РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић, О Васкршњем посту
Недеља Православља у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу Православља Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Митрополиту је саслуживао архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а са братством овог храма. Након прочитаног јеванђељског зачала Митрополит Јустин се обратио верном народу говорећи о значају данашњег празника о победи Православља над иконоборачком јереси. Он је нагласио да је Господ дошао у свет да нас васпостави, јер смо ми саздани по Његовом лику и подобију. Сви смо позвани да стичемо ту светост, благодат и силу Божију. Пост је благословено време и то је наше послушање према Господу које треба да искористимо да се духовно и телесно окрепимо, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Чаши вечног Живота приступио је велики број народа који су се у овој првој недељи Часног поста припремали за сусрет са Васкрслим Христом. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Опело и сахрана јереја Владете Никитовића
Дана 2. марта 2025.год. упокојио се у Господу парох дрежнички јереј Владета Никитовић у 52. години живота. Након завршетка средње машинске школе у Ужицу Владета је уписао ПБФ-у у Београду. У чин свештеника уведен је 2002. године у Манастиру Ваведењу у Овчарско-кабларској клисури и постављен за пароха у Враћевшници. Затим је службовао осамнаест година као парох Бумбаревог Брда код Кнића, а потом пет година као парох у Рогачици код Бајине Баште. Године 2024. постављен је за пароха дрежничког код Ужица. Свештеничко опело служено је у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу уз присуство бројног свештенства и верног народа . Опроштајну беседу на крају опела прочитао је парох осми ужички протојереј Михаило Вуковић рекавши: „данас смо сви тужни, али тужни љубављу Христовом. Том истом љубављу нисмо без наде јер знамо да је данас наш брат и саслужитељ Владета засигурно у сусрету са Оним за Ким је читавог живота чезнуо“. Иза себе оставио је супругу Драгицу и ћерку Наташу. Ожалошћеној породици јереја Владете Никитовића реч утехе упутио је наш духовни отац и пастир Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин са молитвом „да Господ усопшег раба свога и презвитера настани где нема болести ни жалости, него где је бесконачни живот са свима Светима“. Протојереј Михаило Вуковић
Протојереј др Слободан Јаковљевић, “Путопис Јеротеја Рачанина у Свету земљу из 1727. године“
Путопис представља један од најважнијих жанрова српске прозе 17. и 18. века. Он наставља традицију средњовековне путописне литературе, а српска проза наведеног периода развија ову врсту књижевности у више облика. Први облик су проскинитариони или паломници (у руској верзији), тачније водичи, који су садржавали текстове који су помагали ходочасницима приликом посета светим местима. Следећи облик су путописи који не само да описују путовање до одредишта, већ и повратак. Ова врста понекад потиче из кратких пописа конака у којима су путници одседали. Трећи облик су службени извештаји са путовања, као што су извештаји митрополитских егзарха који су били у визитацијама епархијама. Четврти облик су дипломатски извештаји који су, понекад, прерасли у путописне нарације. Генерално говорећи, жанр путописа у српској књижевности има своје корене у проскинитарионима. Најстарији путопис са хаџилука потиче из 394. године, а исписала га је извесна Етерија, родом из Шпаније, која готово читав путопис посвећује опису богослужења у Јерусалиму. Етеријин путопис у преводу на српски језик први доноси Лазар Мирковић. За поклоничка путовања код Срба зна се углавном од времена Светог Саве. Први српски архиепископ је кроз своја два ходочашћа приближио древна света места српском народу. У вековима који су уследили путовало се ка Светој земљи а временом нешто о томе и записивало. Срби су на просторима Свете земље имали чак и своје манастире. Они су прихватали и нудили гостопримство српским ходочасницима олакшавајући им на тај начин боравак у веома далекој земљи. Са друге стране су, сасвим сигурно, и ходочасници даривали манастире омогућавајући им на тај начин опстанак. Јужнословенски проскинитариони појављују се негде од 1360. године. Из ранијег периода највише је сачувано фрагментарних описа ходочашћа у Свету земљу. Можемо рећи да је од свих словенских народа, традиција неговања поклоничке литературе најизраженија код Руса. Најчешћа и наједноставнија књижевна форма којом се казивало о Светом граду били су записи. Осим основних података ко је отишао у Свету земљу, када је дошао и где, понекад могу садржати и значајне и дубоке утиске о боравку. Taкo, примера ради, из појединих записа сазнајемо да монаси из Манастира Хопова често одлазе у Јерусалим. Много садржајније извештаје о путовањима у Свету земљу ћемо срести у периоду 17. и 18. века. У контексту поклоничке литературе периода којим се бавимо свакако је значајно споменути и путопис Лаврентија игумана Манастира Хиландара који је боравио у Светој земљи у периоду 1627-1629. године. Остаци овог путописа нам указују да је писан у форми проскинтариона са ретким личним утисцима. Важно је нагласити да је и патријарх Арсеније Чарнојевић 1682-1683 путовао у Свету земљу и писао о ходочашћу. Један од пратилаца на том путу му је био Христофор Рачанин. Путопис није сачуван у целости. Патријарх Арсеније у свом Путопису прави свештену мапу кретaња поклоничког путовања. Садржи дневнички манир бележења, открива нове крајеве, сусрете, људе. Ускраћени смо за утиске и описе присуства богослужењу одакле би могли да црпимо важне податке за литургијски живот Пећке Патријаршије тог времена. Први српски путопис написан на народном језику, који садржи личне утиске и описе богослужења и није у форми класичног проскинтариона, јесте Путьшаствіє къ граду Iєрусалиму Iєроөєя, ієромонаха рачанинскаго. Овај путопис је настао 1727. године у Фудвару. Јован Скерлић запажа да је написан „добрим народним језиком“. Аутограф није сачуван јер је страдао у поплави у Сремским Карловцима. Отприлике у то време путопис се нашао у рукописима проте Павла Стаматовића који га је у својој редакцији објавио у Сербској пчели 1841. године. Стаматовићево издање није било најбоље, будући да је редактор био превише слободан у преради изворног текста. Поново је објављено у редакцији руског слависте Осипа Бођанског. То је било прво појављивање овог дела у целини. Стојан Новаковић је прештампао три одломка из Бођанског, а репринт издања објавио је Боривоје Маринковић. У наше време Путопис Јеротеја Рачанина је на савремени српски језик превео проф. др Томислав Јовановић према Маринковићевом репринту. Управо тај превод коришћен је у тексту. Јеротеј Рачанин О Јеротеју, као и о другим монасима манастира Раче, није познато много. Његова скромност, као и скромност других монаха тог времена, задивљује – они су веома ретко остављали неке податке о себи, а само понегде су на маргинама својих књига уписивали по неку белешку. На основу доступних рукописа, сигурно се може рећи да није оставио један познати рукопис написан пре Сеобе, што, међутим, не значи да није радио у том периоду, како неки стручњаци тврде. Јеротеј сам себе назива Рачанином, али за разлику од других монаха из Раче, чини се да није био повезан са Сентандрејом и школом св. Луке. Чешће се може наћи у Фудвару, 1697. и 1698–1699. године, као и у Великој Ремети. Умро је после 1727. године. Јеротејеви описи богослужења у Светој земљи Током 19. и 20. века постојала су мишљења да је Путопис Јеротеја Рачанина безвредан. Међутим, сама чињеница да је овај текст написан народним језиком, као и детаљан опис богослужења Јерусалимске цркве из 1704–1705. године, чини га важним и вредним извором. Он нам пружа драгоцене и непосредне информације о томе како је изгледало богослужење у Јерусалиму на почетку 18. века, а такође нам омогућава да изведемо одређене закључке о богослужењу Српске Цркве тог периода. Немамо довољно простора за анализу целокупног путописа, али ћемо упутити на неколико занимљивих места. Излажући личне утиске, приметно је у самом делу да је Јеротеј одушевљен лепотом цркава и мобилијара. Он описује димензије цркава, боје мермера, златом окована јеванђеља, иконе, величину, бројност и лепоту сребрених кандила. Даје нам мере величине богослужбених утвари, цркава, описује читав ефемерни спектакл богослужења: број свештенослужитеља, ипођакона, чтечева, лепоту одежди и сасуда. Описујући архијерејску литургију наводи моменат Великог входа у храму Васкрсења Христовог на Голготи. Тако описује да ђакони рипидама трепере изнад путира и дискоса на Великом входу и каже да свештенослужитељи током процесије изговарају једино прозбу Све вас да помене и то најпре један ђакон узглашава, иако их има више, па после њега сви свештеници углас и улазе у олтар. „Нити патријарха нити цара спомену“ (.Јеротеј, 2001, 86). Истина је да нам богослужење Јерусалимске цркве које посматра наш путописац приказује древнију праксу која је најпре подразмевала само помињање Све вас тихо да би прешла у гласно и на крају у опширно набрајање епископа, власти, болесних, оних који се уче и који их
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Успењу Кабларском
У суботњи дан, прве недеље поста, који наша Света Црква посвећује светом Теодору Тирону, Митрополит жички г. г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Овчарско-кабларској клисури. Митрополиту су саслуживали протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски и ђакон Стефан Симић, док су за певницом певале сестре Манастира Благовештења. У својој беседи Митрополит је све сабране подсетио да само у Црви Божијој Господ Бог нас учи како да стекнемо врлине, како да се ослободимо злих навика и лоше воље, нагласивши да је „Црква је једина бања поновног рођења“. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Светог Причешћа и освећења жита у манастирском конаку била је приређена трпеза љубави за све присутне. Сестринство манастира Успења
Литургија Пређеосвећених Дарова у Светосавском храму у Краљеву
У среду прве седмице Часног поста, дана 05. марта 2025. Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су протојереји Радоја Сандо и Александар Јевтић, као и ђакон Стефан Симић. У току овог молитвеног сабрања братство храма и верни народ припадајуће литургијске заједнице причестили су се Пређеосвећеним Даровима.
Сиропусна недеља у Храму Светог Саве у Краљеву
На сиропусну недељу уочи почетка Великог васкршњег поста, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Митрополиту је саслуживао архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а са братством овог храма. Након прочитаног јеванђељског зачала Mитрополит Јустин се обратио верном народу поуком да сваки човек тежи миру, миру према Богу, другоме и себи. Свако од нас налази свој пут, а ако успемо да свој ум вежемо за Царство небеско које треба да буде наше природно стање, онда налазимо заједницу са Богом и ближњима. Високопреосвећени се осврнуо и на почетак Часног поста где је говорио да нам је то прилика да кроз телесни пост применимо све оно што смо научили кроз јеванђељске поуке у недељама иза нас, наглашавајући да су пост и молитва два крила која нас воде у Царство Небеско. Митрополит је своју беседу завршио речима да је наша дужност да кажемо сагреших-опрости, Богу, другом и себи, да тако волимо Господа јер је он једини Спаситељ душа наших. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Златибор: Протојереј Миодраг Тодоровић одржао предавање на тему “Молитва и покајање“
У четврту припремну недељу Великог поста – Сиропусну, 2. марта 2025. године, евхаристијским сабрањем у Храму Преображења Господњег на Златибору началствовао је протојереј Дејан Војисављевића, старешина храма на Златибору, уз саслужење протојереја Миодрага Тодоровића, пароха златиборског, као и ђакона Ненада Срећковића. Након читања јеванђелског зачала, о. Дејан је говорио о посту и молитви као два сигурна пута која нас воде ка Царству Небеском. Подсећајући нас на Христове речи које смо чули из Јеванђеља по Матеју, нагласио је да лични подвиг поста не истичемо пред другима, како похвала од људи не би заменила благодат од Бога. Потребно је да постанемо свеснији да су наши највећи непријатељи сопствени грехови, а не други људи. Тиме вођени, неопходно је да опростимо и затражимо опроштај од ближњих и да се међусобно молитвено помажемо на путу спасења, рекао је о. Дејан. После Литургије, у сали парохијског дома, о. Миодраг је одржао предавање на тему “Молитва и покајање“. На самом почетку, предавач је подсетио верни народ на значај припремних недеља Великог поста, које нас уводе у добро време за покајање – дане Свете Четрдесетнице. У наставку предавања, о. Миодраг је истакао да се човек грехом удаљује у туђину, а пост је прилика да се кроз покајање вратимо на пут спасења. Молитва и покајање су својеврсне духовне полуге преко којих улазимо у радост Царства Божијег и које ће нам помоћи да контролишемо своје помисли и мисли, за које је Свети Владике Николај рекао да су родитељи дела која се касније рађају. Говорећи о плодовима покајања, предавач је истакао смирење као велики дар Божији. Преко смирења доћи ћемо до праштања, нелицемерне љубави према ближњима и свих других хришћанских врлина. Подсећајући нас на житија светитеља, о. Миодраг је рекао да је потребно да узмемо свој крст и кренемо путем одрицања од земаљског и пролазног како бисмо дошли до небеске и вечне радости. На крају предавања, о. Миодраг је пожелео да ток поста изнесемо тако да у радост празника Васкрсења уђемо што богатији Богом, а сиромашнији грехом. Ђакон Ненад Срећковић
Свети Симеон Мироточиви – патрон Митрополије црногорско-приморске: Наш вјечни предводник у Христу
Дводневне свенародне свечаности које се у част Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, традиционално организују у Подгорици, завршене су данас, 1. марта, литургијским сабрањем и Светосимеоновском литијом од Саборног храма Христовог Васкрсења до Немањиног града на обали ријеке Рибнице. Светом архијерејском литургијом у Саборном храму началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит берлински и њемачки Руске заграничне цркве г. Марко, уз саслужење високопреосвећене господе: Архиепископа цетињског Митрополита црногорско–приморског Јоаникија, Архиепископа и Митрополита жичког Јустина, Архиепископа и Митрополита милешевског Атанасија, Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског Димитрија, преосвећене господе епископа: пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког, администратора Митрополије загребачко-љубљанске, Кирила, будимљанско-никшићког Методија и диоклијског Пајсија, многобројног свештенства и свешеномонаштва, у молитвеном присуству вјерног народа. Сабрању је присуствовао г. Небојша Родић, амбасадор Србије у Црној Гори, г. Саша Мујовић, градоначелник Подгорице, представници културног и јавног живота. ДЕТАЉНИЈЕ… Извор: Митрополија црногорско-приморска
РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић, О Васкршњем посту
Недеља Православља у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу Православља Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Митрополиту је саслуживао архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а са братством овог храма. Након прочитаног јеванђељског зачала Митрополит Јустин се обратио верном народу говорећи о значају данашњег празника о победи Православља над иконоборачком јереси. Он је нагласио да је Господ дошао у свет да нас васпостави, јер смо ми саздани по Његовом лику и подобију. Сви смо позвани да стичемо ту светост, благодат и силу Божију. Пост је благословено време и то је наше послушање према Господу које треба да искористимо да се духовно и телесно окрепимо, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Чаши вечног Живота приступио је велики број народа који су се у овој првој недељи Часног поста припремали за сусрет са Васкрслим Христом. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Опело и сахрана јереја Владете Никитовића
Дана 2. марта 2025.год. упокојио се у Господу парох дрежнички јереј Владета Никитовић у 52. години живота. Након завршетка средње машинске школе у Ужицу Владета је уписао ПБФ-у у Београду. У чин свештеника уведен је 2002. године у Манастиру Ваведењу у Овчарско-кабларској клисури и постављен за пароха у Враћевшници. Затим је службовао осамнаест година као парох Бумбаревог Брда код Кнића, а потом пет година као парох у Рогачици код Бајине Баште. Године 2024. постављен је за пароха дрежничког код Ужица. Свештеничко опело служено је у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу уз присуство бројног свештенства и верног народа . Опроштајну беседу на крају опела прочитао је парох осми ужички протојереј Михаило Вуковић рекавши: „данас смо сви тужни, али тужни љубављу Христовом. Том истом љубављу нисмо без наде јер знамо да је данас наш брат и саслужитељ Владета засигурно у сусрету са Оним за Ким је читавог живота чезнуо“. Иза себе оставио је супругу Драгицу и ћерку Наташу. Ожалошћеној породици јереја Владете Никитовића реч утехе упутио је наш духовни отац и пастир Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин са молитвом „да Господ усопшег раба свога и презвитера настани где нема болести ни жалости, него где је бесконачни живот са свима Светима“. Протојереј Михаило Вуковић
Протојереј др Слободан Јаковљевић, “Путопис Јеротеја Рачанина у Свету земљу из 1727. године“
Путопис представља један од најважнијих жанрова српске прозе 17. и 18. века. Он наставља традицију средњовековне путописне литературе, а српска проза наведеног периода развија ову врсту књижевности у више облика. Први облик су проскинитариони или паломници (у руској верзији), тачније водичи, који су садржавали текстове који су помагали ходочасницима приликом посета светим местима. Следећи облик су путописи који не само да описују путовање до одредишта, већ и повратак. Ова врста понекад потиче из кратких пописа конака у којима су путници одседали. Трећи облик су службени извештаји са путовања, као што су извештаји митрополитских егзарха који су били у визитацијама епархијама. Четврти облик су дипломатски извештаји који су, понекад, прерасли у путописне нарације. Генерално говорећи, жанр путописа у српској књижевности има своје корене у проскинитарионима. Најстарији путопис са хаџилука потиче из 394. године, а исписала га је извесна Етерија, родом из Шпаније, која готово читав путопис посвећује опису богослужења у Јерусалиму. Етеријин путопис у преводу на српски језик први доноси Лазар Мирковић. За поклоничка путовања код Срба зна се углавном од времена Светог Саве. Први српски архиепископ је кроз своја два ходочашћа приближио древна света места српском народу. У вековима који су уследили путовало се ка Светој земљи а временом нешто о томе и записивало. Срби су на просторима Свете земље имали чак и своје манастире. Они су прихватали и нудили гостопримство српским ходочасницима олакшавајући им на тај начин боравак у веома далекој земљи. Са друге стране су, сасвим сигурно, и ходочасници даривали манастире омогућавајући им на тај начин опстанак. Јужнословенски проскинитариони појављују се негде од 1360. године. Из ранијег периода највише је сачувано фрагментарних описа ходочашћа у Свету земљу. Можемо рећи да је од свих словенских народа, традиција неговања поклоничке литературе најизраженија код Руса. Најчешћа и наједноставнија књижевна форма којом се казивало о Светом граду били су записи. Осим основних података ко је отишао у Свету земљу, када је дошао и где, понекад могу садржати и значајне и дубоке утиске о боравку. Taкo, примера ради, из појединих записа сазнајемо да монаси из Манастира Хопова често одлазе у Јерусалим. Много садржајније извештаје о путовањима у Свету земљу ћемо срести у периоду 17. и 18. века. У контексту поклоничке литературе периода којим се бавимо свакако је значајно споменути и путопис Лаврентија игумана Манастира Хиландара који је боравио у Светој земљи у периоду 1627-1629. године. Остаци овог путописа нам указују да је писан у форми проскинтариона са ретким личним утисцима. Важно је нагласити да је и патријарх Арсеније Чарнојевић 1682-1683 путовао у Свету земљу и писао о ходочашћу. Један од пратилаца на том путу му је био Христофор Рачанин. Путопис није сачуван у целости. Патријарх Арсеније у свом Путопису прави свештену мапу кретaња поклоничког путовања. Садржи дневнички манир бележења, открива нове крајеве, сусрете, људе. Ускраћени смо за утиске и описе присуства богослужењу одакле би могли да црпимо важне податке за литургијски живот Пећке Патријаршије тог времена. Први српски путопис написан на народном језику, који садржи личне утиске и описе богослужења и није у форми класичног проскинтариона, јесте Путьшаствіє къ граду Iєрусалиму Iєроөєя, ієромонаха рачанинскаго. Овај путопис је настао 1727. године у Фудвару. Јован Скерлић запажа да је написан „добрим народним језиком“. Аутограф није сачуван јер је страдао у поплави у Сремским Карловцима. Отприлике у то време путопис се нашао у рукописима проте Павла Стаматовића који га је у својој редакцији објавио у Сербској пчели 1841. године. Стаматовићево издање није било најбоље, будући да је редактор био превише слободан у преради изворног текста. Поново је објављено у редакцији руског слависте Осипа Бођанског. То је било прво појављивање овог дела у целини. Стојан Новаковић је прештампао три одломка из Бођанског, а репринт издања објавио је Боривоје Маринковић. У наше време Путопис Јеротеја Рачанина је на савремени српски језик превео проф. др Томислав Јовановић према Маринковићевом репринту. Управо тај превод коришћен је у тексту. Јеротеј Рачанин О Јеротеју, као и о другим монасима манастира Раче, није познато много. Његова скромност, као и скромност других монаха тог времена, задивљује – они су веома ретко остављали неке податке о себи, а само понегде су на маргинама својих књига уписивали по неку белешку. На основу доступних рукописа, сигурно се може рећи да није оставио један познати рукопис написан пре Сеобе, што, међутим, не значи да није радио у том периоду, како неки стручњаци тврде. Јеротеј сам себе назива Рачанином, али за разлику од других монаха из Раче, чини се да није био повезан са Сентандрејом и школом св. Луке. Чешће се може наћи у Фудвару, 1697. и 1698–1699. године, као и у Великој Ремети. Умро је после 1727. године. Јеротејеви описи богослужења у Светој земљи Током 19. и 20. века постојала су мишљења да је Путопис Јеротеја Рачанина безвредан. Међутим, сама чињеница да је овај текст написан народним језиком, као и детаљан опис богослужења Јерусалимске цркве из 1704–1705. године, чини га важним и вредним извором. Он нам пружа драгоцене и непосредне информације о томе како је изгледало богослужење у Јерусалиму на почетку 18. века, а такође нам омогућава да изведемо одређене закључке о богослужењу Српске Цркве тог периода. Немамо довољно простора за анализу целокупног путописа, али ћемо упутити на неколико занимљивих места. Излажући личне утиске, приметно је у самом делу да је Јеротеј одушевљен лепотом цркава и мобилијара. Он описује димензије цркава, боје мермера, златом окована јеванђеља, иконе, величину, бројност и лепоту сребрених кандила. Даје нам мере величине богослужбених утвари, цркава, описује читав ефемерни спектакл богослужења: број свештенослужитеља, ипођакона, чтечева, лепоту одежди и сасуда. Описујући архијерејску литургију наводи моменат Великог входа у храму Васкрсења Христовог на Голготи. Тако описује да ђакони рипидама трепере изнад путира и дискоса на Великом входу и каже да свештенослужитељи током процесије изговарају једино прозбу Све вас да помене и то најпре један ђакон узглашава, иако их има више, па после њега сви свештеници углас и улазе у олтар. „Нити патријарха нити цара спомену“ (.Јеротеј, 2001, 86). Истина је да нам богослужење Јерусалимске цркве које посматра наш путописац приказује древнију праксу која је најпре подразмевала само помињање Све вас тихо да би прешла у гласно и на крају у опширно набрајање епископа, власти, болесних, оних који се уче и који их
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Успењу Кабларском
У суботњи дан, прве недеље поста, који наша Света Црква посвећује светом Теодору Тирону, Митрополит жички г. г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Овчарско-кабларској клисури. Митрополиту су саслуживали протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски и ђакон Стефан Симић, док су за певницом певале сестре Манастира Благовештења. У својој беседи Митрополит је све сабране подсетио да само у Црви Божијој Господ Бог нас учи како да стекнемо врлине, како да се ослободимо злих навика и лоше воље, нагласивши да је „Црква је једина бања поновног рођења“. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Светог Причешћа и освећења жита у манастирском конаку била је приређена трпеза љубави за све присутне. Сестринство манастира Успења
Литургија Пређеосвећених Дарова у Светосавском храму у Краљеву
У среду прве седмице Часног поста, дана 05. марта 2025. Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су протојереји Радоја Сандо и Александар Јевтић, као и ђакон Стефан Симић. У току овог молитвеног сабрања братство храма и верни народ припадајуће литургијске заједнице причестили су се Пређеосвећеним Даровима.
Сиропусна недеља у Храму Светог Саве у Краљеву
На сиропусну недељу уочи почетка Великог васкршњег поста, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Митрополиту је саслуживао архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а са братством овог храма. Након прочитаног јеванђељског зачала Mитрополит Јустин се обратио верном народу поуком да сваки човек тежи миру, миру према Богу, другоме и себи. Свако од нас налази свој пут, а ако успемо да свој ум вежемо за Царство небеско које треба да буде наше природно стање, онда налазимо заједницу са Богом и ближњима. Високопреосвећени се осврнуо и на почетак Часног поста где је говорио да нам је то прилика да кроз телесни пост применимо све оно што смо научили кроз јеванђељске поуке у недељама иза нас, наглашавајући да су пост и молитва два крила која нас воде у Царство Небеско. Митрополит је своју беседу завршио речима да је наша дужност да кажемо сагреших-опрости, Богу, другом и себи, да тако волимо Господа јер је он једини Спаситељ душа наших. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Златибор: Протојереј Миодраг Тодоровић одржао предавање на тему “Молитва и покајање“
У четврту припремну недељу Великог поста – Сиропусну, 2. марта 2025. године, евхаристијским сабрањем у Храму Преображења Господњег на Златибору началствовао је протојереј Дејан Војисављевића, старешина храма на Златибору, уз саслужење протојереја Миодрага Тодоровића, пароха златиборског, као и ђакона Ненада Срећковића. Након читања јеванђелског зачала, о. Дејан је говорио о посту и молитви као два сигурна пута која нас воде ка Царству Небеском. Подсећајући нас на Христове речи које смо чули из Јеванђеља по Матеју, нагласио је да лични подвиг поста не истичемо пред другима, како похвала од људи не би заменила благодат од Бога. Потребно је да постанемо свеснији да су наши највећи непријатељи сопствени грехови, а не други људи. Тиме вођени, неопходно је да опростимо и затражимо опроштај од ближњих и да се међусобно молитвено помажемо на путу спасења, рекао је о. Дејан. После Литургије, у сали парохијског дома, о. Миодраг је одржао предавање на тему “Молитва и покајање“. На самом почетку, предавач је подсетио верни народ на значај припремних недеља Великог поста, које нас уводе у добро време за покајање – дане Свете Четрдесетнице. У наставку предавања, о. Миодраг је истакао да се човек грехом удаљује у туђину, а пост је прилика да се кроз покајање вратимо на пут спасења. Молитва и покајање су својеврсне духовне полуге преко којих улазимо у радост Царства Божијег и које ће нам помоћи да контролишемо своје помисли и мисли, за које је Свети Владике Николај рекао да су родитељи дела која се касније рађају. Говорећи о плодовима покајања, предавач је истакао смирење као велики дар Божији. Преко смирења доћи ћемо до праштања, нелицемерне љубави према ближњима и свих других хришћанских врлина. Подсећајући нас на житија светитеља, о. Миодраг је рекао да је потребно да узмемо свој крст и кренемо путем одрицања од земаљског и пролазног како бисмо дошли до небеске и вечне радости. На крају предавања, о. Миодраг је пожелео да ток поста изнесемо тако да у радост празника Васкрсења уђемо што богатији Богом, а сиромашнији грехом. Ђакон Ненад Срећковић
Свети Симеон Мироточиви – патрон Митрополије црногорско-приморске: Наш вјечни предводник у Христу
Дводневне свенародне свечаности које се у част Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, традиционално организују у Подгорици, завршене су данас, 1. марта, литургијским сабрањем и Светосимеоновском литијом од Саборног храма Христовог Васкрсења до Немањиног града на обали ријеке Рибнице. Светом архијерејском литургијом у Саборном храму началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит берлински и њемачки Руске заграничне цркве г. Марко, уз саслужење високопреосвећене господе: Архиепископа цетињског Митрополита црногорско–приморског Јоаникија, Архиепископа и Митрополита жичког Јустина, Архиепископа и Митрополита милешевског Атанасија, Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског Димитрија, преосвећене господе епископа: пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког, администратора Митрополије загребачко-љубљанске, Кирила, будимљанско-никшићког Методија и диоклијског Пајсија, многобројног свештенства и свешеномонаштва, у молитвеном присуству вјерног народа. Сабрању је присуствовао г. Небојша Родић, амбасадор Србије у Црној Гори, г. Саша Мујовић, градоначелник Подгорице, представници културног и јавног живота. ДЕТАЉНИЈЕ… Извор: Митрополија црногорско-приморска