Краљево: Међународни дан дечије књиге
Међународни дан дечије књиге установљен је пре више од пола века. Обележава се 2. априла на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, данског књижевника и прослављеног писца за децу. Да књига не познаје границе и препреке, да шири љубав и пријатељства, сви љубитељи добре писане речи знају. У време светске здравствене кризе, када нас епидемија држи у кући, књига је одличан начин да се проведе квалитетно време. А први зраци сунца, буђење природе и књига могу бити добитна комбинација. Ученици 3/1 ОШ ,,Вук Караџић“ су са учитељицом Весном Ристовић и њиховим наставником верске наставе, одлучили да Дан књиге проведу поред наших дивних река – са књигом у руци. Рецитовали су стихове о реци, школи, селу, природи. У школском дворишту им се придружило и неколико другова и другарица из првог и другог разреда, тако да смо у свет бајке и књиге запловили другарски. Уз поштовање свих мера прописаних услед епидемије, нашли смо начина да се дружимо, радујемо, читамо поред реке. Доказали смо да волимо писану реч, своју реку, своју школу, свој завичај. Не можеш да заволиш туђе док прво не научиш да волиш и чуваш своје – природу, књигу, школу, породицу, људе… Вероучитељ Марко Јоргић
Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, Цртице о сазависности
Сазависна особа је она која дозвољава да поступци других људи имају одлучујући значај у њеном животу и зато покушава да контролише њихове поступке. Таква особа проналази људе које може да жали и спасава, улази са њима у болесне и деструктивне односе постајући на тај начин жртва тих односа. Она не живи својим животом, већ опслужује зависност ближњег, помажући му да се зависност још више развија. Јасно је да је зависност болест читаве породице. Породицу бисмо могли да упоредимо са системом који оптимално функционише само онда када су сви чланови релативно здрави. У породици у којој постоји зависник (од дроге, алкохола, патолошког коцкања итд.) читав систем је поремећен. Овом приликом ћемо пажњу усмерити не на зависника за кога се зна да је болестан, већ на чланове породице који такође пате од једне подмуклије болести које најчешће нису ни свесни, а која се често теже и лечи – сазависности. Сазависници често виде себе као ,,спасиоце“ јер свог ближњег спасавају од полиције, плаћају његове дугове, упорно га шаљу на лечење против његове воље. Они уместо њега решавају гомилу проблема тако да зависник губи осећај за реалност и не осећа на себи последице своје злоупотребе, већ му се чини да проблема и нема. Дешава се чак и да иду толико далеко да када зависник одлучи да мора да се лечи и обрати се за помоћ стручном лицу ближњи упуте овакав коментар: ,,Јеси ли нормалан?! Бићеш обележен заувек и нико неће хтети да те прими на посао.“ Оваквим и сличним коментарима који су, верујте, прилично чести, ови људи себе сврставају у саучеснике који испољавају нешто што само личи на бригу и љубав али је далеко и од једног и од другог. Таквим понашањем код зависника се гуши савест, одговорност, искреност и здрава комуникација управо због особености породице где је зависност ,,сазревала.“ У првом реду људи блиски зависнику би требало да се изборе од патолошке потребе да живе живот другог човека. Илустративан је случај једне супруге алкохоличара која је почела да се жали на своје стање када је муж престао да пије, почео да се бави спортом и када му је кренуло на послу. Почела је да се жали да је њено стање као код зависника који престане да користи супстанце – криза. На терапији је навела да се осећа као да су је претукли палицама, није у стању да себи нађе место и не зна како даље да живи – ,,било је боље док је пио.“ У вишегодишњој борби без јасног плана како да помогну зависнику ближњи су изгубили себе. Не познају своје потребе, од силне бриге нарушили су здравље, тешко им је да издвоје време само за себе, преузимају превелику одговорност, разједа их осећање кривице, тешко им је да живе свој живот… Опсесивно-компулсивним понашањем покушавају да контролишу зависника – претресају му џепове, загледају зенице, прислушкују телефонске разговоре, прате га, међутим ситуација се и даље не поправља. Упркос чињеници да све то изнова и изнова није доносило жељене резултате, ближњи су изнова покушавали да преузму контролу над зависношћу особе и целом ситуацијом како би је променили по сопственој жељи. Другачије нису умели, за други начин нису знали. Парадоксално али ипак лековито и за једне и за друге је признавање немоћи пред проблемом. Немоћ која не значи попуштање у свему нити губљење наде или одустајање од покушаја да се нешто учини. Немоћ значи да ближњи морају што више да разоткрију проблем и да потраже помоћ споља! Лековита је и активна нада у виду преузимања корака за поновно успостављање здравих породичних односа и стварање услова који могу помоћи да се зависник мотивише на опоравак. Прави пут би подразумевао равноправну поделу одговорности, поштовање међусобних граница, признавања личне одговорности за своје поступке и понашање, пут отворене комуникације и слободе. То је изузетно тешко постићи, али уз помоћ споља помаци су могући. Оно што ближњи треба да раде је да покажу тзв. тврду љубав која након признавања немоћи подразумева обраћање за помоћ свемоћном Богу, пажљив однос према унутрашњем свету зависника, али и свест о сопственим потребама и осећањима које други треба да поштују. Ближњи мора да се потруди да учини све што зависи од њега, али и да очекује од сина/ћерке/супруга учешће у животу породице. Није добро спасавати их из невоља већ је важно допустити да осете последице својих поступака и да сами носе своје бреме. Тврда љубав подразумева и контактирање полиције када је то неопходно, недавање новца, улажење у расправе и чврсто истрајавање на поштовању јасних граница (успостављајући границе, истовремено пребацујете одговорност за живот зависника у његове руке). Испада да тек када ваш циљ престане да буде промена зависног рођака, и када се појаве нови смисао и стварни циљеви који нису повезани са животом зависника – он ће тада имати стварне шансе да се промени. Свакако треба примењивати и савет Светог Порфирија Кавсокаливита који је упутио мајкама које васпитавају децу: “Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изаћи ће на друго.“ Дипл. психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. април 2021. године
Свети Јаков Цаликис, О посту
„Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година. Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио. Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна. Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио. Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао: ‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји. Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 – 18).“ Старац Јаков Цаликис Извор: dodjiividi.blogspot.com
Канонска посета Епископа Јустина Горњем Милановцу
У недељу 28. марта, Епископ жички Г. Јустин, поводом редовне канонске посете, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина цркве у Горњем Милановцу, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, протојереј Милан Мионић, протонамесник Здравко Николић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Симић. Након што је прочитано Еванђеље, Епископ Јустин се у својој беседи обратио верном народу осврћући се у почетним тачкама на Васкршњи пост и његов значај. Преосвећени је нагласио значај централне личности хришћанства, Богочовека Исуса Христа као Онога Кога сваки верујући треба подражавати приликом подвига поста. Христос је својим Оваплоћењем према речима Владике „узео најприснију заједницу са човеком, узео је људско тело, наше тело, пало тело, осим греха и понео га. Са тим телом, прошао је Голготу, Распеће, Погребење, али и славно Васкрсење и седење са десне стране Бога Оца. То Господ Бог нама стално на Литургији говори.“ Истичући ову најбитнију истину Преосвећени поучава да је она стално присутна у литургијском сабрању где смо сви удови једнога Тела Господа Исуса Христа. У даљем току своје беседе Епископ је направио осврт на јеванђелску причу о четворици људи који су носили одузетога и парализованог човека. Након што су га показали Господу Христу Он је човека ослободио грехова, те је тако и оздравио. Овде је Преосвећени све поново подсетио на божанску силу Господњу којој је све могуће, а такође и онима који иду путем Крста. У завршном делу своје беседе Владика је истакао важност још једне личности – Светог Григорија Паламе, кога Црква прославља са посебним поштовањем ове седмице. Угледајући се на Господа Исуса Христа, најсветијег Пастира, један од највећих пастира наше Цркве био је управо Свети Григорије. Народ је поучен о историјским околностима у којима је светитељ живео, као и о исихастичком спору који се тицао богопознања и Исусове молитве. Богопознање је могуће „молитвом, и то тако што ћемо душу своју, ум свој сав предати срцу, јер из срца долазе разне помисли зле и добре и срце је обиталиште Безграничног, ту је Његово место.“ Молитва у исихастичкој пракси гласи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Управо том молитвом исихасти монаси су, по речима Епископа, „заслађивали унутрашњост природе своје, умиривали срце своје, душу своју, ум свој, да се не мету око житељских брига и светлости и сладости овога света, јер нама је припремљен други, будући свет, у коме нема жалости, нема болести, нема смрти, нема преваре и лажи, него је тамо живот са свима Светима у Господу Богу.“ Након поуке о исихастичкој молитви Владика Јустин је указао на сталну актуелност исте и у 21. веку, те да је она једно од духовних помагала ка достизању Царства Небеског. На самом крају беседе, Владика је изнео своју молитвену наду да сви заједно у овом посту изађемо „бољи и светлији славећи Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и на сву вечност. Амин“. По завршетку Свете Литургије уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремила братија храма. Старешина храма протојереј Миодраг Анђелић том приликом свечано се обратио Епископу Јустину, свештенству и вернима исказујући своју захвалност пре свега Преосвећеном због пастирске бриге и посете, али и свима осталима који су узели учешћа у заједници љубави. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Н.Успенски, О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова
Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, тј. у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. „Није нимало опасно“, писао је он, „ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком – то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава“(Писмо 89, Кесарији). Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: „Неће ли он (то јест муж-паганин – прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?“(Посланица жени). Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући (Стромате 1). Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: „Добро је и прекорисно“ – пише он – „сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: „Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни“ … Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе причешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади“(Писмо Кесарији). У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти (Живот Светог Василија). Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања (Надгробно слово Горгонији). Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: „Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања ( – Св. Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси.“ Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде. Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани „у прекој потреби“ могу причестити умируће. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву, где је оно постојало закључно са XVII веком. Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана – о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени „која је пошла сусетки да би се причестила“ (Духовни луг). Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуал-ног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год.). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш…. После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: „Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје…“. Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај „минимум“ без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христос није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: „Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов
Најава: 28. март у 09.00 – Света Архијерејска Литургија у Г. Милановцу
Свети Григорије Палама, Пост – уздржање душом и телом
(…) Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју)
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Мобилни телефон и наше време“
Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност. У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона. Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже. Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава. У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона. Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима. Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему. Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи. И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. март 2021. године
Протојереј Александар Шмеман: Литургија Пређеосвећених Дарова
Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење Свете Литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству“. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспект православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним
Недеља Православља у Манастиру Жичи
У прву недељу Часнога поста, на дан када наша Света Црква празнује Недељу Православља, дан када се слави спомен васпостављања поштовања икона 843. године, за време царице Теодоре и патријарха Методија, после дугог гоњења икона у VIII и IX веку, у Манастиру Жичи сестринство, свештенство и верни народ са радошћу су дочекали свога Архипастира Епископа жичког господина Јустина. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење архимандритȃ Дамјана (Цветковића), Јакова (Лазовића) и Саве (Илића), протојереја-ставрофорȃ Лазара Васиљевића и Ненада Илића, протонамесникȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра Грујовића. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је након Светог Причешћа у својој беседи најпре изложио значај данашњег празника, будући да се овај дан сматра победом истине и благочешћа. Осврнувши се на дугу историју православне вере, изложио је да поштовање икона датира још из времена Убруса Вероникиног, који је осликао лик Господњи, чиме нам је показано да смо ми заправо иконе Божије и да смо, као круна Божјег стварања, створени по лику и подобију Божјем. Потом је Владика Јустин верном народу протумачио данашње Јеванђеље које говори о догађају када је Господ призвао Филипа, и реченицом из овог зачала: „Дођи и види!“ извео поуку да смо сви ми позвани да дођемо и видимо, окусимо и опипамо и да се опитно уверимо да је Господ благи Бог и истинити човек. У својој беседи, Епископ жички је, изневши саму срж наше вере, рекао да је Православље право осећање, виђење и доживљај истинитог Бога, онаквог какав Он јесте – силан, који чини чудеса; а највеће Његово чудо је да је Он из Своје превелике љубави према човеку учинио да Син Божји преко Пресвете Богородице прими људско тело и да се оваплоти као Богочовек. Закључивши своју беседу, Владика је охрабрио народ да истраје у свом подвигу поста, свагда се сећајући да ми имамо светлост живота само када смо у Господу и да то треба увек да имамо на уму, јер нам је Господ дао силу, благодат и моћ да победимо све недаће и сва искушења. На многаја љета, Владико Свети! Сестринство Манастира Жича
Краљево: Међународни дан дечије књиге
Међународни дан дечије књиге установљен је пре више од пола века. Обележава се 2. априла на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, данског књижевника и прослављеног писца за децу. Да књига не познаје границе и препреке, да шири љубав и пријатељства, сви љубитељи добре писане речи знају. У време светске здравствене кризе, када нас епидемија држи у кући, књига је одличан начин да се проведе квалитетно време. А први зраци сунца, буђење природе и књига могу бити добитна комбинација. Ученици 3/1 ОШ ,,Вук Караџић“ су са учитељицом Весном Ристовић и њиховим наставником верске наставе, одлучили да Дан књиге проведу поред наших дивних река – са књигом у руци. Рецитовали су стихове о реци, школи, селу, природи. У школском дворишту им се придружило и неколико другова и другарица из првог и другог разреда, тако да смо у свет бајке и књиге запловили другарски. Уз поштовање свих мера прописаних услед епидемије, нашли смо начина да се дружимо, радујемо, читамо поред реке. Доказали смо да волимо писану реч, своју реку, своју школу, свој завичај. Не можеш да заволиш туђе док прво не научиш да волиш и чуваш своје – природу, књигу, школу, породицу, људе… Вероучитељ Марко Јоргић
Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, Цртице о сазависности
Сазависна особа је она која дозвољава да поступци других људи имају одлучујући значај у њеном животу и зато покушава да контролише њихове поступке. Таква особа проналази људе које може да жали и спасава, улази са њима у болесне и деструктивне односе постајући на тај начин жртва тих односа. Она не живи својим животом, већ опслужује зависност ближњег, помажући му да се зависност још више развија. Јасно је да је зависност болест читаве породице. Породицу бисмо могли да упоредимо са системом који оптимално функционише само онда када су сви чланови релативно здрави. У породици у којој постоји зависник (од дроге, алкохола, патолошког коцкања итд.) читав систем је поремећен. Овом приликом ћемо пажњу усмерити не на зависника за кога се зна да је болестан, већ на чланове породице који такође пате од једне подмуклије болести које најчешће нису ни свесни, а која се често теже и лечи – сазависности. Сазависници често виде себе као ,,спасиоце“ јер свог ближњег спасавају од полиције, плаћају његове дугове, упорно га шаљу на лечење против његове воље. Они уместо њега решавају гомилу проблема тако да зависник губи осећај за реалност и не осећа на себи последице своје злоупотребе, већ му се чини да проблема и нема. Дешава се чак и да иду толико далеко да када зависник одлучи да мора да се лечи и обрати се за помоћ стручном лицу ближњи упуте овакав коментар: ,,Јеси ли нормалан?! Бићеш обележен заувек и нико неће хтети да те прими на посао.“ Оваквим и сличним коментарима који су, верујте, прилично чести, ови људи себе сврставају у саучеснике који испољавају нешто што само личи на бригу и љубав али је далеко и од једног и од другог. Таквим понашањем код зависника се гуши савест, одговорност, искреност и здрава комуникација управо због особености породице где је зависност ,,сазревала.“ У првом реду људи блиски зависнику би требало да се изборе од патолошке потребе да живе живот другог човека. Илустративан је случај једне супруге алкохоличара која је почела да се жали на своје стање када је муж престао да пије, почео да се бави спортом и када му је кренуло на послу. Почела је да се жали да је њено стање као код зависника који престане да користи супстанце – криза. На терапији је навела да се осећа као да су је претукли палицама, није у стању да себи нађе место и не зна како даље да живи – ,,било је боље док је пио.“ У вишегодишњој борби без јасног плана како да помогну зависнику ближњи су изгубили себе. Не познају своје потребе, од силне бриге нарушили су здравље, тешко им је да издвоје време само за себе, преузимају превелику одговорност, разједа их осећање кривице, тешко им је да живе свој живот… Опсесивно-компулсивним понашањем покушавају да контролишу зависника – претресају му џепове, загледају зенице, прислушкују телефонске разговоре, прате га, међутим ситуација се и даље не поправља. Упркос чињеници да све то изнова и изнова није доносило жељене резултате, ближњи су изнова покушавали да преузму контролу над зависношћу особе и целом ситуацијом како би је променили по сопственој жељи. Другачије нису умели, за други начин нису знали. Парадоксално али ипак лековито и за једне и за друге је признавање немоћи пред проблемом. Немоћ која не значи попуштање у свему нити губљење наде или одустајање од покушаја да се нешто учини. Немоћ значи да ближњи морају што више да разоткрију проблем и да потраже помоћ споља! Лековита је и активна нада у виду преузимања корака за поновно успостављање здравих породичних односа и стварање услова који могу помоћи да се зависник мотивише на опоравак. Прави пут би подразумевао равноправну поделу одговорности, поштовање међусобних граница, признавања личне одговорности за своје поступке и понашање, пут отворене комуникације и слободе. То је изузетно тешко постићи, али уз помоћ споља помаци су могући. Оно што ближњи треба да раде је да покажу тзв. тврду љубав која након признавања немоћи подразумева обраћање за помоћ свемоћном Богу, пажљив однос према унутрашњем свету зависника, али и свест о сопственим потребама и осећањима које други треба да поштују. Ближњи мора да се потруди да учини све што зависи од њега, али и да очекује од сина/ћерке/супруга учешће у животу породице. Није добро спасавати их из невоља већ је важно допустити да осете последице својих поступака и да сами носе своје бреме. Тврда љубав подразумева и контактирање полиције када је то неопходно, недавање новца, улажење у расправе и чврсто истрајавање на поштовању јасних граница (успостављајући границе, истовремено пребацујете одговорност за живот зависника у његове руке). Испада да тек када ваш циљ престане да буде промена зависног рођака, и када се појаве нови смисао и стварни циљеви који нису повезани са животом зависника – он ће тада имати стварне шансе да се промени. Свакако треба примењивати и савет Светог Порфирија Кавсокаливита који је упутио мајкама које васпитавају децу: “Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изаћи ће на друго.“ Дипл. психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. април 2021. године
Свети Јаков Цаликис, О посту
„Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година. Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио. Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна. Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио. Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао: ‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји. Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 – 18).“ Старац Јаков Цаликис Извор: dodjiividi.blogspot.com
Канонска посета Епископа Јустина Горњем Милановцу
У недељу 28. марта, Епископ жички Г. Јустин, поводом редовне канонске посете, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина цркве у Горњем Милановцу, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, протојереј Милан Мионић, протонамесник Здравко Николић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Симић. Након што је прочитано Еванђеље, Епископ Јустин се у својој беседи обратио верном народу осврћући се у почетним тачкама на Васкршњи пост и његов значај. Преосвећени је нагласио значај централне личности хришћанства, Богочовека Исуса Христа као Онога Кога сваки верујући треба подражавати приликом подвига поста. Христос је својим Оваплоћењем према речима Владике „узео најприснију заједницу са човеком, узео је људско тело, наше тело, пало тело, осим греха и понео га. Са тим телом, прошао је Голготу, Распеће, Погребење, али и славно Васкрсење и седење са десне стране Бога Оца. То Господ Бог нама стално на Литургији говори.“ Истичући ову најбитнију истину Преосвећени поучава да је она стално присутна у литургијском сабрању где смо сви удови једнога Тела Господа Исуса Христа. У даљем току своје беседе Епископ је направио осврт на јеванђелску причу о четворици људи који су носили одузетога и парализованог човека. Након што су га показали Господу Христу Он је човека ослободио грехова, те је тако и оздравио. Овде је Преосвећени све поново подсетио на божанску силу Господњу којој је све могуће, а такође и онима који иду путем Крста. У завршном делу своје беседе Владика је истакао важност још једне личности – Светог Григорија Паламе, кога Црква прославља са посебним поштовањем ове седмице. Угледајући се на Господа Исуса Христа, најсветијег Пастира, један од највећих пастира наше Цркве био је управо Свети Григорије. Народ је поучен о историјским околностима у којима је светитељ живео, као и о исихастичком спору који се тицао богопознања и Исусове молитве. Богопознање је могуће „молитвом, и то тако што ћемо душу своју, ум свој сав предати срцу, јер из срца долазе разне помисли зле и добре и срце је обиталиште Безграничног, ту је Његово место.“ Молитва у исихастичкој пракси гласи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Управо том молитвом исихасти монаси су, по речима Епископа, „заслађивали унутрашњост природе своје, умиривали срце своје, душу своју, ум свој, да се не мету око житељских брига и светлости и сладости овога света, јер нама је припремљен други, будући свет, у коме нема жалости, нема болести, нема смрти, нема преваре и лажи, него је тамо живот са свима Светима у Господу Богу.“ Након поуке о исихастичкој молитви Владика Јустин је указао на сталну актуелност исте и у 21. веку, те да је она једно од духовних помагала ка достизању Царства Небеског. На самом крају беседе, Владика је изнео своју молитвену наду да сви заједно у овом посту изађемо „бољи и светлији славећи Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и на сву вечност. Амин“. По завршетку Свете Литургије уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремила братија храма. Старешина храма протојереј Миодраг Анђелић том приликом свечано се обратио Епископу Јустину, свештенству и вернима исказујући своју захвалност пре свега Преосвећеном због пастирске бриге и посете, али и свима осталима који су узели учешћа у заједници љубави. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Н.Успенски, О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова
Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, тј. у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. „Није нимало опасно“, писао је он, „ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком – то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава“(Писмо 89, Кесарији). Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: „Неће ли он (то јест муж-паганин – прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?“(Посланица жени). Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући (Стромате 1). Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: „Добро је и прекорисно“ – пише он – „сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: „Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни“ … Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе причешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади“(Писмо Кесарији). У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти (Живот Светог Василија). Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања (Надгробно слово Горгонији). Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: „Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања ( – Св. Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси.“ Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде. Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани „у прекој потреби“ могу причестити умируће. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву, где је оно постојало закључно са XVII веком. Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана – о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени „која је пошла сусетки да би се причестила“ (Духовни луг). Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуал-ног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год.). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш…. После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: „Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје…“. Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај „минимум“ без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христос није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: „Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов
Најава: 28. март у 09.00 – Света Архијерејска Литургија у Г. Милановцу
Свети Григорије Палама, Пост – уздржање душом и телом
(…) Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју)
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Мобилни телефон и наше време“
Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност. У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона. Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже. Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава. У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона. Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима. Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему. Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи. И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. март 2021. године
Протојереј Александар Шмеман: Литургија Пређеосвећених Дарова
Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење Свете Литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству“. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспект православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним
Недеља Православља у Манастиру Жичи
У прву недељу Часнога поста, на дан када наша Света Црква празнује Недељу Православља, дан када се слави спомен васпостављања поштовања икона 843. године, за време царице Теодоре и патријарха Методија, после дугог гоњења икона у VIII и IX веку, у Манастиру Жичи сестринство, свештенство и верни народ са радошћу су дочекали свога Архипастира Епископа жичког господина Јустина. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење архимандритȃ Дамјана (Цветковића), Јакова (Лазовића) и Саве (Илића), протојереја-ставрофорȃ Лазара Васиљевића и Ненада Илића, протонамесникȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра Грујовића. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је након Светог Причешћа у својој беседи најпре изложио значај данашњег празника, будући да се овај дан сматра победом истине и благочешћа. Осврнувши се на дугу историју православне вере, изложио је да поштовање икона датира још из времена Убруса Вероникиног, који је осликао лик Господњи, чиме нам је показано да смо ми заправо иконе Божије и да смо, као круна Божјег стварања, створени по лику и подобију Божјем. Потом је Владика Јустин верном народу протумачио данашње Јеванђеље које говори о догађају када је Господ призвао Филипа, и реченицом из овог зачала: „Дођи и види!“ извео поуку да смо сви ми позвани да дођемо и видимо, окусимо и опипамо и да се опитно уверимо да је Господ благи Бог и истинити човек. У својој беседи, Епископ жички је, изневши саму срж наше вере, рекао да је Православље право осећање, виђење и доживљај истинитог Бога, онаквог какав Он јесте – силан, који чини чудеса; а највеће Његово чудо је да је Он из Своје превелике љубави према човеку учинио да Син Божји преко Пресвете Богородице прими људско тело и да се оваплоти као Богочовек. Закључивши своју беседу, Владика је охрабрио народ да истраје у свом подвигу поста, свагда се сећајући да ми имамо светлост живота само када смо у Господу и да то треба увек да имамо на уму, јер нам је Господ дао силу, благодат и моћ да победимо све недаће и сва искушења. На многаја љета, Владико Свети! Сестринство Манастира Жича