Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2025)
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2025) доноси у првој тематској рубрици пет текстова посвећених на различите начине овом великом празнику за српски народ православни. Предња корица је украшена чувеном сликом “Косовка девојка“, сликара Уроша Предића, а на задњој корици је слика храма у Матарушкој Бањи, који је посвећен овом великом празнику и његовим Светим носиоцима. Први текст је Видовданска беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, изговорена 1939. поводом прославе 550 година од Косовског боја. Боравећи у Ћуприји и Манастиру Раваници, Владика је изнео неколико заветних идеала српског народа који зраче из Видовдана. Посебно место међу њима заузимају задужбинарство, свечарство и храброст. Народ се позива да из њих црпи снагу за религијски и морални препород појединца и заједнице. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић је аутор текста о велелепном Храму Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Као вишедеценијски парох при овом храму, носилац идеје и реализатор изградње храма, износи нам упечатљиве детаље који сведоче о специфичности времена и људи 90их година, када је почела градња. Јереј Марко Денић, парох у Сирогојну, подсећа на витештво српских јунака из ратова 1912-1918. којима су посвећене спомен плоче у храму у чувеном златиборском селу Сирогојну. Ове плоче су неми чувари и подсетници на велике жртве наших сународника, о којима се у овом тексту износе и узвишене и потресне речи једног немачког пастора, које је у част нашим војницима, њиховом трпљењу и неосветољубивости, изнео 1945. у својој опроштајној беседе у једном малом месту Евебургу, поред Оснабрика, места логора и великог страдања нашег народа. Др Милутин Живковић је потписник текста „О феномену (не)видљивих граница. Прилог историји Старе Рашке у Другом светском рату“. Анализирајући специфичности овог простора, менталитетска обележја народа, као и историјске заплете који су чинили да су се овде вековима успостављале границе народности и вера, износи важне податке као прилог наведеном. Расветљава улогу великих сила у овим процесима, као и последице попут ниског образовног профила и тешког материјалног стања који су дуго пратили становништво на овим просторима. Александра Мијаиловић пише текст о односу појединца и заједнице из угла чувене Похвале кнезу Лазару од монахиње Јефемије. Улогу Светих ратника управо на такав начин разуме и читаоцима појашњава. Наредна рубрика – Богословље, историја, култура, започиње текстом архимандрита Јована (Радосављевића) о Светом преподобномученику Јовану Стјеничком, који је на овогодишњем Светом Архијерејском Сабору СПЦ прибројан лику Светих. Текст нас упознаје са ликом и делом овог мало познатог светитеља. У наставку су текстови из области богословља и психологије. Ђакон Филип Зеленовић пише о проблему страха и анксиозности. Монахиња Христина (Стојановић) нас упознаје са аспектима теме односа појединца и заједнице кроз призму Јововог страдања и подвига Свете Марије Египћанке. Психолог и психотерапеут Бојана Димитријевић нас упознаје са постулатима системске Породичне терапије у Светом Писму. Психолог Милош Благојевић нас упознаје са начелима психосоматике, дајући нам могућност да схватимо важност ове мало познате теме. Рубрика Веронаука нам доноси разноврсне текстове. Вероучитељ Дарко Стевановић пише на тему важности библијских мотива у образовном процесу младих, наводећи улогу драмских приказа као посебан вид доживљаја и прилике за узрастање младих. Вероучитељ Милица Глукчевић нас упознаје са историјом и радом Основне школе „Таковски устанак“ у Такову. Вероучитељ Ана Црепуљаревић описује сарадњу школе у Жичи са сестринством Манастира Жиче на примеру тематске радионице о Ноју. Сара Пушоња, ученица средње Економско-трговачке школе из Г. Милановца пише о томе шта за њу значи живот у Христу. Вероучитељ Александра Малешевић преноси духовита размишљања ученика Основне школе „Свети Сава“ из Б. Баште на тему Зашто се молитве у Цркви певају? Часопис закључује Летопис богослужења Митрополита жичког Г. Јустина, који нам верно предочава сапутник са истих – владичански ђакон Стефан Симић. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа
“Време и вечност“ – 15. предавање из циклуса “Окусите и видите јер је благ Господ“
У недељу 29. јуна 2025. године, након вечерње службе у порти Цркве Светог апостола Марка у Ужицу, протојереј Владимир Дуканац одржао је предавање на тему „Време и вечност“. Човек је неодвојиво везан за простор и време. Сам појам ЧОВЕК (ЧЕЛОВЈЕК) говори нам да је човек лицем својим окренут ка вечности. За разлику од нас људи, код Бога не важи земаљско поимање времена: прошлост, садашњост и будућност. Бог је вечна садашњост. Време у којем живимо је време технолошког напретка. То нас на нашу жалост итекако кошта, јер што више користимо савремене уређаје те постајемо све више њихови робови, удаљујемо се од Бога, себе и ближњих. Велики проблем је што ми време које нам је дато од Господа не користимо на спасење наше душе. Користимо га на угађање телесним потребама и задобијању земаљског царства. Бог нам је дао време да мењамо себе и припремимо се за сусрет са Њим. А шта ми чинимо? Дабар ауто, добар посао и плата, добра кућа -викендица, постали су идеал успешног човека. Породица је занемарена. Децу су заменили кућни љубимци. Хтели смо угодност и лакоћу живота. Добили смо је, али смо заборавили да свет овај у злу лежи. Противник жели све да нас удаљи од покајања и живота у вечности. Време које је већ дошло је време отпадништва од Бога. Људи су се удаљили од Свете Литургије, Причешћа у коме се сједињујемо са Сином Божијим. Време нам је дато да волимо, да се кајемо, да опраштамо својим најрођенијима и ближњима тј. да се припремамо за вечност. Не одлажимо ништа за сутра говорећи: Има времена… Управо је то замка на коју ђаво лови све нас. Данашњи човек водећи се земаљским законима занемарује Божији Закон, који нам је дат кроз заповести, и зато у времену у којем живимо ми губимо себе. Нажалост православци смо само на папиру, у крштеници. Тражимо оправдање да задовољимо своје страсти, оправдавамо се речима то је некада било, ко то данас испуњава. Многим Србима је данас најважније ко ће победити на спортској утакмици. Ако је то смисао живота онда смо далеко залутали… Зато и треба доста да радимо на себи, да се молимо, али не формално, него из срца. Јер то Бог хоће од нас. Да иштемо Царство Небеско и правду његову. Кроз молитвени круг богослужења, пост, молитву и добра дела ми хришћани у Цркви освештавамо време које нам је дато. На крају је о. Владимир истакао да ако се довољно не изградимо као личности, онда ми губимо себе у овоме свету и у вечности. Гледајмо да се трудимо, рекао је он, да време које нам је дато буде испуњено покајањем, љубављу, опраштањем према ближњима да бисмо тако могли да задобијемо Царство Небеско. Свагда сада и у векове векова. Амин. Ђакон Слободан Поледиц а
Видовдански духовни сусрети у Вичи – сведочанство живе вере и српског памћења
У суботу, 28. јуна 2025. године, на празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика косовских – Видовдан, у селу Вича по шести пут је молитвено и свечано одржана манифестација Видовдански духовни сусрети. Овај благословени сабор вере, културе и сећања организован је трудом и несебичним залагањем пароха вичког, јереја Немање Матејића, у сарадњи Црквене општине Вича и Центра за културу општине Лучани у Гучи. Ова манифестација већ годинама постаје духовно уточиште и место где се у срцима људи пали светлост литургијске свести, сећања и националног достојанства. Сабрање је започело Светом Литургијом у храму Светог пророка Илије, којом је началствовао отац Немања, уз саслужење ђакона Дарка Трипковића и Филипа Зеленовића. У надахнутој и пастирској беседи, отац Немања је истакао да је Видовдан више од историјског датума – он је путоказ и савест српског народа. Подсетио је присутне да се „вољом Божијом и одлуком срца, кнез Лазар определио за Царство небеско, и да тај избор није био само његов, већ избор целе војске која се свесно, сабрано и покајнички причестила Телом и Крвљу Христовом пред бој. То је оно што Косово чини светим – не само погибија, него Причешће и жртва у љубави“. „У временима у којима се све мери пролазним, Видовдан нас позива да се вратимо непролазном. Да не будемо народ заборава, већ народ памћења, народ Литургије и народа Божијег“, поручио је отац Немања, охрабрујући верни народ да у свакодневном животу, кроз учешће у Светој Литургији и живот у заједници, изнова бирају Царство небеско. Након Свете Литургије служен је парастос за све пострадале парохијане – знане и незнане, који су кроз историју положили своје животе за веру, отачаство и ближње, остављајући нам завештање да нема веће љубави од оне кад неко положи живот за ближњега свога. У наставку дана, у порти храма, приређен је богат културно-уметнички програм. Присутни су уживали у извођењима музичког састава „Златно звонце“ из Београда, који негује духовну и етно музику, као и у надахнутом казивању драмског уметника Александра Стојића из Бајине Баште, који је говорио стихове песме „На Газиместану“ и дубокословни текст Светог аве Јустина Ћелијског „Срна у изгубљеном рају“, подсећајући да је духовна борба и трагање за Богом увек пут кроз страдање, али и светлост. Својим наступима манифестацију су обогатили: Културно-уметничко друштво „Милан Благојевић – Наменска“ (секција из Милатовића), ансамбл АФА „Дукати“ из Чачка (секција из Горачића), трубачки оркестар Владимира Кузмановића из Лучана и изворна певачка група „Гуча–Драгачево“. Видовдански духовни сусрети у Вичи остају живо сведочанство вере, идентитета и памћења – сабор у славу светих косовских мученика и опредељења за вечну истину Царства небеског, у духу речи светог кнеза: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека!“ Дарко Стевановић, вероучитељ
Видовдан – храмовна слава у Бединој Вароши код Ивањице
На Видовдан 28.6. 2025. лета Господњег, обележена је слава Храма Лазарице у Бединој Варош – Палибрчки гроб. Према предању које је наш народ чувао и преносио, на овом месту је повлачећи се са Косова издахнуо барјактар славне војске Бошко Југовић. Сестра његова, Кнегиња Милица (касније Преподобна мати Евгенија) у част свом брату подиже овде цркву. Свету Литургију служио је протојереј Синиша Пецић. Молитвено присуство монаха Матеја из манастира Сланци огрејало је душе сабраних. Храму су дароване две велелепне иконе Светог Кнеза Лазара и Милице, од брата и сестре Марка и Мирјане Југовић из Ваљева. Уз богоугодно молитвено појање и благодарење, а након завршетка Свете Литургије, испред храма је кренула Литија у част и славу Светог Кнеза Лазара и свих мученика и новомученика косовских. У беседи, кроз речи протојереја и свештенослужитеља овога храма, окупљени верни су имали прилику да се подсете значаја Видовдана, Косовског боја и Косовског завета који је наша нераскидива веза са Царством Небеским. Христољубља и родољубља ради кроз векове наш је народ страдао али је одувек духовним очима и захвалним срцем гледао на Косовски завет. У најтежим тренуцима на њега се ослањао, бодрио и храбрио. Правдољубиви народ српски и сва у духу браћа његова захвално славе Видовдан. И данас су се чуле речи које нам је за све векове оставио Христом надахнут Свети Кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство а Небеско вавјек и довијека“. У продужетку, верни су присуствовали трпези љубави коју су несебично и пригодно припремили Иван и Ивана Тодоровић, а коју је благословио протојереј Ненад Бајић. Парох први ивањички протојереј Синиша Пецић
Свети Владика Николај Охридски и Жички, Видовданска беседа из 1939.
Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља. Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили, они као и ми. И да се поклонимо светим витезима Косовским који на позив честитога Кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико године журише на позив истога честитога кнеза на Косово поље. Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за Крст и Слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности. Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојни овог великог времена. Две су врсте горчине и две врсте слабости. Једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља, а друго је од не јединства браће изнутра; и ово друго је опасније. Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква наша, вечни извор ублажења и оснажења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста нигде боље него над гробом његовим у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви! Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклонење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи. Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву на то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике. Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно с вама отворимо књигу староставну, Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску. На првом листу пише: Задужбинарство. Све за душу, душу ни за што. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тога убеђења пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и пре и после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божју, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија. Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих 20 година, наша је земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових 20 година него за 100 ранијих година. Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност него културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу. Гле, жеђ човечанства није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу. Читајући овај први лист Косовске науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ниједно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету. Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре 20 година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ниједан народ у свету не слави толико свеце Божје колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, те крупног. Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божјим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божји и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји; бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот св. Лазара. У књизи судбине проречено је да ће последње царство у свету бити царство светаца Божјих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века (Дан). Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И највиши идеал нашег народа јесте свети човек тј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете: испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети
Списак ученика примљених за Богословије 2025. године
На основу чл. 9 Уредбе о богословијама Српске Православне Цркве, за наредну школску 2025/26. годину у први разред Богословија Српске Православне Цркве из Епархије жичке биће примљени следећи кандидати: 1. Михаило Миленковић, за Богословију Светог Саве у Београду 2. Андрија Пајевић, за Богословију Светог Петра Дабробосанског у Фочи 3. Александар Симовић, за Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима 4. Витомир Деспић, за Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену 5. Павле Александровић, за Богословију Светог Јована Златоустог у Крагујевцу 6. Андрија Павловић, за Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу
Митрополит Јустин: Свети апостоли су проповедали веру облагодаћени Духом Светим
У другу недељу по Педесетници – 22. јуна 2025. када наша Света Црква прославља Светог Кирила Александријског служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Ковиље код Ивањице. Евхаристијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Митрополит жички г. Јустин, уз саслужење Архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, јереја Огњена Јузбашића, пароха седмог ивањичког, као и владичанског ђакона Стефана Симића. Својим појањем Литургију су улепшали сестринство ове свете обитељи, велики број деце и верног народа сабраног око свог Митрополита. После читања Светог Јеванђеља, Високопреосвећени се обратио сабрању надахнутом беседом о призвању апостола на проповед, где се осврнуо на битну поуку која гласи да Бог не гледа ко је ко, ког је призвања, позива, сталежа, него нас позива на спасење ма чиме да се бавимо. Подсетио је да апостоли нису били никакви књижевници већ прости рибари који су се трудили да прехране своје породице. Спасење није обезбеђено само свештеницима и монасима већ свим људима. То је велика поука свима нама, а апостолске речи „Устани ти који спаваш и обасјаће те Христос“ намењене су свима који желе спасење, нагласио је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Литургије уследила је трпеза љубави. Јереј Огњен Јузбашић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Клисури код Ариља
У другу суботу по Педесетници – 21. јуна 2025. године, када наша Света Црква прославља Светог великомученика Теодора Стратилата и Светог Јефрема патријарха антиохијског служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Клисури код Ариља. Евхаристијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Митрополит жички г. Јустин, уз саслужење архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, протојереја Драгана Стевића, Архијерејског намесника пожешко-ариљског, протојереја Божа Главоњића, старешине храма у Пожеги, јереја Бојана Милошевића, старешине храма Светог Ахилија у Ариљу, владичанског ђакона Стефана Симића и ђакона ариљског Драгана Јанковића. Својим појањем Литургију су улепшали сестринства ове свете обитељи, игуманија Евгенија и мати Магдалина, сестринство манастира Ковиља и појац Иван Трајковић, уз молитвено учешће великог броја верног народа из ариљског и ивањичког краја. После читања Светог Јеванђеља, Митрополит се обратио присутнима надахнутом беседом подсетивши на значај и важност Петровског поста у коме се налазимо. Богочовек је први пут дошао у овај свет да страда ради нас, али ће други пут доћи као праведни Судија. Спасење нам је у Цркви, која је заједница живих и мртвих. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћа Телом и Крвљу Господњом и евхаристијског сабрања уследила је трпеза љубави за све сабране. Братство Храма Светог Ахилија
ТАЈНЕ НАШЕ ВЕРЕ: Старац Акакије Кавсокаливит о Светим старцима Порфирију, Пајсију и Јакову
Протојереј др Слободан Јаковљевић, “Апокрифне мистагогије у српским средњовековним рукописима“
Тумачење Литургије и светих Тајни потиче из мистагошких катихеза IV века, које су имале за циљ да неофитима приближе богослужбени живот. Међу најстаријим делима су Катихезе Кирила Јерусалимског, те дела Амвросија Миланског, Јована Златоуста и других светих отаца. У тумачењу Литургије, као и Светог Писма, развила су се два главна приступа: александријски и антиохијски. Антиохијска школа, са нагласком на историјски приступ, видела је Литургију као драмски приказ Христовог земаљског живота, што је развио Теодор Мопсуестијски (350-428). Његов метод, назван „драмска теорија“, истиче паралелу између литургијских обреда и догађаја из Христовог живота, али трпи одређени утицај несторијанства у мистагошком приступу. С друге стране, александријска школа је Литургију посматрала као пут ка духовном јединству са Богом. У Ареопагитским списима Литургија је описана као успон од телесног ка духовном, док Свети Максим Исповедник (580-662) наглашава да је она предукус Царства Божијег. Свети Герман I Цариградски (715–730) први је ујединио оба приступа остајући веран византијској традицији, али уносећи и елементе антиохијског тумачења. Ово се показало врло практичним јер је његово дело остало кључно у византијској мистагогији и било главни извор тумачења Литургије више од шест векова. Преводи тумачења Литургије на словенске језике појављују се од XI века. Значајна дела укључују Мистагогију Светог Максима Исповедника (1073), Катихезе Кирила Јерусалимског (XII век) и Ареопагитске списе која је 1371. превео Србин, инок Исаија. Први словенски превод тумачења Литургије приписује се Константину Преславском (IX век) који је превео дело Светог Германа и назвао га Сказаније церковноје. Напомињемо да када говоримо о српскословенској традицији озбиљно и садржајно мистагошко тумачење свете Литургије у Српској Цркви можемо пратити тек од Епитома Дионисија Новаковића (XVIII век). У древној Русији текст Светог Германа Цариградског брзо је редигован јер су руски скриптори додавањем апокрифних елемената на одређени начин мењали светоотачка тумачења. Иако је интересовање за обредност било велико, разумевање њеног смисла често је изостајало. Преводи са грчког језика били су сажети, понекад нејасни, а интерполирани закључци често су потицали из несигурних извора, што је довело до верзија тумачења апокрифног карактера. Два позната текста тог типа су Откривење о Светој служби (која се у неким рукописима назива и Литургија Светог Григорија Богослова), као и Тумачење божанствене службе. Тумачење Литургије које се приписује Светом Григорију Богослову било је веома популарно у староруским рукописима, што указује на његов значајан утицај на мистагогију рускословенске редакције. Овај текст је важан за историју теолошке мисли међу Словенима, јер чини основу најпопуларнијих староруских литургијских коментара и имао је велики утицај на евхаристијске текстове и иконографију у православној традицији. Осим ових рукописа, у Српској Крмчији Светог Саве налазе се тумачења Символа вере и молитве Оче наш, што указује на континуирану традицију преписивања мистагогија. Рукопис под називом Црквена повест, који је настао као компилација тумачења из дела Светог Германа Цариградског, засигурно је коришћен у манастиру Хиландару у XIII веку. У нашем кратком осврту задржавамо се на два тумачења апокрифног карактера пронађена у рукописима рачанске преписивачке школе. У једном од тих рукописа проналазимо мистагогију посвећену светој Литургији, која је апокрифног карактера и по смислу веома слична текстовима као што су Откривење о светој служби које се зове Литургија Светог Григорија Богослова и Тумачење божанствене службе. Ова мистагогија носи назив „Указаније о светој Литургији како треба стајати у цркви са страхом и трепетом“ и налази се у рукопису Јеротеја Рачанина, који се у литератури назива Часослов и каноник са поученијем. Овај Часослов је преписан 1698. године, негде у Фудвару, након Велике Сеобе (1690). Иако сам садржај ових текстова није идентичан, смисао је веома сличан. Литургиолог Л. Мирковић у својим проучавањима указао је на значај овог текста. Он је, наиме, анализирао фреско-сликарство у Марковом манастиру у близини Скопља, где је на фрескама у Цркви Светог Димитрија открио занимљиву сцену. На капителима осмоугаоних стубова који подржавају куполу, осликани су летећи анђели и демони. Анђели су представљени као да подижу свод цркве ка небу, док демони вуку свод надоле. Мирковић сматра да је ова фреска инспирисана апокрифним тумачењима Литургије, укључујући дела која се приписују Светом Григорију и рачански текст. Кључни мотив у овим текстовима је борба између анђела и демона, где анђели учествују у Евхаристији, а демони се боре против њих, покушавајући да људе одврате од Причешћа. Према Мирковићевом уверењу, опис у Јеротејевом тексту служио је као основа за фреске у Марковом манастиру, јер текст описује како анђели подижу и враћају сводове цркве током Литургије, узносећи молитве праведних на небеса. На основу распореда фресака из XIV века и њихове сличности са описом из Јеротејевог текста, Мирковић закључује да је овај текст био познат у српским рукописима бар од XIV века, што указује на то да га је Јеротеј Рачанин највероватније преписао са старијег предлошка. Другу мистагогију проналазимо у чак седам архијерејских чиновника преписаних у периоду од 1686. па све до 1725. године и то руком различитих скриптора. Пет од тих седам су преписали Рачани, а друга два непознати скриптори. Текст је у структури поретка изложен након описа раздробљења Агнеца и гласи: „Тада Анђели имајући нож и држећи у руци дете, зарезују, и Крв његова истиче у Чашу, а Тело Његово раздробљују и полажу изнад Хлеба и бивају Тело и Крв Господа и Бога нашега“. Паралелу овоме тумачењу налазимо у два списа која смо већ поменули: 1) Откривење о светој служби, која се зове Литургија Светог Григорија Богослова и 2) Тумачење божанствене службе. Оба налазимо у рукописима из XV века и веома су слична нашем тексту: Текст 1): Тада анђели, имајући нож, држећи у руци дете, зарезују га и Kрв Његова истиче у свету чашу. Тело режући стављају на хлеб и бива хлеб Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа. Текст 2): Тада видех ангела који имаше нож и дете у рукама, и закла га и источи Крв његову у свету чашу и Тело Његово режући стави горе на хлеб и би Тело и Крв Господа Нашега Исуса Христа. Мотив заклања Агнеца има дубоке корене у хришћанској теологији и уметности. Различити текстови, често датирани у разна времена и приписани различитим ауторима, приказују овај мотив. Преписивањем на различитим местима, ове приче су добијале специфичне детаље, попут имена и географских одредница. У старословенским верзијама два мотива су посебно истакнута. Први говори о чудесном виђењу Амфилоха, сараценског владара, које је познато као „Слово о Сарацену који се крстио“. Према овом тексту, један Сарацен је присуствовао Литургији и
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2025)
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2025) доноси у првој тематској рубрици пет текстова посвећених на различите начине овом великом празнику за српски народ православни. Предња корица је украшена чувеном сликом “Косовка девојка“, сликара Уроша Предића, а на задњој корици је слика храма у Матарушкој Бањи, који је посвећен овом великом празнику и његовим Светим носиоцима. Први текст је Видовданска беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, изговорена 1939. поводом прославе 550 година од Косовског боја. Боравећи у Ћуприји и Манастиру Раваници, Владика је изнео неколико заветних идеала српског народа који зраче из Видовдана. Посебно место међу њима заузимају задужбинарство, свечарство и храброст. Народ се позива да из њих црпи снагу за религијски и морални препород појединца и заједнице. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић је аутор текста о велелепном Храму Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Као вишедеценијски парох при овом храму, носилац идеје и реализатор изградње храма, износи нам упечатљиве детаље који сведоче о специфичности времена и људи 90их година, када је почела градња. Јереј Марко Денић, парох у Сирогојну, подсећа на витештво српских јунака из ратова 1912-1918. којима су посвећене спомен плоче у храму у чувеном златиборском селу Сирогојну. Ове плоче су неми чувари и подсетници на велике жртве наших сународника, о којима се у овом тексту износе и узвишене и потресне речи једног немачког пастора, које је у част нашим војницима, њиховом трпљењу и неосветољубивости, изнео 1945. у својој опроштајној беседе у једном малом месту Евебургу, поред Оснабрика, места логора и великог страдања нашег народа. Др Милутин Живковић је потписник текста „О феномену (не)видљивих граница. Прилог историји Старе Рашке у Другом светском рату“. Анализирајући специфичности овог простора, менталитетска обележја народа, као и историјске заплете који су чинили да су се овде вековима успостављале границе народности и вера, износи важне податке као прилог наведеном. Расветљава улогу великих сила у овим процесима, као и последице попут ниског образовног профила и тешког материјалног стања који су дуго пратили становништво на овим просторима. Александра Мијаиловић пише текст о односу појединца и заједнице из угла чувене Похвале кнезу Лазару од монахиње Јефемије. Улогу Светих ратника управо на такав начин разуме и читаоцима појашњава. Наредна рубрика – Богословље, историја, култура, започиње текстом архимандрита Јована (Радосављевића) о Светом преподобномученику Јовану Стјеничком, који је на овогодишњем Светом Архијерејском Сабору СПЦ прибројан лику Светих. Текст нас упознаје са ликом и делом овог мало познатог светитеља. У наставку су текстови из области богословља и психологије. Ђакон Филип Зеленовић пише о проблему страха и анксиозности. Монахиња Христина (Стојановић) нас упознаје са аспектима теме односа појединца и заједнице кроз призму Јововог страдања и подвига Свете Марије Египћанке. Психолог и психотерапеут Бојана Димитријевић нас упознаје са постулатима системске Породичне терапије у Светом Писму. Психолог Милош Благојевић нас упознаје са начелима психосоматике, дајући нам могућност да схватимо важност ове мало познате теме. Рубрика Веронаука нам доноси разноврсне текстове. Вероучитељ Дарко Стевановић пише на тему важности библијских мотива у образовном процесу младих, наводећи улогу драмских приказа као посебан вид доживљаја и прилике за узрастање младих. Вероучитељ Милица Глукчевић нас упознаје са историјом и радом Основне школе „Таковски устанак“ у Такову. Вероучитељ Ана Црепуљаревић описује сарадњу школе у Жичи са сестринством Манастира Жиче на примеру тематске радионице о Ноју. Сара Пушоња, ученица средње Економско-трговачке школе из Г. Милановца пише о томе шта за њу значи живот у Христу. Вероучитељ Александра Малешевић преноси духовита размишљања ученика Основне школе „Свети Сава“ из Б. Баште на тему Зашто се молитве у Цркви певају? Часопис закључује Летопис богослужења Митрополита жичког Г. Јустина, који нам верно предочава сапутник са истих – владичански ђакон Стефан Симић. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа
“Време и вечност“ – 15. предавање из циклуса “Окусите и видите јер је благ Господ“
У недељу 29. јуна 2025. године, након вечерње службе у порти Цркве Светог апостола Марка у Ужицу, протојереј Владимир Дуканац одржао је предавање на тему „Време и вечност“. Човек је неодвојиво везан за простор и време. Сам појам ЧОВЕК (ЧЕЛОВЈЕК) говори нам да је човек лицем својим окренут ка вечности. За разлику од нас људи, код Бога не важи земаљско поимање времена: прошлост, садашњост и будућност. Бог је вечна садашњост. Време у којем живимо је време технолошког напретка. То нас на нашу жалост итекако кошта, јер што више користимо савремене уређаје те постајемо све више њихови робови, удаљујемо се од Бога, себе и ближњих. Велики проблем је што ми време које нам је дато од Господа не користимо на спасење наше душе. Користимо га на угађање телесним потребама и задобијању земаљског царства. Бог нам је дао време да мењамо себе и припремимо се за сусрет са Њим. А шта ми чинимо? Дабар ауто, добар посао и плата, добра кућа -викендица, постали су идеал успешног човека. Породица је занемарена. Децу су заменили кућни љубимци. Хтели смо угодност и лакоћу живота. Добили смо је, али смо заборавили да свет овај у злу лежи. Противник жели све да нас удаљи од покајања и живота у вечности. Време које је већ дошло је време отпадништва од Бога. Људи су се удаљили од Свете Литургије, Причешћа у коме се сједињујемо са Сином Божијим. Време нам је дато да волимо, да се кајемо, да опраштамо својим најрођенијима и ближњима тј. да се припремамо за вечност. Не одлажимо ништа за сутра говорећи: Има времена… Управо је то замка на коју ђаво лови све нас. Данашњи човек водећи се земаљским законима занемарује Божији Закон, који нам је дат кроз заповести, и зато у времену у којем живимо ми губимо себе. Нажалост православци смо само на папиру, у крштеници. Тражимо оправдање да задовољимо своје страсти, оправдавамо се речима то је некада било, ко то данас испуњава. Многим Србима је данас најважније ко ће победити на спортској утакмици. Ако је то смисао живота онда смо далеко залутали… Зато и треба доста да радимо на себи, да се молимо, али не формално, него из срца. Јер то Бог хоће од нас. Да иштемо Царство Небеско и правду његову. Кроз молитвени круг богослужења, пост, молитву и добра дела ми хришћани у Цркви освештавамо време које нам је дато. На крају је о. Владимир истакао да ако се довољно не изградимо као личности, онда ми губимо себе у овоме свету и у вечности. Гледајмо да се трудимо, рекао је он, да време које нам је дато буде испуњено покајањем, љубављу, опраштањем према ближњима да бисмо тако могли да задобијемо Царство Небеско. Свагда сада и у векове векова. Амин. Ђакон Слободан Поледиц а
Видовдански духовни сусрети у Вичи – сведочанство живе вере и српског памћења
У суботу, 28. јуна 2025. године, на празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика косовских – Видовдан, у селу Вича по шести пут је молитвено и свечано одржана манифестација Видовдански духовни сусрети. Овај благословени сабор вере, културе и сећања организован је трудом и несебичним залагањем пароха вичког, јереја Немање Матејића, у сарадњи Црквене општине Вича и Центра за културу општине Лучани у Гучи. Ова манифестација већ годинама постаје духовно уточиште и место где се у срцима људи пали светлост литургијске свести, сећања и националног достојанства. Сабрање је започело Светом Литургијом у храму Светог пророка Илије, којом је началствовао отац Немања, уз саслужење ђакона Дарка Трипковића и Филипа Зеленовића. У надахнутој и пастирској беседи, отац Немања је истакао да је Видовдан више од историјског датума – он је путоказ и савест српског народа. Подсетио је присутне да се „вољом Божијом и одлуком срца, кнез Лазар определио за Царство небеско, и да тај избор није био само његов, већ избор целе војске која се свесно, сабрано и покајнички причестила Телом и Крвљу Христовом пред бој. То је оно што Косово чини светим – не само погибија, него Причешће и жртва у љубави“. „У временима у којима се све мери пролазним, Видовдан нас позива да се вратимо непролазном. Да не будемо народ заборава, већ народ памћења, народ Литургије и народа Божијег“, поручио је отац Немања, охрабрујући верни народ да у свакодневном животу, кроз учешће у Светој Литургији и живот у заједници, изнова бирају Царство небеско. Након Свете Литургије служен је парастос за све пострадале парохијане – знане и незнане, који су кроз историју положили своје животе за веру, отачаство и ближње, остављајући нам завештање да нема веће љубави од оне кад неко положи живот за ближњега свога. У наставку дана, у порти храма, приређен је богат културно-уметнички програм. Присутни су уживали у извођењима музичког састава „Златно звонце“ из Београда, који негује духовну и етно музику, као и у надахнутом казивању драмског уметника Александра Стојића из Бајине Баште, који је говорио стихове песме „На Газиместану“ и дубокословни текст Светог аве Јустина Ћелијског „Срна у изгубљеном рају“, подсећајући да је духовна борба и трагање за Богом увек пут кроз страдање, али и светлост. Својим наступима манифестацију су обогатили: Културно-уметничко друштво „Милан Благојевић – Наменска“ (секција из Милатовића), ансамбл АФА „Дукати“ из Чачка (секција из Горачића), трубачки оркестар Владимира Кузмановића из Лучана и изворна певачка група „Гуча–Драгачево“. Видовдански духовни сусрети у Вичи остају живо сведочанство вере, идентитета и памћења – сабор у славу светих косовских мученика и опредељења за вечну истину Царства небеског, у духу речи светог кнеза: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека!“ Дарко Стевановић, вероучитељ
Видовдан – храмовна слава у Бединој Вароши код Ивањице
На Видовдан 28.6. 2025. лета Господњег, обележена је слава Храма Лазарице у Бединој Варош – Палибрчки гроб. Према предању које је наш народ чувао и преносио, на овом месту је повлачећи се са Косова издахнуо барјактар славне војске Бошко Југовић. Сестра његова, Кнегиња Милица (касније Преподобна мати Евгенија) у част свом брату подиже овде цркву. Свету Литургију служио је протојереј Синиша Пецић. Молитвено присуство монаха Матеја из манастира Сланци огрејало је душе сабраних. Храму су дароване две велелепне иконе Светог Кнеза Лазара и Милице, од брата и сестре Марка и Мирјане Југовић из Ваљева. Уз богоугодно молитвено појање и благодарење, а након завршетка Свете Литургије, испред храма је кренула Литија у част и славу Светог Кнеза Лазара и свих мученика и новомученика косовских. У беседи, кроз речи протојереја и свештенослужитеља овога храма, окупљени верни су имали прилику да се подсете значаја Видовдана, Косовског боја и Косовског завета који је наша нераскидива веза са Царством Небеским. Христољубља и родољубља ради кроз векове наш је народ страдао али је одувек духовним очима и захвалним срцем гледао на Косовски завет. У најтежим тренуцима на њега се ослањао, бодрио и храбрио. Правдољубиви народ српски и сва у духу браћа његова захвално славе Видовдан. И данас су се чуле речи које нам је за све векове оставио Христом надахнут Свети Кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство а Небеско вавјек и довијека“. У продужетку, верни су присуствовали трпези љубави коју су несебично и пригодно припремили Иван и Ивана Тодоровић, а коју је благословио протојереј Ненад Бајић. Парох први ивањички протојереј Синиша Пецић
Свети Владика Николај Охридски и Жички, Видовданска беседа из 1939.
Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља. Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили, они као и ми. И да се поклонимо светим витезима Косовским који на позив честитога Кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико године журише на позив истога честитога кнеза на Косово поље. Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за Крст и Слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности. Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојни овог великог времена. Две су врсте горчине и две врсте слабости. Једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља, а друго је од не јединства браће изнутра; и ово друго је опасније. Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква наша, вечни извор ублажења и оснажења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста нигде боље него над гробом његовим у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви! Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклонење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи. Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву на то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике. Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно с вама отворимо књигу староставну, Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску. На првом листу пише: Задужбинарство. Све за душу, душу ни за што. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тога убеђења пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и пре и после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божју, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија. Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих 20 година, наша је земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових 20 година него за 100 ранијих година. Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност него културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу. Гле, жеђ човечанства није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу. Читајући овај први лист Косовске науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ниједно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету. Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре 20 година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ниједан народ у свету не слави толико свеце Божје колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, те крупног. Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божјим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божји и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји; бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот св. Лазара. У књизи судбине проречено је да ће последње царство у свету бити царство светаца Божјих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века (Дан). Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И највиши идеал нашег народа јесте свети човек тј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете: испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети
Списак ученика примљених за Богословије 2025. године
На основу чл. 9 Уредбе о богословијама Српске Православне Цркве, за наредну школску 2025/26. годину у први разред Богословија Српске Православне Цркве из Епархије жичке биће примљени следећи кандидати: 1. Михаило Миленковић, за Богословију Светог Саве у Београду 2. Андрија Пајевић, за Богословију Светог Петра Дабробосанског у Фочи 3. Александар Симовић, за Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима 4. Витомир Деспић, за Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену 5. Павле Александровић, за Богословију Светог Јована Златоустог у Крагујевцу 6. Андрија Павловић, за Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу
Митрополит Јустин: Свети апостоли су проповедали веру облагодаћени Духом Светим
У другу недељу по Педесетници – 22. јуна 2025. када наша Света Црква прославља Светог Кирила Александријског служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Ковиље код Ивањице. Евхаристијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Митрополит жички г. Јустин, уз саслужење Архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, јереја Огњена Јузбашића, пароха седмог ивањичког, као и владичанског ђакона Стефана Симића. Својим појањем Литургију су улепшали сестринство ове свете обитељи, велики број деце и верног народа сабраног око свог Митрополита. После читања Светог Јеванђеља, Високопреосвећени се обратио сабрању надахнутом беседом о призвању апостола на проповед, где се осврнуо на битну поуку која гласи да Бог не гледа ко је ко, ког је призвања, позива, сталежа, него нас позива на спасење ма чиме да се бавимо. Подсетио је да апостоли нису били никакви књижевници већ прости рибари који су се трудили да прехране своје породице. Спасење није обезбеђено само свештеницима и монасима већ свим људима. То је велика поука свима нама, а апостолске речи „Устани ти који спаваш и обасјаће те Христос“ намењене су свима који желе спасење, нагласио је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Литургије уследила је трпеза љубави. Јереј Огњен Јузбашић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Клисури код Ариља
У другу суботу по Педесетници – 21. јуна 2025. године, када наша Света Црква прославља Светог великомученика Теодора Стратилата и Светог Јефрема патријарха антиохијског служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Клисури код Ариља. Евхаристијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Митрополит жички г. Јустин, уз саслужење архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, протојереја Драгана Стевића, Архијерејског намесника пожешко-ариљског, протојереја Божа Главоњића, старешине храма у Пожеги, јереја Бојана Милошевића, старешине храма Светог Ахилија у Ариљу, владичанског ђакона Стефана Симића и ђакона ариљског Драгана Јанковића. Својим појањем Литургију су улепшали сестринства ове свете обитељи, игуманија Евгенија и мати Магдалина, сестринство манастира Ковиља и појац Иван Трајковић, уз молитвено учешће великог броја верног народа из ариљског и ивањичког краја. После читања Светог Јеванђеља, Митрополит се обратио присутнима надахнутом беседом подсетивши на значај и важност Петровског поста у коме се налазимо. Богочовек је први пут дошао у овај свет да страда ради нас, али ће други пут доћи као праведни Судија. Спасење нам је у Цркви, која је заједница живих и мртвих. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћа Телом и Крвљу Господњом и евхаристијског сабрања уследила је трпеза љубави за све сабране. Братство Храма Светог Ахилија
ТАЈНЕ НАШЕ ВЕРЕ: Старац Акакије Кавсокаливит о Светим старцима Порфирију, Пајсију и Јакову
Протојереј др Слободан Јаковљевић, “Апокрифне мистагогије у српским средњовековним рукописима“
Тумачење Литургије и светих Тајни потиче из мистагошких катихеза IV века, које су имале за циљ да неофитима приближе богослужбени живот. Међу најстаријим делима су Катихезе Кирила Јерусалимског, те дела Амвросија Миланског, Јована Златоуста и других светих отаца. У тумачењу Литургије, као и Светог Писма, развила су се два главна приступа: александријски и антиохијски. Антиохијска школа, са нагласком на историјски приступ, видела је Литургију као драмски приказ Христовог земаљског живота, што је развио Теодор Мопсуестијски (350-428). Његов метод, назван „драмска теорија“, истиче паралелу између литургијских обреда и догађаја из Христовог живота, али трпи одређени утицај несторијанства у мистагошком приступу. С друге стране, александријска школа је Литургију посматрала као пут ка духовном јединству са Богом. У Ареопагитским списима Литургија је описана као успон од телесног ка духовном, док Свети Максим Исповедник (580-662) наглашава да је она предукус Царства Божијег. Свети Герман I Цариградски (715–730) први је ујединио оба приступа остајући веран византијској традицији, али уносећи и елементе антиохијског тумачења. Ово се показало врло практичним јер је његово дело остало кључно у византијској мистагогији и било главни извор тумачења Литургије више од шест векова. Преводи тумачења Литургије на словенске језике појављују се од XI века. Значајна дела укључују Мистагогију Светог Максима Исповедника (1073), Катихезе Кирила Јерусалимског (XII век) и Ареопагитске списе која је 1371. превео Србин, инок Исаија. Први словенски превод тумачења Литургије приписује се Константину Преславском (IX век) који је превео дело Светог Германа и назвао га Сказаније церковноје. Напомињемо да када говоримо о српскословенској традицији озбиљно и садржајно мистагошко тумачење свете Литургије у Српској Цркви можемо пратити тек од Епитома Дионисија Новаковића (XVIII век). У древној Русији текст Светог Германа Цариградског брзо је редигован јер су руски скриптори додавањем апокрифних елемената на одређени начин мењали светоотачка тумачења. Иако је интересовање за обредност било велико, разумевање њеног смисла често је изостајало. Преводи са грчког језика били су сажети, понекад нејасни, а интерполирани закључци често су потицали из несигурних извора, што је довело до верзија тумачења апокрифног карактера. Два позната текста тог типа су Откривење о Светој служби (која се у неким рукописима назива и Литургија Светог Григорија Богослова), као и Тумачење божанствене службе. Тумачење Литургије које се приписује Светом Григорију Богослову било је веома популарно у староруским рукописима, што указује на његов значајан утицај на мистагогију рускословенске редакције. Овај текст је важан за историју теолошке мисли међу Словенима, јер чини основу најпопуларнијих староруских литургијских коментара и имао је велики утицај на евхаристијске текстове и иконографију у православној традицији. Осим ових рукописа, у Српској Крмчији Светог Саве налазе се тумачења Символа вере и молитве Оче наш, што указује на континуирану традицију преписивања мистагогија. Рукопис под називом Црквена повест, који је настао као компилација тумачења из дела Светог Германа Цариградског, засигурно је коришћен у манастиру Хиландару у XIII веку. У нашем кратком осврту задржавамо се на два тумачења апокрифног карактера пронађена у рукописима рачанске преписивачке школе. У једном од тих рукописа проналазимо мистагогију посвећену светој Литургији, која је апокрифног карактера и по смислу веома слична текстовима као што су Откривење о светој служби које се зове Литургија Светог Григорија Богослова и Тумачење божанствене службе. Ова мистагогија носи назив „Указаније о светој Литургији како треба стајати у цркви са страхом и трепетом“ и налази се у рукопису Јеротеја Рачанина, који се у литератури назива Часослов и каноник са поученијем. Овај Часослов је преписан 1698. године, негде у Фудвару, након Велике Сеобе (1690). Иако сам садржај ових текстова није идентичан, смисао је веома сличан. Литургиолог Л. Мирковић у својим проучавањима указао је на значај овог текста. Он је, наиме, анализирао фреско-сликарство у Марковом манастиру у близини Скопља, где је на фрескама у Цркви Светог Димитрија открио занимљиву сцену. На капителима осмоугаоних стубова који подржавају куполу, осликани су летећи анђели и демони. Анђели су представљени као да подижу свод цркве ка небу, док демони вуку свод надоле. Мирковић сматра да је ова фреска инспирисана апокрифним тумачењима Литургије, укључујући дела која се приписују Светом Григорију и рачански текст. Кључни мотив у овим текстовима је борба између анђела и демона, где анђели учествују у Евхаристији, а демони се боре против њих, покушавајући да људе одврате од Причешћа. Према Мирковићевом уверењу, опис у Јеротејевом тексту служио је као основа за фреске у Марковом манастиру, јер текст описује како анђели подижу и враћају сводове цркве током Литургије, узносећи молитве праведних на небеса. На основу распореда фресака из XIV века и њихове сличности са описом из Јеротејевог текста, Мирковић закључује да је овај текст био познат у српским рукописима бар од XIV века, што указује на то да га је Јеротеј Рачанин највероватније преписао са старијег предлошка. Другу мистагогију проналазимо у чак седам архијерејских чиновника преписаних у периоду од 1686. па све до 1725. године и то руком различитих скриптора. Пет од тих седам су преписали Рачани, а друга два непознати скриптори. Текст је у структури поретка изложен након описа раздробљења Агнеца и гласи: „Тада Анђели имајући нож и држећи у руци дете, зарезују, и Крв његова истиче у Чашу, а Тело Његово раздробљују и полажу изнад Хлеба и бивају Тело и Крв Господа и Бога нашега“. Паралелу овоме тумачењу налазимо у два списа која смо већ поменули: 1) Откривење о светој служби, која се зове Литургија Светог Григорија Богослова и 2) Тумачење божанствене службе. Оба налазимо у рукописима из XV века и веома су слична нашем тексту: Текст 1): Тада анђели, имајући нож, држећи у руци дете, зарезују га и Kрв Његова истиче у свету чашу. Тело режући стављају на хлеб и бива хлеб Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа. Текст 2): Тада видех ангела који имаше нож и дете у рукама, и закла га и источи Крв његову у свету чашу и Тело Његово режући стави горе на хлеб и би Тело и Крв Господа Нашега Исуса Христа. Мотив заклања Агнеца има дубоке корене у хришћанској теологији и уметности. Различити текстови, често датирани у разна времена и приписани различитим ауторима, приказују овај мотив. Преписивањем на различитим местима, ове приче су добијале специфичне детаље, попут имена и географских одредница. У старословенским верзијама два мотива су посебно истакнута. Први говори о чудесном виђењу Амфилоха, сараценског владара, које је познато као „Слово о Сарацену који се крстио“. Према овом тексту, један Сарацен је присуствовао Литургији и