Недеља 12. по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву
У 12. недељу по Педесетници, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке који је посвећен спомену на Спаљивање моштију Светога Саве на Врачару. Владики су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Александар Јевтић, протонамесник Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Благољепију литургијског богослужења допринео је вишедеценијски прислужитељ Архијерејима Епархије жичке, ипођакон Дејан Камиџорац, коме су помагали господин Саша Поповић и дечица која су део литургијске заједнице при овоме храму. Појање у византијском напеву које је на тренутке прелазило у српски народно-црквени напев предводио је господин Иван Трајковић. Након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио тумачећи управо прочитану јеванђелску причу о младићу који пита Господа како да наследи живот вечни. Владика нам је указао на најдубље смирење нашега Господа који је, премда је једнак Богу и Оцу, запитао тог младића: „Зашто ме зовеш благим? Једино је Бог Благ“. Затим, нас је подсетио да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, али да спасење зависи и од нас и наше воље, вере и посвећености. Уколико наша срца нису у целости предана Богу, тј. уколико постоји нешто привремено чему смо предали срце своје (богатство и томе слично) онда у нашем срцу нема простора да Бог пројави светлост Своју. На крају беседе Владика је молитвено зажелео да се у срца наша усели Бог, и да Он постане све у свему за нас, да бисмо тако наследили Царство Божије. У наставку Литургије мноштво верних је приступило Светој Чаши, у Причешћу сјединивши се са Господом. Ђакон Стефан Милошевски
Слава и рукоположење у Успењском храму у Чачку
Дана 28. августа 2020. године, када наша Света Црква слави Успење Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Чачку. Преосвећеном Владики саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј Нешко Богдановић, парох атенички, протојереј Милан Филиповић, јереј Богдан Митровић, парох заблаћки, јереј Никола Вукобрат, старешина Храма Успења Пресвете Богородице, јереј Бојан Сујић, парох љубићки, јереј Живко Дамјановић, парох успењски, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Владика је поучио верни народ у слову своје архипастирске беседе, да за све лепо и тешко што се дешава у нашем животу треба најпре заблагодарити Пресветој Богородици. На данашњи празник славимо Пресвету која је уснула у Господу и чија се душа раставила од тела, али Господ „Давалац живота“ је поново тај дух вратио у њено тело, вазнео у Небо и поставио тамо где је Он – то је благодарност Сина према мајци. Истинити Бог и истинити човек, Богочовек Христос је тело своје од ње добио, Бог постаде тело и настани се и поживе међу нама, то је догма Цркве. Као што је научна догма оно што наука кроз своје апаратуре сазнаје, а што се не види голим оком тако је и овај данашњи догађај догма наше Цркве. Наука наше Цркве радује се, јер све што је Господ рекао то се одвија и догађа по Промислу Божијем и тог Господа су проповедали пророци осам-девет векова пре Христа, а апостоли и Пресвета Богородица су заједничарили са Њим и то је нама предато. Ми који верујемо „од вере ћемо живети“ то је светлост живота нашег, то је вид наш. Оно што можда нико не види ми само верујемо, нема другог доказа, него кад се вера роди у љубави и истини и у срцима нашим. Пред крај времена, каже се у Светом Писму, охладнеће однос међу људима, устаће брат на брата, стихије ће прорадити на свету, водиће вас пред судове, ради имена Божијег, али ни тада се не треба бојати јер је Господ са нама. Нека Син утехе, истине, љубави буде са нама, са Пресветом Мајком Својом о којој шта год да кажемо биће недовољно осим у молитвама својим и да се радујемо што нам је Господ Њу подарио, рекао је Владика Јустин. На Светој Литургији у ђаконски чин Владика је рукоположио г. Синишу Јовановић из Босута код Белановице. Поводом тога, о Светој тајни свештенства Владика је рекао да Бог по непрекидном прејемству које смо примили од Апостола полагањем руку на изабране и достојне излива своју благодат и Црква се богати за још једног ђакона, за још једног саслужитеља и молитвеника. Братство храма је са верним народом приредило послужење за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Откривено и освећено обележје у спомен Светога Саве у Грачацу
У селу Грачац код Врњачке Бање, на дан Успења Пресвете Богородице, када се у селу одржава Великогоспојински сабор, ове године је било посебног разлога за прославу и благодарење Богу и Пресветој Богородици. Уз помоћ локалне самоуправе и бројних предузећа и појединаца, добротвора Храма Светог Саве у Грачацу, изграђен је прелеп трг на коме је подигнуто обележје у спомен Светом Сави, рад вајара Ивана Марковића из Подунаваца, а који је изливен у радионици г. Слободана Јеремића, такође пореклом из Грачаца. Сечењу славског колача и откривању и освећењу овога обележја уз домаћина јереја Милана Костића, присуствовали су протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протонамесник Дарко Несторовић, јереј Младен Миливојевић, председник Општине Врњачка Бања г. Бобан Ђуровић, председник Скупштине општине Врњачка Бања г. Иван Радовић и председник МЗ Грачац г. Горан Ђуровић. Богат културно-уметнички програм отворио је здравичар Миро Ђуровић, а употпунили га чланови хора ОШ „Бранко Радичевић“ из Грачаца „Химном Светом Сави“, витезови Друштва Св. кнеза Лазара из Краљева, КУД Свети Сава из Грачаца, глумац Андрија Пиповић који је извео одломак из „Беседе о правој вери“, Милан Гајић, песник и Ирина Костић. Гостима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић који је подсетио на значај Светог Саве за ово место и сав наш народ. Након уручења захвалница дародавцима и посебне захвалнице председнику општине, г. Бобану Ђуровићу, он је у свом обраћању истакао веома важну чињеницу, а то је да је Свети Сава који је пред нама заједничко дело појединаца и предузећа која су се одазвала позиву да се упишу у дародавце овога места и Храма уз који је он стасавао и који је његова духовна колевка. На крају програма, домаћин, јереј Милан Костић захвалио се свима присутнима, истакавши да је љубав према селу и према цркви оно што ово место чини посебним, да се та љубав осећа на сваком кораку, у раду, у уређивању сваког дворишта и читавог села, посебно на уређењу храма и порте. Додао је и да је посебно важна она покретачка, делатна љубав, какву има председник Општине Врњачка Бања, а мештанин села Грачац, г. Ђуровић, јер она чини да се и сви остали у својим могућностима упишу у књигу вечности, књигу ктитора и приложника овога места и Храма Светог Саве, призвавши благослов Господњи на његов дом и домове свих мештана Грачаца. Јереј Милан Костић
Епископ Јустин богослужио у Манастиру Каменцу
У недељу 11. по Духовима, Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Каменац код Груже служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Милосав Живановић, архијерејски намесник гружански, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, и протођакон Александар Грујовић. На почетку Свете Литургије у чин чтеца рукопроизведена су два свршена богослова – Мирослав Сретеновић из села Миоковци поред Чачка и Арсеније Терзић из Цветака поред Краљева. Лепоти Свете Литургије допринеле су сестре овог манастира својим богоугодним појањем. Осврнувши се на данашње Јеванђеље о дужницима и опроштају, Епископ Јустин нас је подсетио у својој беседи, да смо сви ми дужници Господа Бога, који нас је као Животодавац призвао из небића у биће и дао нам јединствени дар слободу воље да можемо сами да одлучујемо о свом животу. Епископ нас је такође подсетио и на то, да смо управо због своје слободе и погрешним избором били изгнани из Раја и да смо дужни да у овоме животу повратимо свој Праобраз. Наш задатак, дакле, јесте, да таланте који су нам дати умножимо, свако по својој могућности а никако да их закопамо не радећи на себи. Поука данашњег Јеванђеља била би првенствено хришћански опроштај. Опроштај другима и тражење опроштаја од других. Молитвеним вапајима требамо да се обраћамо светитељима не би ли нас заступали у овоме животу и били уз нас. И тек тада, Бог ће нас познати као своје и узнети нас у вечни мир и блаженство, тамо где нема бола и жалости већ само вечно наслађивање Божанским тајнама и енергијама, рекао је Епископ Јустин. Мирослав Сретеновић и Арсеније Терзић, свршени богослови
Свети Максим Исповедник, О ступњевима бестрашћа
„Прво бестрашће јесте потпуно уздржавање од чињења зала, и оно се може видети код почетника; друго бестрашће јесте потпуно уклањање сваке помисли од умног пристајања на (чињење) зала, и оно се збива код оних који се свесно предају врлини; треће (бестрашће) јесте потпуна непокретност жеље према страстима, код оних који посредством облика, мислено доспевају до виђења логоса видљивих ствари; четврто бестрашће јесте потпуно очишћење чак и од простог замишљања страсти, и оно је присутно код оних који су, посредством познања и созерцања, владалачку способност душе учинили чистим и провидним огледалом Божијим.“ Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију 2
Слава Храма Преображења Господњег на Златибору
Верни народ златиборског округа, свечано је прославио храмовну славу и празник Преображење Господње. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом којом је началствовао јереј Јован Стојковић, парох из Јабланице, уз саслуживање јереја Ненада Ивановића и протојереја Давида Селаковића. Певницу су предводили г. Иван Трајковић и теолог Огњен Јузбашић. На сам дан празника Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање протојереја-ставрофора Милоша Босића, протојереја Владимира Дуканца, протојереја Жарка Бараћа, протојереја Давида Селаковића, јереја Ненада Ивановића, старешине храма на Златибору, протођакона Александра Грујовића и ужичког ђакона Александра Тимотијевића. Након евхаристијског приноса и учествовања верног народа у њему, Епископ Јустин се у својој беседи осврнуо на догађај који се по предању одиграо на Тавору када се Господ Исус Христос преобразио пред своја три ученика. Светлост божанска је постала видљива апостолима у оној мери у којој су то они могли примити, будући ограничени законима тела. Епископ је констатовао да је тиме Господ показао својим ученицима предукус Царства небескога и непрестано га показује до дана данашњега кроз Цркву Божију чији смо ми чланови. Осврнуо се на чињеницу да је чудесно све оно што Господ чини за нас од времена постања до данас. Преображење Господње сматра се предсказањем Васкрсења које се имало догодити и требало је послужити као укрепљење апостолима да тешки догађај страдања Христовог посматрају само из призме светлости Васкрсења. Све што се догађа у овом свету, догађа се по вољи Божијој и допуштењу Божијем, јер Господ Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Речено је „познајте истину и истина ће вас ослободити“. Ослободиће вас од греха, смрти и ђавола поучио је наш Епископ, прејемник истих оних апостола који су созерцавали преображеног Христа на Тавору. Након беседе уследило је благосиљање грожђа и отпуст верног народа из богослужбеног простора уз дељење грожђа и антидора. Потом је народ био послужен богатом трпезом у порти, а старешина храма јереј Ненад захвалио се гостима и Његовом Преосвештенству због овог велелепног догађаја. Дипломирани теолог Огњен Јузбашић
Свети преподобни Јаков Тумански – први пут литургијски прослављен у свом родном месту Кушићима код Ивањице
Данас 21. августа када наша Света Црква молитвено прославља Свете преподобне Зосима и Јакова Туманске Чудотворце, први пут у свом родном месту Кушићима код Ивањице, Свети Јаков Тумански је свечано обележен. Светом Литургијом на овај празник началствовао је архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић уз саслужење свештеника: пароха миланџанског Зорана Стевлића, пароха ковиљског Јована Кушића и ђакона ивањичког Ивана Ћурчића. За певницом је певао свршени матурант Цетињске богословије Стефан Стевлић. После заамвоне молитве пререзан је колач у част Светих преподобних Зосима и Јакова Туманских након чега се отац Гмитар обратио верном народу. Отац Гмитар је подсетио на речи из Светог Писма где се каже: „Ево дана којег створи Господу радујмо се и веселимо се у њему.“ То је заправо овај данашњи радостан дан за све нас који смо се сабрали, али и за све оне који овде нису, али су духом присутни. Отац Гмитар је рекао да је повод за ово наше данашње сабрање празник Светог преподобног Јакова Туманског који је овде из наших крајева. У наставку, отац Гмитар се захвалио на ангажовању и великом труду оцу Зорану и његовој породици на овој свечаној прослави и рекао да овај дан треба да пређе већ у традицију и да се редовно обележава. На крају, отац Гмитар је рекао да требамо да се молимо Светим преподобним Зосиму и Јакову Туманским јер су они наши заступници пред престолом Свевишњега. Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне који су дошли. На крају парох миланџански Зоран Стевлић захвалио се свештеницима и свом верном народу који је дошао да свечано прослави свог Светитеља преподобног Јакова Туманског. Свети Јаков (Радоје) Арсовић, рођен је 13. децембра 1893. године у Кушићима код Ивањице. Био је пето дете по реду оца Јевта и мајке Саве, а Свету тајну крштења примио је седам дана после рођења. Крстио га је свештеник Јован Поповић. После основног и средњег образовања отиснуо се пут Француске на студије. Завршио је два факултета, један на Сорбони у Паризу, а други у Монпељеу. Захваљујући овом успеху радио је као дипломата у представништву Краљевине Југославије у Француској. Задивљен личношћу и мисионарством владике Николаја Велимировића, он се одлучио за монашке завете. Након богомољачког сабора у Врњачкој Бањи, Јаков одлази у Охрид, а потом у Битољ где је био уз владику Николаја. Када је владика Николај постављен за Епископа жичког, Јаков је са њим пошао као и многи монаси, монахиње и свештенство. Када је Манастир Жича бомбардован 1941. године, у манастиру је за певницом остао само Јаков. Био је тешко рањен и једва је остао жив. У току Другог светског рата отац Јаков је живео у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. У Београду је током рата држао проповеди немачким војницима, говорио им о скорој пропасти и позивао их на покајање. После ослобођења, Јаков је доживео велика мучења од стране комуниста. Комунистичке власти су му направиле заседу у селу Раброву код Пожаревца. Од последица тог напада он се упокојио фебруара месеца 1946. године у селу Раброву у дому Васе Поповића. Видевши да му се приближава крај домаћине је замолио да позову оца Теофана из Манастира Тумана да га причести. Примивши Свето Причешће, опростио се са присутнима и дао завештање да буде сахрањен у Манастиру Туману. Јаковљев гроб је од 1946. године био стециште многих ходочасника. Блаженопочивши патријарх Павле, који је долазио у Тумане, редовно је одлазио на гроб оца Јакова и у сузама се молио речима: „Свети преподобни оче Јакове, моли се Богу да и мени Господ да твој подвиг.“ Након обретења моштију преподобног Јакова многи су се поклоници у манастиру исцелили призивајући овог угодника Божијег. Свршени богослов Стефан Стевлић
Жички монах отац Јаков Арсовић, духовни ученик владике Николаја
(…) Тако видимо да је Радоје Арсовић (отац Јаков) рођен у миланџанско-косорићкој парохији, а да је крштен у цркви Светог Саве, задужбини епископа жичког Јанићија (Јоаникија) Нешковића, званог „Јања“ (1804-1873), где је Радоје 1893. године и заведен у протоколу рођених у тој парохији. Рођен је у Кушићима, 13. децембра 1893; међутим, по податку који сам преузео из његове легитимације, коју је отац Касијан студенички сачувао и мени доставио, са познатом фотографијом, он је рођен 1894. године. Отац му се звао Јефта, а мајка Сава. Крштен је седам дана после рођења, 20. децембра. Радоје Арсовић је учио основну школу, „као најмирније дете и најбољи ђак“, у Миланџи, коју је у свом селу подигао владика Јања 1853. године. Међутим, као и многе друге школе, због недостатка деце сада ни она не ради и тако пропада. Између Првог и Другог светског рата, упознао се са светим владиком Николајем Жичким. Замонашен је по његовом благослову, у манастиру Жичи 1939. године и добио монашко име Јаков. Умро је у четвртак пред месне задушнице 1946. године, у педесет другој години свога живота, од прехладе и исцрпљености по затворима нове власти. Архимандрит Јован (Радосављевић)
Уснуо у Господу Антоније Ђурић
Преминуо Антоније Ђурић, човек који сведочио шта Солунци говоре (Сјеница, 21. јануар 1929 – Чачак, 15. август 2020) Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт 10, 28). Антоније Ђурић, новинар, књижевник, историчар и публициста, носилац Ордена Светога Саве, аутор култне драме „Солунци говоре“, потресне књиге „Црвена куга“ и многих других, преминуо је 15. августа 2020. године у својој кући у Чачку. Антоније Ђурић је рођен 21. јануара 1929. године у Сјеници. Гимназију је завршио у Ужицу. Као млад од стране комунистичког режима је осуђен и робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време кад и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, прота Сава Банковић и Борислав Пекић. Био је човек чији је живот обележило трагање за истином, писање о њој на сурово искрен и директан начин и онда када је то значило „главу на пањ“ ставити… Биле су то године које су многима „појеле“ најбоље, златне дане живота, чудовишно их отцепивши од обичног, свакодневног, мирног проживљавања дана… Али, нису на свакоме такве борбе оставиле исти траг, исту рану… Антонију Ђурићу, приповедачу страхотног кала кроз који се српски живаљ вукао у данима без свитања и ноћима без сна, кроз два, светска рата, бол као да је попримао свесрпске размере, као да је на својим плећима понео сузе, ударце, камен, крв и метак сваког детета, младића, девојке, жене, мужика које је докачила или докрајчила страшна и тегобна ратна и послератна порођајна мука српског бића. Године 2008. Антонију Ђурићу је уручено највише одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве. Том приликом Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је Антоније Ђурић сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног, што је посведочио не само уметничким радом него и животом. Био је члан Удружења књижевника Србије. Имао је редовну месечну колумну у листу „Србија“ из Канаде и радио је као сарадник „Српских новина“ из Чикага, као и Православља, новина Српске Патријаршије. По његовој култној драми „Солунци говоре“ направљен је истоимени телевизијски филм 1990. године, а он је био сценариста филма. Ђурићева дела су „Солунци говоре“, „Крај Мораве долина наде“, „За част отаџбине“, „Обавештајац каплар Милоје“, „Жене Солунци говоре“, „По заповести Србије“, „Равногорци говоре“, „Црвена куга“ (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину“, „Топлички устанак“ и многа друга. О његовој књизи „Црвена куга“ у којој се на упечатљив начин говори о комунистичким злочинима и непочинствима, о томе како су комунисти сатирали духовно и физичко биће српског народа, монтираним суђењима, тамничком тортуром и масовним стрељањима, Душан Ковачевић је рекао: „Имао сам осећање док сам читао књигу Антонија Ђурића да бих волео да то није истина. Неке делове сам читао по два пута, јер сам мислио да их нисам разумео читајући први пут. Једноставно говорећи, ова књига мртвих ми личи на ручни споменик. Пошто споменика нема свако ће узети ту књигу и носити је са собом. То је од папира, није од камена, али су ту уписана имена оних којих треба да се сећамо.“ И поред тога што је за свог живота Антоније Ђурић од комунистичког система био скрајнут он је ушао у антологију српских писаца и српских величина. Од Антонија се могло доста научити и на њега се у много чему угледати. Био је и остао пример непоклека и један од ретких људи који није узмицао пред проблемима нити се од њих склањао. Као човек који је био увек спреман да помогне другом, Антоније ће остати у сећању многих који ће узносити молитве Господу да га Он, коме је верно и предано служио, сачува у свом вечном памћењу. С. Крупниковић Извор: spc.rs
Рукоположење у Храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 10. по Духовима евхаристијска заједница светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и заједничкој једној Чаши спасења и живота вечног. У храму је благодарност била свечанија и радоснија јер смо призвали и божанску благодат која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује на новорукоположеног презвитера Саву Величковића, досадашњег ђакона врњачког. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста и овог благодарног догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке, говорећи прво о Савином оцу, новопрестављеном слуги Божијем свештенику Ненаду. Тим поводом је рекао: – Данас смо се сабрали на овом светом месту и рукоположили ђакона Саву у презвитера. Благодаримо братству храма у Врњачкој Бањи које је лепо однеговало дотадашњег ђакона. А благодаримо и породици његовој, покојном свештенику протојереју-ставрофору Ненаду, његовој супрузи, његовој породици и Пожеги у којој је одрастао. Отац Сава се опет враћа у Пожегу стопама свога блаженопочившег оца, врлог свештеника, ревносног служитеља у винограду Господњем. Нека му Господ Бог да снаге да понесе благи јарам Христов. Преосвећени Епископ жички Г. Јустин нагласио је да је за сваког хришћанина веома битно читање духовне литературе, од житија Светих преко светоотачких дела све до савремених угодника Божијих, светих стараца. У наставку беседе, Преосвећени Владика је прочитано јеванђелско зачало протумачио речима: – Када је Господ дошао у једно место, отац који је имао сина епилептичара, како је преведено месечара, дошао је Господу и рекао: Господе, помози ми, јер сина мојега много мучи ђаво. Често пада у ватру и често пада у воду. А Господ као милостив на те рече када кажемо помилуј, смилуј се, помози, Господ увек притиче нама у помоћ, јер тиме показујемо да смо све пробали као људи, сву своју силу и ништа нисмо могли да учинимо. И овог пута је помогао и исцелио младића. Данас имамо једну велику поуку. Када су ученици Господа питали зашто они нису могли да отерају нечистог духа, Он им одговара да је то због маловерја. Још је Господ рекао једну страшну реч, али из његових уста страшна реч претвара се у благослов: Докле ћу са вама бити, докле ћу вас трпети. То говори својим ученицима који су од неуких рибара постали следбеници Његови. Требало би да се сећамо приче из Јеванђеља о Петру и многим другима апостолима који су сумњали. Све је то било по Промислу Божијем да би смо ми постали верни. Тешко је било понети ту науку Божију без помоћи и силе благодати Духа Светога. И та се вера истинита у Господа Христа ширила, баш тиме што су се многи осведочили да је Он заиста Исус Христос Син Божији. Тада су постали и мученици који су храбро сведочили Христа и давали животе своје до дана данашњег. Каже се у Светом Писму: Када бисте имали вере колико зрно горушичино, могли бисте да премештате горе. А знате зашто је Господ узео ту метафору да премешате горе? Равини, учитељи у Староме Завету узимали су за пример да је једино немогуће да човек премешта горе, све друго је могуће да бива у овом свету видљивом и невидљивом. Али да неко премести гору са једног на друго место то је било немогуће. Баш то Господ узима за пример, да покаже да је и то могуће. Чак и да ће васкрсавати мртве. Како ми то можемо да кажемо, када је наша свака реч утемељена на несигурности, на слабости, на страху, на ономе шта ће ко да каже, да ли ћу изгубити посао и онда најбоље је да ћутим, нека други неки причају. Господ нам каже: Ако ви ућутите, камење ће проговорити. Зато док имамо времена, а времена су тешка и не треба о томе да вам говорим, потребно је да јачамо у вери постом и молитвом. То је Господ и поред свега рекао ученицима својим: Овај род нечисти изгони се само постом и молитвом. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: -Нека је Господ Бог милостив нама, нашој отаџбини, породицама нашим, нека буде милостив читавом свету и свима онима који хоће добро. Господ Бог Син утехе, мира и љубави нека буде са свима вама. Амин. Света Литургија настављена је трпезом љубави, где је своје учешће узела заједница сабрана око свог Епископа Јустина, уз велику радост поводом рукоположења презвитера Саве. Фото и текст: студент теологије Душан Дуњић
Недеља 12. по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву
У 12. недељу по Педесетници, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке који је посвећен спомену на Спаљивање моштију Светога Саве на Врачару. Владики су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Александар Јевтић, протонамесник Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Благољепију литургијског богослужења допринео је вишедеценијски прислужитељ Архијерејима Епархије жичке, ипођакон Дејан Камиџорац, коме су помагали господин Саша Поповић и дечица која су део литургијске заједнице при овоме храму. Појање у византијском напеву које је на тренутке прелазило у српски народно-црквени напев предводио је господин Иван Трајковић. Након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио тумачећи управо прочитану јеванђелску причу о младићу који пита Господа како да наследи живот вечни. Владика нам је указао на најдубље смирење нашега Господа који је, премда је једнак Богу и Оцу, запитао тог младића: „Зашто ме зовеш благим? Једино је Бог Благ“. Затим, нас је подсетио да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, али да спасење зависи и од нас и наше воље, вере и посвећености. Уколико наша срца нису у целости предана Богу, тј. уколико постоји нешто привремено чему смо предали срце своје (богатство и томе слично) онда у нашем срцу нема простора да Бог пројави светлост Своју. На крају беседе Владика је молитвено зажелео да се у срца наша усели Бог, и да Он постане све у свему за нас, да бисмо тако наследили Царство Божије. У наставку Литургије мноштво верних је приступило Светој Чаши, у Причешћу сјединивши се са Господом. Ђакон Стефан Милошевски
Слава и рукоположење у Успењском храму у Чачку
Дана 28. августа 2020. године, када наша Света Црква слави Успење Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Чачку. Преосвећеном Владики саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј Нешко Богдановић, парох атенички, протојереј Милан Филиповић, јереј Богдан Митровић, парох заблаћки, јереј Никола Вукобрат, старешина Храма Успења Пресвете Богородице, јереј Бојан Сујић, парох љубићки, јереј Живко Дамјановић, парох успењски, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Владика је поучио верни народ у слову своје архипастирске беседе, да за све лепо и тешко што се дешава у нашем животу треба најпре заблагодарити Пресветој Богородици. На данашњи празник славимо Пресвету која је уснула у Господу и чија се душа раставила од тела, али Господ „Давалац живота“ је поново тај дух вратио у њено тело, вазнео у Небо и поставио тамо где је Он – то је благодарност Сина према мајци. Истинити Бог и истинити човек, Богочовек Христос је тело своје од ње добио, Бог постаде тело и настани се и поживе међу нама, то је догма Цркве. Као што је научна догма оно што наука кроз своје апаратуре сазнаје, а што се не види голим оком тако је и овај данашњи догађај догма наше Цркве. Наука наше Цркве радује се, јер све што је Господ рекао то се одвија и догађа по Промислу Божијем и тог Господа су проповедали пророци осам-девет векова пре Христа, а апостоли и Пресвета Богородица су заједничарили са Њим и то је нама предато. Ми који верујемо „од вере ћемо живети“ то је светлост живота нашег, то је вид наш. Оно што можда нико не види ми само верујемо, нема другог доказа, него кад се вера роди у љубави и истини и у срцима нашим. Пред крај времена, каже се у Светом Писму, охладнеће однос међу људима, устаће брат на брата, стихије ће прорадити на свету, водиће вас пред судове, ради имена Божијег, али ни тада се не треба бојати јер је Господ са нама. Нека Син утехе, истине, љубави буде са нама, са Пресветом Мајком Својом о којој шта год да кажемо биће недовољно осим у молитвама својим и да се радујемо што нам је Господ Њу подарио, рекао је Владика Јустин. На Светој Литургији у ђаконски чин Владика је рукоположио г. Синишу Јовановић из Босута код Белановице. Поводом тога, о Светој тајни свештенства Владика је рекао да Бог по непрекидном прејемству које смо примили од Апостола полагањем руку на изабране и достојне излива своју благодат и Црква се богати за још једног ђакона, за још једног саслужитеља и молитвеника. Братство храма је са верним народом приредило послужење за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Откривено и освећено обележје у спомен Светога Саве у Грачацу
У селу Грачац код Врњачке Бање, на дан Успења Пресвете Богородице, када се у селу одржава Великогоспојински сабор, ове године је било посебног разлога за прославу и благодарење Богу и Пресветој Богородици. Уз помоћ локалне самоуправе и бројних предузећа и појединаца, добротвора Храма Светог Саве у Грачацу, изграђен је прелеп трг на коме је подигнуто обележје у спомен Светом Сави, рад вајара Ивана Марковића из Подунаваца, а који је изливен у радионици г. Слободана Јеремића, такође пореклом из Грачаца. Сечењу славског колача и откривању и освећењу овога обележја уз домаћина јереја Милана Костића, присуствовали су протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протонамесник Дарко Несторовић, јереј Младен Миливојевић, председник Општине Врњачка Бања г. Бобан Ђуровић, председник Скупштине општине Врњачка Бања г. Иван Радовић и председник МЗ Грачац г. Горан Ђуровић. Богат културно-уметнички програм отворио је здравичар Миро Ђуровић, а употпунили га чланови хора ОШ „Бранко Радичевић“ из Грачаца „Химном Светом Сави“, витезови Друштва Св. кнеза Лазара из Краљева, КУД Свети Сава из Грачаца, глумац Андрија Пиповић који је извео одломак из „Беседе о правој вери“, Милан Гајић, песник и Ирина Костић. Гостима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић који је подсетио на значај Светог Саве за ово место и сав наш народ. Након уручења захвалница дародавцима и посебне захвалнице председнику општине, г. Бобану Ђуровићу, он је у свом обраћању истакао веома важну чињеницу, а то је да је Свети Сава који је пред нама заједничко дело појединаца и предузећа која су се одазвала позиву да се упишу у дародавце овога места и Храма уз који је он стасавао и који је његова духовна колевка. На крају програма, домаћин, јереј Милан Костић захвалио се свима присутнима, истакавши да је љубав према селу и према цркви оно што ово место чини посебним, да се та љубав осећа на сваком кораку, у раду, у уређивању сваког дворишта и читавог села, посебно на уређењу храма и порте. Додао је и да је посебно важна она покретачка, делатна љубав, какву има председник Општине Врњачка Бања, а мештанин села Грачац, г. Ђуровић, јер она чини да се и сви остали у својим могућностима упишу у књигу вечности, књигу ктитора и приложника овога места и Храма Светог Саве, призвавши благослов Господњи на његов дом и домове свих мештана Грачаца. Јереј Милан Костић
Епископ Јустин богослужио у Манастиру Каменцу
У недељу 11. по Духовима, Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Каменац код Груже служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Милосав Живановић, архијерејски намесник гружански, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, и протођакон Александар Грујовић. На почетку Свете Литургије у чин чтеца рукопроизведена су два свршена богослова – Мирослав Сретеновић из села Миоковци поред Чачка и Арсеније Терзић из Цветака поред Краљева. Лепоти Свете Литургије допринеле су сестре овог манастира својим богоугодним појањем. Осврнувши се на данашње Јеванђеље о дужницима и опроштају, Епископ Јустин нас је подсетио у својој беседи, да смо сви ми дужници Господа Бога, који нас је као Животодавац призвао из небића у биће и дао нам јединствени дар слободу воље да можемо сами да одлучујемо о свом животу. Епископ нас је такође подсетио и на то, да смо управо због своје слободе и погрешним избором били изгнани из Раја и да смо дужни да у овоме животу повратимо свој Праобраз. Наш задатак, дакле, јесте, да таланте који су нам дати умножимо, свако по својој могућности а никако да их закопамо не радећи на себи. Поука данашњег Јеванђеља била би првенствено хришћански опроштај. Опроштај другима и тражење опроштаја од других. Молитвеним вапајима требамо да се обраћамо светитељима не би ли нас заступали у овоме животу и били уз нас. И тек тада, Бог ће нас познати као своје и узнети нас у вечни мир и блаженство, тамо где нема бола и жалости већ само вечно наслађивање Божанским тајнама и енергијама, рекао је Епископ Јустин. Мирослав Сретеновић и Арсеније Терзић, свршени богослови
Свети Максим Исповедник, О ступњевима бестрашћа
„Прво бестрашће јесте потпуно уздржавање од чињења зала, и оно се може видети код почетника; друго бестрашће јесте потпуно уклањање сваке помисли од умног пристајања на (чињење) зала, и оно се збива код оних који се свесно предају врлини; треће (бестрашће) јесте потпуна непокретност жеље према страстима, код оних који посредством облика, мислено доспевају до виђења логоса видљивих ствари; четврто бестрашће јесте потпуно очишћење чак и од простог замишљања страсти, и оно је присутно код оних који су, посредством познања и созерцања, владалачку способност душе учинили чистим и провидним огледалом Божијим.“ Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију 2
Слава Храма Преображења Господњег на Златибору
Верни народ златиборског округа, свечано је прославио храмовну славу и празник Преображење Господње. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом којом је началствовао јереј Јован Стојковић, парох из Јабланице, уз саслуживање јереја Ненада Ивановића и протојереја Давида Селаковића. Певницу су предводили г. Иван Трајковић и теолог Огњен Јузбашић. На сам дан празника Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање протојереја-ставрофора Милоша Босића, протојереја Владимира Дуканца, протојереја Жарка Бараћа, протојереја Давида Селаковића, јереја Ненада Ивановића, старешине храма на Златибору, протођакона Александра Грујовића и ужичког ђакона Александра Тимотијевића. Након евхаристијског приноса и учествовања верног народа у њему, Епископ Јустин се у својој беседи осврнуо на догађај који се по предању одиграо на Тавору када се Господ Исус Христос преобразио пред своја три ученика. Светлост божанска је постала видљива апостолима у оној мери у којој су то они могли примити, будући ограничени законима тела. Епископ је констатовао да је тиме Господ показао својим ученицима предукус Царства небескога и непрестано га показује до дана данашњега кроз Цркву Божију чији смо ми чланови. Осврнуо се на чињеницу да је чудесно све оно што Господ чини за нас од времена постања до данас. Преображење Господње сматра се предсказањем Васкрсења које се имало догодити и требало је послужити као укрепљење апостолима да тешки догађај страдања Христовог посматрају само из призме светлости Васкрсења. Све што се догађа у овом свету, догађа се по вољи Божијој и допуштењу Божијем, јер Господ Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Речено је „познајте истину и истина ће вас ослободити“. Ослободиће вас од греха, смрти и ђавола поучио је наш Епископ, прејемник истих оних апостола који су созерцавали преображеног Христа на Тавору. Након беседе уследило је благосиљање грожђа и отпуст верног народа из богослужбеног простора уз дељење грожђа и антидора. Потом је народ био послужен богатом трпезом у порти, а старешина храма јереј Ненад захвалио се гостима и Његовом Преосвештенству због овог велелепног догађаја. Дипломирани теолог Огњен Јузбашић
Свети преподобни Јаков Тумански – први пут литургијски прослављен у свом родном месту Кушићима код Ивањице
Данас 21. августа када наша Света Црква молитвено прославља Свете преподобне Зосима и Јакова Туманске Чудотворце, први пут у свом родном месту Кушићима код Ивањице, Свети Јаков Тумански је свечано обележен. Светом Литургијом на овај празник началствовао је архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић уз саслужење свештеника: пароха миланџанског Зорана Стевлића, пароха ковиљског Јована Кушића и ђакона ивањичког Ивана Ћурчића. За певницом је певао свршени матурант Цетињске богословије Стефан Стевлић. После заамвоне молитве пререзан је колач у част Светих преподобних Зосима и Јакова Туманских након чега се отац Гмитар обратио верном народу. Отац Гмитар је подсетио на речи из Светог Писма где се каже: „Ево дана којег створи Господу радујмо се и веселимо се у њему.“ То је заправо овај данашњи радостан дан за све нас који смо се сабрали, али и за све оне који овде нису, али су духом присутни. Отац Гмитар је рекао да је повод за ово наше данашње сабрање празник Светог преподобног Јакова Туманског који је овде из наших крајева. У наставку, отац Гмитар се захвалио на ангажовању и великом труду оцу Зорану и његовој породици на овој свечаној прослави и рекао да овај дан треба да пређе већ у традицију и да се редовно обележава. На крају, отац Гмитар је рекао да требамо да се молимо Светим преподобним Зосиму и Јакову Туманским јер су они наши заступници пред престолом Свевишњега. Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне који су дошли. На крају парох миланџански Зоран Стевлић захвалио се свештеницима и свом верном народу који је дошао да свечано прослави свог Светитеља преподобног Јакова Туманског. Свети Јаков (Радоје) Арсовић, рођен је 13. децембра 1893. године у Кушићима код Ивањице. Био је пето дете по реду оца Јевта и мајке Саве, а Свету тајну крштења примио је седам дана после рођења. Крстио га је свештеник Јован Поповић. После основног и средњег образовања отиснуо се пут Француске на студије. Завршио је два факултета, један на Сорбони у Паризу, а други у Монпељеу. Захваљујући овом успеху радио је као дипломата у представништву Краљевине Југославије у Француској. Задивљен личношћу и мисионарством владике Николаја Велимировића, он се одлучио за монашке завете. Након богомољачког сабора у Врњачкој Бањи, Јаков одлази у Охрид, а потом у Битољ где је био уз владику Николаја. Када је владика Николај постављен за Епископа жичког, Јаков је са њим пошао као и многи монаси, монахиње и свештенство. Када је Манастир Жича бомбардован 1941. године, у манастиру је за певницом остао само Јаков. Био је тешко рањен и једва је остао жив. У току Другог светског рата отац Јаков је живео у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. У Београду је током рата држао проповеди немачким војницима, говорио им о скорој пропасти и позивао их на покајање. После ослобођења, Јаков је доживео велика мучења од стране комуниста. Комунистичке власти су му направиле заседу у селу Раброву код Пожаревца. Од последица тог напада он се упокојио фебруара месеца 1946. године у селу Раброву у дому Васе Поповића. Видевши да му се приближава крај домаћине је замолио да позову оца Теофана из Манастира Тумана да га причести. Примивши Свето Причешће, опростио се са присутнима и дао завештање да буде сахрањен у Манастиру Туману. Јаковљев гроб је од 1946. године био стециште многих ходочасника. Блаженопочивши патријарх Павле, који је долазио у Тумане, редовно је одлазио на гроб оца Јакова и у сузама се молио речима: „Свети преподобни оче Јакове, моли се Богу да и мени Господ да твој подвиг.“ Након обретења моштију преподобног Јакова многи су се поклоници у манастиру исцелили призивајући овог угодника Божијег. Свршени богослов Стефан Стевлић
Жички монах отац Јаков Арсовић, духовни ученик владике Николаја
(…) Тако видимо да је Радоје Арсовић (отац Јаков) рођен у миланџанско-косорићкој парохији, а да је крштен у цркви Светог Саве, задужбини епископа жичког Јанићија (Јоаникија) Нешковића, званог „Јања“ (1804-1873), где је Радоје 1893. године и заведен у протоколу рођених у тој парохији. Рођен је у Кушићима, 13. децембра 1893; међутим, по податку који сам преузео из његове легитимације, коју је отац Касијан студенички сачувао и мени доставио, са познатом фотографијом, он је рођен 1894. године. Отац му се звао Јефта, а мајка Сава. Крштен је седам дана после рођења, 20. децембра. Радоје Арсовић је учио основну школу, „као најмирније дете и најбољи ђак“, у Миланџи, коју је у свом селу подигао владика Јања 1853. године. Међутим, као и многе друге школе, због недостатка деце сада ни она не ради и тако пропада. Између Првог и Другог светског рата, упознао се са светим владиком Николајем Жичким. Замонашен је по његовом благослову, у манастиру Жичи 1939. године и добио монашко име Јаков. Умро је у четвртак пред месне задушнице 1946. године, у педесет другој години свога живота, од прехладе и исцрпљености по затворима нове власти. Архимандрит Јован (Радосављевић)
Уснуо у Господу Антоније Ђурић
Преминуо Антоније Ђурић, човек који сведочио шта Солунци говоре (Сјеница, 21. јануар 1929 – Чачак, 15. август 2020) Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт 10, 28). Антоније Ђурић, новинар, књижевник, историчар и публициста, носилац Ордена Светога Саве, аутор култне драме „Солунци говоре“, потресне књиге „Црвена куга“ и многих других, преминуо је 15. августа 2020. године у својој кући у Чачку. Антоније Ђурић је рођен 21. јануара 1929. године у Сјеници. Гимназију је завршио у Ужицу. Као млад од стране комунистичког режима је осуђен и робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време кад и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, прота Сава Банковић и Борислав Пекић. Био је човек чији је живот обележило трагање за истином, писање о њој на сурово искрен и директан начин и онда када је то значило „главу на пањ“ ставити… Биле су то године које су многима „појеле“ најбоље, златне дане живота, чудовишно их отцепивши од обичног, свакодневног, мирног проживљавања дана… Али, нису на свакоме такве борбе оставиле исти траг, исту рану… Антонију Ђурићу, приповедачу страхотног кала кроз који се српски живаљ вукао у данима без свитања и ноћима без сна, кроз два, светска рата, бол као да је попримао свесрпске размере, као да је на својим плећима понео сузе, ударце, камен, крв и метак сваког детета, младића, девојке, жене, мужика које је докачила или докрајчила страшна и тегобна ратна и послератна порођајна мука српског бића. Године 2008. Антонију Ђурићу је уручено највише одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве. Том приликом Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је Антоније Ђурић сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног, што је посведочио не само уметничким радом него и животом. Био је члан Удружења књижевника Србије. Имао је редовну месечну колумну у листу „Србија“ из Канаде и радио је као сарадник „Српских новина“ из Чикага, као и Православља, новина Српске Патријаршије. По његовој култној драми „Солунци говоре“ направљен је истоимени телевизијски филм 1990. године, а он је био сценариста филма. Ђурићева дела су „Солунци говоре“, „Крај Мораве долина наде“, „За част отаџбине“, „Обавештајац каплар Милоје“, „Жене Солунци говоре“, „По заповести Србије“, „Равногорци говоре“, „Црвена куга“ (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину“, „Топлички устанак“ и многа друга. О његовој књизи „Црвена куга“ у којој се на упечатљив начин говори о комунистичким злочинима и непочинствима, о томе како су комунисти сатирали духовно и физичко биће српског народа, монтираним суђењима, тамничком тортуром и масовним стрељањима, Душан Ковачевић је рекао: „Имао сам осећање док сам читао књигу Антонија Ђурића да бих волео да то није истина. Неке делове сам читао по два пута, јер сам мислио да их нисам разумео читајући први пут. Једноставно говорећи, ова књига мртвих ми личи на ручни споменик. Пошто споменика нема свако ће узети ту књигу и носити је са собом. То је од папира, није од камена, али су ту уписана имена оних којих треба да се сећамо.“ И поред тога што је за свог живота Антоније Ђурић од комунистичког система био скрајнут он је ушао у антологију српских писаца и српских величина. Од Антонија се могло доста научити и на њега се у много чему угледати. Био је и остао пример непоклека и један од ретких људи који није узмицао пред проблемима нити се од њих склањао. Као човек који је био увек спреман да помогне другом, Антоније ће остати у сећању многих који ће узносити молитве Господу да га Он, коме је верно и предано служио, сачува у свом вечном памћењу. С. Крупниковић Извор: spc.rs
Рукоположење у Храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 10. по Духовима евхаристијска заједница светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и заједничкој једној Чаши спасења и живота вечног. У храму је благодарност била свечанија и радоснија јер смо призвали и божанску благодат која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује на новорукоположеног презвитера Саву Величковића, досадашњег ђакона врњачког. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста и овог благодарног догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке, говорећи прво о Савином оцу, новопрестављеном слуги Божијем свештенику Ненаду. Тим поводом је рекао: – Данас смо се сабрали на овом светом месту и рукоположили ђакона Саву у презвитера. Благодаримо братству храма у Врњачкој Бањи које је лепо однеговало дотадашњег ђакона. А благодаримо и породици његовој, покојном свештенику протојереју-ставрофору Ненаду, његовој супрузи, његовој породици и Пожеги у којој је одрастао. Отац Сава се опет враћа у Пожегу стопама свога блаженопочившег оца, врлог свештеника, ревносног служитеља у винограду Господњем. Нека му Господ Бог да снаге да понесе благи јарам Христов. Преосвећени Епископ жички Г. Јустин нагласио је да је за сваког хришћанина веома битно читање духовне литературе, од житија Светих преко светоотачких дела све до савремених угодника Божијих, светих стараца. У наставку беседе, Преосвећени Владика је прочитано јеванђелско зачало протумачио речима: – Када је Господ дошао у једно место, отац који је имао сина епилептичара, како је преведено месечара, дошао је Господу и рекао: Господе, помози ми, јер сина мојега много мучи ђаво. Често пада у ватру и често пада у воду. А Господ као милостив на те рече када кажемо помилуј, смилуј се, помози, Господ увек притиче нама у помоћ, јер тиме показујемо да смо све пробали као људи, сву своју силу и ништа нисмо могли да учинимо. И овог пута је помогао и исцелио младића. Данас имамо једну велику поуку. Када су ученици Господа питали зашто они нису могли да отерају нечистог духа, Он им одговара да је то због маловерја. Још је Господ рекао једну страшну реч, али из његових уста страшна реч претвара се у благослов: Докле ћу са вама бити, докле ћу вас трпети. То говори својим ученицима који су од неуких рибара постали следбеници Његови. Требало би да се сећамо приче из Јеванђеља о Петру и многим другима апостолима који су сумњали. Све је то било по Промислу Божијем да би смо ми постали верни. Тешко је било понети ту науку Божију без помоћи и силе благодати Духа Светога. И та се вера истинита у Господа Христа ширила, баш тиме што су се многи осведочили да је Он заиста Исус Христос Син Божији. Тада су постали и мученици који су храбро сведочили Христа и давали животе своје до дана данашњег. Каже се у Светом Писму: Када бисте имали вере колико зрно горушичино, могли бисте да премештате горе. А знате зашто је Господ узео ту метафору да премешате горе? Равини, учитељи у Староме Завету узимали су за пример да је једино немогуће да човек премешта горе, све друго је могуће да бива у овом свету видљивом и невидљивом. Али да неко премести гору са једног на друго место то је било немогуће. Баш то Господ узима за пример, да покаже да је и то могуће. Чак и да ће васкрсавати мртве. Како ми то можемо да кажемо, када је наша свака реч утемељена на несигурности, на слабости, на страху, на ономе шта ће ко да каже, да ли ћу изгубити посао и онда најбоље је да ћутим, нека други неки причају. Господ нам каже: Ако ви ућутите, камење ће проговорити. Зато док имамо времена, а времена су тешка и не треба о томе да вам говорим, потребно је да јачамо у вери постом и молитвом. То је Господ и поред свега рекао ученицима својим: Овај род нечисти изгони се само постом и молитвом. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: -Нека је Господ Бог милостив нама, нашој отаџбини, породицама нашим, нека буде милостив читавом свету и свима онима који хоће добро. Господ Бог Син утехе, мира и љубави нека буде са свима вама. Амин. Света Литургија настављена је трпезом љубави, где је своје учешће узела заједница сабрана око свог Епископа Јустина, уз велику радост поводом рукоположења презвитера Саве. Фото и текст: студент теологије Душан Дуњић