Савиндан свечано прослављен у Самаилима
На дан када наша Света Црква слави првог српског архиепископа и просветитеља Саву сабрали смо се у ОШ „Петар Николић” у Самаилима да свечано прославимо нашу школску славу. Најлепше дете Саву најпре смо литургијски прославили у парохијском храму у Самаилима. Свету Литургију је служио јереј Александар Миликић. На Литургији се причестио велики број деце и верног народа. По завршетку Литургије уследило је резање славског колача у школи и пригодно обраћање директора школе Милана Генчевића. У продужетку је приређен културно уметнички програм наших ученика, припремљен уз сарадњу наставника. По завршетку програма, приређено је послужење за родитеље и ђаке наше школе. По речима Светог Владике Николаја: Данас славимо најлепше и најљупкије српско дете! Свети Саво Србе воли, за Србе се Богу моли, српском роду даје крила, српску децу благосиљa! Вероучитељ Петар Ђерковић
Ужице: Пето предавање из циклуса „Окусите и видите јер је благ Господ“
У сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу 26. јануара 2025.године одржано је пето по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања „Окусите и видите јер је благ Господ“. О теми петог предавања под називом „Света тајна исповести“ говорио је свештенослужитељ ужичке Цркве Светог Ђорђа протојереј Владимир Дуканац. На самом почетку предавања отац Владимир је присутнима предочио колико је важна Света Тајна Исповести у животу сваког хришћанина. По његовим речима „Света Тајна Исповести (Покајања) често се назива и другим Крштењем. У Светој Тајни Крштења, бањи поновног рођења, човек се чисти од свих грехова, али и после Крштења често пада и греши. Грехе учињене после Крштења човек исповеда канонски рукоположеном Епископу или презвитеру и од њих добија разрешење, уз могућност одређене духовне терапије-епитимије. Света Тајна Покајања представља наш званични чин измирења са Богом у Цркви, када нас грех одвоји од црквеног живота“. Особа која жели да се покаје прво треба да изрази жаљење због учињених греха, да искрено , потпуно и конкретно исповеди учињене грехе. Приликом вршења Свете Тајне Исповести, Епископи и презвитери руководе се правилима Светих Отаца и Номоканоном Патријарха цариградског Јована Постника (582-595). Номоканон је додаван великом требнику, али се штампа и посебно. Предавање је завршено одговарањем на питања великог броја верника који су и овај пут парохијски дом испунили до последњег места. Напослетку, протојереј Душан Томић захвалио се у име свих присутних верника на исцрпном и надахнутом предавању. студент теологије Вељко Јевтић
„Светосавски дарови“ у Љигу
“Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози”. У суботу 25.јануара 2025. г. с благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина одржано је у Љигу Светосавско-донаторско вече и Светосавски бал под називом Светосавски дарови. Идући у сусрет дану када Црква слави Светог Саву првог Архиепископа српског ЦО Љиг је организовала XVIII по реду Светосавско вече у ресторану „Видиковац“. Програм је почео у 19.00 ч. поздравним словом старешине љишке цркве и Светосавском химном. Програм су водили: Анита Османовић Милица Обрадовић и Коста Зечевић. Светосавску беседу изговорио је проф. др Милош Ковић из Београда. Веома надахнуто и садржајно говорио је о личности првог Архиепископа наше Цркве и о српском народу од времена Светог Саве до наших дана. У програму је учествовао и Лазар Зечевић пијаниста из Београда, КУД „Љиг“ из Љига, Милица Марковић студенткиња ФМУ са одсека за етномузикологију, плесна група под вођством Јоване Каргановић из Љига, која је припремила кореографију, и оркестар „Театар Дур“ из Чачка. Током програма на видео биму су се смењивале фотографије на којима су присутни могли да виде све фазе грађевинских радова који су извођени у последњих двадесет година на храмовима у: Љигу, Дићима и Ивановцима. Старешина цркве укратко је описао све значајније радове који су изведени од 2004-2024.г.Током вечери су прикупљене донације за наставак грађевинско-архитектонских радова на сва три храма. И ове године организована је наградна лутрија која је изазвала посебну пажњу и интересовање. Подељено је укупно 30 награда, неке од њи су: вредне монографије и друге књиге, уметничка слика, мед, вино, икона, бројанице и крстићи, тамјан, ваучери за два фризерска салона и ваучери за бутик „Ђорђевић“ сви из Љига, торта, макете српских кућа и др. Поред хране за вечеру из ресторана и чланице удружења „Златне руке“ припремиле су разноврсну традиционалну српску храну. Светосавско-донаторској вечери, поред осам свештеника и једног ђакона, присуствују и :председник Општине Љиг, директорка СШ 1300 каплара из Љига, директор градске библиотеке „Милован Данојлић“ из Љига, директор Туристичке организације из Љига, професори и наставници, власници радњи и предузећа и др. Дружење уз песму и игру настављено је до поноћи. У овим суморним и тешким временима заиста је велики успех измамити осмех на лицима људи. И ове године организатори су успели да на пар сати пруже могућност да се сви присутни, сабрани поводом Савиндана, осећају као права господа хришћанска. Љиг као мала варош има право да се поноси чињеницом да од 2006. г. прославља Светог Саву и традиционалним Светосавским балом. протојереј-ставрофор Светолик Марковић
Прослава храмовне славе Свети Сава на Савинцу код Такова
И ове године прва задужбина Милоша Обреновића, изнад чијег се велелепног здања, према предању, налазио манастир који је посетио Свети Сава, а том приликом, сишавши на реку Дичину, благословио место из којег је потекла вода – извор кога мештани називају Светиња, сабрао је велики број људи на Светој Литургији. Нашу прославу храмовне славе увеличао је началствовањем старешина храма у Пожеги, протојереј Божо Главоњић, протојереј Чедомир Дамљановић и старешина храма Светог Саве, јереј Дарко Глукчевић. Слава просветитељу и првом српском архиепископу Сави се не може замислити без деце, па су нам ове године велику радост причинили ученици ОШ ,,Таковски устанак“, издвојеног одељења на Савинцу, као и остала деца, пригодним програмом који су припремили са својом вероучитељицом, наставницом српског језика и учитељицом. Након резања колача и поделе пакетића свој деци, уследила је богата трпеза коју је припремио данашњи колачар Драган Дамљановић са супругом. Вероучитељица Милица Глукчевић
Посета солунске школе Elpida Храму Светог Саве у Краљеву
Ученици грчке основне школе Elpida из Солуна који су чланови уметничког ансамбла Filiro који делује у оквиру школе боравили су у Краљеву и узели учешће на дечијем фестивалу фолклора домаћина ФА Карановац. Поред учешћа у културном програму, деца су присуствовала Светој Литургији након чега су уз пригодно послужење разговарали са старешином храма протојерејем Дејаном Марковићем. Након разговора и поделе благослова храма дечица су наставила свој пут назад у Солун, носећи пуно лепих утисака. Братство храма
Савиндан у Сирчи 2025.
У Основној школи ,,Јован Цвијић“ у Сирчи код Краљева, и ове године је свечано прослављена школска слава – Свети Сава. Свечаност је почела литургијским сабрањем у Цркви Светог Пророка Илије у Сирчи, којим је началствовао парох сирчански, јереј Стефан Медар. У продужетку Литургије уследила је традиционална подела пакетића ученицима наше школе и другим малишанима, уз казивање стихова о нашем највећем просветитељу и учитељу. У просторијама школе, отац Стефан је у присуству наставника, ученика, родитеља и мештана села Сирча и Опланићи, освештао славски колач и жито. Затим се директор школе, Иван Радосављевић, обратио присутнима, честитајући данашњи празник и отворио школску приредбу. Њу су, као и сваке године, припремили и извели одабрани ученици свих разреда уз стручну помоћ учитељица и вероучитеља. Као првосветитеља великога и апостола сатрудника, Црква твог народа прославља те, преподобни, но имајући слободу према Христу Богу, твојим молитвама од сваких нас беда спасавај, да ти кличемо: Радуј се оче Саво, богомудри! (кондак Светом Сави, глас 8.) ђакон Филип Зеленовић
Освећење темеља новог храма у Коштунићима
Дана 25. јануара 2025. године, по благослову нашега Митрополита жичког Г. Господина др Јустина, обављено је освећење темеља новог храма у Коштунићима, у Архијерејском намесништву таковском, у парохији брезанској. Чин освећења темеља храма обавили су свештеници таковског намесништва, на челу са Архијерејским намесником таковским протојерејем Драганом Ђоремом. Са њима је саслуживао и свештеник јереј Дејан Радојевић, парох горњо-горевнички. По благослову нашег Митрополита, а по жељи ктитора господина Гвоздена Николића, новинара из Чачка, пореклом из Коштунића, храм ће бити посвећен највећем и најрадоснијем празнику, празнику над празницима, Васкрсења Господњем. Овом приликом, многочлана породица ктитора од 13 чланова, пријатељи и мештани села Коштунићи, окупили су се и учествовали у молитвеном сабрању око будућег храма. На крају чина освећења темеља храма беседом се обратио Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, који је пренео благослове и поздраве нашега Митрополита, нагласивши значај подизања цркава, пре свега као места сабрања верника и вршења Свете Литургије. По беседи, верни народ је покропио надлежни парох брезански јереј Михајло Живковић. Велика радост ктитора, свештенства и верног народа, био је и долазак председника општине Горњи Милановац, господина Дејана Ковачевића, којом приликом је разговарао са свештеницима, изјавио добру вољу и обећање да ће помоћи црквене општине у одржавању и градњи храмова, што је и до сада великодушно чинио. Ктитор Гвозден Николић је заблагодарио нашем Митрополиту на датом благослову и обећао да ће већ следеће године бити освећење храма Васкрсења Христовог. За све присутне је припремљена богата трпеза љубави, трудом домаћина и његове породице. Ђакон Јован Тошић
Александра Мијаиловић, У сусрет Савиндану
Увод Монашко правило по коме су живели светогорски пустињаци, по речима једног руског игумана који је 1219. године посетио Свету Гору, састојало се од следећег: Свакога дана су читали по пола Псалтира и чинили од триста до петсто метанија дневно, обављали су и физичке послове а препоручивало им се да у свако доба дана и ноћи изговарају, било наглас било у себи „Исусову молитву“ која је стожер „исихастичке“ традиције православне духовности: „Господе Исусе Христе Сине Божији, смилуј ми се“. Осам векова након што се принц Растко Немањић упутио са двора на Свету Гору (на којој се живело оваквим животом о коме сведочи руски игуман) у школама изнад школске табле стоји икона Светог Саве. Изнад табле, изнад свега што ће у школи научити, а његово благо лице и детињи поглед стоје у средини, заправо у центру, између портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Не само да је у центру простора, већ је у центру и вечности, и бива почетак и завршетак свега доброг што Србин има и што га је вековима везивало за вечност. То „Богу српско најдраже дете“ Господ је одабрао да буде мера сваког напретка. Са правом се може рећи: Колико смо светосавци и колико подражавамо његова дела, толико смо на путу добра! Како поступа светитељ? Свети Сава је некада стрпљиво чекао да се умири узнемирено срце оца Стефана и тек након тога га позива да крене са градњом града на небесима. А и данас он стрпљиво чека да се наша срца умире и крену ка граду Господа нашег Исуса Христа. Чека да наша срца схвате једини исправни пут којим треба ићи. Стрпљиво чека као онај ко је у свој одабир сигуран. Чека као онај ко је у свом срцу једном за свагда разлучио ко је Истина, Пут и Живот. Чека као онај ко је у центар свог бића сместио Онога ко је победилац свега што каља човека. Чека као сведок вере, Петрове вере, вере као доказа свега невидљивог, вере пред чијом се сенком све недаће склањају, вере спремне да за ближњег страда. А ми, ми смо наспрам њега… Уплаши нас и сама помисао да о њему и његовом делу говоримо. Његову икону гледамо, о његовом труду читамо, али таквим делима не живимо. Tражимо идеалну прилику, идеалне људе, одличне околности. Ћутимо, сатрвени, огрешени, пребијени, покрадени, уморни од туге, гладни знања и истине, осушени од страха, себични, још по који корак и на дну. И како би рекао Његош, а Милан Ћурчин дао назив својој песми: „Пучина је стока једна грдна“. Хрлимо ка томе да будемо маса, једнолични, а не јединствени. Ипак, такви какви смо, ми, у духовном смислу Савина чеда, и немамо право на песимизам. Расправљајући о времену у коме се налазимо морамо приметити да није ни налик страшно као време у коме је Свети Сава улагао труд да постави темеље духовности, богослужења, Цркве, архиепископије, школства, монаштва, права, медицине. Он је успео да управи наш поглед у најлепше Трисвето Сунце које сија не само до краја света и века, него и од почетка. Читајући Житије Светог Саве можемо расплести мрежу у коју смо сами себе заробили. Поједноставити наш живот и мудро поставити у центар нашег бића Онога Кога је и племић Раско поставио у центар, ни не слутећи да ће једног дана бити наш Свети Сава. Све недаће, све муке, све недоумице, све странпутице, свака тама губи свој значај када нашом душом, нашим срцем и нашим умом, загрми оно од чега је и Растко кренуо… А кренуо је од одрицања од свога ја, послушања, поста и молитве. Закључак Ближи се празник посвећен овом великом светитељу. Добро би било да саберемо свој ум и разумемо да је стазу утабао Свети Сава и да треба што пре кренути јединим исправним путем. У нашој души, без обзира на све недаће, тиња тиха ватра. Како је Његош написао у својој Лучи микрокозми: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“. Колика год да је тама ван нас, у нама је искра. Та искра има свој искон и исход у великом огњу. Пред великим огњем, где се све добро сабрало, пред Престолом Господа нашега Исуса Христа за нас се и данас моли велики Свети Сава. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности Извор: Жички благовесник (јануар-март 2025)
Упокојио се у Господу архиепископ албански Анастасије (Јанулатос)
У болници Евангелисмос у Атини, 25. јануара 2025. године, упокојио се у Господу архиепископ албански Анастасије (Јанулатос). Подсећамо, предстојатељ Албанске православне цркве је 30. децембра 2024. године, примљен у болницу у Тирани због вирусних тегоба, а будући да му се здравствено стање погоршало, 3. јануара 2025. године је вандредним летом пребачен у Атину, где је био смештен на болничком лечењу у познатој болници Евангелисмос, где се и упокојио. Блаженопочивши архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) је рођен 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Био је професор емеритус овога универзитета. Био је Носилац почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, говорио је енглески, француски и немачки, а као радне језике користио је латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је значајну улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарског рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960. године, а за јеромонаха – архимандрита 1964. године. За епископа Андрусе изабран је 1972. године, док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је мјестобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године. Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан Међународног одбора за мисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74). Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организовао је и развио православне мисионарске подухвате. Био је признат за великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке. Као архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуне 23 године. Премда је формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. На том простору није опстао ни један епископ, а ни један евентуални кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је у Албанију послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију Светског Савета Цркава и архиепископ мјестобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По приспећу у Албанију, архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди на боље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог архиепископа. У циљу обнове црквеног живота архиепископ Анастасије је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије. Био је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословља и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим „Историја живих религија“, „Суочавање са светом“, „Мисионарење на Христов начин“, „До краја земаљског шара“, „Коегзистенција“, „Крст и Васкрсење у Албанији“. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика. Био је носилац 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је био признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, блажењејши владико! Приредила редакција портала „Ризница“
Празник иконе Богородице Млекопитатељнице – слава параклиса Храма Светог Саве у Краљеву
У суботу, 25. јануара 2025. у параклису Храма Светог Саве посвећеном икони Богородици Млекопитатељници служена је Света Литургија поводом славе параклиса. Светом Литургијом началствовао је протојереј Новица Благојевић, уз саслужење братства овог храма, док је учешће узео велики број верног народа. Након завршетка Свете Литургије пререзан је славски колач, а пригодном беседом верном народу обратио се протојереј Новица Благојевић говорећи о значају Богородице за васколики православни народ, о њеној икони Млекопитатељници која се данас чува у Кареји, а коју је Свети Сава донео из Манастира Светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи. Прослава славе пренета је на трпезу љубави коју је верни народ припремио у част прославе славе параклиса. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Савиндан свечано прослављен у Самаилима
На дан када наша Света Црква слави првог српског архиепископа и просветитеља Саву сабрали смо се у ОШ „Петар Николић” у Самаилима да свечано прославимо нашу школску славу. Најлепше дете Саву најпре смо литургијски прославили у парохијском храму у Самаилима. Свету Литургију је служио јереј Александар Миликић. На Литургији се причестио велики број деце и верног народа. По завршетку Литургије уследило је резање славског колача у школи и пригодно обраћање директора школе Милана Генчевића. У продужетку је приређен културно уметнички програм наших ученика, припремљен уз сарадњу наставника. По завршетку програма, приређено је послужење за родитеље и ђаке наше школе. По речима Светог Владике Николаја: Данас славимо најлепше и најљупкије српско дете! Свети Саво Србе воли, за Србе се Богу моли, српском роду даје крила, српску децу благосиљa! Вероучитељ Петар Ђерковић
Ужице: Пето предавање из циклуса „Окусите и видите јер је благ Господ“
У сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу 26. јануара 2025.године одржано је пето по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања „Окусите и видите јер је благ Господ“. О теми петог предавања под називом „Света тајна исповести“ говорио је свештенослужитељ ужичке Цркве Светог Ђорђа протојереј Владимир Дуканац. На самом почетку предавања отац Владимир је присутнима предочио колико је важна Света Тајна Исповести у животу сваког хришћанина. По његовим речима „Света Тајна Исповести (Покајања) често се назива и другим Крштењем. У Светој Тајни Крштења, бањи поновног рођења, човек се чисти од свих грехова, али и после Крштења често пада и греши. Грехе учињене после Крштења човек исповеда канонски рукоположеном Епископу или презвитеру и од њих добија разрешење, уз могућност одређене духовне терапије-епитимије. Света Тајна Покајања представља наш званични чин измирења са Богом у Цркви, када нас грех одвоји од црквеног живота“. Особа која жели да се покаје прво треба да изрази жаљење због учињених греха, да искрено , потпуно и конкретно исповеди учињене грехе. Приликом вршења Свете Тајне Исповести, Епископи и презвитери руководе се правилима Светих Отаца и Номоканоном Патријарха цариградског Јована Постника (582-595). Номоканон је додаван великом требнику, али се штампа и посебно. Предавање је завршено одговарањем на питања великог броја верника који су и овај пут парохијски дом испунили до последњег места. Напослетку, протојереј Душан Томић захвалио се у име свих присутних верника на исцрпном и надахнутом предавању. студент теологије Вељко Јевтић
„Светосавски дарови“ у Љигу
“Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози”. У суботу 25.јануара 2025. г. с благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина одржано је у Љигу Светосавско-донаторско вече и Светосавски бал под називом Светосавски дарови. Идући у сусрет дану када Црква слави Светог Саву првог Архиепископа српског ЦО Љиг је организовала XVIII по реду Светосавско вече у ресторану „Видиковац“. Програм је почео у 19.00 ч. поздравним словом старешине љишке цркве и Светосавском химном. Програм су водили: Анита Османовић Милица Обрадовић и Коста Зечевић. Светосавску беседу изговорио је проф. др Милош Ковић из Београда. Веома надахнуто и садржајно говорио је о личности првог Архиепископа наше Цркве и о српском народу од времена Светог Саве до наших дана. У програму је учествовао и Лазар Зечевић пијаниста из Београда, КУД „Љиг“ из Љига, Милица Марковић студенткиња ФМУ са одсека за етномузикологију, плесна група под вођством Јоване Каргановић из Љига, која је припремила кореографију, и оркестар „Театар Дур“ из Чачка. Током програма на видео биму су се смењивале фотографије на којима су присутни могли да виде све фазе грађевинских радова који су извођени у последњих двадесет година на храмовима у: Љигу, Дићима и Ивановцима. Старешина цркве укратко је описао све значајније радове који су изведени од 2004-2024.г.Током вечери су прикупљене донације за наставак грађевинско-архитектонских радова на сва три храма. И ове године организована је наградна лутрија која је изазвала посебну пажњу и интересовање. Подељено је укупно 30 награда, неке од њи су: вредне монографије и друге књиге, уметничка слика, мед, вино, икона, бројанице и крстићи, тамјан, ваучери за два фризерска салона и ваучери за бутик „Ђорђевић“ сви из Љига, торта, макете српских кућа и др. Поред хране за вечеру из ресторана и чланице удружења „Златне руке“ припремиле су разноврсну традиционалну српску храну. Светосавско-донаторској вечери, поред осам свештеника и једног ђакона, присуствују и :председник Општине Љиг, директорка СШ 1300 каплара из Љига, директор градске библиотеке „Милован Данојлић“ из Љига, директор Туристичке организације из Љига, професори и наставници, власници радњи и предузећа и др. Дружење уз песму и игру настављено је до поноћи. У овим суморним и тешким временима заиста је велики успех измамити осмех на лицима људи. И ове године организатори су успели да на пар сати пруже могућност да се сви присутни, сабрани поводом Савиндана, осећају као права господа хришћанска. Љиг као мала варош има право да се поноси чињеницом да од 2006. г. прославља Светог Саву и традиционалним Светосавским балом. протојереј-ставрофор Светолик Марковић
Прослава храмовне славе Свети Сава на Савинцу код Такова
И ове године прва задужбина Милоша Обреновића, изнад чијег се велелепног здања, према предању, налазио манастир који је посетио Свети Сава, а том приликом, сишавши на реку Дичину, благословио место из којег је потекла вода – извор кога мештани називају Светиња, сабрао је велики број људи на Светој Литургији. Нашу прославу храмовне славе увеличао је началствовањем старешина храма у Пожеги, протојереј Божо Главоњић, протојереј Чедомир Дамљановић и старешина храма Светог Саве, јереј Дарко Глукчевић. Слава просветитељу и првом српском архиепископу Сави се не може замислити без деце, па су нам ове године велику радост причинили ученици ОШ ,,Таковски устанак“, издвојеног одељења на Савинцу, као и остала деца, пригодним програмом који су припремили са својом вероучитељицом, наставницом српског језика и учитељицом. Након резања колача и поделе пакетића свој деци, уследила је богата трпеза коју је припремио данашњи колачар Драган Дамљановић са супругом. Вероучитељица Милица Глукчевић
Посета солунске школе Elpida Храму Светог Саве у Краљеву
Ученици грчке основне школе Elpida из Солуна који су чланови уметничког ансамбла Filiro који делује у оквиру школе боравили су у Краљеву и узели учешће на дечијем фестивалу фолклора домаћина ФА Карановац. Поред учешћа у културном програму, деца су присуствовала Светој Литургији након чега су уз пригодно послужење разговарали са старешином храма протојерејем Дејаном Марковићем. Након разговора и поделе благослова храма дечица су наставила свој пут назад у Солун, носећи пуно лепих утисака. Братство храма
Савиндан у Сирчи 2025.
У Основној школи ,,Јован Цвијић“ у Сирчи код Краљева, и ове године је свечано прослављена школска слава – Свети Сава. Свечаност је почела литургијским сабрањем у Цркви Светог Пророка Илије у Сирчи, којим је началствовао парох сирчански, јереј Стефан Медар. У продужетку Литургије уследила је традиционална подела пакетића ученицима наше школе и другим малишанима, уз казивање стихова о нашем највећем просветитељу и учитељу. У просторијама школе, отац Стефан је у присуству наставника, ученика, родитеља и мештана села Сирча и Опланићи, освештао славски колач и жито. Затим се директор школе, Иван Радосављевић, обратио присутнима, честитајући данашњи празник и отворио школску приредбу. Њу су, као и сваке године, припремили и извели одабрани ученици свих разреда уз стручну помоћ учитељица и вероучитеља. Као првосветитеља великога и апостола сатрудника, Црква твог народа прославља те, преподобни, но имајући слободу према Христу Богу, твојим молитвама од сваких нас беда спасавај, да ти кличемо: Радуј се оче Саво, богомудри! (кондак Светом Сави, глас 8.) ђакон Филип Зеленовић
Освећење темеља новог храма у Коштунићима
Дана 25. јануара 2025. године, по благослову нашега Митрополита жичког Г. Господина др Јустина, обављено је освећење темеља новог храма у Коштунићима, у Архијерејском намесништву таковском, у парохији брезанској. Чин освећења темеља храма обавили су свештеници таковског намесништва, на челу са Архијерејским намесником таковским протојерејем Драганом Ђоремом. Са њима је саслуживао и свештеник јереј Дејан Радојевић, парох горњо-горевнички. По благослову нашег Митрополита, а по жељи ктитора господина Гвоздена Николића, новинара из Чачка, пореклом из Коштунића, храм ће бити посвећен највећем и најрадоснијем празнику, празнику над празницима, Васкрсења Господњем. Овом приликом, многочлана породица ктитора од 13 чланова, пријатељи и мештани села Коштунићи, окупили су се и учествовали у молитвеном сабрању око будућег храма. На крају чина освећења темеља храма беседом се обратио Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, који је пренео благослове и поздраве нашега Митрополита, нагласивши значај подизања цркава, пре свега као места сабрања верника и вршења Свете Литургије. По беседи, верни народ је покропио надлежни парох брезански јереј Михајло Живковић. Велика радост ктитора, свештенства и верног народа, био је и долазак председника општине Горњи Милановац, господина Дејана Ковачевића, којом приликом је разговарао са свештеницима, изјавио добру вољу и обећање да ће помоћи црквене општине у одржавању и градњи храмова, што је и до сада великодушно чинио. Ктитор Гвозден Николић је заблагодарио нашем Митрополиту на датом благослову и обећао да ће већ следеће године бити освећење храма Васкрсења Христовог. За све присутне је припремљена богата трпеза љубави, трудом домаћина и његове породице. Ђакон Јован Тошић
Александра Мијаиловић, У сусрет Савиндану
Увод Монашко правило по коме су живели светогорски пустињаци, по речима једног руског игумана који је 1219. године посетио Свету Гору, састојало се од следећег: Свакога дана су читали по пола Псалтира и чинили од триста до петсто метанија дневно, обављали су и физичке послове а препоручивало им се да у свако доба дана и ноћи изговарају, било наглас било у себи „Исусову молитву“ која је стожер „исихастичке“ традиције православне духовности: „Господе Исусе Христе Сине Божији, смилуј ми се“. Осам векова након што се принц Растко Немањић упутио са двора на Свету Гору (на којој се живело оваквим животом о коме сведочи руски игуман) у школама изнад школске табле стоји икона Светог Саве. Изнад табле, изнад свега што ће у школи научити, а његово благо лице и детињи поглед стоје у средини, заправо у центру, између портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Не само да је у центру простора, већ је у центру и вечности, и бива почетак и завршетак свега доброг што Србин има и што га је вековима везивало за вечност. То „Богу српско најдраже дете“ Господ је одабрао да буде мера сваког напретка. Са правом се може рећи: Колико смо светосавци и колико подражавамо његова дела, толико смо на путу добра! Како поступа светитељ? Свети Сава је некада стрпљиво чекао да се умири узнемирено срце оца Стефана и тек након тога га позива да крене са градњом града на небесима. А и данас он стрпљиво чека да се наша срца умире и крену ка граду Господа нашег Исуса Христа. Чека да наша срца схвате једини исправни пут којим треба ићи. Стрпљиво чека као онај ко је у свој одабир сигуран. Чека као онај ко је у свом срцу једном за свагда разлучио ко је Истина, Пут и Живот. Чека као онај ко је у центар свог бића сместио Онога ко је победилац свега што каља човека. Чека као сведок вере, Петрове вере, вере као доказа свега невидљивог, вере пред чијом се сенком све недаће склањају, вере спремне да за ближњег страда. А ми, ми смо наспрам њега… Уплаши нас и сама помисао да о њему и његовом делу говоримо. Његову икону гледамо, о његовом труду читамо, али таквим делима не живимо. Tражимо идеалну прилику, идеалне људе, одличне околности. Ћутимо, сатрвени, огрешени, пребијени, покрадени, уморни од туге, гладни знања и истине, осушени од страха, себични, још по који корак и на дну. И како би рекао Његош, а Милан Ћурчин дао назив својој песми: „Пучина је стока једна грдна“. Хрлимо ка томе да будемо маса, једнолични, а не јединствени. Ипак, такви какви смо, ми, у духовном смислу Савина чеда, и немамо право на песимизам. Расправљајући о времену у коме се налазимо морамо приметити да није ни налик страшно као време у коме је Свети Сава улагао труд да постави темеље духовности, богослужења, Цркве, архиепископије, школства, монаштва, права, медицине. Он је успео да управи наш поглед у најлепше Трисвето Сунце које сија не само до краја света и века, него и од почетка. Читајући Житије Светог Саве можемо расплести мрежу у коју смо сами себе заробили. Поједноставити наш живот и мудро поставити у центар нашег бића Онога Кога је и племић Раско поставио у центар, ни не слутећи да ће једног дана бити наш Свети Сава. Све недаће, све муке, све недоумице, све странпутице, свака тама губи свој значај када нашом душом, нашим срцем и нашим умом, загрми оно од чега је и Растко кренуо… А кренуо је од одрицања од свога ја, послушања, поста и молитве. Закључак Ближи се празник посвећен овом великом светитељу. Добро би било да саберемо свој ум и разумемо да је стазу утабао Свети Сава и да треба што пре кренути јединим исправним путем. У нашој души, без обзира на све недаће, тиња тиха ватра. Како је Његош написао у својој Лучи микрокозми: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“. Колика год да је тама ван нас, у нама је искра. Та искра има свој искон и исход у великом огњу. Пред великим огњем, где се све добро сабрало, пред Престолом Господа нашега Исуса Христа за нас се и данас моли велики Свети Сава. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности Извор: Жички благовесник (јануар-март 2025)
Упокојио се у Господу архиепископ албански Анастасије (Јанулатос)
У болници Евангелисмос у Атини, 25. јануара 2025. године, упокојио се у Господу архиепископ албански Анастасије (Јанулатос). Подсећамо, предстојатељ Албанске православне цркве је 30. децембра 2024. године, примљен у болницу у Тирани због вирусних тегоба, а будући да му се здравствено стање погоршало, 3. јануара 2025. године је вандредним летом пребачен у Атину, где је био смештен на болничком лечењу у познатој болници Евангелисмос, где се и упокојио. Блаженопочивши архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) је рођен 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Био је професор емеритус овога универзитета. Био је Носилац почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, говорио је енглески, француски и немачки, а као радне језике користио је латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је значајну улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарског рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960. године, а за јеромонаха – архимандрита 1964. године. За епископа Андрусе изабран је 1972. године, док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је мјестобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године. Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан Међународног одбора за мисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74). Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организовао је и развио православне мисионарске подухвате. Био је признат за великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке. Као архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуне 23 године. Премда је формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. На том простору није опстао ни један епископ, а ни један евентуални кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је у Албанију послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију Светског Савета Цркава и архиепископ мјестобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По приспећу у Албанију, архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди на боље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог архиепископа. У циљу обнове црквеног живота архиепископ Анастасије је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије. Био је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословља и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим „Историја живих религија“, „Суочавање са светом“, „Мисионарење на Христов начин“, „До краја земаљског шара“, „Коегзистенција“, „Крст и Васкрсење у Албанији“. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика. Био је носилац 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је био признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, блажењејши владико! Приредила редакција портала „Ризница“
Празник иконе Богородице Млекопитатељнице – слава параклиса Храма Светог Саве у Краљеву
У суботу, 25. јануара 2025. у параклису Храма Светог Саве посвећеном икони Богородици Млекопитатељници служена је Света Литургија поводом славе параклиса. Светом Литургијом началствовао је протојереј Новица Благојевић, уз саслужење братства овог храма, док је учешће узео велики број верног народа. Након завршетка Свете Литургије пререзан је славски колач, а пригодном беседом верном народу обратио се протојереј Новица Благојевић говорећи о значају Богородице за васколики православни народ, о њеној икони Млекопитатељници која се данас чува у Кареји, а коју је Свети Сава донео из Манастира Светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи. Прослава славе пренета је на трпезу љубави коју је верни народ припремио у част прославе славе параклиса. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.