О два типа послушности
“Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Какво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“. Владета Јеротић
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Песник, родољуб, витез, владика…“
У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо? Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети. У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“. Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара. Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да: ,,И цијели ови беспореци По поретку неком сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује.“ Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“. Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ. У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“ Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 22. јануар 2021. године
Света Архијерејска Литургија на Јовандан у Засељу
Прослављајући своју славу Сабор Светог Јована Крститеља, храм у Засељу са својим верним народом из околине, имао је велики благослов да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Епископу су саслуживали архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, парох засељски јереј Дејан Војисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон пожешки Михајло Живковић. Још један од повода за данашње сабрање јесте и освећење живописа припрате чији је ктитор г. Видан Михајиловић из Каленића. Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јустин је поучио сабрани народ о улози и величини Светог Јована Крститеља, највећег међу рођеним од жена, рекавши: – Сам Јован Претеча и Крститељ Господњи, беше веза између Старог и Новог Завета. Стари Завет је био педагогија за Христа, припрема за Христа. У Старом Завету, кроз Мојсијев Закон, у десет Заповести, уређен је однос народа према Богу и однос једних према другима. Господ Исус Христос собом доноси Нови Савез, Савез у љубави; десет Заповести свео је на две заповести Божије о љубави према Богу и ближњему. Наравно, и даље важи Закон у нашој хришћанској вери: не убиј, не чини прељубу, оно што не желиш да чине теби не чини ни ти другоме. Практично, Господ је потенцирао да су две заповести суштинске: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе. Владика је даље беседио о значају Јовановог крштења за опраштање грехова, коме и сам Богочовек Исус Христос долази да „испуни сваку правду“: – Тај догађај на реци Јордану јесте нова светлост, нови почетак за све нас… Бог Отац се јавља и каже: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Видимо Сина који прима крштење од Јована, и Духа Светога Који силази на Господа и остаје на Њему. Дакле, та Сила, тај Бог, та Истина, Бог у Три Лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети – то је наш Бог; Бог Који нас спасава, Који нас води и руководи до Царства Небеског. У даљем току Свете Литургије узнете су молитве Богу за све парохијане, за болеснике, за великог ктитора наше цркве г. Видана, његову супругу Милисавку и кћер Ђурђину, затим за упокојене, а међу њима и Слађану и Јулијану, Виданове и Милисавкине трагично настрадале кћери; и уопште за све православне хришћане. Светој Чаши приступио је не мали број причасника, а затим, по заамвоној молитви, благосиљани су славски колач и жито, које је ове године припремио Милош Филиповић са својом породицом. Током Свете Литургије, Епископ Јустин је одликовао пароха засељског јереја Дејана чином протонамесника, за досадашњи труд на Њиви Господњој. Трпезу љубави, као и много пута раније, припремили су у своме дому Видан и Милисавка Михајиловић. Током ручка, присутнима се обратио парох засељски, захваливши се пре свега Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину на доласку, на молитвама које је узнео Господу за све нас, али и на звању протонамесника, у нади да ће га уз Божију помоћ и лични труд оправдати. Благодарност је упућена и домаћинима, не само за данашњи дочек, већ за сва велика добра дела која су учинили Цркви, школи, сиромашнима и болеснима, са уздањем у Господа да ће им на само Њему знан начин узвратити у сваком добру. Поздрављено је и свештенство и сви присутни, уз молитву Богу да се и убудуће још чешће и у што већем броју оваквим поводима окупљамо. Парох засељски, протонамесник Дејан Војисављевић
Богојављење Господње у Светосавском храму у Краљеву
На празник Богојављења Господњег, када наша Света Црква прославља догађај када се Господ Исус Христос крстио у Јордану, и када се Бог Света Тројица јавио сведочећи да је настало време спасења људског рода и просвећења срца и живота потамнелих кроз Онога који Светлост од Светлости, литургијска заједница при Храму Светог Саве имала је посебну радост. Њу нам је донео умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) као велики проповедник Богочовека Христа и сведок светлости којом Он обасјава васељену. Он је саслуживао Архипастиру жичком Г. Јустину. Такође, саслуживали су и архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереј Радош Младеновић, презвитери и ђакони из братства овог храма, као и све мноштво верујућег народа Божијег према дару и служби у коју су као царско свештенство призвани кроз крштење на чијем смо се празничном извору данас сабрали. Динамизам литургијског торжества којим се одликовала ова служба Божија, био је живи дијалог свештених возгласа, напева византијског појања који је долазио са певнице и молитвеног пјенија народног сабрања. Након прочитаног предвиђеног јеванђелског одељка, који је кратак али обележен снажним сведочењем Бога Оца и Духа Светог да је Исус из Назарета истинити Син Божији, Месија и Помазаник, уследила је беседа Епископа Атанасије. Захвативши из пребогате ризнице богословља, са цветних ливада предањских истина наше Цркве, Владика је попут вредне пчеле изнео пред нас плодове свог дугогодишњег јерургијског искуства, историјских, догматских и патролошких истраживања. Присутни су имали прилику да присуствују једном сажетом предавању угледног професора емеритуса са Православног богословског факултета у Београду, а увек радо виђеног госта наше Епархије који је снажно везан за овдашње светиње и народ. Након учествовања и заједничења сабрања са свима Светима у небоземној Тајни Тела и Крви Христове, Епископи Јустин и Атанасије са свештенством и бројним присутним народом у храму и порти, принели су мољење Богу да освешта воду и кроз њу нам дарује благослов на исецељење душе и тела. У наставку препоручујемо пажњи посетилаца нашег сајта беседу Владике Атанасија коју преносимо у целости: Протонамесник Александар Р. Јевтић
Најава: 19. јануар у 09. оо – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Епископ Јустин свештенослужио у Врњачкој Бањи
У дану када се прославља Сабор 70 Светих апостола и Свети Јевстатије Српски, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је црквену заједницу у Врњачкој Бањи. Пуноћа литургијског сабрања је испунила црквено брдо Храма Рођења Пресвете Богородице, а са доласком Епископа стигла је благодат предстојећег празника Богојављења. Снежно јутро у Бањи је само употпунило благодат зимских празника. Као и увек када нам Архијереј долази и сада се братство храма радосно сабрало око евхаристијске Чаше, да узме учешћа у молитвеном сабрању пред престолом Творца. Епископу жичком Г. Јустину саслуживали су: протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Часлав Јовановић, протојереј Саша Ковачевић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, јереј Слободан Глишовић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Синиша Јовановић. Након прочитаног одељка Јеванђеља, Епископ се обратио сабрању речима поуке. Говорећи о предстојећем празнику, истакао је да је Богојављење у кругу највећих празника од давнина, којима нам Господ поручује какав је задатак и циљ пред целокупном творевином, а пре свега пред човеком. Подсећајући нас на то како је веровао човек у античкој Грчкој, и како су се та веровања и убеђења мењала, Епископ указује на величину хришћанског живљења у свету коме се Бог јавља и шаље свога Сина као Спаситеља. Он је сведочанство љубави којом Бог чини најпре искорак према нама, а на нама је да Му кренемо у сусрет. Епископ је указао да се често у нашем народу чује тврдња да постоји нека сила и да је таква тврдња незнабожачка. Из ње следи страх од непознатог. Бог није идеја, или безлични идеал. Он је Бог Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Син Божији се оваплотио, рођен је од Пресвете Дјеве Марије, крштен од стране Светог Јована Крститеља и Претече. То је личносни Бог који је ради нашег спасења извргнут руглу, пљуван, бичеван, распет на крсту, који је у трећи дан васкрсао из мртвих, узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Он нам шаље Духа Утешитеља, чијом благодаћу се ми спасавамо. Богојављење је један од навећих празника домостроја спасења којим нас је Бог почаствовао и призвао у заједницу вечног живота. Крштавајући се у Јордану Господ је показао да је дошао да испуни Закон и Пророке, али и да им дарује нови смисао који све обасјава радошћу спасења творевине у Творцу. Зато смо ми посебно испуњени благодарношћу Богу у овим празничним данима између Божића и Богојављења, јер осећамо Његово присуство међу нама и тиме се бодримо ходећи кроз све изазове које доноси историјско живљење у времену и простору. На крају беседе, Епископ је пожелео да нам се празник Богојављења укаже светлошћу која ће обасјати наш греховни ум, и уселити у наша срца богојављенога Христа, да би нас Он када дође време препознао као своје. Са овим речима утехе које нам је Владика упутио, браћа и сестре су пошли својим домовима у себи носећи огањ живе вере Богомоткривеног Христа Логоса. Ђакон Синиша Јовановић
Најава: 17. јануар у 09. оо ч. – Света Архијерејска Литургија у Врњачкој Бањи
Света Архијерејска Литургија у Чајетини
У четвртак, 14. јануара 2021. године када Света Црква прославља Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у Чајетини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош, јереји чајетински Петар Лазић и Милан Мијајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Богдан Милић. Поред верног народа чајетинског краја који је дошао да на данашњи дан у заједници буде сабран око свог Епископа, било је присутно и сестринство Манастира Дубраве са својим духовником оцем Данилом. У току Свете Литургије читане су молитвене прозбе за благословен почетак Новог лета. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио верном народу истакавши значај Светог Василија Великог за Православну Цркву, дајући кратак осврт на ток светитељевог живота. Светитељ Василије се родио у Кесарији и потиче из времена када је владао велики цар Константин. Био је изузетно цењен човек свога времена, образован и дуго се школовао у Атини, где је стекао високо образовање. Такође, у својој беседи Епископ је подсетио на значај празника Обрезања Господњег, као и шта је тај празник значио у духовном смислу када се догодио пре више од 2000 година. Епископ је навео да обрезање има духовни смисао и да наш живот треба да посветимо ходајући по путу који води ка Богу. – Данас многи прослављају јулијанску Нову годину, а то је избор сваког човека шта ће да слави. Међутим, прави хришћани прослављају празник који је посвећен Господу и Светом Василију Великом и на тај начин славе и прослављају Бога. Не треба наше славље да буде уз пуцање петарди и алкохол и да на тај начин Нова година засени и поквари ова два велика празника, већ празнике треба да прославимо онако како им и доликује, мирно и уз молитву. Због тога смо се ми данас овде и сабрали, да онако као нам и доликује прославимо Господа, рекао је Владика. У току Свете Литургије, Епископ Јустин одликовао је чајетинске јереје Петра и Милана чином протонамесника. Ђакон Богдан Милић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Божићна размишљања: Свети праведни Јосиф—љубав изнад закона“
Јутро је 7. јануара 2006. У Цркви Свете Тројице у нашем граду у току је Божићна Литургија. Бројно свештенство за време службе прати црквени хор. Тада као тринаестогодишњаку све ми је изгледало величанствено. Све до тренутка када је једном господину који је стајао тик иза мене зазвонио мобилни телефон. Схвативши у тренутку да то може да се деси и мени, извадио сам мобилни телефон из џепа и видевши да ми је звоно искључено, спокојно сам га вратио назад. Маса народа која је до тада пратила богослужење, одједном је одвратила поглед од светог олтара, тражећи ,,кривца“. Пошто су ме видели са телефоном у руци, већина посматрача је погледом ,,стрељала“ мене. И старији и млађи међу њима, нашли су ,,кривца“ који је ,,пореметио“ ред и дисциплину на богослужењу. У њиховим очима јасно сам могао да прочитам речи осуде које би ми упутили да смо били на неком другом месту. У погледу им је севао такав презир, гнев и нетрпељивост да сам пожелео да пропаднем у земљу. А онда сам угледао једну старију госпођу до мене. Она ме је потапшала по лакту и упутила благ поглед препун утехе и пропраћен осмехом. Очито да је приметила моју узнемиреност. Као да је хтела рећи: ,,Сине, све је у реду, пусти сад то. Настави да пратиш литургију и радуј се данашњем празнику—Христос се роди!“ После њеног геста, осетио сам да се бура у мојој души стишала, и да је немир потпуно ишчезао. Поново сам осетио радост због доласка Бога Љубави у овај свет и наставио да се радујем томе као мало дете. Данас 7. јануара 2021. године, сетио сам се овога догађаја од пре 15 година. Осим смеха и благодарности Богу што ми је и ове године дао да у миру и здрављу дочекам празник Христовог Рођења, пала ми је на памет једна мисао нашег највећег светитеља из прошлог века, Светог Николаја Жичког: ,,Ништа вам не вреди пост, ако љубави немате. Јер није речено Бог је пост него Бог је љубав.“ Иако су ове речи светога владике упућене хришћанима његовог времена, оне одјекују и међу данашњим нараштајем хришћана и одјекиваће у потоњим. Преко су нам потребне ове речи. Постали смо толико оптерећени правним поретком, разним законима, правилима, борбом за сопствена права, да смо потиснули, а неки нажалост и потпуно заборавили на оно главно у Христовој науци: Љубав према Богу и ближњима. Христос је и критиковао јеврејске старешине, фарисеје и књижевнике за њихово робовање слову закона и одсуство љубави. Син Божији није сишао на земљу да заведе ред и поврати слободу у тада завађеној и поробљеној јеврејској држави. Не. Бог је, по речима светих отаца, постао човек да би човек могао постао бог. Човек је саздан по икони Божијој, а та сличност човека са Богом и јесте љубав. Од времена наших прародитеља Адама и Еве и њихових синова па све до Христовог Рођења људски род учестало је заборављао на то. Христос се рађа од Дјеве Марије и Духа Светога, дакле изнад закона природе, да покаже да закон није господар већ слуга човеков и да је силаском Бога међу људе дошло време да закон, уступи место љубави. Нови Завет и прича о Рођењу почињу примерима велике љубави, пропраћене поштовањем тадашњег, Мојсијевог закона. У Еванђељу по Луки видимо Дјеву Марију како разговара са Архангелом Гаврилом, који јој саопштава радосне вести: да је од свих девојака она изабрана да буде мајка Божијега Сина. То се догодило у њеном дому у Назарету. Пре него што ће јој се јавити архангел, Дјева Марија је послушно испунила све оно што је Мојсијев закон од ње тражио: девет година је живела у храму Јерусалимском, сачувала девственост, а затим се спремала да ступи у брак, иако је желела да остане девојка до краја свог живота. Марија се веома зачудила овим речима, али из велике љубави према Богу на крају слободно прихвата његов позив одговарајући: ,,Ево слушкиње Господње—нека ми буде по речи твојој!“. И док личност Дјеве Марије и овај њен пример помиње већина хришћана, пример љубави који је показао праведни Јосиф и његову личност често као да остављамо у сенци. Међутим, управо се у личности праведнога Јосифа јасно показало да је Мојсијев (као и сваки други) закон само припрема, тј. васпитач за Христа и Његов нови савез Бога са људима, који ће бити заснован на љубави. Праведни Јосиф био је обручник Марије и њен даљи рођак. Био је столар и живео је од свог заната у галилејском граду Назарету. Био је прост, скроман и богобојажљив. По предању, најпре је живео у браку са Саломијом и имао четири сина и две кћери. После њене смрти, Јосиф је живео као удовац много година. Онда су га, по обичају, заручили његовој даљој рођаки Марији. И у сусрету са Маријом, Јосиф показује сву своју праведност али и више од праведности—човекољубље. Сазнавши да је она трудна и сумњајући да је учинила прељубу, Јосиф не само да је имао право него је и, по старозаветном закону, био дужан да Марију осуди пред целом заједницом и преда суду. Казна за прељубу била је смрт каменовањем. Његова сумња била је одраз људске природе, али је била итекако оправдана. Ко је тада могао и да помисли о зачећу од Светог Духа! Али, уместо да дигне буку, осуди Марију и учини какво насиље над њом (што би вероватно већина тадашњих мушкараца урадила), Јосиф доноси одлуку да је једноставно пусти да иде. Свестан Мојсијевог закона и његових одредби, Јосиф као да у њему проналази и испуњава одредбе које имају узвишенији смисао од оних казнених. То су одребе о љубави према ближњем: ,,Немој мрзети брата својега у срцу својем… Не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњег својега као себе самога“. Те најважније заповести Старога Завета, односно љубав према Богу и љубав према ближњима, Јосиф је на делу показао. Тридесет година након овог догађаја, Господ Исус Христос ће јавно потврдити да на овим двема заповестима лежи сав закон и пророци. Христос ће, тридесет година након праведног Јосифа, у разговору са блудницом показати да грешника не треба осуђивати и кажњавати смрћу, већ, како каже Свети Јустин Ћелијски ,,треба тананим маказама еванђелског човекољубља одвојити у њему
Најава: 14. јануар у 09.оо ч – Света Архијерејска Литургија у Чајетини
О два типа послушности
“Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Какво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“. Владета Јеротић
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Песник, родољуб, витез, владика…“
У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо? Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети. У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“. Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара. Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да: ,,И цијели ови беспореци По поретку неком сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује.“ Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“. Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ. У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“ Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 22. јануар 2021. године
Света Архијерејска Литургија на Јовандан у Засељу
Прослављајући своју славу Сабор Светог Јована Крститеља, храм у Засељу са својим верним народом из околине, имао је велики благослов да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Епископу су саслуживали архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, парох засељски јереј Дејан Војисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон пожешки Михајло Живковић. Још један од повода за данашње сабрање јесте и освећење живописа припрате чији је ктитор г. Видан Михајиловић из Каленића. Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јустин је поучио сабрани народ о улози и величини Светог Јована Крститеља, највећег међу рођеним од жена, рекавши: – Сам Јован Претеча и Крститељ Господњи, беше веза између Старог и Новог Завета. Стари Завет је био педагогија за Христа, припрема за Христа. У Старом Завету, кроз Мојсијев Закон, у десет Заповести, уређен је однос народа према Богу и однос једних према другима. Господ Исус Христос собом доноси Нови Савез, Савез у љубави; десет Заповести свео је на две заповести Божије о љубави према Богу и ближњему. Наравно, и даље важи Закон у нашој хришћанској вери: не убиј, не чини прељубу, оно што не желиш да чине теби не чини ни ти другоме. Практично, Господ је потенцирао да су две заповести суштинске: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе. Владика је даље беседио о значају Јовановог крштења за опраштање грехова, коме и сам Богочовек Исус Христос долази да „испуни сваку правду“: – Тај догађај на реци Јордану јесте нова светлост, нови почетак за све нас… Бог Отац се јавља и каже: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Видимо Сина који прима крштење од Јована, и Духа Светога Који силази на Господа и остаје на Њему. Дакле, та Сила, тај Бог, та Истина, Бог у Три Лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети – то је наш Бог; Бог Који нас спасава, Који нас води и руководи до Царства Небеског. У даљем току Свете Литургије узнете су молитве Богу за све парохијане, за болеснике, за великог ктитора наше цркве г. Видана, његову супругу Милисавку и кћер Ђурђину, затим за упокојене, а међу њима и Слађану и Јулијану, Виданове и Милисавкине трагично настрадале кћери; и уопште за све православне хришћане. Светој Чаши приступио је не мали број причасника, а затим, по заамвоној молитви, благосиљани су славски колач и жито, које је ове године припремио Милош Филиповић са својом породицом. Током Свете Литургије, Епископ Јустин је одликовао пароха засељског јереја Дејана чином протонамесника, за досадашњи труд на Њиви Господњој. Трпезу љубави, као и много пута раније, припремили су у своме дому Видан и Милисавка Михајиловић. Током ручка, присутнима се обратио парох засељски, захваливши се пре свега Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину на доласку, на молитвама које је узнео Господу за све нас, али и на звању протонамесника, у нади да ће га уз Божију помоћ и лични труд оправдати. Благодарност је упућена и домаћинима, не само за данашњи дочек, већ за сва велика добра дела која су учинили Цркви, школи, сиромашнима и болеснима, са уздањем у Господа да ће им на само Њему знан начин узвратити у сваком добру. Поздрављено је и свештенство и сви присутни, уз молитву Богу да се и убудуће још чешће и у што већем броју оваквим поводима окупљамо. Парох засељски, протонамесник Дејан Војисављевић
Богојављење Господње у Светосавском храму у Краљеву
На празник Богојављења Господњег, када наша Света Црква прославља догађај када се Господ Исус Христос крстио у Јордану, и када се Бог Света Тројица јавио сведочећи да је настало време спасења људског рода и просвећења срца и живота потамнелих кроз Онога који Светлост од Светлости, литургијска заједница при Храму Светог Саве имала је посебну радост. Њу нам је донео умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) као велики проповедник Богочовека Христа и сведок светлости којом Он обасјава васељену. Он је саслуживао Архипастиру жичком Г. Јустину. Такође, саслуживали су и архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереј Радош Младеновић, презвитери и ђакони из братства овог храма, као и све мноштво верујућег народа Божијег према дару и служби у коју су као царско свештенство призвани кроз крштење на чијем смо се празничном извору данас сабрали. Динамизам литургијског торжества којим се одликовала ова служба Божија, био је живи дијалог свештених возгласа, напева византијског појања који је долазио са певнице и молитвеног пјенија народног сабрања. Након прочитаног предвиђеног јеванђелског одељка, који је кратак али обележен снажним сведочењем Бога Оца и Духа Светог да је Исус из Назарета истинити Син Божији, Месија и Помазаник, уследила је беседа Епископа Атанасије. Захвативши из пребогате ризнице богословља, са цветних ливада предањских истина наше Цркве, Владика је попут вредне пчеле изнео пред нас плодове свог дугогодишњег јерургијског искуства, историјских, догматских и патролошких истраживања. Присутни су имали прилику да присуствују једном сажетом предавању угледног професора емеритуса са Православног богословског факултета у Београду, а увек радо виђеног госта наше Епархије који је снажно везан за овдашње светиње и народ. Након учествовања и заједничења сабрања са свима Светима у небоземној Тајни Тела и Крви Христове, Епископи Јустин и Атанасије са свештенством и бројним присутним народом у храму и порти, принели су мољење Богу да освешта воду и кроз њу нам дарује благослов на исецељење душе и тела. У наставку препоручујемо пажњи посетилаца нашег сајта беседу Владике Атанасија коју преносимо у целости: Протонамесник Александар Р. Јевтић
Најава: 19. јануар у 09. оо – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Епископ Јустин свештенослужио у Врњачкој Бањи
У дану када се прославља Сабор 70 Светих апостола и Свети Јевстатије Српски, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је црквену заједницу у Врњачкој Бањи. Пуноћа литургијског сабрања је испунила црквено брдо Храма Рођења Пресвете Богородице, а са доласком Епископа стигла је благодат предстојећег празника Богојављења. Снежно јутро у Бањи је само употпунило благодат зимских празника. Као и увек када нам Архијереј долази и сада се братство храма радосно сабрало око евхаристијске Чаше, да узме учешћа у молитвеном сабрању пред престолом Творца. Епископу жичком Г. Јустину саслуживали су: протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Часлав Јовановић, протојереј Саша Ковачевић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, јереј Слободан Глишовић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Синиша Јовановић. Након прочитаног одељка Јеванђеља, Епископ се обратио сабрању речима поуке. Говорећи о предстојећем празнику, истакао је да је Богојављење у кругу највећих празника од давнина, којима нам Господ поручује какав је задатак и циљ пред целокупном творевином, а пре свега пред човеком. Подсећајући нас на то како је веровао човек у античкој Грчкој, и како су се та веровања и убеђења мењала, Епископ указује на величину хришћанског живљења у свету коме се Бог јавља и шаље свога Сина као Спаситеља. Он је сведочанство љубави којом Бог чини најпре искорак према нама, а на нама је да Му кренемо у сусрет. Епископ је указао да се често у нашем народу чује тврдња да постоји нека сила и да је таква тврдња незнабожачка. Из ње следи страх од непознатог. Бог није идеја, или безлични идеал. Он је Бог Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Син Божији се оваплотио, рођен је од Пресвете Дјеве Марије, крштен од стране Светог Јована Крститеља и Претече. То је личносни Бог који је ради нашег спасења извргнут руглу, пљуван, бичеван, распет на крсту, који је у трећи дан васкрсао из мртвих, узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Он нам шаље Духа Утешитеља, чијом благодаћу се ми спасавамо. Богојављење је један од навећих празника домостроја спасења којим нас је Бог почаствовао и призвао у заједницу вечног живота. Крштавајући се у Јордану Господ је показао да је дошао да испуни Закон и Пророке, али и да им дарује нови смисао који све обасјава радошћу спасења творевине у Творцу. Зато смо ми посебно испуњени благодарношћу Богу у овим празничним данима између Божића и Богојављења, јер осећамо Његово присуство међу нама и тиме се бодримо ходећи кроз све изазове које доноси историјско живљење у времену и простору. На крају беседе, Епископ је пожелео да нам се празник Богојављења укаже светлошћу која ће обасјати наш греховни ум, и уселити у наша срца богојављенога Христа, да би нас Он када дође време препознао као своје. Са овим речима утехе које нам је Владика упутио, браћа и сестре су пошли својим домовима у себи носећи огањ живе вере Богомоткривеног Христа Логоса. Ђакон Синиша Јовановић
Најава: 17. јануар у 09. оо ч. – Света Архијерејска Литургија у Врњачкој Бањи
Света Архијерејска Литургија у Чајетини
У четвртак, 14. јануара 2021. године када Света Црква прославља Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у Чајетини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош, јереји чајетински Петар Лазић и Милан Мијајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Богдан Милић. Поред верног народа чајетинског краја који је дошао да на данашњи дан у заједници буде сабран око свог Епископа, било је присутно и сестринство Манастира Дубраве са својим духовником оцем Данилом. У току Свете Литургије читане су молитвене прозбе за благословен почетак Новог лета. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио верном народу истакавши значај Светог Василија Великог за Православну Цркву, дајући кратак осврт на ток светитељевог живота. Светитељ Василије се родио у Кесарији и потиче из времена када је владао велики цар Константин. Био је изузетно цењен човек свога времена, образован и дуго се школовао у Атини, где је стекао високо образовање. Такође, у својој беседи Епископ је подсетио на значај празника Обрезања Господњег, као и шта је тај празник значио у духовном смислу када се догодио пре више од 2000 година. Епископ је навео да обрезање има духовни смисао и да наш живот треба да посветимо ходајући по путу који води ка Богу. – Данас многи прослављају јулијанску Нову годину, а то је избор сваког човека шта ће да слави. Међутим, прави хришћани прослављају празник који је посвећен Господу и Светом Василију Великом и на тај начин славе и прослављају Бога. Не треба наше славље да буде уз пуцање петарди и алкохол и да на тај начин Нова година засени и поквари ова два велика празника, већ празнике треба да прославимо онако како им и доликује, мирно и уз молитву. Због тога смо се ми данас овде и сабрали, да онако као нам и доликује прославимо Господа, рекао је Владика. У току Свете Литургије, Епископ Јустин одликовао је чајетинске јереје Петра и Милана чином протонамесника. Ђакон Богдан Милић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Божићна размишљања: Свети праведни Јосиф—љубав изнад закона“
Јутро је 7. јануара 2006. У Цркви Свете Тројице у нашем граду у току је Божићна Литургија. Бројно свештенство за време службе прати црквени хор. Тада као тринаестогодишњаку све ми је изгледало величанствено. Све до тренутка када је једном господину који је стајао тик иза мене зазвонио мобилни телефон. Схвативши у тренутку да то може да се деси и мени, извадио сам мобилни телефон из џепа и видевши да ми је звоно искључено, спокојно сам га вратио назад. Маса народа која је до тада пратила богослужење, одједном је одвратила поглед од светог олтара, тражећи ,,кривца“. Пошто су ме видели са телефоном у руци, већина посматрача је погледом ,,стрељала“ мене. И старији и млађи међу њима, нашли су ,,кривца“ који је ,,пореметио“ ред и дисциплину на богослужењу. У њиховим очима јасно сам могао да прочитам речи осуде које би ми упутили да смо били на неком другом месту. У погледу им је севао такав презир, гнев и нетрпељивост да сам пожелео да пропаднем у земљу. А онда сам угледао једну старију госпођу до мене. Она ме је потапшала по лакту и упутила благ поглед препун утехе и пропраћен осмехом. Очито да је приметила моју узнемиреност. Као да је хтела рећи: ,,Сине, све је у реду, пусти сад то. Настави да пратиш литургију и радуј се данашњем празнику—Христос се роди!“ После њеног геста, осетио сам да се бура у мојој души стишала, и да је немир потпуно ишчезао. Поново сам осетио радост због доласка Бога Љубави у овај свет и наставио да се радујем томе као мало дете. Данас 7. јануара 2021. године, сетио сам се овога догађаја од пре 15 година. Осим смеха и благодарности Богу што ми је и ове године дао да у миру и здрављу дочекам празник Христовог Рођења, пала ми је на памет једна мисао нашег највећег светитеља из прошлог века, Светог Николаја Жичког: ,,Ништа вам не вреди пост, ако љубави немате. Јер није речено Бог је пост него Бог је љубав.“ Иако су ове речи светога владике упућене хришћанима његовог времена, оне одјекују и међу данашњим нараштајем хришћана и одјекиваће у потоњим. Преко су нам потребне ове речи. Постали смо толико оптерећени правним поретком, разним законима, правилима, борбом за сопствена права, да смо потиснули, а неки нажалост и потпуно заборавили на оно главно у Христовој науци: Љубав према Богу и ближњима. Христос је и критиковао јеврејске старешине, фарисеје и књижевнике за њихово робовање слову закона и одсуство љубави. Син Божији није сишао на земљу да заведе ред и поврати слободу у тада завађеној и поробљеној јеврејској држави. Не. Бог је, по речима светих отаца, постао човек да би човек могао постао бог. Човек је саздан по икони Божијој, а та сличност човека са Богом и јесте љубав. Од времена наших прародитеља Адама и Еве и њихових синова па све до Христовог Рођења људски род учестало је заборављао на то. Христос се рађа од Дјеве Марије и Духа Светога, дакле изнад закона природе, да покаже да закон није господар већ слуга човеков и да је силаском Бога међу људе дошло време да закон, уступи место љубави. Нови Завет и прича о Рођењу почињу примерима велике љубави, пропраћене поштовањем тадашњег, Мојсијевог закона. У Еванђељу по Луки видимо Дјеву Марију како разговара са Архангелом Гаврилом, који јој саопштава радосне вести: да је од свих девојака она изабрана да буде мајка Божијега Сина. То се догодило у њеном дому у Назарету. Пре него што ће јој се јавити архангел, Дјева Марија је послушно испунила све оно што је Мојсијев закон од ње тражио: девет година је живела у храму Јерусалимском, сачувала девственост, а затим се спремала да ступи у брак, иако је желела да остане девојка до краја свог живота. Марија се веома зачудила овим речима, али из велике љубави према Богу на крају слободно прихвата његов позив одговарајући: ,,Ево слушкиње Господње—нека ми буде по речи твојој!“. И док личност Дјеве Марије и овај њен пример помиње већина хришћана, пример љубави који је показао праведни Јосиф и његову личност често као да остављамо у сенци. Међутим, управо се у личности праведнога Јосифа јасно показало да је Мојсијев (као и сваки други) закон само припрема, тј. васпитач за Христа и Његов нови савез Бога са људима, који ће бити заснован на љубави. Праведни Јосиф био је обручник Марије и њен даљи рођак. Био је столар и живео је од свог заната у галилејском граду Назарету. Био је прост, скроман и богобојажљив. По предању, најпре је живео у браку са Саломијом и имао четири сина и две кћери. После њене смрти, Јосиф је живео као удовац много година. Онда су га, по обичају, заручили његовој даљој рођаки Марији. И у сусрету са Маријом, Јосиф показује сву своју праведност али и више од праведности—човекољубље. Сазнавши да је она трудна и сумњајући да је учинила прељубу, Јосиф не само да је имао право него је и, по старозаветном закону, био дужан да Марију осуди пред целом заједницом и преда суду. Казна за прељубу била је смрт каменовањем. Његова сумња била је одраз људске природе, али је била итекако оправдана. Ко је тада могао и да помисли о зачећу од Светог Духа! Али, уместо да дигне буку, осуди Марију и учини какво насиље над њом (што би вероватно већина тадашњих мушкараца урадила), Јосиф доноси одлуку да је једноставно пусти да иде. Свестан Мојсијевог закона и његових одредби, Јосиф као да у њему проналази и испуњава одредбе које имају узвишенији смисао од оних казнених. То су одребе о љубави према ближњем: ,,Немој мрзети брата својега у срцу својем… Не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњег својега као себе самога“. Те најважније заповести Старога Завета, односно љубав према Богу и љубав према ближњима, Јосиф је на делу показао. Тридесет година након овог догађаја, Господ Исус Христос ће јавно потврдити да на овим двема заповестима лежи сав закон и пророци. Христос ће, тридесет година након праведног Јосифа, у разговору са блудницом показати да грешника не треба осуђивати и кажњавати смрћу, већ, како каже Свети Јустин Ћелијски ,,треба тананим маказама еванђелског човекољубља одвојити у њему