Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски: “Михајло Пупин – слика какви треба да будемо“
„Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. И та моја вера, вера научника, се нимало не противи вери моје мајке и народа мога роднога села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и моје појмове о Творцу“ (Михајло Идворски Пупин) Размишљајући о тексту који сам желела да пишем о Михајлу Пупину, консултовала сам се са мојим драгим трећацима, ученицима једне основне школе у којој предајем. Скоро цео час нам је пролетео а они су били веома срећни да ми пренесу утиске о овом великом човеку, јер су пре месец дана причали о њему са својом учитељицом. Њихови утисци су ме вратили у детињство… Одрасла сам у селу недалеко од Пупиновог Идвора, завршила сам Гимназију „Михајло Пупин“, на матурском испиту из енглеског језика у Гимназији сам преводила одељак о Пупиновим достигнућима, са наставницима смо често посећивали његов музеј у Идвору… Дакле, Пупин је за мене, док сам била мало дете, па и после када сам била гимназијалац, био „земљак“ из суседног Идвора који је постигао такве висине које нико пре у том крају није успео. Свима нам је, на неки начин, био узор. Да се вратим на моје трећаке, на њих је највећи утисак осим Пупинових изума о којима су читали, оставила прича из Пупинове аутобиографије о његовом искрцавању на тлу Америке са пет центи у џепу које је одмах потрошио на неку „назови“ питу од вишања у којој је било више коштица него вишања. Када је после те пите остао без и једног цента, Михајло Пупин је кренуо у борбу због које је и дошао у Америку. Пупин, када се касније сећао својих почетака у Америци, писао је како је то чак и срећна околност што је одмах остао без новца, јер, да га је имао више, само би у ту борбу за опстанак кренуо касније, док најпре не потроши сав новац који је донео. Један овакав став према животу који је испуњен надом и поверењем да постоји Неко ко се брине о нама је све удаљенији од људи који живе у нашем времену. У данашњици, тако ми се чини, преовладава некакво незадовољство које се по правилу приписује спољним околностима. Михајло Пупин је, за разлику од многих наших савременика, имао поверење у то да Бог води рачуна о свему, па и о њему, и зато је непоколебиво могао ићи напред какве год препреке да му се налазе на путу (можда је незадовољство нашег доба показатељ недостатка поверења у љубав Божију…). Од ране младости, Пупин се истицао разборитошћу и будући дете које је одгајено у једној финој, побожној сеоској породици, истицао се и као поштен човек и пријатељ. Управо та његова човечност и људска ширина су му много помагале на његовом животном путу. Због његове такве природе многи великани тог доба су га сматрали за свога пријатеља. Још од младости пријатељ му је био Урош Предић, од кога је, када је већ постао научник светског гласа, куповао слике и поклањао их Краљевини Југославији те, захваљуући томе данас, у Народном Музеју постоји Пупинов Легат. Познато је да је имао веома близак однос са Вудро Вилсоном, тадашњим председником САД (то пријатељство је било пресудно када се после Првог светског рата одлучивало коме ће припасти Банат (Румунији или Србији) и када је практично већ одлучено да се припоји Румунији, Пупин је изашао пред Вилсона и рекао да је он родом из Баната. Та чињеница је била довољна…). Свети Владика Николај је само један међу многима ко је Пупиновом срцу био близак. Врсни научник светског гласа, почасни доктор наука чак осамнаест факултета, Михајло Пупин никада није заборавио свој родни крај. Отишавши у Америку додао је свом имену и име свог села, те се потписивао као Михајло Идворски Пупин. Осим овог додатка у имену, он који је читав свет веома задужио својим изумима („Пупинови калемови“ и „пупинизација“ су нешто по чему је најпознатији), био је једна изузетна подршка свом народу. Он је незамисливо велике своте свога новце (јер је у Америци постао један од најбогатијих људи) улагао у нашу ратом разорену државу, подигао је и обновио многе наше Цркве и манастире, помагао је школовање будућих привредника, помагао је ратној сирочади, помагао је културу… Оно што га је подстицало на толику доброту и милосрђе је чињеница да је био дубоко верујућа особа васпитана у хришћанском духу. Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“ нам речито говори о томе да је вера у Бога, у ствари, обликовала, његов поглед на свет. Хришћанско милосрђе (и по томе је „велики“ не само по докторатима) и свест да сваки човек завреднује поштовање јер је створен по лику Божијем су биле основна начела којима је ходио кроз живот. Веровати у Христа је заправо извор снаге за човека који живи у овоме свету – не знак слабости већ знак снаге. Онима који су прочитали ову лепу Пупинову књигу је јасно о чему причам, а оне који нису позивам да то учине. Његов живот је дивна прича о поверењу у Бога који брине о нама, и прича о томе како, баш зато што је Бог благ према нама и ми треба да волимо људе којима смо окружени. Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 04. децембар 2020. године
Најава: Епископ Јустин служи на Ваведење у Храму Свете Тројице у Краљеву
Преподобни Јоасаф и Варлаам – слава северног параклиса у Храму Светог Саве у Краљеву
Северни параклис при Храму Светог Саве у Краљеву посвећен је преподобним Јоасафу и Варлааму. Житије индијског царевића Јоасафа подсећа на житије светитеља Саве Немањића, па је тако и дошло до тога да параклис буде посвећен управо овом код нас мање познатом светитељу. На дан прослављања спомена преподобних Јоасафа и Варлаама, Светом литургијом началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање протонамесника Александра Р. Јевтића и ђакона Стефана Милошевског. Братство храма за певницом предводио је архимандрит Сава (Илић), док се верни народ усрдно молио Богу учествујући у богослужењу. Након читања јеванђелског одељка, присутнима се беседом обратио архимандрит Дамјан. Он је подсетио да “бесцени бисер“ који се помиње у Јеванђељу јесте Царство Небеско које се проналази у Цркви. Њега су пронашли данашњи светитељи, али га и данас многи траже. Зато је радост у свима нама који смо данас овде у литургијском сабрању, јер се управо у том пољу са бесценим бисером налазимо. Ипак, треба непрестано да стражимо над собом како би нас Господ када буде дошао препознао као своје. Нека нам ови угодници Божији које прослављамо буду помоћници и заступници да се и ми нађемо са њима у Царству Небеском, пожелео је о. Дамјан. У наставку се приступило Светом Причешћу, а затим је освештано славско жито и пререзан славски колач. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Свети Порфирије Кавсокаливит, О истинитој и лажној љубави према Цркви
“Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (Јн 10, 16). Треба да саосећамо са Црквом. Да је веома много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух којем сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања. Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима. Исто важи кад је реч о обичним верницима Цркве и било ком човеку. Сви смо ми Црква. Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку. Они не воле Цркву, а, наравно, ни Христа. Цркву волимо тада када уз нашу молитву грлимо сваког њеног члана и чинимо оно што је чинио Христос. другим речима, када се жртвујемо, бдимо и, попут Њега, Господа нашега, чинимо све; а “Он вређан, не узвраћаше увредом; страдајући, не прећаше“ (1 Пт 2, 23). Обраћајмо пажњу и на своје дужности. треба да живимо светим Тајнама, особито Тајном светога причешћа. У томе се састоји Православље. Христос дарује себе Цркви кроз свете Тајне, а поглавито кроз свето Причешће“ Свети Порфирије Кавсокаливит (Извод из: Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита, 204-205)
Евхаристијско славље у Светосавском храму у Краљеву
У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“ Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни. У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији. Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Када су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију. Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни. Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење. У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Крви Христове. Душан Дуњић, студент теологије
Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Љутњом ништа нећеш постићи!
Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Извор: zivereci.com
Најава: Епископ Јустин у 25. недељу по Духовима служи у Храму Светог Саве у Краљеву
Пост – освећење целокупног човека
“Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођењa човекових духовних сила од ограничења материје. Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“ Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела
Ибарске новости: Реч Патријарха руског Кирила поводом упокојења Његове Светости патријарха српског Господина Иринеја
У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви због великог губитка: – Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, поштована драга браћо и сестре, поштовани господине Председниче, дозволите да у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила прочитам речи утехе од Његове Светости: – Са осећајем дубоке туге примио сам вест о упокојењу мог возљубљеног сабрата и саслужитеља Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја. У име архипастира и пастира, монаштва, мирјана Руске православне Цркве као и у моје лично име изражавам саучешће у вези са великим губитком коју је задесио сестринску Српску Православну Цркву. Бог је Цркви Светитеља Саве даровао мудрог Патријарха који је цели свој дуги живот посветио њеној духовној бризи. Испуњен истинском хришћанском љубављу према људима новопрестављени Патријарх се, не штедећи своју снагу, увек трудио да буде поред своје пастве тешећи живим разговором народ Божји, радујући се са радоснима а тугујући са онима који тугују. И у последњем часу свог земаљског живота Свјатјејши Патријарх Иринеј је поделио страдања оних верника чије је животе прекинула страшна епидемија. Новопрестављени Предстојатељ својим узвишеним ауторитетом и непоколебљивом ревношћу свештеним канонима учинио је много за очување јединства васељенског Православља и поштовање канонског поретка у Светој Цркви Христовој. Почивши је био велики пријатељ Руске Православне Цркве коју је више пута посећивао у оквиру својих служебних путовања обишавши не само првопрестони град Москву већ и град Светог Петра, центар Крштења Русије Кијев као и престоницу Белорусије Минск. Његова Светост Патријарх Иринеј је више пута са светитељском усрдношћу и ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини. Последња али нажалост неостварена жеља новопрестављеног Патријарха била је да са мном освети храм Светог Саве у Београду. Завршетак унутрашњег уређења овог величанственог храма несумњиво ће ући у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења. Господ Исус Христос који је васкрсење и живот нека упокоји душу новопрестављеног слуге свога у насеља праведника у којима нема болести, нема туге, нема уздаха већ бескрајан живот. Вечан му и благ помен са љубављу у Господу, Кирил, Патријарх московски и све Русије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 27. новембар 2020. године
Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски: “Михајло Пупин – слика какви треба да будемо“
„Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. И та моја вера, вера научника, се нимало не противи вери моје мајке и народа мога роднога села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и моје појмове о Творцу“ (Михајло Идворски Пупин) Размишљајући о тексту који сам желела да пишем о Михајлу Пупину, консултовала сам се са мојим драгим трећацима, ученицима једне основне школе у којој предајем. Скоро цео час нам је пролетео а они су били веома срећни да ми пренесу утиске о овом великом човеку, јер су пре месец дана причали о њему са својом учитељицом. Њихови утисци су ме вратили у детињство… Одрасла сам у селу недалеко од Пупиновог Идвора, завршила сам Гимназију „Михајло Пупин“, на матурском испиту из енглеског језика у Гимназији сам преводила одељак о Пупиновим достигнућима, са наставницима смо често посећивали његов музеј у Идвору… Дакле, Пупин је за мене, док сам била мало дете, па и после када сам била гимназијалац, био „земљак“ из суседног Идвора који је постигао такве висине које нико пре у том крају није успео. Свима нам је, на неки начин, био узор. Да се вратим на моје трећаке, на њих је највећи утисак осим Пупинових изума о којима су читали, оставила прича из Пупинове аутобиографије о његовом искрцавању на тлу Америке са пет центи у џепу које је одмах потрошио на неку „назови“ питу од вишања у којој је било више коштица него вишања. Када је после те пите остао без и једног цента, Михајло Пупин је кренуо у борбу због које је и дошао у Америку. Пупин, када се касније сећао својих почетака у Америци, писао је како је то чак и срећна околност што је одмах остао без новца, јер, да га је имао више, само би у ту борбу за опстанак кренуо касније, док најпре не потроши сав новац који је донео. Један овакав став према животу који је испуњен надом и поверењем да постоји Неко ко се брине о нама је све удаљенији од људи који живе у нашем времену. У данашњици, тако ми се чини, преовладава некакво незадовољство које се по правилу приписује спољним околностима. Михајло Пупин је, за разлику од многих наших савременика, имао поверење у то да Бог води рачуна о свему, па и о њему, и зато је непоколебиво могао ићи напред какве год препреке да му се налазе на путу (можда је незадовољство нашег доба показатељ недостатка поверења у љубав Божију…). Од ране младости, Пупин се истицао разборитошћу и будући дете које је одгајено у једној финој, побожној сеоској породици, истицао се и као поштен човек и пријатељ. Управо та његова човечност и људска ширина су му много помагале на његовом животном путу. Због његове такве природе многи великани тог доба су га сматрали за свога пријатеља. Још од младости пријатељ му је био Урош Предић, од кога је, када је већ постао научник светског гласа, куповао слике и поклањао их Краљевини Југославији те, захваљуући томе данас, у Народном Музеју постоји Пупинов Легат. Познато је да је имао веома близак однос са Вудро Вилсоном, тадашњим председником САД (то пријатељство је било пресудно када се после Првог светског рата одлучивало коме ће припасти Банат (Румунији или Србији) и када је практично већ одлучено да се припоји Румунији, Пупин је изашао пред Вилсона и рекао да је он родом из Баната. Та чињеница је била довољна…). Свети Владика Николај је само један међу многима ко је Пупиновом срцу био близак. Врсни научник светског гласа, почасни доктор наука чак осамнаест факултета, Михајло Пупин никада није заборавио свој родни крај. Отишавши у Америку додао је свом имену и име свог села, те се потписивао као Михајло Идворски Пупин. Осим овог додатка у имену, он који је читав свет веома задужио својим изумима („Пупинови калемови“ и „пупинизација“ су нешто по чему је најпознатији), био је једна изузетна подршка свом народу. Он је незамисливо велике своте свога новце (јер је у Америци постао један од најбогатијих људи) улагао у нашу ратом разорену државу, подигао је и обновио многе наше Цркве и манастире, помагао је школовање будућих привредника, помагао је ратној сирочади, помагао је културу… Оно што га је подстицало на толику доброту и милосрђе је чињеница да је био дубоко верујућа особа васпитана у хришћанском духу. Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“ нам речито говори о томе да је вера у Бога, у ствари, обликовала, његов поглед на свет. Хришћанско милосрђе (и по томе је „велики“ не само по докторатима) и свест да сваки човек завреднује поштовање јер је створен по лику Божијем су биле основна начела којима је ходио кроз живот. Веровати у Христа је заправо извор снаге за човека који живи у овоме свету – не знак слабости већ знак снаге. Онима који су прочитали ову лепу Пупинову књигу је јасно о чему причам, а оне који нису позивам да то учине. Његов живот је дивна прича о поверењу у Бога који брине о нама, и прича о томе како, баш зато што је Бог благ према нама и ми треба да волимо људе којима смо окружени. Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 04. децембар 2020. године
Најава: Епископ Јустин служи на Ваведење у Храму Свете Тројице у Краљеву
Преподобни Јоасаф и Варлаам – слава северног параклиса у Храму Светог Саве у Краљеву
Северни параклис при Храму Светог Саве у Краљеву посвећен је преподобним Јоасафу и Варлааму. Житије индијског царевића Јоасафа подсећа на житије светитеља Саве Немањића, па је тако и дошло до тога да параклис буде посвећен управо овом код нас мање познатом светитељу. На дан прослављања спомена преподобних Јоасафа и Варлаама, Светом литургијом началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање протонамесника Александра Р. Јевтића и ђакона Стефана Милошевског. Братство храма за певницом предводио је архимандрит Сава (Илић), док се верни народ усрдно молио Богу учествујући у богослужењу. Након читања јеванђелског одељка, присутнима се беседом обратио архимандрит Дамјан. Он је подсетио да “бесцени бисер“ који се помиње у Јеванђељу јесте Царство Небеско које се проналази у Цркви. Њега су пронашли данашњи светитељи, али га и данас многи траже. Зато је радост у свима нама који смо данас овде у литургијском сабрању, јер се управо у том пољу са бесценим бисером налазимо. Ипак, треба непрестано да стражимо над собом како би нас Господ када буде дошао препознао као своје. Нека нам ови угодници Божији које прослављамо буду помоћници и заступници да се и ми нађемо са њима у Царству Небеском, пожелео је о. Дамјан. У наставку се приступило Светом Причешћу, а затим је освештано славско жито и пререзан славски колач. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Свети Порфирије Кавсокаливит, О истинитој и лажној љубави према Цркви
“Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (Јн 10, 16). Треба да саосећамо са Црквом. Да је веома много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух којем сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања. Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима. Исто важи кад је реч о обичним верницима Цркве и било ком човеку. Сви смо ми Црква. Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку. Они не воле Цркву, а, наравно, ни Христа. Цркву волимо тада када уз нашу молитву грлимо сваког њеног члана и чинимо оно што је чинио Христос. другим речима, када се жртвујемо, бдимо и, попут Њега, Господа нашега, чинимо све; а “Он вређан, не узвраћаше увредом; страдајући, не прећаше“ (1 Пт 2, 23). Обраћајмо пажњу и на своје дужности. треба да живимо светим Тајнама, особито Тајном светога причешћа. У томе се састоји Православље. Христос дарује себе Цркви кроз свете Тајне, а поглавито кроз свето Причешће“ Свети Порфирије Кавсокаливит (Извод из: Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита, 204-205)
Евхаристијско славље у Светосавском храму у Краљеву
У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“ Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни. У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији. Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Када су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију. Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни. Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење. У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Крви Христове. Душан Дуњић, студент теологије
Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Љутњом ништа нећеш постићи!
Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Извор: zivereci.com
Најава: Епископ Јустин у 25. недељу по Духовима служи у Храму Светог Саве у Краљеву
Пост – освећење целокупног човека
“Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођењa човекових духовних сила од ограничења материје. Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“ Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела
Ибарске новости: Реч Патријарха руског Кирила поводом упокојења Његове Светости патријарха српског Господина Иринеја
У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви због великог губитка: – Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, поштована драга браћо и сестре, поштовани господине Председниче, дозволите да у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила прочитам речи утехе од Његове Светости: – Са осећајем дубоке туге примио сам вест о упокојењу мог возљубљеног сабрата и саслужитеља Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја. У име архипастира и пастира, монаштва, мирјана Руске православне Цркве као и у моје лично име изражавам саучешће у вези са великим губитком коју је задесио сестринску Српску Православну Цркву. Бог је Цркви Светитеља Саве даровао мудрог Патријарха који је цели свој дуги живот посветио њеној духовној бризи. Испуњен истинском хришћанском љубављу према људима новопрестављени Патријарх се, не штедећи своју снагу, увек трудио да буде поред своје пастве тешећи живим разговором народ Божји, радујући се са радоснима а тугујући са онима који тугују. И у последњем часу свог земаљског живота Свјатјејши Патријарх Иринеј је поделио страдања оних верника чије је животе прекинула страшна епидемија. Новопрестављени Предстојатељ својим узвишеним ауторитетом и непоколебљивом ревношћу свештеним канонима учинио је много за очување јединства васељенског Православља и поштовање канонског поретка у Светој Цркви Христовој. Почивши је био велики пријатељ Руске Православне Цркве коју је више пута посећивао у оквиру својих служебних путовања обишавши не само првопрестони град Москву већ и град Светог Петра, центар Крштења Русије Кијев као и престоницу Белорусије Минск. Његова Светост Патријарх Иринеј је више пута са светитељском усрдношћу и ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини. Последња али нажалост неостварена жеља новопрестављеног Патријарха била је да са мном освети храм Светог Саве у Београду. Завршетак унутрашњег уређења овог величанственог храма несумњиво ће ући у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења. Господ Исус Христос који је васкрсење и живот нека упокоји душу новопрестављеног слуге свога у насеља праведника у којима нема болести, нема туге, нема уздаха већ бескрајан живот. Вечан му и благ помен са љубављу у Господу, Кирил, Патријарх московски и све Русије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 27. новембар 2020. године