Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја. „Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква – заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије. „То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије. „Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа“, истакао је Патријарх. „Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допринели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: www.spc.rs
Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте Света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом
Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила – заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас конституише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих – патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: www.spc.rs
Протојереј-ставрофор Љубинко Костић: У Господа је сва наша нада и поуздање
На празник када наша Света Црква прославља свете Кирила и Методија, као и Светог Никодима Архиепископа српског, 24. маја 2021. године у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је предстојао протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намјесник жички и парох у Матарушкој Бањи. Саслуживали су му: протојереј Владимир Величковић, парох у Матарушкој Бањи, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и јереји: Павле Божовић, Велимир Бугарин и протођакон Владимир Јарамаз. Уважени служашчи протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протојереј Владимир Величковић налазе се у посјети нашој Митрополији црногорско-приморској током које су посјетили многе светиње на територији ове епархије. Током Литургије свима сабранима се пастирским надахнутим словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Прота Љубинко је у уводном дијелу свог пастирског обраћања поменуо светитеље које данас торжествено прослављамо: ,,Данас прослављамо два велика светила словенскога православља, свете Кирила и Методија. А поред њих још прослављамо и великог угодника Божијег из рода нашег, Светог Никодима Архиепископа српског чије се мошти чувају у у Пећкој патријаршији, управо тамо гдје је он столовао и управљао црквом Божијом”. У наставку он је нагласио са којим су се изазовима на својој апостолској мисији суочавали свети Кирило и Методије: ,,Ни мало није био лак посао и мисија за словенске апостоле Кирила и Методија, јер имађаху многа искушења од тамошњег франачког свештенства. Наиме, у то време владало је мишљење да се хришћанство и јеванђеље Христово могу проповедати само на три језика: Јеврејском, Грчком и Латинском. А свети Кирило и Методије су установили словенско писмо које се по светом Кирилу – Ћирилу назва ћирилица, једно од најсавршенијих писама на свету”. Прота Љубинко је подсјетио да су свети Кирило и Методије дали многе ученике који су раширили вијест о Васкрслом Христу: ,,Свети Кирило и Методије су дали многе ученике и њихови ученици још ученика који су на словенском језику раширили благу вест о Васкрсломе Христу, тако смо и чули у Светом Јеванђељу да Господ каже: ,,Небо и Земља ће проћи али, моје речи неће никада проћи”. И заиста, неће нестати ниједног словца ни цртице из Светог Писма док се све не испуни”. Наводећи њихов врлински живот он је подвукао да нам њихови примјери служе као поуздан модел какви и ми у нашим животима требамо бити: ,,Ови словенски просветитељи заиста су били ,,град који на гори стоји”, били су упаљена свећа која обасјава пут свима који иду Христовим путем Јеванђеља и нас обавезују и подсећају на исти задатак и обавезу, а то је да свагда будемо упаљена свећа која се ставља на суд и свету и свима, и да будемо поносити град који на гори стоји, без обзира на искушења, изазове и тежину времена у којем живимо”. Прота Љубинко је нагласио да је свако вријеме у историјском контексту имало своје изазове и нелагодности, повлачећи паралелу са изазовима које носи и данашње вријеме: ,,Свако време је било најтеже. И апостолима, и њиховим следбеницима и светом Кирилу и Методију и Светом Никодиму Архиепископу српском. Свако време је пуно искушења. Данашње време је препуно искушења, моралног посрнућа, страхова, раслабљености и болести, физичких, телесних и духовних”. ,,У данашње време је најпотребније бити и светлети као упаљена свећа. ,,Не бој се мало стадо” каже Господ у Јеванђељу. Јер, ко се у Господа узда, у високом је заклону”. поручио је он. Напослијетку, прота Љубинко је навео да је за вјерујућег човјека без обзира на тешкоће и искушења која пролази истинско уздање и снага у Господу: ,,У Господа је све наше поуздање, сва наша нада и Бог нам је оставио светитеље да нас и они крепе и да кроз њихово прослављање црпимо снагу за наше напоре да будемо истински сведоци Христове науке и Његовог Јеванђеља и достојни следбеници великих апостола православља и Христове речи”. закључио је протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Борис Мусић Извор: mitropolija.com
Слава Храма Светих Кирила и Методија на Копаонику
Нашим просветитељима и учитељима, Божијим угодницима на чијем се труду темељи словенски језик, Светим Кирилу и Методију посвећен је велелепни храм на познатој планини Копаонику. Иако је храм у изградњи, другу годину за редом литургијски прослављамо његове заштитнике. Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић, уз саслужење проте Радована Радосављевића, јереја Немање Тимотијевића, јереја Владимира Јовановића и надлежног пароха Бранка Росића. Отац Немања надахнутом беседом подсетио је присутне на богоугодно дело Свете браће и истакао да је велика радост за све нас то што ће у будућности овај храм бити место сабрања великог броја верника. Након Свете Литургије, овогодишњи домаћин, председник Ц. О. Јошаничка Бања, Горан Стефановић уприличио је трпезу љубави испред Храма и симболично предао део славског колача следећем домаћину Милану Кнежевићу, такође члану црквеног одбора. Јереј Бранко се захвалио присутнима са надом да ће се радови ускоро привести крају, те да ћемо се уз Божији и благослов ових дивних светитеља окупити дочекавши нашег Епископа и присуствовати освећењу храма. Јелена Росић
Епископ Јустин: Исцељење раслабљеног нас учи да болест може бити прилика за сусрет са Господом
У недељном дану када Света Црква у литургијском ходу спаја време и вечност, када се јеванђелским читањем присећамо догађаја исцељења раслабљенога по коме трећа недеља по Пасхи и носи име – Недеља раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је свештеним евхаристијским приносом заједнице при Светосавском храму у Краљеву. Епископу су саслуживали свештеници из братства овог храма, уз молитвено учешће верујућег народа Божијег који је у великом броју приступио најсветијим тајнама Христовим. Подсећајући све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, Епископ је учинио осврт на тему болести и њено разумевање у православном богословљу. Оно узрок болести не види у судбини или гресима предака, већ на првом месту у стању пале људске природе. Према владикиним речима, болест је прилика да преиспитамо свој живот, да се покајемо, да “омекшамо срце“ и тако га припремимо за сусрет са Господом. Тако су на болести гледали велики угодници Божији, међу којима су и светогорски старци светитељи Пајсије и Порфирије. Они су благодарили Господу за болест, созерцавајући, а потом богословствујући истину да је за њих болест била већи извор благодати од било којих подвижничких напора. Од њих треба да учимо да и у болестима не очајавамо, већ се целокупним бићем окрећемо ка Васкрслом Христу, завршио је поучно слово Владика Јустин. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Слава Храма Преноса моштију Светог Саве на Савинцу код Пожеге
Слава храма и празник Преноса моштију Светог Саве на Савинцу у Пожеги литургијски је свечано обележен у недељу 23. маја. Традиционално мештани села Висибаба на челу са својим парохом протојерејем Војком Михајиловићем храмовну славу прослављају у васкршњи дан недеље по празнику Преноса моштију Светога Саве Првог Архиепископа Српског. Док је братство Ц.О. Пожега своју дужност обављало по храмовима у Пожеги, литургијским сабрањем цркве на Савинцу началствовао је јереј Марко Ерић, парох Цркве у Карану уз саслужење протојереја Војка Михајиловића, протонамесника Милована Вујовића и ђакона Михајла Живковића. Литургијској радости допринели су појци коју су чинили мештани села Висибаба са Пожежанима. При крају Свете Литургије приступило се литијском опходу око храма где смо се молили за све присутне као и за упокојене мештане који су свој живот дали у борбама током Првог светског рата. Након сечења славског колача протојереј Војко обратио се присутнима уз захвалност свима који су дошли да увеличају данашњи празник, а особито онима који су ове године преузели дужност домаћина и лепо припремили славски колач, жито и скромну трпезу којој се приступило након литургијског отпуста и благодарења Господу. На крају свештеник Војко позвао је све да, као што су данас, тако исто и на празник Светих царева Константина и Јелене, 3. јуна, дођу на славу старе Цркве у Пожеги, својим присуством увеличају то литургијско сабрање којим ће началствовати Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Ђакон Михајло Живковић
Храмовна слава и рукоположење у Манастиру Никоље
На дан када Света Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског сестринство Манастира Никоља под Кабларом прославило је своју крсну славу. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Жички г.г. Јустин уз саслужење архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана Манастира Студенице, архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, протосинђела Давида (Васиљевића), сабрата Манастира Никоља, јеромонаха Орсисија (Ивановића), игумана Манастира Свете Тројице, протојереја Србољуба Стојковића, протођакона Александра Грујовића и јерођакона Кипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесења. У току Свете Литургије Епископ Јустин је у чин архимандрита рукопроизвео протосинђела Давида (Васиљевића), дугогодишњег сабрата Манастира Никоље, а затим рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Кипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесење. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“ у мешовитом саставу, као и присуство монаштва из Манастира Студенице, Преображења, Јовања, Успења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења и великог броја верног народа из разних крајева Србије. После причешћивања Светим Тајнама, Епископ је поучио присутни народ речима о врлинском животу на путу спасења упућујући их на примере светитеља кроз историју Цркве уз посебан осврт на врлински живот Светог Николаја. Указао је да је он постао образац вере кроз врлински живот. Објаснио је да је врлина највећи и најузвишенији израз човековог бића, јер је Господ Бог, творац свих врлина, такве логосе усадио у човека. Епископ је поучио народ упутивши их на труд и подвиг кроз молитву, пост, бденије, богослужења на путу спасења. То је нарочито важно у ова смутна времена многих искушења и болести, да призивамо у помоћ Пресвету Богородицу и све светитеље Божије као посреднике пред Господом, нагласио је Епископ Јустин. Након Свете Литургије, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави, како то увек бива у овој светој обитељи. Предраг Перовић
Храмовна слава и “Сусрет са песником“ у Ивановцима
Празник Преноса моштију Светог оца Николаја је дан када се верни народ парохије љишке, а посебно села Ивановци, сабере на брду Камаљ да прослави храмовну славу цркве коју је пре двадесет година у свом родном селу подигао песник Милован Данојлић. Уочи празника служено је празнично вечерње, а на дан славе Света Литургија, литија око храма и ломљење славског колача. Већ седамнаесту годину за редом на овај празнични дан одржава се програм под називом: Сусрет са песником, где присутни имају прилику да виде и чују неког од савремених српских песника. Ове године, по позиву старешине цркве, гост на слави био је песник Мирослав Максимовић, рођен 1946. г. у Његошеву, живео и радио у Београду, тренутно настањен у Голубцу. До сада је објавио преко двадесет књига поезије, а песме су му превођене на: енглески, руски, француски, немачки, италијански, пољски, словачки, чешки, румунски, јерменски, шведски, шпански, македонски… Ученици СШ „1300 каплара“ у Љигу су извели рецитал говорећи стихове песника Мирослава Максимовића, а професорка Марјана Неговановић-Обрадовић је говорила о стваралаштву овогодишњег госта. Девојчица предшколског узраста Вишња Џокић из Козеља рецитовала је једну песму. Пригодном беседом присутнима се обратио песник, изговоривши на крају и песму Код Дурџића гаја из своје последње збирке песама Бол. Ова збирка песама објављена 2017. г. има четрнаест песама писаних у форми сонета, а посвећена је страдању тј. покољу Срба у Босанској крајини од стране усташа и државе НДХ у лето 1941. г. Село Миострах на левој обали Уне је родно место песникове мајке Стоје Узелац, која је пуким случајем преживела као тринаестогодишња девојчица покољ Срба из свог и околних села. Њена мајка, браћа и сестре и стотине других су нажалост пострадали, а тела су им бачена у јаму Безданку. Једна од песама из ове збирке носи наслов „Јама“. Јама Мисле да су за нас пронашли јаму- у њу давнашњу своју скрише таму. Мисле да им јама даје имања- јама је тајна њиховог немања. Нама је домаће јама збориште, женама кухиња, деци двориште, а када, с вечери, гусле зацвиле дођу до нас Милош, Марко и виле. Живот прошао, у будућност! веле. Како прошао? Дуге ноћи целе сви знамо да ће ноћи да забеле. Биће отмености, суве радости кад заигра коло вечне младости: све наше лобање и крте кости. Идентитет српског народа је заснован на православној вери, косовском завету и страдању кроз историју, а посебно у двадесетом веку. То су три идентитетске тачке и темеља из којих проистиче и на којима постоји и опстаје српски народ. На крају програма виолинисткиња Јелена Урошевић из Љига одсвирала је неколико традиционалних композиција, а деца Лазар Савић и Теодора Станојчић су изговорили здравицу. Домаћини славе припремили су славски ручак и угостили све присутне. Протојереј Светолик Марковић
Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског – храмовна слава у Ц.О брезовачкој
Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. Тропар, глас 4. Милошћу и благодаћу Божијом у трећу седмицу по празнику Васкрсења Господа Исуса Христа, у суботу 22. маја 2021. године Храм Светог оца Николаја у Брезови прославио је своју храмовну славу, пренос моштију Светог оца Николаја. На велику духовну радост верног народа Свету Литургију у овој великој светињи из 13. века, служили су јереј Зоран Стевлић парох миланџански и свештеник у пензији протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Домаћин славе ове године био је јереј Љубодраг Стојковић парох брезовачки са супругом Биљаном, који су припремили трпезу љубави и указали велико гостопримство верницима Ц.О брезовачке. Након Свете Литургије обављен је обред освећења колача и освећења крста који су овој светињи даривали овогодишњи домаћини славе. Затим се окупљеном народу обратио парох ове Цркве јереј Љубодраг Стојковић где је на почетку подсетио верни народ на дугу и значајну историју ове светиње, као и на њено порекло из 13. века где се наводи као ктитор краљ Драгутин, указујући какву они светињу имају у свом крају. На крају беседе, захвалио се окупљеном народу, пожелевши да им данашња молитва буде на здравље и спасење и напредак целог села, и позвао све присутне да се придруже трпези љубави која је приређена у парохијској сали. Вероучитељ Радош Батаковић
Братски састанак и исповест Архијерејског намесништва ужичког
Дана 20. мај 2021. када празнујемо сећање на чудесну Појаву Часног Крста у Јерусалиму, у добросeличком Храму Светог пророка Илије служена је Света Литургија на којој се исповедало свештенство Архијерејског намесништва ужичког. Свештенство је исповедао архимандрит манастира Дубраве отац Данило (Плашић). Светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, уз саслуживање протојереја-ставрофора Милића Драговића, јереја Станимира Мирковића и ђакона Милана Босић. Окупљеним свештенству беседом се обратио јереј Станимир Мирковић подсећајући на битност Свете Тајне Исповести. За трпезом љубави припремљеном од стране старешине цркве, Архијерејски намесник у име свег свештенства се захвалио оцу Данилу на исповести, а домаћину на пажњи и добродошлици. Ђакон Милан Босић
Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја. „Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква – заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије. „То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије. „Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа“, истакао је Патријарх. „Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допринели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: www.spc.rs
Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте Света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом
Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила – заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас конституише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих – патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: www.spc.rs
Протојереј-ставрофор Љубинко Костић: У Господа је сва наша нада и поуздање
На празник када наша Света Црква прославља свете Кирила и Методија, као и Светог Никодима Архиепископа српског, 24. маја 2021. године у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је предстојао протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намјесник жички и парох у Матарушкој Бањи. Саслуживали су му: протојереј Владимир Величковић, парох у Матарушкој Бањи, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и јереји: Павле Божовић, Велимир Бугарин и протођакон Владимир Јарамаз. Уважени служашчи протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протојереј Владимир Величковић налазе се у посјети нашој Митрополији црногорско-приморској током које су посјетили многе светиње на територији ове епархије. Током Литургије свима сабранима се пастирским надахнутим словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Прота Љубинко је у уводном дијелу свог пастирског обраћања поменуо светитеље које данас торжествено прослављамо: ,,Данас прослављамо два велика светила словенскога православља, свете Кирила и Методија. А поред њих још прослављамо и великог угодника Божијег из рода нашег, Светог Никодима Архиепископа српског чије се мошти чувају у у Пећкој патријаршији, управо тамо гдје је он столовао и управљао црквом Божијом”. У наставку он је нагласио са којим су се изазовима на својој апостолској мисији суочавали свети Кирило и Методије: ,,Ни мало није био лак посао и мисија за словенске апостоле Кирила и Методија, јер имађаху многа искушења од тамошњег франачког свештенства. Наиме, у то време владало је мишљење да се хришћанство и јеванђеље Христово могу проповедати само на три језика: Јеврејском, Грчком и Латинском. А свети Кирило и Методије су установили словенско писмо које се по светом Кирилу – Ћирилу назва ћирилица, једно од најсавршенијих писама на свету”. Прота Љубинко је подсјетио да су свети Кирило и Методије дали многе ученике који су раширили вијест о Васкрслом Христу: ,,Свети Кирило и Методије су дали многе ученике и њихови ученици још ученика који су на словенском језику раширили благу вест о Васкрсломе Христу, тако смо и чули у Светом Јеванђељу да Господ каже: ,,Небо и Земља ће проћи али, моје речи неће никада проћи”. И заиста, неће нестати ниједног словца ни цртице из Светог Писма док се све не испуни”. Наводећи њихов врлински живот он је подвукао да нам њихови примјери служе као поуздан модел какви и ми у нашим животима требамо бити: ,,Ови словенски просветитељи заиста су били ,,град који на гори стоји”, били су упаљена свећа која обасјава пут свима који иду Христовим путем Јеванђеља и нас обавезују и подсећају на исти задатак и обавезу, а то је да свагда будемо упаљена свећа која се ставља на суд и свету и свима, и да будемо поносити град који на гори стоји, без обзира на искушења, изазове и тежину времена у којем живимо”. Прота Љубинко је нагласио да је свако вријеме у историјском контексту имало своје изазове и нелагодности, повлачећи паралелу са изазовима које носи и данашње вријеме: ,,Свако време је било најтеже. И апостолима, и њиховим следбеницима и светом Кирилу и Методију и Светом Никодиму Архиепископу српском. Свако време је пуно искушења. Данашње време је препуно искушења, моралног посрнућа, страхова, раслабљености и болести, физичких, телесних и духовних”. ,,У данашње време је најпотребније бити и светлети као упаљена свећа. ,,Не бој се мало стадо” каже Господ у Јеванђељу. Јер, ко се у Господа узда, у високом је заклону”. поручио је он. Напослијетку, прота Љубинко је навео да је за вјерујућег човјека без обзира на тешкоће и искушења која пролази истинско уздање и снага у Господу: ,,У Господа је све наше поуздање, сва наша нада и Бог нам је оставио светитеље да нас и они крепе и да кроз њихово прослављање црпимо снагу за наше напоре да будемо истински сведоци Христове науке и Његовог Јеванђеља и достојни следбеници великих апостола православља и Христове речи”. закључио је протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Борис Мусић Извор: mitropolija.com
Слава Храма Светих Кирила и Методија на Копаонику
Нашим просветитељима и учитељима, Божијим угодницима на чијем се труду темељи словенски језик, Светим Кирилу и Методију посвећен је велелепни храм на познатој планини Копаонику. Иако је храм у изградњи, другу годину за редом литургијски прослављамо његове заштитнике. Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић, уз саслужење проте Радована Радосављевића, јереја Немање Тимотијевића, јереја Владимира Јовановића и надлежног пароха Бранка Росића. Отац Немања надахнутом беседом подсетио је присутне на богоугодно дело Свете браће и истакао да је велика радост за све нас то што ће у будућности овај храм бити место сабрања великог броја верника. Након Свете Литургије, овогодишњи домаћин, председник Ц. О. Јошаничка Бања, Горан Стефановић уприличио је трпезу љубави испред Храма и симболично предао део славског колача следећем домаћину Милану Кнежевићу, такође члану црквеног одбора. Јереј Бранко се захвалио присутнима са надом да ће се радови ускоро привести крају, те да ћемо се уз Божији и благослов ових дивних светитеља окупити дочекавши нашег Епископа и присуствовати освећењу храма. Јелена Росић
Епископ Јустин: Исцељење раслабљеног нас учи да болест може бити прилика за сусрет са Господом
У недељном дану када Света Црква у литургијском ходу спаја време и вечност, када се јеванђелским читањем присећамо догађаја исцељења раслабљенога по коме трећа недеља по Пасхи и носи име – Недеља раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је свештеним евхаристијским приносом заједнице при Светосавском храму у Краљеву. Епископу су саслуживали свештеници из братства овог храма, уз молитвено учешће верујућег народа Божијег који је у великом броју приступио најсветијим тајнама Христовим. Подсећајући све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, Епископ је учинио осврт на тему болести и њено разумевање у православном богословљу. Оно узрок болести не види у судбини или гресима предака, већ на првом месту у стању пале људске природе. Према владикиним речима, болест је прилика да преиспитамо свој живот, да се покајемо, да “омекшамо срце“ и тако га припремимо за сусрет са Господом. Тако су на болести гледали велики угодници Божији, међу којима су и светогорски старци светитељи Пајсије и Порфирије. Они су благодарили Господу за болест, созерцавајући, а потом богословствујући истину да је за њих болест била већи извор благодати од било којих подвижничких напора. Од њих треба да учимо да и у болестима не очајавамо, већ се целокупним бићем окрећемо ка Васкрслом Христу, завршио је поучно слово Владика Јустин. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Слава Храма Преноса моштију Светог Саве на Савинцу код Пожеге
Слава храма и празник Преноса моштију Светог Саве на Савинцу у Пожеги литургијски је свечано обележен у недељу 23. маја. Традиционално мештани села Висибаба на челу са својим парохом протојерејем Војком Михајиловићем храмовну славу прослављају у васкршњи дан недеље по празнику Преноса моштију Светога Саве Првог Архиепископа Српског. Док је братство Ц.О. Пожега своју дужност обављало по храмовима у Пожеги, литургијским сабрањем цркве на Савинцу началствовао је јереј Марко Ерић, парох Цркве у Карану уз саслужење протојереја Војка Михајиловића, протонамесника Милована Вујовића и ђакона Михајла Живковића. Литургијској радости допринели су појци коју су чинили мештани села Висибаба са Пожежанима. При крају Свете Литургије приступило се литијском опходу око храма где смо се молили за све присутне као и за упокојене мештане који су свој живот дали у борбама током Првог светског рата. Након сечења славског колача протојереј Војко обратио се присутнима уз захвалност свима који су дошли да увеличају данашњи празник, а особито онима који су ове године преузели дужност домаћина и лепо припремили славски колач, жито и скромну трпезу којој се приступило након литургијског отпуста и благодарења Господу. На крају свештеник Војко позвао је све да, као што су данас, тако исто и на празник Светих царева Константина и Јелене, 3. јуна, дођу на славу старе Цркве у Пожеги, својим присуством увеличају то литургијско сабрање којим ће началствовати Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Ђакон Михајло Живковић
Храмовна слава и рукоположење у Манастиру Никоље
На дан када Света Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског сестринство Манастира Никоља под Кабларом прославило је своју крсну славу. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Жички г.г. Јустин уз саслужење архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана Манастира Студенице, архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, протосинђела Давида (Васиљевића), сабрата Манастира Никоља, јеромонаха Орсисија (Ивановића), игумана Манастира Свете Тројице, протојереја Србољуба Стојковића, протођакона Александра Грујовића и јерођакона Кипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесења. У току Свете Литургије Епископ Јустин је у чин архимандрита рукопроизвео протосинђела Давида (Васиљевића), дугогодишњег сабрата Манастира Никоље, а затим рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Кипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесење. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“ у мешовитом саставу, као и присуство монаштва из Манастира Студенице, Преображења, Јовања, Успења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења и великог броја верног народа из разних крајева Србије. После причешћивања Светим Тајнама, Епископ је поучио присутни народ речима о врлинском животу на путу спасења упућујући их на примере светитеља кроз историју Цркве уз посебан осврт на врлински живот Светог Николаја. Указао је да је он постао образац вере кроз врлински живот. Објаснио је да је врлина највећи и најузвишенији израз човековог бића, јер је Господ Бог, творац свих врлина, такве логосе усадио у човека. Епископ је поучио народ упутивши их на труд и подвиг кроз молитву, пост, бденије, богослужења на путу спасења. То је нарочито важно у ова смутна времена многих искушења и болести, да призивамо у помоћ Пресвету Богородицу и све светитеље Божије као посреднике пред Господом, нагласио је Епископ Јустин. Након Свете Литургије, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави, како то увек бива у овој светој обитељи. Предраг Перовић
Храмовна слава и “Сусрет са песником“ у Ивановцима
Празник Преноса моштију Светог оца Николаја је дан када се верни народ парохије љишке, а посебно села Ивановци, сабере на брду Камаљ да прослави храмовну славу цркве коју је пре двадесет година у свом родном селу подигао песник Милован Данојлић. Уочи празника служено је празнично вечерње, а на дан славе Света Литургија, литија око храма и ломљење славског колача. Већ седамнаесту годину за редом на овај празнични дан одржава се програм под називом: Сусрет са песником, где присутни имају прилику да виде и чују неког од савремених српских песника. Ове године, по позиву старешине цркве, гост на слави био је песник Мирослав Максимовић, рођен 1946. г. у Његошеву, живео и радио у Београду, тренутно настањен у Голубцу. До сада је објавио преко двадесет књига поезије, а песме су му превођене на: енглески, руски, француски, немачки, италијански, пољски, словачки, чешки, румунски, јерменски, шведски, шпански, македонски… Ученици СШ „1300 каплара“ у Љигу су извели рецитал говорећи стихове песника Мирослава Максимовића, а професорка Марјана Неговановић-Обрадовић је говорила о стваралаштву овогодишњег госта. Девојчица предшколског узраста Вишња Џокић из Козеља рецитовала је једну песму. Пригодном беседом присутнима се обратио песник, изговоривши на крају и песму Код Дурџића гаја из своје последње збирке песама Бол. Ова збирка песама објављена 2017. г. има четрнаест песама писаних у форми сонета, а посвећена је страдању тј. покољу Срба у Босанској крајини од стране усташа и државе НДХ у лето 1941. г. Село Миострах на левој обали Уне је родно место песникове мајке Стоје Узелац, која је пуким случајем преживела као тринаестогодишња девојчица покољ Срба из свог и околних села. Њена мајка, браћа и сестре и стотине других су нажалост пострадали, а тела су им бачена у јаму Безданку. Једна од песама из ове збирке носи наслов „Јама“. Јама Мисле да су за нас пронашли јаму- у њу давнашњу своју скрише таму. Мисле да им јама даје имања- јама је тајна њиховог немања. Нама је домаће јама збориште, женама кухиња, деци двориште, а када, с вечери, гусле зацвиле дођу до нас Милош, Марко и виле. Живот прошао, у будућност! веле. Како прошао? Дуге ноћи целе сви знамо да ће ноћи да забеле. Биће отмености, суве радости кад заигра коло вечне младости: све наше лобање и крте кости. Идентитет српског народа је заснован на православној вери, косовском завету и страдању кроз историју, а посебно у двадесетом веку. То су три идентитетске тачке и темеља из којих проистиче и на којима постоји и опстаје српски народ. На крају програма виолинисткиња Јелена Урошевић из Љига одсвирала је неколико традиционалних композиција, а деца Лазар Савић и Теодора Станојчић су изговорили здравицу. Домаћини славе припремили су славски ручак и угостили све присутне. Протојереј Светолик Марковић
Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског – храмовна слава у Ц.О брезовачкој
Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. Тропар, глас 4. Милошћу и благодаћу Божијом у трећу седмицу по празнику Васкрсења Господа Исуса Христа, у суботу 22. маја 2021. године Храм Светог оца Николаја у Брезови прославио је своју храмовну славу, пренос моштију Светог оца Николаја. На велику духовну радост верног народа Свету Литургију у овој великој светињи из 13. века, служили су јереј Зоран Стевлић парох миланџански и свештеник у пензији протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Домаћин славе ове године био је јереј Љубодраг Стојковић парох брезовачки са супругом Биљаном, који су припремили трпезу љубави и указали велико гостопримство верницима Ц.О брезовачке. Након Свете Литургије обављен је обред освећења колача и освећења крста који су овој светињи даривали овогодишњи домаћини славе. Затим се окупљеном народу обратио парох ове Цркве јереј Љубодраг Стојковић где је на почетку подсетио верни народ на дугу и значајну историју ове светиње, као и на њено порекло из 13. века где се наводи као ктитор краљ Драгутин, указујући какву они светињу имају у свом крају. На крају беседе, захвалио се окупљеном народу, пожелевши да им данашња молитва буде на здравље и спасење и напредак целог села, и позвао све присутне да се придруже трпези љубави која је приређена у парохијској сали. Вероучитељ Радош Батаковић
Братски састанак и исповест Архијерејског намесништва ужичког
Дана 20. мај 2021. када празнујемо сећање на чудесну Појаву Часног Крста у Јерусалиму, у добросeличком Храму Светог пророка Илије служена је Света Литургија на којој се исповедало свештенство Архијерејског намесништва ужичког. Свештенство је исповедао архимандрит манастира Дубраве отац Данило (Плашић). Светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, уз саслуживање протојереја-ставрофора Милића Драговића, јереја Станимира Мирковића и ђакона Милана Босић. Окупљеним свештенству беседом се обратио јереј Станимир Мирковић подсећајући на битност Свете Тајне Исповести. За трпезом љубави припремљеном од стране старешине цркве, Архијерејски намесник у име свег свештенства се захвалио оцу Данилу на исповести, а домаћину на пажњи и добродошлици. Ђакон Милан Босић