Микс Тв: Протонамесник Александар Р. Јевтић, Велика седмица као учешће у Тео-драми
Изношење плаштанице у Храму Светог Саве у Краљеву
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је молитвеним сабрањем свештенства и верног народа при Храму Светог Саве у Краљеву. Вечерње богослужење са чином изношења плаштанице је у срцима присутних побудило осећања учествовања у страдању Христовом којим смо искупљени и спасени.
Велики Четвртак у Светосавском храму у Краљеву
На Велики Четвртак, дан када је Господ са ученицима Својим савршио Тајну Вечеру, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу је саслуживало братство храма, уз молитвено учешће верног народ Божијег. Поучени речима јеванђелског читања које нас је упутило у догађаје који су се збили ради нашега спасења овога дана, окрепљени молитвама и благодарењима предвиђеним за служење Свете Литургије Василија Великог, приступили смо сједињењу са Господом у најсветијим Тајнама Тела и Крви Његове. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Монашење у Манастиру Преображењу овчарском
Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богатство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби. На вечерњој служби – уочи великог празника уласка Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, постригао је у чин мале схиме искушеника Петка Пауновића, давши му име Теофан, по Светом Теофану Затворнику. Овом великом чину присуствовало је монаштво из овчарско-кабларских манастира, Вољавче, Згодачице, Раче и Јазка, свештенство, и велики број верног народа. Обукавши новог монаха у анђелски чин, Преосвећени Владика очинском беседом се обратио њему и свима присутнима. Подсетио је све да се монашки пут састоји у идењу за Христом. – Спасење душе се догађа кроз одрицање света и свега у свету, узимање благог јарма Христовог. Новопострижени монах је примио свеоружје данас, да се бори за спасење себе и целог света. То чини кроз пост и молитву. По поуци Светогораца, морамо проливати сузе и крв за спасење света. У овим данима уочи Васкрса, пратићемо све догађаје из страдалних дана нашега Господа молећи се да у учествујемо у Његовој победи над смрћу, рекао је Владика Јустин. Управа манастира
Опело и сахрана новопрестављеног протојереја Раденка Глигића (1957-2021)
Литургијом Пређеосвећених Дарова у бајинобаштанској Цркви Светог пророка Илије, започео је Велики понедељак. Овај дан остаће упамћен у историји Цркве и града по томе што је истовремено био дан молитвеног опроштаја од новопрестављеног протојереја Раденка Глигића. У богослужбеном простору храма у коме је прота службовао преко 25 година, служена је Света служба Божија којом је предстојао протонамесник Дејан Марковић, уз саслужење Архијерејског намесника рачанског протојереја Милинка Лукића, јереја Богдана Митровића и ђакона Далибора Ђорђевића. Према речима о. Дејана, “прота је и данас био са нама на богослужењу које ће наставити и даље да врши у слави Цркве Христове која непрестано побеђује смрт Животом“. На градском гробљу опело је почело у 13. 00 часова. У присуству великог броја народа, опело је по благослову Епископа жичког Г. Јустина служио Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслужење бројног свештенства. Након молитвеног пјенија прописаног за службу погреба свештенослужитеља, породици и присутнима се обратио о. Љубинко. Он је истакао лепоту и узвишеност свештеничке службе, која је првенствено подражавање Христу у изградњи Цркве Божије. Отац Раденко је то чинио на више парохија које су му биле повераване, а на којима је оставио трагове, “који иду пре њега пред Господа, а остају за њим као сведочанство његове ревности“. Селећи се са својом породицом по разним крајевима са обе стране реке Дрине, прота је носио крст пастирске службе увек окренут ка народу који је волео, а који му је ту љубав узвраћао. Наводећи поучна места из светописамских књига и поука Светих отаца, о. Љубинко је изразио уверење да данас проту Раденка испраћамо у сусрет Васкрслом Христу Који је једина наша Нада и Утеха. Затим је о. Милинко Лукић прочитао писмо саучешћа које је ожалошћеној породици упутио Владика Јустин, као речи утехе, охрабрења и молитвеног сећања на протојереја Раденка. Дирљивим речима, од свог оца се опростио и протојереј Драган Глигић, парох жички. Он се присетио скромног и трудољубивог живљења свог оца, који је сва страдања достојанствено носио и увек храбрио себе и друге речима: “Само веруј!“ Волео је поверену му паству и са њоме увек био, остајући у сећању многих као на првом месту добар човек и свештеник на кога су увек могли рачунати. Протина унучад опростила су се од вољеног деде речима дечије искрености која сведочи о топлом срцу које је увек куцало за своју породицу. “Иако си два полувремена тешке животне утакмице издржао, продужетке ниси успео“, поручили су унуци обећавајући да ће увек чувати сећање на деду и трудити се да му буду на понос. Након чина опраштања, погребна поворка је кренула ка гробном месту у које су враћени земни остаци проте Раденка да чекају васкрсење мртвих у нади на Живот вечни са свима Светима Христовим. Нека ти је вечан спомен прото и брате наш! протонамесник Александар Р. Јевтић
Празник Цвети у Цветкама
Дана 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ жички, Г.Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светих апостола Петра и Павла у Цветкама. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Иван Терзић, протонамесник Обрад Стевановић и протођакон Александар Грујовић. Овом приликом, Епископ Јустин, рукоположио је Јована Стевановића, из села Љутовница, у чин ђакона. Епископ жички одржао је и пригодну беседу у којој је говорио о значају празника Цвети, подсећајући нас на долазеће дане Страсне седмице који имају суштинску важност за сваког хришћанина: „Господ Бог, Спаситељ наш, на шест дана до Пасхе, улази у Јерусалим и ту ће се са Њим дешавати све оно што је на корист и спасење душа наших. Он иде да страда добровољно за нас, да пролије пречасну Крв и од сутра у Цркви Божијој, читаћемо и слушаћемо Писмо и певања која ће описивати Страдање Господа нашега. Ми ћемо састрадавати са Њим и биће нам тешко због тога. Ипак, многи људи који су у то време викали „Осана на висинама, благословен који долази у име Господње“, већ сутра викали су: „Распни Га, распни!“ Ето то је ум људски! Одушеви се некада лако, а већ након неколико дана мења своје мишљење и све вредности које је до тада имао. Он је спреман да остави веру у замену за нешто ново, примамљивије, занимљивије, шареније, зато што живи у свету који има своје законитости које привлаче и које освајају оне који неће Христа.“ На крају беседе, Епископ Јустин се захвалио свим присутним верницима који су узели учешћа у заједничарењу, а уз то је изразио радост због великог присуства деце која су заједно са свима вернима увеличала славље својим присуством. Ђакон Јован Стевановић
Васкрсење Лазарево – храмовна слава у насељу Жича код Краљева
“Лазаре, изађи напоље“, одзвања данас у Цркви када празнујемо Васкрсење четвородневног Лазара пријатеља Господњег. У храму у Жичи Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење: архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма протонамесника Драгана Глигића, протонамесника Милоша Станисављевића и протођакона Александра Грујовића. Црква Васкрсења Лазаревог у Жичи започета је да се гради благословом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома, а наставља се даља изградња храма благословом Епископа Јустина. Храм у Жичи гради се трудом и помоћу Епархије жичке, Манастира Жича, верног народа и црквених добротвора који се уграђују својим добрима у темеље самога храма. Празник Васкрсења Лазаревог, познат и као Врбица, је јако поштован и слављен у српскоме роду. Васкрсење Лазарево је најава Христовог и нашег општег Васкрсења. Велелепност празника и саме Архијерејске Литургије улепшао је догађај рукопроизвођења у чин протојереја свешетника Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, пароха жичких. Светој Литургији је присуствовао велики број верног народа и деце којима се Епископ Јустин обратио у пригодној беседи. – Данас се овде сабирамо у близини Манастира Жиче који вековима сабира народ Божији, да би ви житељи овога места имали храм за своје потребе. Видите и сами како овај храм добија на лепоти и на значају, а на значају добија зато што је манастир пресликао, уткао, благословио, осветио ово место и овај народ. Овај храм је Божији дар дат вама, захваљујући вама се полако и завршава, рекао је Владика. У наставку беседе, Епископ се осврнуо на сам јеванђелски догађај и рекао да је Господ дошао да нас својом благодатном силом подиже и васкрсава. Велика је част бити хришћанин, али хришћанин увек мора да ради на себи уз помоћ Господа и својих ближњих. Од нас зависи да ли хоћемо да се спасемо, на нама је колико ћемо се одазвати на позив Божији, који нама даје све по милости Својој. Владика Јустин је напоменуо да морамо да појачамо своје молитве и да богослужбено испратимо следећу Страдалну или Страсну седмицу. На крају своје беседе, Владика је призивао молитве Господа и светих да буду уз нас и наш српски народ у све векове. Затим је пререзан славски колач у славу и част Васкрсења Лазаревог и подељене су грамате црквеним добротворима од стране Епископа Јустина. Како сам тропар гласи, и ми кличемо: “Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!“ Чтец Петар Ђерковић
Најава: Опело и сахрана новопрестављеног протојереја Раденка Глигића (1957-2021)
После краће болести, упокојио се у Господу протојереј Раденко Глигић (1957-2021), парох бајинобаштански. Рођен је 1957. године у осатском селу Колари код Сребренице. Основну школу завршио је у Сремској Митровици, а петоразредну богословију у Сремским Карловцима. Уписао је Православни богословски факултет, али је 1978. морао примити парохију у Лончарима, када га је у свештенички чин рукоположио Епископ зворничко-тузлански Василије. Службовао је у Орашју, Вучиловцу, Рајеву, Факовићима, као и на парохијама љубишкој и белоречкој на Златибору. Старешина Цркве у Рогачици био је у периоду од 1987. до 1995, где је дао највећи допринос изградњи храма у Гвосцу, који је уједно први новосаграђени храм у Западној Србији после Другог светског рата. Радио је на изградњи храмова у Оклецу, Доњем Зарожју и Пашиној Равни. За изузетно ревносан рад на повереним му парохијама одликован је чином протојереја. Од 1995. је парох у Бајиној Башти, где је једно време био и старешина храма, настављајући са црквеноградитељском делатношћу на повереној му парохији. Иза себе о. Раденко је оставио супругу, троје деце и унучиће. Његов син протојереј Драган Глигић је парох у Жичи код Краљева. У понедељак 26. априла, Литургија Пређеосвећених Дарова биће служена у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти у 08.00 ч. Опело на Градском гробљу у Бајиној Башти почеће у 13. 00 ч.
Ибарске новости: Протојереј Сергеј Теплов, “Васкрсење Лазарево“
Данас је у црквама једно посебно славље јер се сећамо највећег чуда које је Господ учинио: васкрсења Лазара, пријатеља Христовог како га је Христос сам називао. Када су његове сестре послале људе да Га обавесте да је онај кога Он воли умро, Господ је рекао онима око себе, помало тајанствено, да је Лазар заспао, али да идемо да га пробудимо из сна. Ученици испрва ово нису разумели и онда им је Господ отворено рекао да је Лазар умро. За свакога од нас је поучно то што Господ није журио када је чуо да је Његов пријатељ болестан. Чак се и обрадовао што није био тамо када се смрт десила, јер Господ све у Својој вечности зна. Он се стара о спасењу људи, некада допушта и понека искушења и ране па чак и смрт. Но, он једино жели да нас поведе са Собом на висину – у вечни живот, да задобијемо љубав божанску којом је свет створен и којом постоји. Стога Он не жури, и када стигне сачекала Га је Лазарева сестра са, помало прекорним, речима: „Да си био овде не би умро брат мој“. Господ није журио, и допустио је да Лазар умре како би показао ово велико чудо у тренуцима када је Лазарево тело већ почело да пропада, како би се сви уверили да се смрт заиста десила, да Лазар није заспао већ да је заиста умро. Слично томе, када је Господ васкрсао кћер старешине синагоге, постојало је сведочанство да је она умрла, јер када је Господ рекао да она спава и да није умрла, многи су му се смејали, јер је било извесно да је већ мртва. А овде имамо још и веће сведочанство које су нам пружиле саме Лазареве сестре. Када је Господ заповедио да склоне камен са уласка у пећину у којој се налазило тело (са гроба), оне су се супротставиле рекавши да је тело већ почело да заудара јер је већ био четврти дан. Али нико се није усудио да не послуша, и ова заповест Божија је испуњена. И онда се Господ обратио умрломе: Лазаре, изађи. И умрли човек је чудесно изашао из пећине. Господ је чудесно васкрсао човека који је био обавијен погребним повојима и чије је тело почело да се распада. Знамо да мозак тренутно губи своју способност да функционише, дословно за свега неколико секунди, али да неки други органи настављају да делују, а коса чак и расте. Али ово је већ четврти дан , тело је већ отпочело да се распада, но Реч Господња је извршила највеће чудо. Господ је пројавио Своју љубав и Своју силу, јер је свет створен Божијом силом и Божијом љубављу. Свет је створен ни из чега, тј. слободно можемо рећи да је створен из Божијег свемогућства, јер нема ничега што постоји а да није настало Његовом Речју. И овде поново чујемо реч тог истог Створитеља, јер је читав свет створио Христос Син Божији: Лазаре, изађи. Данас се сећамо Васкрсења Лазаревог, а сутра ћемо славити Улазак Христов у Јерусалим (у народну знан као Цвети). Заправо, овај улазак, тако узвишен, диван и значајан је једна велика почаст упућена Христу због овога чуда. Јер су многи људи поверовали у Њега да је Месија, те су изашли пред Њега и поклонили му се као цару бацајући своју одећу и цвеће и гране од палми како би показали своју веру у Месију који долази. А он долази на својевољно страдање. Да ученици не би посумњали Господ се преобразио пред њима на планини како би оснажио њихову веру да је страдање које му следује прихватио својом вољом. Неколико пута им је говорио о Васкрсењу, али још увек они то нису успевали да схвате. Знамо да је Господ волео Лазара и његове сестре Марту и Марију. И као што знамо, Марија је помазало ноге Христове са драгоценим миром, што је у ствари био чин љубави и посебна припрема за погреб Спаситеља. Зашто је Господ волео Марту, Марију и Лазара? Наравно, због чистоте њихових срца и због вере у Њега. Они заиста сведоче ову веру, премда се вера још треба оснажити, јер се жале да Господ није био са њима када им је умирао брат: „Да си био овде мој брат не би био мртав. Али знам да што год заиштеш од Бога, да ће ти дати Бог“. Очигледно је да њена вера још није савршена. Али јој Господ каже: „Твој брат ће васкрснути“. А Марта му одговара: „Знам да ће васкрснути у последњи дан када буде васкрсење“. И Господ јој каже: „Ја сам васкрсење и живот; онај који верује у мене, ако и умре живеће“. Треба да се увек сећамо ових речи. Јер лукави нас увек збуњује разним помислима и страховима. И Марта одговара: „Господе, верујем да си ти Христос, Син Божији који долази на свет“. Ово исповедање, верујем, је темељ љубави коју је Господ пружао овим људима. Ово се може применити на свакога од нас. Уколико у нашим душама постоји таква вера у Христа Спаситеља онда ће нас благодат Божија додирнути и Господ ће нам дати знак Своје љубави и десиће се чудо васкрсења наших душа у вечни живот, премда Он неће пожурити као што није журио да васкрсне Лазара. Он нам пружа извесну дозу времена да се спремимо за ово чудо. Све у своје време. Немој да се жалимо на Господа у нашим молитвама. Господ их чује чак и пре него што му се обратимо. Али све у своје време. Важно је да Богу оставимо простор да Он слободно дела, да му не намећемо своју вољу у погледу тога како да нас спасе, већ да верујемо да у свему томе што се дешава делује и Он и да је читав свет створен да би се спасли они који желе да буду спасени. Свима нама желим да будемо међу онима који ће одговорити на љубав Божију и који ће превладати страх од смрти и који ће вером у Васкрсење Христово ући у Царство Божије. Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. април 2021. године
Парастос у спомен комплексу у Такову и 206. годишњица од подизања Другог српског устанка
Дана 23. априла у Такову поводом сећања на Други српски устанак, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, служен је парастос Кнезу Милошу Обреновићу, устаницима, војинству и свим жртвама који су пострадали за веру и слободу од Косова па до данашњих дана. Парастосом је началствовао Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су: старешина храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, јереј Александар Пејовић, парох савиначки, и ђакон Стефан Симић, док је братство храма Свете Тројице велелепним појањем уприличило парастос. Парастосу су присуствовали представници владе Републике Србије, представници Министарства одбране, као и представници општине града Горњег Милановца на челу са председником општине Дејаном Ковачевићем. Након парастоса уследило је полагање венаца, а одмах у наставку уприличен је меморијални програм у спомен комплексу. Подизање Другог српског устанка у Такову догодило се 23. априла 1815. године на празник Цвети, а предводио га је Милош Обреновић. Подршком устаника окупио је велики број људи како би се ослободили од туђинаца и добили слободу. Борба за стварање модерне српске државе настављена је овим устанком. Народ и његове вође у оружаној борби видели су једини начин да се оконча вековна османлијска власт и обнови државност коју је у три века јачала лоза Немањића. Снажна симболика прошлости била је путоказ на раскршћима историје, а из таме векова светлео је државотворни дух српских владара. Из устаничких чета на челу са Милошем Обреновићем, из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу, настала је српска војска. Употреба оружја и народне војске у борби за стварање самосталне националне државе одредила је у српској политичкој култури значај војног фактора и опредељење да се војска развија као народна узданица која ће једног дана довршити мисију ослобођења. Устанак је значио нови почетак борбе за стварање модерне српске државе, коју је кнез Милош наставио да води дипломатским средствима, изборивши се за српску аутономију у оквиру Отоманског царства и успостављање Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију. У стварању српске државности војска је имала значајну улогу, али поред војне народ је имао и велику подршку Цркве као и црквених достојника. Колико је устанак успео да сачува право на слободу коју нам је Господ дао и покаже да ниједна сила није добра, показују наши претци којих се сећамо, који су својим заслугама, али уз Божију помоћ оставили нама пут којим морамо да чувамо, да бринемо једни о другима, јер једино тако чувамо право на слободу као највећи дар који нам је Господ даровао како би сачували боголикост. Ђакон Стефан Симић
Микс Тв: Протонамесник Александар Р. Јевтић, Велика седмица као учешће у Тео-драми
Изношење плаштанице у Храму Светог Саве у Краљеву
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је молитвеним сабрањем свештенства и верног народа при Храму Светог Саве у Краљеву. Вечерње богослужење са чином изношења плаштанице је у срцима присутних побудило осећања учествовања у страдању Христовом којим смо искупљени и спасени.
Велики Четвртак у Светосавском храму у Краљеву
На Велики Четвртак, дан када је Господ са ученицима Својим савршио Тајну Вечеру, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу је саслуживало братство храма, уз молитвено учешће верног народ Божијег. Поучени речима јеванђелског читања које нас је упутило у догађаје који су се збили ради нашега спасења овога дана, окрепљени молитвама и благодарењима предвиђеним за служење Свете Литургије Василија Великог, приступили смо сједињењу са Господом у најсветијим Тајнама Тела и Крви Његове. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Монашење у Манастиру Преображењу овчарском
Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богатство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби. На вечерњој служби – уочи великог празника уласка Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, постригао је у чин мале схиме искушеника Петка Пауновића, давши му име Теофан, по Светом Теофану Затворнику. Овом великом чину присуствовало је монаштво из овчарско-кабларских манастира, Вољавче, Згодачице, Раче и Јазка, свештенство, и велики број верног народа. Обукавши новог монаха у анђелски чин, Преосвећени Владика очинском беседом се обратио њему и свима присутнима. Подсетио је све да се монашки пут састоји у идењу за Христом. – Спасење душе се догађа кроз одрицање света и свега у свету, узимање благог јарма Христовог. Новопострижени монах је примио свеоружје данас, да се бори за спасење себе и целог света. То чини кроз пост и молитву. По поуци Светогораца, морамо проливати сузе и крв за спасење света. У овим данима уочи Васкрса, пратићемо све догађаје из страдалних дана нашега Господа молећи се да у учествујемо у Његовој победи над смрћу, рекао је Владика Јустин. Управа манастира
Опело и сахрана новопрестављеног протојереја Раденка Глигића (1957-2021)
Литургијом Пређеосвећених Дарова у бајинобаштанској Цркви Светог пророка Илије, започео је Велики понедељак. Овај дан остаће упамћен у историји Цркве и града по томе што је истовремено био дан молитвеног опроштаја од новопрестављеног протојереја Раденка Глигића. У богослужбеном простору храма у коме је прота службовао преко 25 година, служена је Света служба Божија којом је предстојао протонамесник Дејан Марковић, уз саслужење Архијерејског намесника рачанског протојереја Милинка Лукића, јереја Богдана Митровића и ђакона Далибора Ђорђевића. Према речима о. Дејана, “прота је и данас био са нама на богослужењу које ће наставити и даље да врши у слави Цркве Христове која непрестано побеђује смрт Животом“. На градском гробљу опело је почело у 13. 00 часова. У присуству великог броја народа, опело је по благослову Епископа жичког Г. Јустина служио Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслужење бројног свештенства. Након молитвеног пјенија прописаног за службу погреба свештенослужитеља, породици и присутнима се обратио о. Љубинко. Он је истакао лепоту и узвишеност свештеничке службе, која је првенствено подражавање Христу у изградњи Цркве Божије. Отац Раденко је то чинио на више парохија које су му биле повераване, а на којима је оставио трагове, “који иду пре њега пред Господа, а остају за њим као сведочанство његове ревности“. Селећи се са својом породицом по разним крајевима са обе стране реке Дрине, прота је носио крст пастирске службе увек окренут ка народу који је волео, а који му је ту љубав узвраћао. Наводећи поучна места из светописамских књига и поука Светих отаца, о. Љубинко је изразио уверење да данас проту Раденка испраћамо у сусрет Васкрслом Христу Који је једина наша Нада и Утеха. Затим је о. Милинко Лукић прочитао писмо саучешћа које је ожалошћеној породици упутио Владика Јустин, као речи утехе, охрабрења и молитвеног сећања на протојереја Раденка. Дирљивим речима, од свог оца се опростио и протојереј Драган Глигић, парох жички. Он се присетио скромног и трудољубивог живљења свог оца, који је сва страдања достојанствено носио и увек храбрио себе и друге речима: “Само веруј!“ Волео је поверену му паству и са њоме увек био, остајући у сећању многих као на првом месту добар човек и свештеник на кога су увек могли рачунати. Протина унучад опростила су се од вољеног деде речима дечије искрености која сведочи о топлом срцу које је увек куцало за своју породицу. “Иако си два полувремена тешке животне утакмице издржао, продужетке ниси успео“, поручили су унуци обећавајући да ће увек чувати сећање на деду и трудити се да му буду на понос. Након чина опраштања, погребна поворка је кренула ка гробном месту у које су враћени земни остаци проте Раденка да чекају васкрсење мртвих у нади на Живот вечни са свима Светима Христовим. Нека ти је вечан спомен прото и брате наш! протонамесник Александар Р. Јевтић
Празник Цвети у Цветкама
Дана 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ жички, Г.Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светих апостола Петра и Павла у Цветкама. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Иван Терзић, протонамесник Обрад Стевановић и протођакон Александар Грујовић. Овом приликом, Епископ Јустин, рукоположио је Јована Стевановића, из села Љутовница, у чин ђакона. Епископ жички одржао је и пригодну беседу у којој је говорио о значају празника Цвети, подсећајући нас на долазеће дане Страсне седмице који имају суштинску важност за сваког хришћанина: „Господ Бог, Спаситељ наш, на шест дана до Пасхе, улази у Јерусалим и ту ће се са Њим дешавати све оно што је на корист и спасење душа наших. Он иде да страда добровољно за нас, да пролије пречасну Крв и од сутра у Цркви Божијој, читаћемо и слушаћемо Писмо и певања која ће описивати Страдање Господа нашега. Ми ћемо састрадавати са Њим и биће нам тешко због тога. Ипак, многи људи који су у то време викали „Осана на висинама, благословен који долази у име Господње“, већ сутра викали су: „Распни Га, распни!“ Ето то је ум људски! Одушеви се некада лако, а већ након неколико дана мења своје мишљење и све вредности које је до тада имао. Он је спреман да остави веру у замену за нешто ново, примамљивије, занимљивије, шареније, зато што живи у свету који има своје законитости које привлаче и које освајају оне који неће Христа.“ На крају беседе, Епископ Јустин се захвалио свим присутним верницима који су узели учешћа у заједничарењу, а уз то је изразио радост због великог присуства деце која су заједно са свима вернима увеличала славље својим присуством. Ђакон Јован Стевановић
Васкрсење Лазарево – храмовна слава у насељу Жича код Краљева
“Лазаре, изађи напоље“, одзвања данас у Цркви када празнујемо Васкрсење четвородневног Лазара пријатеља Господњег. У храму у Жичи Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење: архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма протонамесника Драгана Глигића, протонамесника Милоша Станисављевића и протођакона Александра Грујовића. Црква Васкрсења Лазаревог у Жичи започета је да се гради благословом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома, а наставља се даља изградња храма благословом Епископа Јустина. Храм у Жичи гради се трудом и помоћу Епархије жичке, Манастира Жича, верног народа и црквених добротвора који се уграђују својим добрима у темеље самога храма. Празник Васкрсења Лазаревог, познат и као Врбица, је јако поштован и слављен у српскоме роду. Васкрсење Лазарево је најава Христовог и нашег општег Васкрсења. Велелепност празника и саме Архијерејске Литургије улепшао је догађај рукопроизвођења у чин протојереја свешетника Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, пароха жичких. Светој Литургији је присуствовао велики број верног народа и деце којима се Епископ Јустин обратио у пригодној беседи. – Данас се овде сабирамо у близини Манастира Жиче који вековима сабира народ Божији, да би ви житељи овога места имали храм за своје потребе. Видите и сами како овај храм добија на лепоти и на значају, а на значају добија зато што је манастир пресликао, уткао, благословио, осветио ово место и овај народ. Овај храм је Божији дар дат вама, захваљујући вама се полако и завршава, рекао је Владика. У наставку беседе, Епископ се осврнуо на сам јеванђелски догађај и рекао да је Господ дошао да нас својом благодатном силом подиже и васкрсава. Велика је част бити хришћанин, али хришћанин увек мора да ради на себи уз помоћ Господа и својих ближњих. Од нас зависи да ли хоћемо да се спасемо, на нама је колико ћемо се одазвати на позив Божији, који нама даје све по милости Својој. Владика Јустин је напоменуо да морамо да појачамо своје молитве и да богослужбено испратимо следећу Страдалну или Страсну седмицу. На крају своје беседе, Владика је призивао молитве Господа и светих да буду уз нас и наш српски народ у све векове. Затим је пререзан славски колач у славу и част Васкрсења Лазаревог и подељене су грамате црквеним добротворима од стране Епископа Јустина. Како сам тропар гласи, и ми кличемо: “Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!“ Чтец Петар Ђерковић
Најава: Опело и сахрана новопрестављеног протојереја Раденка Глигића (1957-2021)
После краће болести, упокојио се у Господу протојереј Раденко Глигић (1957-2021), парох бајинобаштански. Рођен је 1957. године у осатском селу Колари код Сребренице. Основну школу завршио је у Сремској Митровици, а петоразредну богословију у Сремским Карловцима. Уписао је Православни богословски факултет, али је 1978. морао примити парохију у Лончарима, када га је у свештенички чин рукоположио Епископ зворничко-тузлански Василије. Службовао је у Орашју, Вучиловцу, Рајеву, Факовићима, као и на парохијама љубишкој и белоречкој на Златибору. Старешина Цркве у Рогачици био је у периоду од 1987. до 1995, где је дао највећи допринос изградњи храма у Гвосцу, који је уједно први новосаграђени храм у Западној Србији после Другог светског рата. Радио је на изградњи храмова у Оклецу, Доњем Зарожју и Пашиној Равни. За изузетно ревносан рад на повереним му парохијама одликован је чином протојереја. Од 1995. је парох у Бајиној Башти, где је једно време био и старешина храма, настављајући са црквеноградитељском делатношћу на повереној му парохији. Иза себе о. Раденко је оставио супругу, троје деце и унучиће. Његов син протојереј Драган Глигић је парох у Жичи код Краљева. У понедељак 26. априла, Литургија Пређеосвећених Дарова биће служена у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти у 08.00 ч. Опело на Градском гробљу у Бајиној Башти почеће у 13. 00 ч.
Ибарске новости: Протојереј Сергеј Теплов, “Васкрсење Лазарево“
Данас је у црквама једно посебно славље јер се сећамо највећег чуда које је Господ учинио: васкрсења Лазара, пријатеља Христовог како га је Христос сам називао. Када су његове сестре послале људе да Га обавесте да је онај кога Он воли умро, Господ је рекао онима око себе, помало тајанствено, да је Лазар заспао, али да идемо да га пробудимо из сна. Ученици испрва ово нису разумели и онда им је Господ отворено рекао да је Лазар умро. За свакога од нас је поучно то што Господ није журио када је чуо да је Његов пријатељ болестан. Чак се и обрадовао што није био тамо када се смрт десила, јер Господ све у Својој вечности зна. Он се стара о спасењу људи, некада допушта и понека искушења и ране па чак и смрт. Но, он једино жели да нас поведе са Собом на висину – у вечни живот, да задобијемо љубав божанску којом је свет створен и којом постоји. Стога Он не жури, и када стигне сачекала Га је Лазарева сестра са, помало прекорним, речима: „Да си био овде не би умро брат мој“. Господ није журио, и допустио је да Лазар умре како би показао ово велико чудо у тренуцима када је Лазарево тело већ почело да пропада, како би се сви уверили да се смрт заиста десила, да Лазар није заспао већ да је заиста умро. Слично томе, када је Господ васкрсао кћер старешине синагоге, постојало је сведочанство да је она умрла, јер када је Господ рекао да она спава и да није умрла, многи су му се смејали, јер је било извесно да је већ мртва. А овде имамо још и веће сведочанство које су нам пружиле саме Лазареве сестре. Када је Господ заповедио да склоне камен са уласка у пећину у којој се налазило тело (са гроба), оне су се супротставиле рекавши да је тело већ почело да заудара јер је већ био четврти дан. Али нико се није усудио да не послуша, и ова заповест Божија је испуњена. И онда се Господ обратио умрломе: Лазаре, изађи. И умрли човек је чудесно изашао из пећине. Господ је чудесно васкрсао човека који је био обавијен погребним повојима и чије је тело почело да се распада. Знамо да мозак тренутно губи своју способност да функционише, дословно за свега неколико секунди, али да неки други органи настављају да делују, а коса чак и расте. Али ово је већ четврти дан , тело је већ отпочело да се распада, но Реч Господња је извршила највеће чудо. Господ је пројавио Своју љубав и Своју силу, јер је свет створен Божијом силом и Божијом љубављу. Свет је створен ни из чега, тј. слободно можемо рећи да је створен из Божијег свемогућства, јер нема ничега што постоји а да није настало Његовом Речју. И овде поново чујемо реч тог истог Створитеља, јер је читав свет створио Христос Син Божији: Лазаре, изађи. Данас се сећамо Васкрсења Лазаревог, а сутра ћемо славити Улазак Христов у Јерусалим (у народну знан као Цвети). Заправо, овај улазак, тако узвишен, диван и значајан је једна велика почаст упућена Христу због овога чуда. Јер су многи људи поверовали у Њега да је Месија, те су изашли пред Њега и поклонили му се као цару бацајући своју одећу и цвеће и гране од палми како би показали своју веру у Месију који долази. А он долази на својевољно страдање. Да ученици не би посумњали Господ се преобразио пред њима на планини како би оснажио њихову веру да је страдање које му следује прихватио својом вољом. Неколико пута им је говорио о Васкрсењу, али још увек они то нису успевали да схвате. Знамо да је Господ волео Лазара и његове сестре Марту и Марију. И као што знамо, Марија је помазало ноге Христове са драгоценим миром, што је у ствари био чин љубави и посебна припрема за погреб Спаситеља. Зашто је Господ волео Марту, Марију и Лазара? Наравно, због чистоте њихових срца и због вере у Њега. Они заиста сведоче ову веру, премда се вера још треба оснажити, јер се жале да Господ није био са њима када им је умирао брат: „Да си био овде мој брат не би био мртав. Али знам да што год заиштеш од Бога, да ће ти дати Бог“. Очигледно је да њена вера још није савршена. Али јој Господ каже: „Твој брат ће васкрснути“. А Марта му одговара: „Знам да ће васкрснути у последњи дан када буде васкрсење“. И Господ јој каже: „Ја сам васкрсење и живот; онај који верује у мене, ако и умре живеће“. Треба да се увек сећамо ових речи. Јер лукави нас увек збуњује разним помислима и страховима. И Марта одговара: „Господе, верујем да си ти Христос, Син Божији који долази на свет“. Ово исповедање, верујем, је темељ љубави коју је Господ пружао овим људима. Ово се може применити на свакога од нас. Уколико у нашим душама постоји таква вера у Христа Спаситеља онда ће нас благодат Божија додирнути и Господ ће нам дати знак Своје љубави и десиће се чудо васкрсења наших душа у вечни живот, премда Он неће пожурити као што није журио да васкрсне Лазара. Он нам пружа извесну дозу времена да се спремимо за ово чудо. Све у своје време. Немој да се жалимо на Господа у нашим молитвама. Господ их чује чак и пре него што му се обратимо. Али све у своје време. Важно је да Богу оставимо простор да Он слободно дела, да му не намећемо своју вољу у погледу тога како да нас спасе, већ да верујемо да у свему томе што се дешава делује и Он и да је читав свет створен да би се спасли они који желе да буду спасени. Свима нама желим да будемо међу онима који ће одговорити на љубав Божију и који ће превладати страх од смрти и који ће вером у Васкрсење Христово ући у Царство Божије. Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. април 2021. године
Парастос у спомен комплексу у Такову и 206. годишњица од подизања Другог српског устанка
Дана 23. априла у Такову поводом сећања на Други српски устанак, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, служен је парастос Кнезу Милошу Обреновићу, устаницима, војинству и свим жртвама који су пострадали за веру и слободу од Косова па до данашњих дана. Парастосом је началствовао Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су: старешина храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, јереј Александар Пејовић, парох савиначки, и ђакон Стефан Симић, док је братство храма Свете Тројице велелепним појањем уприличило парастос. Парастосу су присуствовали представници владе Републике Србије, представници Министарства одбране, као и представници општине града Горњег Милановца на челу са председником општине Дејаном Ковачевићем. Након парастоса уследило је полагање венаца, а одмах у наставку уприличен је меморијални програм у спомен комплексу. Подизање Другог српског устанка у Такову догодило се 23. априла 1815. године на празник Цвети, а предводио га је Милош Обреновић. Подршком устаника окупио је велики број људи како би се ослободили од туђинаца и добили слободу. Борба за стварање модерне српске државе настављена је овим устанком. Народ и његове вође у оружаној борби видели су једини начин да се оконча вековна османлијска власт и обнови државност коју је у три века јачала лоза Немањића. Снажна симболика прошлости била је путоказ на раскршћима историје, а из таме векова светлео је државотворни дух српских владара. Из устаничких чета на челу са Милошем Обреновићем, из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу, настала је српска војска. Употреба оружја и народне војске у борби за стварање самосталне националне државе одредила је у српској политичкој култури значај војног фактора и опредељење да се војска развија као народна узданица која ће једног дана довршити мисију ослобођења. Устанак је значио нови почетак борбе за стварање модерне српске државе, коју је кнез Милош наставио да води дипломатским средствима, изборивши се за српску аутономију у оквиру Отоманског царства и успостављање Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију. У стварању српске државности војска је имала значајну улогу, али поред војне народ је имао и велику подршку Цркве као и црквених достојника. Колико је устанак успео да сачува право на слободу коју нам је Господ дао и покаже да ниједна сила није добра, показују наши претци којих се сећамо, који су својим заслугама, али уз Божију помоћ оставили нама пут којим морамо да чувамо, да бринемо једни о другима, јер једино тако чувамо право на слободу као највећи дар који нам је Господ даровао како би сачували боголикост. Ђакон Стефан Симић