Слава Манастира Стубал
Света Петка је врло поштована у српском народу као светитељка која много помаже у невољама и немоћима чинећи велика чуда. Широм Србије налази се велики број извора који су посвећени овој светитељки, а вода на њима сматра се лековитом и чудотворном. Данас када Света црква слави спомен Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Манастиру Стубал. Епископу су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, парох чукојевачки протојереј Жељко Филиповић и протођакон Александар Грујовић. Славу манастира својим присуством увеличала је ковиљска игуманија Агрипина са сестринством, као и монахиње из Манастира Светих Архангела код Сталаћа. У обраћању сабрању, након читања јеванђелског зачала, Епископ Јустин је протумачио причу о пет мудрих и пет лудих девојака. Предочио је важност делатног подвижничког живота који је пет девојака учинио мудрима, као и погубност брзоплетог и немарног живота других пет девојака које су се показале лудима. Уље које се помиње у тексту ове приче означава добра дела. Тиме се и нама чињење добрих дела препоручује као пут у Царство Божије. Света Петка је једна од мудрих девојака. Она је била из богате породице, али је све оставила и кренула за Христом. Призвана љубављу Божијом, отишла је у Јорданску пустињу где се у посту и молитви непрестано подвизавала. Овоземаљско није претпоставила вечном животу. Због тога је она пример за све нас. Она је последовала речима апостола Павла да је све без љубави празно и пролазно, па је сву своју љубав усмерила ка Христу. Тако је постала велика молитвеница за род људски, па њене свете мошти до данас дарују многа исцељења онима који им притичу. Света Петка је верна слушкиња Христова. Она је у Христу пронашла једино ново под Сунцем. Савремени свет непрестано тражи новости, а никако да се освести и препозна увек нову и истиниту стварност у Христу. Он је спасење света и ка Њему треба да се окренемо, угледајући се на дивну светитељку коју данас прослављамо, рекао је Владика. У наставку, Епископ Јустин је честитао славу игуманији Марији са сестринством, као и верном народу. Пререзан је славски колач и освештано славско жито, а затим је за све присутне приређено пригодно послужење. Чтец Петар Ђерковић
Чачански глас: Вероучитељ Ђорђе Чоловић, “Православље и Ноћ вештица“
Дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне „забавне“ садржаје, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у складу са хришћанством. Иако нам се приближава Лучиндан, околина нас више подсећа на долазак Halloweena-a. Додуше, ове године је сама „помама“ за празновањем Ноћи вештица мањег интензитета. Но, то није последица нашег мањег интересовања за „обележавање“ тог дана, у питању је феномен тренутне епидемије која је успела да на глобалном плану успори свет и све стави ad acta. Али, поставимо себи питање, да ли бисмо прескочили Ноћ вештица да није ова ситуација око Корона вируса актуелна? Друго, шта ми заиста знамо шта представља ова прослава или се ослањамо на игру и дечју забаву тог дана? Сва је прилика да смо склони да олако прихватамо туђе, а да заборављамо своје наследство. Или, још страшније, да примамо и стварамо навику а да претходно нисмо критички промислили шта је то што преузимамо и почињемо да примењујемо као део своје навике, „културе“. Прихватили смо ријалити програме као нешто најнормалније, прихватамо слободе које нам модерно друштво пружа, а не прихватамо да слобода носи и одговорност. И даље се задржавамо на чувеној крилатици „све знам“. Али, хајде барем да пробамо да мало осветлимо феномен прослављања Ноћи вештица у нашем народу. Да осветлимо и разоткријемо шта се заиста налази иза овог „дечјег и наивног празника“. Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и на северу Француске. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, када природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања” у костуре, духове, вештице… На тај начин би живи ступали у „мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању душе мртвих које би долазиле у „посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating”, одавде потиче обичај који се спроводи у Америци, да деца иду од куће до куће и да добијају слаткише. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина. Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст господу смрти. Домаћин куће би дошао и запалио бакљу, ватру би однео својој кући и њом потпалио ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Светa новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљена свећа ,Jack – o’ – lantern” кoja је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренесена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи. Гатање је такође део овог древног Келтског фестивала. Након што ватра буде догорела и изгасила се, друиди би приступали прегледању остатака главнe жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у нареднoj години. У време када су западни народи примили хришћанство (пре Великог раскола и појаве Протестантизма), тадашња Црква је установила празник „Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај обичај, ноћ уочи празника Свих Светих (All Hallows eve) служило се свеноћно бдење које би се завршило Светом Литургијом ујутру. Древни словенски пандан за Ноћ вештица у старој Русији био је „Нави Ден“ („нав”у словенској митологији означава пакао), а називао се и „Радунитса“, а његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се другa недеља после Васкрса назива Антипасхa, а први дан те недеље побусани понедељак. Млади су заборавили да се на исти дан када се спремају за излазак у град, костимирање и маскенбал… прослављају два веома битна хришћанска светитеља. Свети апостол Лука је иза себе оставио Јеванђеље о животу Христовом, написао је Дела апостолска да бисмо видели како је изгледао живот првих хришћана. Посебно у Делима апостолским видимо трагедију прогона која ће тек наступити, борбу за опстанак ране цркве. Данас, када ниједно царство не прогони хришћане, ми сами избацујемо цркву и мењамо је паганским и нехришћанским обичајима, сматрајући наше обичаје, културу и веру превазиђеним и налазећи алтернативу која је и више него штетна. Свети Петар цетињски слави се истог дана када и апостол Лука. За живота се трудио да унесе ред, мир, слогу и да спречи и искорени крвну освету између српских племена у Црној Гори. Наше светитеље и традицију олако смо заборавили иако о њима учимо од малих ногу како у породици тако и у школи. Примамо, без критичког суда, „празнике“ које нам је модерна култура заогрнула у ништа више сем забаву а чије је право значење и више него опасно, деструктивно и неприродно хришћанском етосу и вери. Можда би неко могао да каже да је ово обична дечја игра, попут бајки које се деци читају када су мала. Бајке имају тачно одређену линију која раздваја добро од зла. Персонификација зла увек буде надвладана оним што представља добро. Можда најбољи приказ „модерне” бајке, засноване на свим исправним постулатима, можемо наћи у делима Толкина који је свако своје дело започињао претходно промишљајући о томе да ли ће му рад бити исправно хришћански постављен. Дакле, знао је да ће његове књиге читати деца и желео је да их не доводи у заблуду, да оно што читају буде поучно и, испред свега, хришћански оправдано. Но, сматрамо да ретко ко од људи који прослављају Halloween заиста и зна да учествује у неопаганској светковини против које су се хришћани борили вековима. Борба није била зато што је хришћанство
Ибарске новости: Др мед. Милица Станковић, “Од дасака које живот значе до Хиландара“
Мисионарским радом апостола православље се проширило на све континенте и ушло у људска срца. О томе како се ширила првобитна заједница верних сведочи нам спис под називом Дела Апостолска који се налази у оквиру Светог Писма и многе књиге Светитеља Цркве. Апостолски рад на ширењу речи вере се наставио све до данашњих дана и ево и у двадесет првом веку се проповеда љубав Божија која се пројавила у личности Исуса Христа. И упркос овоме многи људи у данашњици са подсмехом гледају на хришћанство сматрајући да је хришћанство вера неуких и неписмених. Један од разлога овом подсмеху је чињеница да је та шачица апостола која је посвуда проширила реч Божија махом била састављена од људи ниског сталежа који су се бавили рибарењем. Већ деценијама се понавља иста предрасуда о нама хришћанима и о хришћанству. Тобоже, хришћанство је вера коју не може прихватити „озбиљан“ и „просвећен“ човек јер она може задовољити само масе које су неуке и необразоване. Оваква, релативно честа, тврдња о хришћанству ипак нема своје утемељење у стварности. Наиме, одвајкада су најобразованији и најкултурнији људи свога времена, раме уз раме са онима који су нижег сталежа и образовања, веровали у Бога који је Своју Љубав према нама пројавио на Голготи. Пре ће бити да људи који вернике карактеришу у неку руку као ограничене, само несвесно откривају своје сопствено ограничено схватање. Међу верницима много је остварених и успешних људи – вера није нешто што нас спутава и чини ограниченима! Многи верујући људи су остварени и облагодаћени и својим трудом умножавају дате им таленте дајући благодатне плодове. Између осталих, чланови Цркве су и многи глумци уметници, лекари, официри, научници, професори, књижевници, предузетници. За ову прилику издвојила бих нашег глумца Лазара Дубовца. Лазар Дубовац рођен је у Београду 13. августа 1983. године. Завршио је Академију уметности у класи професора Мирјане Карановић, где је дипломирао 2006. године. Млади глумац Лазар Дубовац био је један од најпопуларнијих глумаца у серији „Мој рођак са села“ која је емитована од 2008. до 2011. године. Његова глумачка остварења се могу гледати и у серијама ,,Ургентни центар, ,,Жене са Дедиња“, итд. У овом периоду живота је професионално усмерен највише ка позоришној глуми. Дебитовао је у петнаестак позоришних представа. Представу ,,Немањићи – подела царства“ сам је написао и режирао, показавши да није талентован само за глуму. Воли рад са децом и често путује. Између осталог веома често је гост у нашем средњевековном манастиру Хиландар и у више наврата, у својим интервјуима, је говорио о посетама Хиландару. Тамо, како сам каже, проналази свој мир и увек му се радо враћа. Монаси га знају као доброг, послушног и узорног верника хитрог на послушањима. Спокој налази и у манастиру Драганац код свог колеге о. Илариона (глумац Растко Лупуловић), где размењују своја глумачка и духовна искуства. Наш млади глумац води скроман и повучен живот у складу са Јеванђељем. О себи не воли много да говори и оставља својим делима да сведоче о њему. На питање новинара о слави коју је стекао глумећи Малишу у серији ,,Мој рођак са села говори: „Искрено мислим да ме та улога није прославила. Не мислим да сам ја ни славан ни популаран. Само сам препознатљив“. Данас сам се определила да напишем свега неколико речи о овом глумцу млађе генерације јер је он, један од многих, који својим животом и својом вером сведоче да хришћанство није нешто што је предвиђено за људе који су „ограничени“ и „непросвећени“. Веровати у Господа Христа није никакво сујеверје и није никакво мрачњаштво и одувек су врлински и најбољи људи то знали. Веровати у Господа значи веровати у смисао овога живота. Веровати у Љубав Божију значи веровати у смисао наших напора, трудова и борби. Она је нешто што нас снажи и крепи, што нам пружа наду када посрћемо и чини да увек идемо ка циљу. Завршила бих дивним речима чика Јове Змаја: „Како ти било/ на овом свету/ сачувај веру/ увек у цвету./ У њој ћеш наћи/ Вођу и Спаса/ и мелем болу/ самртног часа“! Др мед. Милица Станковић, Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. октобар
Опело упокојеном протојереју-ставрофору Илији Лијескићу (1938-2020)
У понедељак 26. октобра представио се у Господу протојереј-ставрофор Илија Лијескић, дугогодишњи парох бајинобаштански и бивши архијерејски намесник рачански. На дан Преподобне мати Параскеве 27. октобра молитвом опела испраћен је из овоземаљског живота. Молитвом је началствовао архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, уз саслужење архијерејског намесника ужичког протојереја-ставрофора Милоша Босића, настојатеља Манастира Раче јеромонаха Германа (Авакумовића) са братством манастира, многобројног свештенства намесништва рачанског, ужичког и других намесништва. У опроштајној беседи протојереј Милинко је обновио сећање на живот и дело проте Илије истакнувши да је он као свештеник оставио велики траг у Бајиној Башти својом тридесетогодишњом пастирском службом. Сви га памте као брижног и срдачног човека који је желео свима да помогне. Отац Милинко је том приликом пренео породици проте Илије поруку саучешћа Епископа жичког Г. Јустина. Присуство 27 свештенослужитеља као и бројног народа и родбине проте Илије, којих би било и више да није пандемије, сведочи о томе колико је прота Илија био вољен и поштован међу ближњима. Вечан ти спомен и Бог да ти душу прости драги оче Илија! Ђакон Далибор Ђорђевић
Учење кроз игру на часовима Верске наставе у Севојну
Кроз игру се најбоље учи. Игра је услов за учење и развој ученика. Не само што то оставља снажан утисак на ученика, она и чини да садржаји остају у дугорочном памћењу. Ученици трећег разреда ОШ „Алекса Дејовић“ Севојно, са својом вероучитељицом Милицом Батаковић, а у корелацији са наставом ликовне културе су на креативан начин визуализовали научене садржаје. Трећаци су од почетка школске године на часовима верске наставе разговарали о стварању света, обрађујући наставну тему „Бог ствара свет и човека“. Гледали су цртане филмове о стварању, радили наставне листиће о сваком дану стварања понаособ. На последњем часу у оквиру наставне јединице „Створен сам да личим на Бога“, која је уједно била и систематизација пређеног градива, импровизовали су како они замишљају да је могао да изгледа рајски врт. Вероучитељица им је донела једну таблу стиропора са брдом, такође од стиропора. Ученици су час пре имали за домаћи задатак да направе по једну животињу. Ученица Дуња Милојевић је показала свој уметнички таленат направивши фигуре Адама и Еве. Иако су пола посла радили код куће, јер епидемиолошки услови и часови од 30 минута нису дозвољавали да се све уради у школи, ученици су ипак и на час донели пластелин, глину, темпере боје, каменчиће, гранчице дрвећа и цвеће. Били су подељени у групе, једна група је наставила да прави још животиња које би употпуниле њихов заједнички рад, док је друга група бојила стиропор, стварајући реке и зелене ливаде. Пошто је било немогуће завршити рад за један час, договор је био да не ради свака група свој рад, већ да то буде заједнички рад целог трећег разреда. Тамо где је једно одељење стало, друго је по доласку на час наставило. Након што је рад био готов, постављен је у холу школе како би се труд ових дивних ученика видео. Било какве образовне садржаје потребно је деци представити на занимљив начин, тако и садржаје верске наставе, а нарочито за ученике млађег школског узраста. Корелативним приступом са српским језиком, народном традицијом и ликовном културом постиже се да садржаји који се уче на верској настави бивају трајније упамћени. И не само то, промоција верске наставе као предмета, ставља се у први план. Посвећеним радом учитеља верске наставе и кооперацијом са осталим наставницима, верске садржаје представљамо на разним дечјим изложбама, драмским представама, здравицама, рецитацијама и сл., тако да верска настава заузима све важнију улогу у развоју личности ученика, јер негује праве људске и традиционалне вредности. На тај начин и верска настава, као школски предмет, постаје још занимљивија деци. Вероучитељ Милица Батаковић
Света Архијерејска Литургија у Расни
Храм Вазнесења Христовог у Расни освећен је 2001. године, благословом Његовог Преосвештенства блаженопочившег Епископа жичког Господина Стефана. Од самог оснивања, храм је опслуживао недавно упокојени протојереј-ставрофор Ненад Величковић, чијом заслугом је у највећој мери црква и подигнута. За његовог наследника благословом Владике Јустина од недавно постављен је протин син јереј Саво Величковић. Дана 25. октобра када наша Света Црква слави спомен на Oце седмог Васељенског Сабора у Никеји, Црква у Расни је имала част да угости свог првојерарха и да заједно благодари Господу за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање намесника пожешко–ариљског протојереја Драгана Стевића, јереја Боже Главоњића, јереја Милорада Козодера, јереја Сава Величковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега г. Ђорђе Никитовић. Храм је овом приликом био мали да у себе прими све који су узели учешће у Литургији. Народ је торжествено и молитвено одговарао на прозбе, пратећи умилно појање за певницом. У току Свете Литургије, Владика је јереје Божа Главоњића и Милорада Козодера рукопроизвео у чин протојереја. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Владика је поздравио верујући народ речима благослова истакавши да је Господ свима нама дао живот вечни. Он нам није дат по нужности, већ по слободи преко које ми сами показујемо да ли желимо са Њим или не. Господ Исус Христос својим животом показао нам је пут. Својим страдањем подигао је палог човека и дао нам залог живота вечнога, а да ли ћемо прихватити Њега зависи само и искључиво од нас. То нам нико не може узети. Може нам узети имање, па чак и живот, али Живот вечни не може нам нико одузети. Тумачећи данашње Свето Јеванђеље у ком Господ васкрсава сина наинске удовице, Владика је рекао да Господ није желео да се пред другима покаже као свемоћан, већ да нама покаже да се у Њему крију живот и Васкрсење. Род људски од постања има потребу вечно да живи. Ми смо предодређени да вечно живимо, најпре у рају, али су наши прародитељи преступили заповест и изгубили могућност општења са Богом. Њихово узрастање је прекинуто грехом, а они су изгнани из раја да би поново стекли способност да трудом на земљи задобију Живот вечни. Бог чека да ми узрастамо на земљи и да већ овде будемо синови светлости. На овом свету смрт постоји да не би зло трајало вечно. Живимо у свету којим влада безакоње и сукоби добрих и злих. Живот вечни на овом свету не би имао смисла, јер се људи на тај начин не би трудили и не би напредовали. Сви ми на овом свету живимо свој живот, сви пролазимо кроз капију смрти. Другим доласком Христовим започиње суд свету када ће се раздвојити кукољ од жита. Када ће то бити, ми не знамо. Ми то и не морамо да знамо. Знамо само да треба да се трудимо свакога дана и свакога часа. Владика је у својој беседи поменуо још и спомен на Оце седмог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године којим је одбрањено поштовање светих икона. У наставку Свете Литургије молитвом за освећење Светих Дарова и призивом Духа Светога, бројни верујући народ причестио се Светим Христовим Тајнама. Након благодарења Господу молитвено сабрање продужено је трпезом љубави у црквеној сали, за време које се старешина цркве у Пожеги протојереј Божо Главоњић захвалио Владики на светим молитвама, позвавши га да нас ускоро поново посети. Потом се захвалио и мештанима села Расне, који су дали кључни допринос у изградњи храма и стана у коме ће нови свештеник са породицом живети. Ђакон Михајло Живковић
Упокојио се протојереј-ставрофор Илија Лијескић (1938-2020)
Јутра 26. 10. 2020. године тужна вест о упокојењу протојереја-ставрофора оца Илије Лијескића, одјекнула је у Православној Цркви у Бајиној Башти. Бивши бајинобаштански парох и архијерејски намесник отац Илија Лијескић, јутрос је након тешке борбе са опасном болешћу предао своју душу у наручје Аврамово. Прота Илија рођен је 08. 08. 1938. године у селу Дрежник код Ужица од побожних и благочестивих родитеља Жарка и Радмиле као најмлађи од петоро деце. Близак је сродник чувеног проте Владимира Лијескића, који је важио за једног од најугледнијих свештеника Епархије жичке између два светска рата. Основну школу завршио је у Ужицу, а потом уписује православну Богословију у Призрену. Tоком школовања упознаје своју будућу супругу Оливеру са којом ступа у брачну заједницу. По завршетку школовања рукоположен је у чин ђакона, а недуго затим и у чин свештеника. На прву парохију долази 1964. године у село Брезна код Горњег Милановца где је остао до 1974. године. Те 1974. године добија премештај у село Дуб код Бајине Баште, а већ следеће године бива постављен за пароха бајинобаштанског, а потом и на дужност архијерејског намесника рачанског. Прота Илија ће у срцима својих парохијана и осталог верујућег народа бити упамћен као свештеник и човек огромног срца, који је на сваком свом кораку сведочио да је спреман дати свој живот за реч Светог Јеванђеља. Данас тугујемо јер отац Илија више није са нама, али исто тако се радујемо јер знамо да је отишао у загрљај свога Творца коме је читав свој живот верно служио. Отишао је из овог земаљског живота и сада се придружује Господу, настављајући да учи, штити и пази своје ближње. Опело и сахрана биће одржани 27. октобра 2020. у 13.00 на Градском гробљу у Лугу у Бајиној Башти. Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено место твога покоја. Оче Илија нека ти је вечна слава и хвала у све векове. Амин! Унук Божидар Лијескић
Лист Храм бр. 63: Крст самољубља и крст љубави, 4. део
Парохијани Црквене општине Вича у походу светињама
Дана 24. октобра 2020. године благословом Епископа жичког Господина Јустина, Црквена општина у Вичи остварила је поклоничко путовање у два манастира. Предвођени својим свештеником Немањом Матејићем, верници вичке парохије походили су Манастире Тумане и Нимник, који су смештени недалеко један од другога у Епархији браничевској. Лепота Манастира Тумане, најпре духовна, а затим и природна, није вернике оставила равнодушним. Ту почивају мошти двојице великих светитеља, Јакова и Зосиме, који нештедимице обасипају својом исцелитељском благодаћу сваког који долази са вером. У Манастиру Тумане прочитане су молитве за здравље и духовни напредак свим верницима, да би двојица светитеља били заступници свих верних пред лицем Божијим. После молитве, братство манастира је све присутне угостило послужењем. Након предаха, верници су са својим свештеником кренули у Манастир Нимник, стари српски манастир, који плени лепотом и гостољубивошћу монаха. Историју манастира нам је испричала благочестива старица мати Стефанида, као и чуда која се догађају многим верујућим који затраже помоћ од светитеља. Затим је записала имена која се помињу свакодневно за живе и упокојене. После поклоњења овим двема светињама, духовног окрепљења и освежења, верници су се са својим свештеником упутили и до Сребрног језера. Ту смо се сви телесно окрепили и сабрали утиске са ходочашћа побожним разговором. Вратили смо се у миру духовном својим кућама, задовољни овим дивним путовањем, окрепљени и осокољени за нове духовне подухвате, као и у журном ишчекивању следећег путовања. Парох вички јереј Немања Матејић.
Слава Манастира Стубал
Света Петка је врло поштована у српском народу као светитељка која много помаже у невољама и немоћима чинећи велика чуда. Широм Србије налази се велики број извора који су посвећени овој светитељки, а вода на њима сматра се лековитом и чудотворном. Данас када Света црква слави спомен Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Манастиру Стубал. Епископу су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, парох чукојевачки протојереј Жељко Филиповић и протођакон Александар Грујовић. Славу манастира својим присуством увеличала је ковиљска игуманија Агрипина са сестринством, као и монахиње из Манастира Светих Архангела код Сталаћа. У обраћању сабрању, након читања јеванђелског зачала, Епископ Јустин је протумачио причу о пет мудрих и пет лудих девојака. Предочио је важност делатног подвижничког живота који је пет девојака учинио мудрима, као и погубност брзоплетог и немарног живота других пет девојака које су се показале лудима. Уље које се помиње у тексту ове приче означава добра дела. Тиме се и нама чињење добрих дела препоручује као пут у Царство Божије. Света Петка је једна од мудрих девојака. Она је била из богате породице, али је све оставила и кренула за Христом. Призвана љубављу Божијом, отишла је у Јорданску пустињу где се у посту и молитви непрестано подвизавала. Овоземаљско није претпоставила вечном животу. Због тога је она пример за све нас. Она је последовала речима апостола Павла да је све без љубави празно и пролазно, па је сву своју љубав усмерила ка Христу. Тако је постала велика молитвеница за род људски, па њене свете мошти до данас дарују многа исцељења онима који им притичу. Света Петка је верна слушкиња Христова. Она је у Христу пронашла једино ново под Сунцем. Савремени свет непрестано тражи новости, а никако да се освести и препозна увек нову и истиниту стварност у Христу. Он је спасење света и ка Њему треба да се окренемо, угледајући се на дивну светитељку коју данас прослављамо, рекао је Владика. У наставку, Епископ Јустин је честитао славу игуманији Марији са сестринством, као и верном народу. Пререзан је славски колач и освештано славско жито, а затим је за све присутне приређено пригодно послужење. Чтец Петар Ђерковић
Чачански глас: Вероучитељ Ђорђе Чоловић, “Православље и Ноћ вештица“
Дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне „забавне“ садржаје, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у складу са хришћанством. Иако нам се приближава Лучиндан, околина нас више подсећа на долазак Halloweena-a. Додуше, ове године је сама „помама“ за празновањем Ноћи вештица мањег интензитета. Но, то није последица нашег мањег интересовања за „обележавање“ тог дана, у питању је феномен тренутне епидемије која је успела да на глобалном плану успори свет и све стави ad acta. Али, поставимо себи питање, да ли бисмо прескочили Ноћ вештица да није ова ситуација око Корона вируса актуелна? Друго, шта ми заиста знамо шта представља ова прослава или се ослањамо на игру и дечју забаву тог дана? Сва је прилика да смо склони да олако прихватамо туђе, а да заборављамо своје наследство. Или, још страшније, да примамо и стварамо навику а да претходно нисмо критички промислили шта је то што преузимамо и почињемо да примењујемо као део своје навике, „културе“. Прихватили смо ријалити програме као нешто најнормалније, прихватамо слободе које нам модерно друштво пружа, а не прихватамо да слобода носи и одговорност. И даље се задржавамо на чувеној крилатици „све знам“. Али, хајде барем да пробамо да мало осветлимо феномен прослављања Ноћи вештица у нашем народу. Да осветлимо и разоткријемо шта се заиста налази иза овог „дечјег и наивног празника“. Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и на северу Француске. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, када природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања” у костуре, духове, вештице… На тај начин би живи ступали у „мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању душе мртвих које би долазиле у „посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating”, одавде потиче обичај који се спроводи у Америци, да деца иду од куће до куће и да добијају слаткише. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина. Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст господу смрти. Домаћин куће би дошао и запалио бакљу, ватру би однео својој кући и њом потпалио ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Светa новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљена свећа ,Jack – o’ – lantern” кoja је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренесена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи. Гатање је такође део овог древног Келтског фестивала. Након што ватра буде догорела и изгасила се, друиди би приступали прегледању остатака главнe жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у нареднoj години. У време када су западни народи примили хришћанство (пре Великог раскола и појаве Протестантизма), тадашња Црква је установила празник „Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај обичај, ноћ уочи празника Свих Светих (All Hallows eve) служило се свеноћно бдење које би се завршило Светом Литургијом ујутру. Древни словенски пандан за Ноћ вештица у старој Русији био је „Нави Ден“ („нав”у словенској митологији означава пакао), а називао се и „Радунитса“, а његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се другa недеља после Васкрса назива Антипасхa, а први дан те недеље побусани понедељак. Млади су заборавили да се на исти дан када се спремају за излазак у град, костимирање и маскенбал… прослављају два веома битна хришћанска светитеља. Свети апостол Лука је иза себе оставио Јеванђеље о животу Христовом, написао је Дела апостолска да бисмо видели како је изгледао живот првих хришћана. Посебно у Делима апостолским видимо трагедију прогона која ће тек наступити, борбу за опстанак ране цркве. Данас, када ниједно царство не прогони хришћане, ми сами избацујемо цркву и мењамо је паганским и нехришћанским обичајима, сматрајући наше обичаје, културу и веру превазиђеним и налазећи алтернативу која је и више него штетна. Свети Петар цетињски слави се истог дана када и апостол Лука. За живота се трудио да унесе ред, мир, слогу и да спречи и искорени крвну освету између српских племена у Црној Гори. Наше светитеље и традицију олако смо заборавили иако о њима учимо од малих ногу како у породици тако и у школи. Примамо, без критичког суда, „празнике“ које нам је модерна култура заогрнула у ништа више сем забаву а чије је право значење и више него опасно, деструктивно и неприродно хришћанском етосу и вери. Можда би неко могао да каже да је ово обична дечја игра, попут бајки које се деци читају када су мала. Бајке имају тачно одређену линију која раздваја добро од зла. Персонификација зла увек буде надвладана оним што представља добро. Можда најбољи приказ „модерне” бајке, засноване на свим исправним постулатима, можемо наћи у делима Толкина који је свако своје дело започињао претходно промишљајући о томе да ли ће му рад бити исправно хришћански постављен. Дакле, знао је да ће његове књиге читати деца и желео је да их не доводи у заблуду, да оно што читају буде поучно и, испред свега, хришћански оправдано. Но, сматрамо да ретко ко од људи који прослављају Halloween заиста и зна да учествује у неопаганској светковини против које су се хришћани борили вековима. Борба није била зато што је хришћанство
Ибарске новости: Др мед. Милица Станковић, “Од дасака које живот значе до Хиландара“
Мисионарским радом апостола православље се проширило на све континенте и ушло у људска срца. О томе како се ширила првобитна заједница верних сведочи нам спис под називом Дела Апостолска који се налази у оквиру Светог Писма и многе књиге Светитеља Цркве. Апостолски рад на ширењу речи вере се наставио све до данашњих дана и ево и у двадесет првом веку се проповеда љубав Божија која се пројавила у личности Исуса Христа. И упркос овоме многи људи у данашњици са подсмехом гледају на хришћанство сматрајући да је хришћанство вера неуких и неписмених. Један од разлога овом подсмеху је чињеница да је та шачица апостола која је посвуда проширила реч Божија махом била састављена од људи ниског сталежа који су се бавили рибарењем. Већ деценијама се понавља иста предрасуда о нама хришћанима и о хришћанству. Тобоже, хришћанство је вера коју не може прихватити „озбиљан“ и „просвећен“ човек јер она може задовољити само масе које су неуке и необразоване. Оваква, релативно честа, тврдња о хришћанству ипак нема своје утемељење у стварности. Наиме, одвајкада су најобразованији и најкултурнији људи свога времена, раме уз раме са онима који су нижег сталежа и образовања, веровали у Бога који је Своју Љубав према нама пројавио на Голготи. Пре ће бити да људи који вернике карактеришу у неку руку као ограничене, само несвесно откривају своје сопствено ограничено схватање. Међу верницима много је остварених и успешних људи – вера није нешто што нас спутава и чини ограниченима! Многи верујући људи су остварени и облагодаћени и својим трудом умножавају дате им таленте дајући благодатне плодове. Између осталих, чланови Цркве су и многи глумци уметници, лекари, официри, научници, професори, књижевници, предузетници. За ову прилику издвојила бих нашег глумца Лазара Дубовца. Лазар Дубовац рођен је у Београду 13. августа 1983. године. Завршио је Академију уметности у класи професора Мирјане Карановић, где је дипломирао 2006. године. Млади глумац Лазар Дубовац био је један од најпопуларнијих глумаца у серији „Мој рођак са села“ која је емитована од 2008. до 2011. године. Његова глумачка остварења се могу гледати и у серијама ,,Ургентни центар, ,,Жене са Дедиња“, итд. У овом периоду живота је професионално усмерен највише ка позоришној глуми. Дебитовао је у петнаестак позоришних представа. Представу ,,Немањићи – подела царства“ сам је написао и режирао, показавши да није талентован само за глуму. Воли рад са децом и често путује. Између осталог веома често је гост у нашем средњевековном манастиру Хиландар и у више наврата, у својим интервјуима, је говорио о посетама Хиландару. Тамо, како сам каже, проналази свој мир и увек му се радо враћа. Монаси га знају као доброг, послушног и узорног верника хитрог на послушањима. Спокој налази и у манастиру Драганац код свог колеге о. Илариона (глумац Растко Лупуловић), где размењују своја глумачка и духовна искуства. Наш млади глумац води скроман и повучен живот у складу са Јеванђељем. О себи не воли много да говори и оставља својим делима да сведоче о њему. На питање новинара о слави коју је стекао глумећи Малишу у серији ,,Мој рођак са села говори: „Искрено мислим да ме та улога није прославила. Не мислим да сам ја ни славан ни популаран. Само сам препознатљив“. Данас сам се определила да напишем свега неколико речи о овом глумцу млађе генерације јер је он, један од многих, који својим животом и својом вером сведоче да хришћанство није нешто што је предвиђено за људе који су „ограничени“ и „непросвећени“. Веровати у Господа Христа није никакво сујеверје и није никакво мрачњаштво и одувек су врлински и најбољи људи то знали. Веровати у Господа значи веровати у смисао овога живота. Веровати у Љубав Божију значи веровати у смисао наших напора, трудова и борби. Она је нешто што нас снажи и крепи, што нам пружа наду када посрћемо и чини да увек идемо ка циљу. Завршила бих дивним речима чика Јове Змаја: „Како ти било/ на овом свету/ сачувај веру/ увек у цвету./ У њој ћеш наћи/ Вођу и Спаса/ и мелем болу/ самртног часа“! Др мед. Милица Станковић, Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. октобар
Опело упокојеном протојереју-ставрофору Илији Лијескићу (1938-2020)
У понедељак 26. октобра представио се у Господу протојереј-ставрофор Илија Лијескић, дугогодишњи парох бајинобаштански и бивши архијерејски намесник рачански. На дан Преподобне мати Параскеве 27. октобра молитвом опела испраћен је из овоземаљског живота. Молитвом је началствовао архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, уз саслужење архијерејског намесника ужичког протојереја-ставрофора Милоша Босића, настојатеља Манастира Раче јеромонаха Германа (Авакумовића) са братством манастира, многобројног свештенства намесништва рачанског, ужичког и других намесништва. У опроштајној беседи протојереј Милинко је обновио сећање на живот и дело проте Илије истакнувши да је он као свештеник оставио велики траг у Бајиној Башти својом тридесетогодишњом пастирском службом. Сви га памте као брижног и срдачног човека који је желео свима да помогне. Отац Милинко је том приликом пренео породици проте Илије поруку саучешћа Епископа жичког Г. Јустина. Присуство 27 свештенослужитеља као и бројног народа и родбине проте Илије, којих би било и више да није пандемије, сведочи о томе колико је прота Илија био вољен и поштован међу ближњима. Вечан ти спомен и Бог да ти душу прости драги оче Илија! Ђакон Далибор Ђорђевић
Учење кроз игру на часовима Верске наставе у Севојну
Кроз игру се најбоље учи. Игра је услов за учење и развој ученика. Не само што то оставља снажан утисак на ученика, она и чини да садржаји остају у дугорочном памћењу. Ученици трећег разреда ОШ „Алекса Дејовић“ Севојно, са својом вероучитељицом Милицом Батаковић, а у корелацији са наставом ликовне културе су на креативан начин визуализовали научене садржаје. Трећаци су од почетка школске године на часовима верске наставе разговарали о стварању света, обрађујући наставну тему „Бог ствара свет и човека“. Гледали су цртане филмове о стварању, радили наставне листиће о сваком дану стварања понаособ. На последњем часу у оквиру наставне јединице „Створен сам да личим на Бога“, која је уједно била и систематизација пређеног градива, импровизовали су како они замишљају да је могао да изгледа рајски врт. Вероучитељица им је донела једну таблу стиропора са брдом, такође од стиропора. Ученици су час пре имали за домаћи задатак да направе по једну животињу. Ученица Дуња Милојевић је показала свој уметнички таленат направивши фигуре Адама и Еве. Иако су пола посла радили код куће, јер епидемиолошки услови и часови од 30 минута нису дозвољавали да се све уради у школи, ученици су ипак и на час донели пластелин, глину, темпере боје, каменчиће, гранчице дрвећа и цвеће. Били су подељени у групе, једна група је наставила да прави још животиња које би употпуниле њихов заједнички рад, док је друга група бојила стиропор, стварајући реке и зелене ливаде. Пошто је било немогуће завршити рад за један час, договор је био да не ради свака група свој рад, већ да то буде заједнички рад целог трећег разреда. Тамо где је једно одељење стало, друго је по доласку на час наставило. Након што је рад био готов, постављен је у холу школе како би се труд ових дивних ученика видео. Било какве образовне садржаје потребно је деци представити на занимљив начин, тако и садржаје верске наставе, а нарочито за ученике млађег школског узраста. Корелативним приступом са српским језиком, народном традицијом и ликовном културом постиже се да садржаји који се уче на верској настави бивају трајније упамћени. И не само то, промоција верске наставе као предмета, ставља се у први план. Посвећеним радом учитеља верске наставе и кооперацијом са осталим наставницима, верске садржаје представљамо на разним дечјим изложбама, драмским представама, здравицама, рецитацијама и сл., тако да верска настава заузима све важнију улогу у развоју личности ученика, јер негује праве људске и традиционалне вредности. На тај начин и верска настава, као школски предмет, постаје још занимљивија деци. Вероучитељ Милица Батаковић
Света Архијерејска Литургија у Расни
Храм Вазнесења Христовог у Расни освећен је 2001. године, благословом Његовог Преосвештенства блаженопочившег Епископа жичког Господина Стефана. Од самог оснивања, храм је опслуживао недавно упокојени протојереј-ставрофор Ненад Величковић, чијом заслугом је у највећој мери црква и подигнута. За његовог наследника благословом Владике Јустина од недавно постављен је протин син јереј Саво Величковић. Дана 25. октобра када наша Света Црква слави спомен на Oце седмог Васељенског Сабора у Никеји, Црква у Расни је имала част да угости свог првојерарха и да заједно благодари Господу за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање намесника пожешко–ариљског протојереја Драгана Стевића, јереја Боже Главоњића, јереја Милорада Козодера, јереја Сава Величковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега г. Ђорђе Никитовић. Храм је овом приликом био мали да у себе прими све који су узели учешће у Литургији. Народ је торжествено и молитвено одговарао на прозбе, пратећи умилно појање за певницом. У току Свете Литургије, Владика је јереје Божа Главоњића и Милорада Козодера рукопроизвео у чин протојереја. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Владика је поздравио верујући народ речима благослова истакавши да је Господ свима нама дао живот вечни. Он нам није дат по нужности, већ по слободи преко које ми сами показујемо да ли желимо са Њим или не. Господ Исус Христос својим животом показао нам је пут. Својим страдањем подигао је палог човека и дао нам залог живота вечнога, а да ли ћемо прихватити Њега зависи само и искључиво од нас. То нам нико не може узети. Може нам узети имање, па чак и живот, али Живот вечни не може нам нико одузети. Тумачећи данашње Свето Јеванђеље у ком Господ васкрсава сина наинске удовице, Владика је рекао да Господ није желео да се пред другима покаже као свемоћан, већ да нама покаже да се у Њему крију живот и Васкрсење. Род људски од постања има потребу вечно да живи. Ми смо предодређени да вечно живимо, најпре у рају, али су наши прародитељи преступили заповест и изгубили могућност општења са Богом. Њихово узрастање је прекинуто грехом, а они су изгнани из раја да би поново стекли способност да трудом на земљи задобију Живот вечни. Бог чека да ми узрастамо на земљи и да већ овде будемо синови светлости. На овом свету смрт постоји да не би зло трајало вечно. Живимо у свету којим влада безакоње и сукоби добрих и злих. Живот вечни на овом свету не би имао смисла, јер се људи на тај начин не би трудили и не би напредовали. Сви ми на овом свету живимо свој живот, сви пролазимо кроз капију смрти. Другим доласком Христовим започиње суд свету када ће се раздвојити кукољ од жита. Када ће то бити, ми не знамо. Ми то и не морамо да знамо. Знамо само да треба да се трудимо свакога дана и свакога часа. Владика је у својој беседи поменуо још и спомен на Оце седмог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године којим је одбрањено поштовање светих икона. У наставку Свете Литургије молитвом за освећење Светих Дарова и призивом Духа Светога, бројни верујући народ причестио се Светим Христовим Тајнама. Након благодарења Господу молитвено сабрање продужено је трпезом љубави у црквеној сали, за време које се старешина цркве у Пожеги протојереј Божо Главоњић захвалио Владики на светим молитвама, позвавши га да нас ускоро поново посети. Потом се захвалио и мештанима села Расне, који су дали кључни допринос у изградњи храма и стана у коме ће нови свештеник са породицом живети. Ђакон Михајло Живковић
Упокојио се протојереј-ставрофор Илија Лијескић (1938-2020)
Јутра 26. 10. 2020. године тужна вест о упокојењу протојереја-ставрофора оца Илије Лијескића, одјекнула је у Православној Цркви у Бајиној Башти. Бивши бајинобаштански парох и архијерејски намесник отац Илија Лијескић, јутрос је након тешке борбе са опасном болешћу предао своју душу у наручје Аврамово. Прота Илија рођен је 08. 08. 1938. године у селу Дрежник код Ужица од побожних и благочестивих родитеља Жарка и Радмиле као најмлађи од петоро деце. Близак је сродник чувеног проте Владимира Лијескића, који је важио за једног од најугледнијих свештеника Епархије жичке између два светска рата. Основну школу завршио је у Ужицу, а потом уписује православну Богословију у Призрену. Tоком школовања упознаје своју будућу супругу Оливеру са којом ступа у брачну заједницу. По завршетку школовања рукоположен је у чин ђакона, а недуго затим и у чин свештеника. На прву парохију долази 1964. године у село Брезна код Горњег Милановца где је остао до 1974. године. Те 1974. године добија премештај у село Дуб код Бајине Баште, а већ следеће године бива постављен за пароха бајинобаштанског, а потом и на дужност архијерејског намесника рачанског. Прота Илија ће у срцима својих парохијана и осталог верујућег народа бити упамћен као свештеник и човек огромног срца, који је на сваком свом кораку сведочио да је спреман дати свој живот за реч Светог Јеванђеља. Данас тугујемо јер отац Илија више није са нама, али исто тако се радујемо јер знамо да је отишао у загрљај свога Творца коме је читав свој живот верно служио. Отишао је из овог земаљског живота и сада се придружује Господу, настављајући да учи, штити и пази своје ближње. Опело и сахрана биће одржани 27. октобра 2020. у 13.00 на Градском гробљу у Лугу у Бајиној Башти. Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено место твога покоја. Оче Илија нека ти је вечна слава и хвала у све векове. Амин! Унук Божидар Лијескић
Лист Храм бр. 63: Крст самољубља и крст љубави, 4. део
Парохијани Црквене општине Вича у походу светињама
Дана 24. октобра 2020. године благословом Епископа жичког Господина Јустина, Црквена општина у Вичи остварила је поклоничко путовање у два манастира. Предвођени својим свештеником Немањом Матејићем, верници вичке парохије походили су Манастире Тумане и Нимник, који су смештени недалеко један од другога у Епархији браничевској. Лепота Манастира Тумане, најпре духовна, а затим и природна, није вернике оставила равнодушним. Ту почивају мошти двојице великих светитеља, Јакова и Зосиме, који нештедимице обасипају својом исцелитељском благодаћу сваког који долази са вером. У Манастиру Тумане прочитане су молитве за здравље и духовни напредак свим верницима, да би двојица светитеља били заступници свих верних пред лицем Божијим. После молитве, братство манастира је све присутне угостило послужењем. Након предаха, верници су са својим свештеником кренули у Манастир Нимник, стари српски манастир, који плени лепотом и гостољубивошћу монаха. Историју манастира нам је испричала благочестива старица мати Стефанида, као и чуда која се догађају многим верујућим који затраже помоћ од светитеља. Затим је записала имена која се помињу свакодневно за живе и упокојене. После поклоњења овим двема светињама, духовног окрепљења и освежења, верници су се са својим свештеником упутили и до Сребрног језера. Ту смо се сви телесно окрепили и сабрали утиске са ходочашћа побожним разговором. Вратили смо се у миру духовном својим кућама, задовољни овим дивним путовањем, окрепљени и осокољени за нове духовне подухвате, као и у журном ишчекивању следећег путовања. Парох вички јереј Немања Матејић.