, слоге и заједништва! Молитвено вам желимо драги наши верни, да сви у душама својим и у домовима својим чујемо Архангелску благовест, коју су чули пастири у витлејемској ноћи: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.“(Лк. 2, 10-11) Спас наш, Богомладенац Христос, нека благослови наступајуће Ново 2025. лето милости Господње и нека домове наше испуни, здрављем, миром, радошћу и сваким духовним даром, како бисмо, препознајући једни друге по љубави, сви заједно клицали: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ ЖИЧКИ ЈУСТИН
Божићна посланица Српске Православне Цркве
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАСВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2024. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Драга наша децо духовна, Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човек, – што можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Пре свега зато што је, по речима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним. У ту заједницу смо сви ми људи, једном и за свагда, уведени када је, пре двадесет столећа, благовољењем Бога Оца и садејством Духа Светога, Син Божји Јединородни сишао у историју људску, у „долину плача”, да би се, у крајњем смирењу, очовечио и у малој Витлејемској пећини родио као Дете. Приклонивши небеса земљи, подарио нам је нераскидиву заједницу са Богом. Беспочетни, бесмртни и савршени Бог унижава Себе и поистовећује се са нама, са Својом творевином, и примајући оно што је неупоредиво мање од Њега дарује нам оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније од нас. Надумна љубав Божја, промишљајући о вечном човековом назначењу, по благовољењу Свете Тројице хтела је да створени свет буде исцељен и спасен у Богочовеку Христу. О дубино богатства и премудрости Божје! Вечност је загрлила пролазно, нестворено се нераскидиво сјединило са створеним, бесмртност је исцелила смртно. Једном речју, Бог је постао човек да би човек био обожен, да би постао богочовек по благодати. Свако од нас, браћо и сестре, нека данас своје срце загреје пламеном који је грејао новорођеног Богомладенца, а од свога дома, радошћу породичног окупљања, начини Витлејемску пећину! Истовремено ми, који празнујемо у миру, не смемо заборавити оне који страдају, тугују и ове дане радости проводе прогнани из својих домова, понављајући тако судбину Богомладенца Христа, већ у најранијем детињству прогнаника, који је, заједно са Својом Пресветом и Пречистом Мајком и праведним Јосифом Обручником, морао да бежи у Египат пред тиранином Иродом. Исти тај Богомладенац и данас, не само метафорички него и стварно, бивајући носилац пуне људске природе, дели изгнанство, тугу и страдање свих невољника на земаљској кугли. Видимо како у многим крајевима света мајке и очеви, са дечицом у наручју, бежећи од савремених Ирода, доживљавају и у 21. веку судбину витлејемске деце из времена Рођења Христова. У крајевима у којима је Христос рођен и сада се чује ,,плач и ридање и нарицање много” (Мат. 2, 18). Тамо, као и у суседним земљама, Сирији и Либану, број људских жртава немилице се умножава, док је број убијене деце, што је најстрашније, многоструко превазишао број деце пострадале од Иродових руку. Са молитвеним вапајима Богу да дарује мир целоме свету, гледамо и на страшни сукоб једнокрвне и једноверне браће у Украјини и Русији, који, на велику жалост свих нас, већ улази у четврту годину. Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри. Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су ,,блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове. Највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850-годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Овом приликом, дубоко забринути због садашњих дешавања у нашем народу, желимо да укажемо на две чињенице из његовог живота, молећи се да у знаку поуке која из њих извире протекне година која је пред нама. Прво, својим одласком у Свету Гору, млади Растко је, попут младића из јеванђелске приче који је упутио Христу најрадикалније питање: Учитељу добри, шта да учиним да задобијем живот вечни?, потврдио чињеницу да је младост гладна и жедна вечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, лепоте, уопште смисла. Међутим, за разлику од поменутог младића, Свети Сава је добровољно и радосно пошао за Христом. На његовом примеру, као и на примеру многих младих људи кроз историју, видимо да није довољна само благословена глад и жеђ за смислом. Потребан је преображај, излажење из себе, живот у врлини, живот по Јеванђељу Христовом, по Речи Његовој. Потребан је подвиг љубави према Богу, али и према сваком човеку као свом вечном брату. А та љубав је у слушању, разумевању, загрљају и прихватању другог као ближњег; у праштању, саосећању, милосрђу, жртви, у свакој христоподобној врлини. Све су то дела љубави које
Из штампе изашао божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2025)
У очекивању сверадосног празника Рођења Христовог који као ново Сунце обасјава свет и наше животе, читалачка публика имаће прилику да о овом великом догађају прочита поучне мисли у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2025). Празничну рубрику отвара Божићна посланица Светог Владике Николаја из 1937. Вечно актуелан и богонадахнут, светитељ Христов описује време у Европи уочи Другог светског рата: „Као у време Христова живота на земљи тако и данас многи су се људи удаљили од Оца свог небесног, срцем и душом и мислима и речима и делима. И постали су несрећни, веома несрећни као онај блудни син, који се оделио од богатог оца па се удаљио у земљу туђу, где је принуђен био да од свиња краде свињску храну и утољава своју глад. Велики је број таквих несрећника по целом свету, највећи у Европи, одакле су и у нашу земљу злим ветром нанети. Они траже памет на оним стазама, на којима се виде јасни трагови лудости. Траже снагу везујући многе слабости у један сноп. Траже богатство крадући од своје браће. Траже мир помоћу рата. Траже срећу на свима путевима које је Бог огласио и означио сигналима као путеве несреће. Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју (Јер 4, 22).“ Поучава да је мир и радост у Сину Божијем, преко Кога долазимо до усиновљења: „Држите везу са Оцем небесним, срцем и умом и свом снагом. Јер ко год држи везу са Оцем небесним, тај држи везу и са родитељима и прародитељима својим земаљским.“ Протојереј Александар Р. Јевтић, парох у Краљеву, у тексту О лепоти Христовој, указује на светописамска и светоотачка места која су се дотицала теме лепоте Христове као естетског критеријума, повезаног са темама добродетељи и вечног постојања. Анализира савремене естетске трендове култа вечне младости, као бега од питања смисла, смрти и живота. Упућује на христоцентричност којом су живели светитељи Божији, као судеоници Христове лепоте која се у њих уселила као благодатни дар психофизичке целовитости и сведочења свету мира Божијег. Јереј Саво Величковић, парох у Пожеги, пише о богослужбеним и обичајним особеностима празника Божића. Спајајући векове кроз које је дошло до данашњег начина прославе Божића, поручује: „А Црква овог дана сјаји истом оном топлотом којом је и пећина у ноћи Рођења Богомладенца била загрејана. Свака празнична прослава најпре и изворно је литургијска, а потом се преноси у наше куће и окружење. Анђели певаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Проф. др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, пише текст под насловом Божић – празник празнине времена. Примећује да реч празник долази од празнине, „коју прослављамо у времену нагомиланих догађаја који се сустижу и сударају, не дајући нам да дигнемо поглед. И зато да бисмо то могли, долази празнина – празник. Долазак Бога је јављање празнине – јер је све стало, ничега више нема што се може упоредити са тим. Празник долази из празнине пећине јер тамо, у њеној топлоти, нема брига, хладних информација, намештања и смештања. То је само једна стваралачка празнина која обнавља и ствара свет.“ Упозоравајући на савремену тенденцију претварања света у слику, стварање заводљивих опсена и заблуделих илузија код свеотуђенијег човека који престаје да разликује стварно од виртуелног, пише: „Рођење Богочовека нас подсећа да иако смо пали у време можемо кроз празнину, чистину без историјских заплета, да се спасемо од болести зване историја тако што ћемо, као древни мудраци, пратити нестворену светлост која долази изван земаљских упоредника.“ У рубрици Библијски ликови, налази се текст Антијунаци библијских прича Ирод Велики и Јуда Искариотски, аутора чачанског вероучитеља Бојана Кнежевића. У овом броју је штампан први део текста који говори о лику и делу цара Ирода Идумејца, као и контексту у коме долази до његове жеље да убије Богомладенца Христа. У рубрици Духовна созерцања, монахиња Христина (Стојановић), у тексту О усамљености и непроницљивости душе, предочава нам мисли великог руског књижевника и философа Ивана Иљина. Освртима који се одликују пажљивом посвећеношћу и духовним надношењем над унутрашњим струјањима дубоких егзистенцијалних дилема, указује на основно својство душе – непроницљивост. Она се тиче како нас самих, тако и наших ближњих. Текст се завршава подсетником: „И зато не отежавајмо једни другима крстоносни ход осуђивањима и захтевима, већ искреном молитвом, разумевањем и љубављу облагодаћујмо простор у себи и између нас.“ У рубрици Ускликнимо с љубављу, Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности, пише текст У сусрет Савиндану. Издвајајући поједине епизоде из житија Светог Саве, расветљава духовно сиромаштво савременог човека, који се не украшава врлинама којима је био одевен син владара који се приволео скромном монашком живљењу. Примећује да је он стрпљиво чекао да се узнемирено срце његовог оца смири, како би почео са духовном изградњом у народу. Лена Петровић, студент Економског факултета Универзитета у Крагујевцу, се пита Шта бих поручила Светом Сави? Указивањем на велику моралну кризу у друштву и поремећај система вредности, упућује да Свети Сава већ све види, а на нама је да пазимо шта радимо. У рубрици Православље и спорт, јереј Немања Матејић, парох у Вичи, пише о односу теологије и спорта. Уводне напомене о спорту обогаћене су старозаветним увидима о играма и радости, али и местима из посланица Светог апостола Павла на којима су коришћене аналогије из спорта за расветљавање мотива духовне борбе подвижника. Аутор предлаже да би спортисти требало да имају духовнике, како би њихова стремљења била обогаћена духовношћу која подразумева световрлински и светотајински живот у Цркви. У рубрици Лирски благовесник, читаоци могу прочитати песму посвећену вујанском светитељу, из пера јеромонаха Авакума (Проковића), сабрата Манастира Вујна. Рубрика Веронаука доноси текстове ученика Медицинске школе у Чачку – Милутина Јовановића о Светој Литургији и Јелене Ацовић о праштању и покајању. Подстакнути идејама свог вероучитеља Бојана Кнежевића, ђаци су пред нас изнели своја размишљања на ове важне теме хришћанског живота. Ту је Кутак из веронауке – из дечијег срца, који у неколико последњих бројева нашег часописа, приређује вероучитељ Александра Малешевић са основцима из бајинобаштанске школе Свети Сава. Овога пута, читаоци могу прочитати занимљиве дечје мисли на тему Шта је то рај? У рубрици Прикази књига представљени су најновији наслови издавачке делатности Епархије жичке. Протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, представио нам је вредно критичко издање из ризнице светоотачког богословља – Свети Симеон Сoлунски, Тумачење о божанском
Предавање доцента др Ненада Божовића у Ивањици
Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, одржано је пето предавање у оквиру тематике ’’У сусрет Божићу’’ под називом ’’ Стари Завет и Божић’’ предавача доцента др Ненада Божовића, шефа катедре за Свето Писмо Старог Завета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавање је одржано 03.01. након вечерњег богослужења у парохијском дому ивањичке цркве светог цара Константина и царице Јелене. Наиме, циклус предавања ’’ у сусрет Божићу’’, које је благословио и организовао старешина овога храма јереј Младен Миливојевић, а и у заједништву братства приређено је претходних четири предавања, у циљу приближавања основних истина вере у светлу празника Рођења Христовог. Ово пето предавање је изврсно заокружило целину, захваљујући увек јасном и инспиративном професору Божовићу, који је слушаоцима приближио значај Старога Завета у смислу најављивања појаве Месије и Спаситеља, као и сва остала места, која су надахнула иконографију и химнографију Цркве у погледу Рођења Христовог. Предавању је присуствовало братство ивањичког храма, као и многобројни парохијани и верници, који су својим питањима и запажањима увеличали овај догађај. Ђакон Алекса Грујичић
У Трнави прослављен празник Светих мученика Авакума и Пајсија
Дана 30. децембра 2024. године када наша Црква прославља празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, као и Светог пророка Данила, обележена је слава храма у Трнави. Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит Г. Г. Јустин, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма Свете Марине у Атеници протојереј Радиша Сеочанац, сабрат Манастира Вујан јеромонах Авакум, јереј Богдан Митровић, ђакони Стефан Симић и Душан Арсенијевић. На овај дан, када се наврило 210 година од страдања новомученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Митрополит Јустин се након прочитаног Јеванђеља обратио верном народу и у својој архипастирској беседи осврнуо на мучеништво и страдaње као највећи хришћански подвиг од самог оснивања Цркве. Митрополит је нагласио да су чврста и непоколебљива вера, одважност, смирење, трпљење и послушање, највеће хришћанске врлина. Управо је то био правац који су следили Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије. Сам Авакум је, по молби своје мајке да се потурчи и спаси себе, одбио тај предлог и одлучио се за вечно Царство Христово. Само хришћани који су чврсти у вери могу задобити вечни Живот, јер је страдање благослов и пут ка вечном Животу. Зло нема утемељење, а доброта Христова побеђује све, истакао је Високопреосвећени. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након литургијског сабрања, послужена је трпеза љубави, на којој се присутнима обратио старешина храма, протојереј Милан Тодорић, који је заблагодарио Митрополиту што је својим присуством увеличао данашњи празник. Пеица Петар, дипл. теолог и мастер правних наука
Катихета Бранислав Илић, На прагу Божића – да ли смо спремни за сусрет са Богомладенцем?
„Предпразнујмо народе Христово рођење, и узнесимо разум и уздигнимо мисли ка Витлејему, па угледајмо у пећини велику тајну, јер је Бог из чисте Дјеве дошао и Едем се отворио, савршен и са божанском и човечанском природом, зато му кличимо: Свети Боже, Оче беспочетни; Свети крепки, Сине оваплоћени; Свети бесмртни, Душе утешитељни; Тројице Света, слава тебиˮ (прва стихира на Господи возвах, претпразништво Рождества Христова). Овим речима нас богонадахнути црквени песник позива на учешће у предпразничној радости у сусрет празнику Рождества Христова. Закорачили смо у дане свештеног претпразништва, у дане који нас богослужбено уводе у тајну празника позивајући нас да јединим устима и једним срцем прослављамо Богомладенца Христа који се ради нас људи и ради нашега спасења родио. За празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа припремали смо се духовним и телесним постом и усрдном молитвом, корачајући ритмом богослужења и следујући духовним путоказима које је пред нас износила химнографија. Имајући у виду болну истину да је наша људска природа слаба, колебљива и оптерећена теретом греха, налазећи се на прагу Божића свако од нас би себи могао да постави питање: Да ли смо спремни за сусрет са Богомладенцем? Наш народ је три последње недеље уочи празника Рождества Христова посветио трима светињима људског живота: светињи оца и очинства, светињи мајке и материнства, као и светињи детета и детиње безазлености и чистоте. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима…” Према томе, земаљско очинство, само када је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке“. Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”! Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. У атмосфери тих недељних дана ми чинимо својеврсну рекапитулацију наше духовне припреме за сусрет са Богомладенцем. Ови недељни дани, као и богослужбене химне претпразништва, па и сâмог празника Рождества Христова, позивају нас да у срцима својим чувамо, негујемо и умножавамо мир, љубав и добру вољу. Нажалост, живимо у свету који је испуњен немиром, мржњом и злом. Свакодневно слушамо и гледамо како свуда владају немири, сукобљавања и велике људске трагедије и природне непогоде. Гледајући то и слушајући о томе многи се питају: нису ли ово последњи дани света? Нису ли ово времена испуњавања речи Господњих о знацима који ће претходити крају света и другом доласку Христовом? Морамо признати, с разлогом се људи питају и стрепе. Међутим, било би много боље да се више испуњавамо страхом Божјим, те да уместо немудрих економа повереног нам наслеђа Божјег у свету постанемо мудри; уместо свакодневних кваритеља света будемо со земљи, светлост свету, пролаз и капија кроз које ће и којим ће се свет спасти. Разлози свих ових трагичних догађања јесу нарушени мир између Бога и човека с једне стране, те нарушена равнотежа између човека и природе, с друге стране. Себичност и саможивост човекова, води човека и угрожавању и злоупотреби природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња – све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо – оно се отуђује, пропада и распада. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе – човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу. Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања – човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф 3, 9). Када се „ Христос вером усели у срца наша“, тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, … разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум“ (Еф 3,17-19). Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32; 34). Ми смо слободни у правом смислу речи само и искључиво кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и,
Протојереј др Слободан Јаковљевић, Гаврил Стефановић Венцловић – личност између епоха
Гаврил Стефановић Венцловић је рођен око 1680. године негде у Срему, на шта упућује његов језик, али и његов навод да је рођен од „сирмијских страна“. Како сам бележи, отац му се звао Стефан, отуда презиме Стефановић, које је превео са грчког и сам се назвао Венцловић. Извесно време боравио је у Сентандреји, у школи Светог Луке, као ученик Кипријана Рачанина. Претпоставља се да је уз искусног рачанског монаха научио писарски и илуминаторски занат. Кружок монаха скриптора око Кипријана формиран je због потребе опскрбљивања књигама новоподигнутих цркава, скромне градње, које су ницале како се народ кретао у оквирима Аустријске империје и добијених повластица од стране аустријског цара. Власти нису давале одобрење за оснивање штампарије, иако је патријарх Арсеније Чарнојевић био упоран у својим молбама, зато је једини начин за прокукцију књига и даље остао кроз преписивачку делатност. Због бројних ратова између Аустрије и Турске Гаврило Стефановић Венцловић често мења места боравка. Јуна 1715. је изгледа био у Ђуру затим и у Острогону, Коморану и Сентандреји. Венцловић је био веома добар беседник, а нарочито су на његов стил утицале беседе кијевских теолога Лазара Барановича и Гаљатовског. Барановича је доста и преводио у чак четири књиге. Његове проповеди су строге, са истакнутим моралним поукама упућеним пастви. Koд Венцловића ћемо срести исте етичко-дидактичке и догматске моменте као и код његових малоруских узора. Сложени алегориjски језик преводи и поједностављује и прилагођава шајкашкој пастви. Венцловић беседи на народном језику док се ученици Синесија Зилуцког и Мануела Козачинског пастви обраћају на рускословенском. Чињеница да је Венцловић био запамћен највише као проповедник сведочи о месту проповеди и значају за српски народ тога времена. Након молитве, народ је очекивао живу реч из које ће понешто сазнати о статусу привилегија, о Аустро-турским ратовима, о грофу Ђорђу Бранковићу, о Ракоцијевом устанку, о цару у Бечу и једноверном цару у Русији. То је био начин да се након Литургије, чују и вести. Да би своје беседе учинио занимљивијим и разумљивијим он је прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом Писму у новац свога времена, објашњавао је како је изгледао свакодневни живот у Палестини Христовог времена, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена, мере за дужину итд. У Венцловићевим проповедима језик је јако близак народном. Тако ће рећи да је апостол Петар Јуду хтео ханџарем да пронузи, или да је Христос носио опанке… Значај записаног Венцловићевог беседништва је веома значајан за боље разумевање живота нашег народа првих деценија након Велике Сеобе. Најпре народу се обраћа крајње разумљивим језиком, затим објашњава историјски контекст прича и догађаја из Светог Писма али се и дотиче и разматра и тешке теме. Тако ће у својим беседама указивати да је молитва без дела милосрђа празна, или да човека не одређује само оно што добија рођењем, попут потомства племства. Указаће на лоше последице народног примитивизма и незнања паралелно указујући на значај просвећивања — и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама. У својим беседама напашће појаве попут сујеверја, врачања и одржавања нехришћанских погребних обичаја. Венцловић је схватао да се милитантној унијатској пропаганди, коју је Аустрија прећутно одобравала, може супротставити само просвећивањем народа кроз утврђивање у вери. А једини начин да се утврде у Православљу поред богослужења јесте и разумевање и познавање вере. Путујућа служба проповедника га је у неком периоду уморила, па је од епископа Василија Димитријевића (1728–1748) тражио да му одобри да се повуче у монашко самовање близу села Помаза код Сентандреје. У свом раду он се, осим преписивања богослужбених књига и разноликих беседа, бавио и састављањем стиховa, а сакупио је и огроман број изрека и извршио реформу правописа. Изреке које је записивао чак сто година пре Вука Стефановића Караџића без сваке сумње вуку порекло из старе, усмене традиције. Навешћемо неколико примера: – Речи мазне, а празне – Никад није златољубац био човекољубац – Не дај своје умље за безумље – Човек се у беди и бризи кали итд. Већина минијатура које налазимо у књигама које је преписао дело је његових руку. У једноме запису из 1743. године себе назива худим списатељем у дубокој старости. Из трагова наслућујемо да су га старост и болест притискале и да га је почео издавати вид. Такође, према једном запису, умро је 1749. године. Што се језика тиче, Венцловић српскословенски користи када преписује и умножава књиге за црквену употребу, али не занемарује ни народни језик који назива „српско простим језиком“. На њему пише чистом и поједностављеном азбуком. По своме познавању народног језика, и осећају за њега, издвојио се од свих писаца пре Вука Стефановића Караџића. Он је први међу Србима разликовао слова за гласове ћ и ђ, па чак и џ. Од књига писаних народним језиком које су по садржини компилације, али и самосталних рукописа, беседа и осталих састава прожетих поетским надахнућем истичу се Венцловићеве књиге: Поученије и слова разлика (1735), Житија, слова и поуке разних светаца (око 1740), Великопосник, Беседе и житија (1741), Слова изабрана (1745). Са друге стране ту су и преводи и разни текстови на српскословенском језику: Служабна књига (1711-1716), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве и акатисти (1739), Каноник (1739) као и мноштво минеја. Важна књига је свакако и Буквар словенских писмен (1717). Примери русификације у појединим Венловићевим рукописима Када смо овај кратки есеј назвали Личност између епоха имали смо на уму чињеницу да се заправо са Венцловићем завршава српскословенска епоха а почиње рускословенска. Руски и малоруски утицаји су очити у многим сегментима живота Крушедолско-Карловачке Митрополије. Очит утицај руских књига можемо видети и у његовим рукописима. Примера ради у Венцловићевом рукопису под називом Црквени зборник (1730–1740), наилазимо на месецослов који у себи садржи тропаре и кондаке чак 50 руских светитеља (од чега 20 оптинских стараца). У Канонику (1739) истог преписивача наћи ћемо поредак кушања агиазме, што је последица малоруског утицаја. У рукопису који је насловљен као Пресађеница (1735) постоје молитве за разне потребе за које је наглашено да су преузете из Московског требника. Преламање епоха и појачан утицај русификације можда се најјасније уочава у минејима Рачана, пре свих Венцловића. Пошто су многе српске богослужбене књиге биле уништене и остављене приликом Сеобе, а руске су пристизале, створила се једна празнина и недостатак служби Србима светитељима. Рачански минеји преписани у Сентандреји најчешће имају доста служби светим Русима. Примера ради Минеј за новембар који је исписао Венцловић у периоду 1720–1725. године не садржи службу св. Стефану Дечанском (11. новембар), иако
Предавање протојереја Владимира Дуканца у Старој ужичкој Цркви
У сали парохијског дома цркве Светог Марка у Ужицу 29. децембра 2024. одржано је треће по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања под називом „Окусите и видите, јер је благ Господ“. О теми трећег предавања под називом „Света Литургија-значај молитве. Где се треба молити?“ говорио је свештенослужитељ ужичке Цркве Светог Ђорђа протојереј Владимир Дуканац. На самом почетку предавања отац Владимир је присутнима предочио колико је важна улога речи у животу човека. Бог је створио свет речју и та иста реч је дата човеку који је словесно биће, разумно биће да и он преко те речи учествује у стварање. Бог је нашем праоцу Адаму дао право да именује ствари. Сунце се зове тако зато што је тако одлучио онај који је створен од Бога лично, а то је Адам. Та иста реч и дан данас остаје у народу. У нашем народу реч је некада толико била поштована, толико да је живот био ништа спрам те речи. Нажалост данас је све другачије и та реч је постала компромитована јер је све више људи који нешто кажу али се тога не држе. Реч је постала формална. Ипак реч је и даље јако битна и важна и она одражава све нас. Она не служи само за дијалог између нас међусобно већ и за најбољи дијалог, дијалог са самим Богом. Молитва се састоји од речи и она је наш разговор са Богом. У данашње време савремени човек често упућује неумесне молитве Богу у којима се моли за неке баналне ствари као нпр. добитак на лотоу или за победу неког од учесника Евровизије. По речима оца Владимира „Молитва је највећи дар и највеће оружје које је Бог дао човеку, а некако човек ослепљен овим светом у коме живи то не примећује и не види“. Човекова молитва мора да иде из срца и она никако не сме да буде формална. Сва човекова пажња мора да буде усмерена на саме речи молитве, јер се управо тим речима отварају Божја врата љубави, милости, благодати. Међутим, и поред молитве данашњи човек често упада у депресију, а то је по речима оца Владимира, зато што се човек у почетку није поуздао у Бога, већ је молитве само механички читао и мислио да је у неким чаробним речима. Сама молитва неће имати никакав ефекат ако човек који је узноси не крене да мења самог себе. И поред важности личне молитве отац Владимир је у више наврата причао о томе колико је неопходно да човек посећује Цркву и да буде присутан на Светим Литургијама. Предавање је завршено одговорима на питања које су присутни верници постављали оцу Владимиру. Напослетку, протојереј Душан Томић захвалио се предавачу на живописним поучним и надахнутим речима у име свих многобројних верника који су и овај пут својим присуством испунили парохијски дом, пожелевши свима срећан и благословен наступајући празник Христовог Рођења. Вељко Јевтић, студент теологије
Ариље: хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа за сиромашне грађане
У оквиру хуманитарне акције организоване, на иницијативу већа грађанско васпитање / верска настава, поводом предстојећих празника, ученици од 3/5 разреда основне школе „Стеван Чоловић“ у Ариљу дали су значајан допринос сакупљању некварљивих намирница за сиромашне грађане нашег краја. Намирнице су успешно пренете до парохијског дома црквене општине у Ариљу, где ће бити расподељене онима којима су најпотребније. Ученици су показали изузетну хуманост, посвећеност и солидарност, чиме су остварили суштинску вредност овог догађаја. Посебну захвалност дугујем учитељици Жанки Селаковић, која је својим трудом и мотивацијом инспирисала ученике да се активно укључе у акцију. Такође, велики допринос дали су и родитељи ученика, који су својом добротом и подршком омогућили успешну реализацију акције. Немерљиву захвалност упућујем ђакону Драгану Јанковићу, који нас је срдачно угостио и пружио подршку током сакупљања намирница, као и старешини храма Светог Ахилија, јереју Бојану Милошевићу, који је својим благословом дао значај овој акцији. Архијерејски намесник пожешко-ариљски, протојереј Драган Стевић, предложио је организацију овог племенитог подухвата, за шта му упућујем посебну захвалност. Ова хуманитарна акција, поред материјалне подршке онима у потреби, има дубоку духовну вредност. Подсећа нас на Христово учење о љубави и бризи за ближње, што је суштина хришћанског живота. У духу Божића и празничног даривања, ова акција је пример праве хришћанске љубави и заједништва. Хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа објављена је и на сајту „Православна вјеронаука“ Републике Српске – ОВДЕ. Вероучитељ Станко Аћимовић
Митрополит Јустин: Што веће покајање, то већи одговор званице на Христовој гозби
У сусрет великом празнику Оваплоћења Сина Божијег, на недељу Светих Праотаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Спасовом храму Манастира Жиче, уз саслужење великог броја свештенослужитеља. Током Литургије, на којој је читана јеванђелска прича о позванима на гозбу, Високопреосвећени је присутнима говорио о смислу ове параболе, рекавши да нас Господ све позива на Своју трпезу, али какав ће бити наш одговор, то зависи од наше вере и покајања: „Што веће покајање, то већи одговор званице која је позвана.“ У овим данима када се постом и молитвом припремамо за сусрет са Богомладенцем, Митрополит нас је подсетио колико смо почаствовани позивом на обед који је, по његовим речима, „Господ скупо платио тиме што је сишао на земљу и пролио Своју крв за нас“ и на који начин можемо бити не само међу позванима, већ и међу изабранима. Моћи ћемо да „спасоносно учествујемо у трпези Господњој само ако своју душу, своје срце, свој ум прилепимо за вечнога Господа јер све што је са Њим има вечно битије и вечну радост“. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају је Високопреосвећени свим мајкама честитао празник који се на овај дан у нашем народу традиционално прославља. Сестринство манастира