Видовдан у Матарушкој Бањи
Литургијским приносом на храмовној слави у Матарушкој Бањи на Видовдан, обележено је живо сећање на косовски, Светолазаревски завет. Свету Литургију је служио: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког Г. Јустина, Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, старешина Храма Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, протојереји: Иван Терзић, Драган Глигић и Радоја Сандо, и протођакон Милутин Балтић. Сабранима се пригодном и дубоко надахнутом празничном беседом обратио протојереј Радоја Сандо, подсећајући на историјску и духовну димензију празника Видовдана, и на обавезу чувања онога што је Свети кнез оставио поколењима у завештање, а то је стајање на путу јеванђелске истине и чување хришћанског имена и народног образа. Ни Светом кнезу није било лако направити избор, али вођен снагом Духа Светог одабрао је прави пут и без страха стао пред надмоћног непријатеља, по оној Његошевој „тирјанству стати ногом за врат, то је људска дужност најсветија.“ Тако и ми кад се нађемо пред избором морамо се смирити и помолити Господу па ће нам се прави пут пројавити. Нагласио је да Видовдан има и есхатолошку димензију, јер у Светој Литургији говоримо:“Још се сећамо свега онога што се ради нас збило, крста, гроба, тридневнога Васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране и другога славнога доласка Христовог.“ Свети кнез је знао ову истину, и саможртвеном љубављу је са косовским витезовима пошао Господу у загрљај. Порука је и нама да не заборавимо обавезу чувања вере , наде и љубави, да у животу увек чинимо прави избор, са знањем да треба да станемо пред Господа и положимо рачуне како смо чували косовски и светолазаревски завет. После Свете Литургије и приноса славског жита и колача, у црквенонародној сали је приређена трпеза љубави, уз кратак пригодни програм у коме су учешће узели: народни гуслар Радован Пековић, дечији песник Милоје Радовић, рецитатор Богдан Златић, и појац Ирина Костић. Све сабране је поздравио у име братства и црквеног одбора, старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Прослава Видовдана у Вичи
Други пут за редом je одржана манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“ на Видовдан 28. јуна 2021. у селу Вича. Видовдан као сабирно сочиво у себи сажима целокупан дух српског народа. Својим огромним значајем, кроз историју је обасјавао пут српском народу показујући шта је његова богомдана мисија. У бурним временима су управо Видовдан и косовски завет били једина светла тачка у очима српског народа, која га је утврдила и ојачала на светосавском путу. Народ Виче и околине свестан ове реалности управо је изабрао Видовдан за своје окупљање. Од незабележених тренутака у давној историји, становништво ових крајева традиционално се окупљало управо на Видовдан, приређујући сабор у селу Вича. У новија времена, поучени примером наших предака, а свесни значаја Видовдана за целокупно српство подигли смо његово обележавање на виши ниво. И ове године са благословом Епископа жичког Г. Јустина, приређена је духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Из литургијског сабрања као основе, отпочело је обележавање празника. Свету Литургију служио је парох вички, јереј Немања Матејић, уз присуство и учешће многобројних житеља Виче. Приликом проповеди отац Немања је скренуо пажњу да се у овом животу припремамо за Царство Небеско и да је „наша домовина небо као што је и тада у Косовском боју 1389. царство Лазарево било – само небо.“ Истакнута је важност Видовдана као највећег српског празника, кога је о. Јустин Ћелијски упоредио са Великим Петком. Приликом сабрања одржан је и парастос, за све мештане вичке парохије који су у многобројним ратовима страдали за слободу, дајући своје животе попут Светог кнеза Лазара. Прочитана су и споменута у молитви њихова имена. Након предаха и послужења отпочео је и културни програм, који је ове године протекао у знаку обележавања деведесет година од освећења вичке цркве које је извршио владика Јефрем Бојовић 1931. поводом чега је у припреми и пригодна монографија. Епске народне песме о Видовдану рецитовали су запажени драмски уметници из Београда глумац Милан-Цаци Михаиловић и глумица Биљана Ђуровић. Затим се публици представио музички ансамбл „Фенечки бисери“ из Београда који је обрадовао присутне најлепшим песмама о Косову. Затим су пред публику поново изашли рецитатори са модерном родољубивом поезијом Милана Ракића која сведочи о присуству Косовског завета и у нашем добу. Овогодишње сабрање завршило се музиком. Присутни су на крају заједно са музичком групом отпевали песме „Пећка кандила “ и „Са Косова зора свиће “ Обележавање су помогли Дом културе у Гучи и фабрика „Милан Благојевић“ у Лучанима. Манифестација коју је водила Марија Неранџић завршила се погледом на Видовдан кроз призму поезије и музике, који су код свих присутних побудили емоције, док је лепо време остављало утисак Божијег благослова. Алекса Ковачевић Фото: Марина Луковић
Епископ Јустин: Сваки који тражи од Господа добија трачак благодати светитељства
У Недељу свих Светих, дана 27. јуна 2021. године, у Светосавском храму у Краљеву Божанствену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Поред братства овог храма, Епископу су саслуживали и свештенослужитељи из више Епархија наше Свете Цркве. Они су се у Краљеву сабрали поводом братског састанка генерације београдских богослова (2000-2004), где им је домаћин био њихов школски друг протођакон Александар Грујовић. Верујући народ је био поучен архипастирским речима Епископа Јустина: – Највећа је радост у овоме свету да постоје светитељи. Они живе овде, али нису од овога света. Они знају да је најпретежније наследити живот вечни. Они верују Господњим речима да ћемо сви васкрснути. У томе је наша радост и наша нада, а без тога ништа не би имало смисла. Само оно што је Господ уготовио нама за живот вечни има смисао. Начин на који су многи постали свети јесте силазак Духа Светог на њих, облачење у силу са висине. Сваки који тражи Господа добија бар трачак исте те силе. Господ нас спасава, а не постајемо сами од себе светитељи. То је дар, а не титула. Наш народ каже: У рај, па макар у крај. Смисао овога је да нема зависти и љубоморе међу изабранима Божијим. Међу њима владају радост и љубав. Епископ је изразио радост што су са нама данас и многи свештенослужитељи и вероучитељи из разних крајева наше Цркве, рекавши: – Ово је дан у коме су се са нама сабрали школски другови нашег протођакона Александра. Они су живели четири године у богословском интернату. То је као живот у манастиру. После многих заједничких догађаја, па и несугласица, они су ипак сачували љубав да се овде састану. То је знак благодати Духа Светога и светотројичне саборности. Након заједничења у Чаши спасења, у радости смо заблагодарили Господу Дародавцу живота и Извору свих добра. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Митрополит Амфилохије, “Видовдане, мој очињи виде“
Видовдане, мој очињи виде Тобом видим што други не виде Видим Лаза честитога кнеза Бесмртнога косовског витеза. И са њиме јато мученика Из крви им изникли божури Из костију знак часнога крста Своје Небо носе на три прста. Вјера им је основа прегнућа А зеница Пресвета Тројица Сви одоше у бој на Косово За пресвето Име Исусово! Видов дане мој очињи виде Тобом видим што слепци не виде Видим Лаза небом обасјана И у њему зору новог дана. У васкрслом Христу запретана Потврђеног Завјетом Косова Јединога пута Србинова. (Преузето из збирке песама У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС – Митрополит Амфилохије Радовић, Подгорица, Октоих, 2000.)
Свети Николај Охридски и Жички, Говор на Видовдан 1916. у Лондону
Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на Свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној Цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим. Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света. Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се „Ћеле-кула“. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, клали се са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Свети Николај Охридски и Жички
Духовно вече посвећено поезији Наде Хаџи-Перић
У наизглед топлој летњој вечери јуна, док облаци брзо проносе који дах свежине, дајући нам наду у освежење, у дому Светог Николаја Велимировића у Краљеву, свежина је стигла тако јасно и брзо са врхова Шаре, брзака Призренске Бистрице и ветрова Поткаљаје. У организацији Словенског друштва а уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина у лепом кутку Духовног центра уз песме песникиње Наде Хаџи-Перић заиста смо осетили крепки дух и свежину светиња Метохијског краја, Призрена особито. Присутне љубитеље лепе поетске мисли и емоције, поздравио је јереј Владимир Јовановић, а програм је водио протонамесник Александар Р. Јевтић. Пригодном песмом душу и слух разгалили су чланови мушке певачке групе КУД-а „Абрашевић” из Краљева. Нада Хаџи-Перић, Призренка, судија апелационог суда у Београду, о свом завичају пише са сетом за родним крајем коју носи од како је са супругом Браниславом оданде прогнана 1999. године. Али све њене песме настављају да се нижу стиховима о повратку, останку, о лепоти девојачког дома који је обновљен, о Призренским обичајима, сусретима са људима који на својим огњиштима бране српско име у овоме граду. У својим збиркама песама ,,Враћам се”, ,,Пођите са мном”, ,,Надалиште”, ,,Прибежиште”, ,,Исходиште”, као и у о аутобиографском делу ,,Запис из Призена са извора” описала је све сваки кутак свог родног града, све доксате и калдрме, њеној души миле Призренце, кроз песме у незаборав оставила и призренски и сречански дијалект. У збирци песама ,,Песма на дар” коју је посветила деци и сусретима са њима, приход од продаје наменила је изградњи фискултурне сале у Ораховцу. Путовањем поезијом кроз светиње Косова и Метохије, заиста смо осетили да корачамо калдрмама којим нас ова песникиња води. Она несебично позива да посетимо све, посебно њен Призрен, да се нећемо покајати него ћемо се пуног духа вратити одатле. Вече не као свако друго, које најављује велики празник Видовдан, замирисало је мирисом празника и Призренске старине у души свих оних који су били на овом поетском сусрету. Милица Славковић
Свети Јован Златоусти, О молитви
Размисли како је то , да у дубокој ноћи, када сви људи, звер и стока, почивају и када је најдубља тишина, ти устајеш и смело са Господом свих нас, разговараш? Сладак је сан, али ништа од молитве није слађе. Ако насамо са Њим разговараш, много можеш тиме учинити, јер те нико у томе не спречава и од молитве одваја, а имаш довољно времена да затражиш оно што желиш. Но ти се протежеш на мекој постељи лежећи и лењиш се да устанеш, а нећеш да помислиш на мученике, о којима говоримо данас*, а који су на гвозденој решетки лежали и нису имали постељу, већ угљевље испод себе прострто. Свети Јован Златоусти (*ово је извод из беседе на Недељу свих Светих, која је у четвртом веку била посвећена првенствено мученицима, јер је њих највише било као незнаних светитеља у чему је и био смисао прослављања свих Светих)
Свети Јустин Ћелијски, Живот светитеља је поновљено Јеванђеље
Данашње* Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље. Свети Јустин Ћелијски (*из беседе на Недељу свих Светих, 1965)
Ибарске новости: Александра Грипас, „Умирем срећна јер сам имала прилику да се крстим“
Пре пет година, супруга мог доброг пријатеља, Вероника, је преминула. Тек на пету годишњицу њене смрти Иван ми је испричао задивљујућу причу о њој на самртној постељи, о томе како је она умирући примила православно Крштење, исповедила се и Причестила. Ево његовог описа тог догађаја: „Вероника је одрасла у породици комунистичких вођа, тако да се за њу може рећи да је била представник привилеговане комунистичке омладине. Њено понашање је, међутим, сасвим било у супротности са предрасудама о деци вођа комунистичке партије. Вероника је била нежног срца, осећајна, никада „није дизала нос“, и увек је била прва када је некоме требало помоћи. Можда ће неко рећи да је њој било лако да буде таква када је увек имала све шта јој треба и када су јој образовање и каријера били одређени већ самим рођењем. Било како било, Вероника је увек бринула о другима, пружала своју помоћ свакоме, ко год да је тај други, да ли близак пријатељ, даљни рођак или потпуни странац. Сећам се како је, на трећој години студија, управа факултета планирала да избаци једног студента зато што је у амфитеатар ушетао током испита из Марксизма-Лењинизма на „Лењинов начин“, тј. идући два корака напред, а један уназад. Један од професора је ову шалу доживео као личну увреду и политичку провокацију. Ово је било раних осамдесетих, пре „перестројке“. Професор историје комунизма је зауставио испит и отрчао у канцеларију декана! Касније је парафразирао добро познати цитат на следећи начин: „Данас се смеју Лењину, сутра ће издати отаџбину“. Вероника је отишла да разговара са професором уверавајући га да је њен колега заправо креативна особа која се бави позориштем, да је посвећени члан комунистичке омладине, и да је њен добар пријатељ. Вероника је била спремна да укључи и своје родитеље у причу и да на тај начин спречи избацивање овога младића. Међутим, оно што је најзанимљивије – њен колега са студија уопште није био њен пријатељ, чак се нису ни познавали нити ју је он замолио за помоћ. Прича је имала срећан крај јер младић није био избачен са факултета. Било је периода када сам јој говорио: „Успори мало! Хајде најпре да нашу децу изведемо на пут, а онда ћемо почети да спасавамо свет“. Али моја жена није могла да прихвати такав приступ. Њена доброта је била заиста посебна. Једном нас је нека жена, пријатељица наших пријатеља, зауставила на улици. Са сузама у очима се жалила како је њен тринаестогодишњи син (вршњак наших близанаца) упао у лоше друштво и чак је дошло дотле да има посла са полицијом. Питао сам Веронику: „Шта тачно та жена тражи од тебе? Да ли те је замолила да и ти узмеш учешће у васпитавању још једног незрелог детета?“ Мислио сам да ће је мој хумор зауставити. На крају крајева шта смо уопште и могли учинити у таквој ситуацији? Нисмо били блиски са том несрећном женом, а још мање са њеним сином. Али Вероника је пронашла начин. Не знам како је у томе успела, али убедила је тог неподношљивог тинејџера да оде на часове бокса. Пре тога наговорила је тренера да га прими на часове и да брине о њему. Рекла му је: „Можеш спасити овога дечака ако покажеш мало бриге према њему!“ И одмах је било плода њеном труду. Младић је од тада почео да помаже својој мајци око куће, почео је да чита и пронашао је нове другаре. Могу испричати много оваквих кратких прича. Али сав проблем је био у томе што је Вероника упркос свом нежном и добром срцу била неверујућа. Она је веровала да је Црква са својим молитвама заостатак из прошлости, и да је вера у Бога нешто што је предвиђено само за неписмене старице. Сматрала је да свака образована особа добро зна како да буде морална, како да поштује друге, како да помаже људима, како да добром надилази зло… Умела је да каже да само људима који нису упознати са класичном књижевношћу и са музиком, а који се према другима лоше односе треба рећи да ће их Бог казнити. Ни ја нисам преко ноћи постао хришћанин. Ступање у црквени живот уопште није било лако за мене. Али Вероника није уопште хтела да чује за Крштење, за Свето Причешће. Поштовала је мој избор и никада није негодовала због тога што постим, што се спремам за Свето Причешће, али ми је рекла да у Цркву неће ићи. Објашњавала је то овако: „Моји родитељи су идеолошки били комунисти, веровали су у оно о чему се причало на партијским састанцима. Никада се нису шепурили својим чланским картама. Како се онда могу крстити? Тиме ћу издати њихове погледе и њихове принципе! Одгајали су ме у Марксизму, и знам да је сам човек архитекта своје среће и судбине“. Често смо о овоме расправљали. Покушавао сам да јој покажем пут ка вери. Једном смо ишли у Свету Земљу, у Јерусалим. Испрва је рекла: „Чини ми се као да је време стало пре неких две хиљаде година. Нема никакве буке или гужве“. Али на крају је рекла да је то било само туристичко путовање. Коначно долазимо до суштине приче. Вероника се озбиљно разболела – дијагностификован јој је канцер. Моја супруга је била оперисана и канцер се тренутно повукао. Након тога је опет кренуо да се враћа, па је опет била подвргнута операцији: Јадна моја супруга, прошла је кроз много тога и никада се није жалила и никада никога није кривила. Имунитет јој је ослабио, добила је упалу плућа и када су ми лекари рекли да никада више неће напустити болницу њено тело више није имало снаге да се опорави. Вероника је била у несвести неколико дана пре упокојења. Скоро свакога дана сам одлазио да се молим пред чудотворном Владимирском Иконом Богородице. Знао сам да Вероника умире и молио сам се Мајци Божијој да чудесно уреди Крштење за моју супругу, да умре као хришћанин. Након неколико дана добио сам позив из болнице у ком су ми саопштили је дошла к свести. Одмах сам отрчао к њој. Смешила ми се и замолила ме да позовем свештеника да је крсти. Брзо сам нашао свештеника, Вероника је крштена, исповеђена и причешћена. Пре
Духовски понедељак у Кремнима
На Духовски понедељак, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Кремнима у Храму Светог великомученика Георгија. Саслуживали су Архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, протојереј Владимир Васиљевић, јереј Александар Ђуричић парох кремански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић уз присуство великог броја свештенства и верног народа. Његово Преосвештенство Г. Јустин беседио је након прочитаног Јеванђеља о значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Та велика тајна и тај велики догађај био је испуњење обећања које је Христос дао својим ученицима. Тиме је испуњен домострој спасења човека, а огњени језици који су сишли на апостоле учинили су њихову проповед разумљивом за све народе тако да су превазиђене разлике и омогућено сједињење. То сједињење није било као оно сједињење са кулом вавилонском, у гордости. Ово је јединство у Духу Светоме, како Господ и жели да се сјединимо. Само Духом Светим ми можемо да се разумемо, да се волимо, да се помажемо. По речима Епископа Јустина: – Ово је празник када Господ облачи апостоле у силу са висине и васпоставља их, и даје им ум Христов. Исто то бива и са нама. Нико од нас није безначајан пред Господом Богом. Нема оних који су много знаменити и оних који нису знаменити. Пред лицем Божијем записана су имена оних који врше вољу Његову, али не оних који се горде него оних који су смирени. У наставку је Епископ жички Г. Јустин доделио грамате господину Владану Стаменићу, Драгољубу Костићу, Александру Вранићу, Бранку Филиповићу и Мирољубу Јововићу за несебичан труд и љубав коју су показали према Цркви. Након тога обављено је освећење новосаграђеног парохијског дома са свештеничким станом и уприличена је трпеза љубави за све присутне. Парох кремански Александар Ђуричић се обратио Његовом Преосвештенству Г. Јустину речима захвалности за молитву, благослов и духовно старање, а народу села Кремне за труд, помоћ и љубав према Цркви. Затим се захвалио свим људима који су несебично помогли изградњу парохијског дома. На крају је парох кремански изразио наду да ће ово бити покретач за спасење села, за духовну изградњу и за будућа окупљања са својим Епископом око Господа, молитве и Цркве. Ђакон Далибор Ђорђевић
Видовдан у Матарушкој Бањи
Литургијским приносом на храмовној слави у Матарушкој Бањи на Видовдан, обележено је живо сећање на косовски, Светолазаревски завет. Свету Литургију је служио: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког Г. Јустина, Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, старешина Храма Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, протојереји: Иван Терзић, Драган Глигић и Радоја Сандо, и протођакон Милутин Балтић. Сабранима се пригодном и дубоко надахнутом празничном беседом обратио протојереј Радоја Сандо, подсећајући на историјску и духовну димензију празника Видовдана, и на обавезу чувања онога што је Свети кнез оставио поколењима у завештање, а то је стајање на путу јеванђелске истине и чување хришћанског имена и народног образа. Ни Светом кнезу није било лако направити избор, али вођен снагом Духа Светог одабрао је прави пут и без страха стао пред надмоћног непријатеља, по оној Његошевој „тирјанству стати ногом за врат, то је људска дужност најсветија.“ Тако и ми кад се нађемо пред избором морамо се смирити и помолити Господу па ће нам се прави пут пројавити. Нагласио је да Видовдан има и есхатолошку димензију, јер у Светој Литургији говоримо:“Још се сећамо свега онога што се ради нас збило, крста, гроба, тридневнога Васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране и другога славнога доласка Христовог.“ Свети кнез је знао ову истину, и саможртвеном љубављу је са косовским витезовима пошао Господу у загрљај. Порука је и нама да не заборавимо обавезу чувања вере , наде и љубави, да у животу увек чинимо прави избор, са знањем да треба да станемо пред Господа и положимо рачуне како смо чували косовски и светолазаревски завет. После Свете Литургије и приноса славског жита и колача, у црквенонародној сали је приређена трпеза љубави, уз кратак пригодни програм у коме су учешће узели: народни гуслар Радован Пековић, дечији песник Милоје Радовић, рецитатор Богдан Златић, и појац Ирина Костић. Све сабране је поздравио у име братства и црквеног одбора, старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Прослава Видовдана у Вичи
Други пут за редом je одржана манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“ на Видовдан 28. јуна 2021. у селу Вича. Видовдан као сабирно сочиво у себи сажима целокупан дух српског народа. Својим огромним значајем, кроз историју је обасјавао пут српском народу показујући шта је његова богомдана мисија. У бурним временима су управо Видовдан и косовски завет били једина светла тачка у очима српског народа, која га је утврдила и ојачала на светосавском путу. Народ Виче и околине свестан ове реалности управо је изабрао Видовдан за своје окупљање. Од незабележених тренутака у давној историји, становништво ових крајева традиционално се окупљало управо на Видовдан, приређујући сабор у селу Вича. У новија времена, поучени примером наших предака, а свесни значаја Видовдана за целокупно српство подигли смо његово обележавање на виши ниво. И ове године са благословом Епископа жичког Г. Јустина, приређена је духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Из литургијског сабрања као основе, отпочело је обележавање празника. Свету Литургију служио је парох вички, јереј Немања Матејић, уз присуство и учешће многобројних житеља Виче. Приликом проповеди отац Немања је скренуо пажњу да се у овом животу припремамо за Царство Небеско и да је „наша домовина небо као што је и тада у Косовском боју 1389. царство Лазарево било – само небо.“ Истакнута је важност Видовдана као највећег српског празника, кога је о. Јустин Ћелијски упоредио са Великим Петком. Приликом сабрања одржан је и парастос, за све мештане вичке парохије који су у многобројним ратовима страдали за слободу, дајући своје животе попут Светог кнеза Лазара. Прочитана су и споменута у молитви њихова имена. Након предаха и послужења отпочео је и културни програм, који је ове године протекао у знаку обележавања деведесет година од освећења вичке цркве које је извршио владика Јефрем Бојовић 1931. поводом чега је у припреми и пригодна монографија. Епске народне песме о Видовдану рецитовали су запажени драмски уметници из Београда глумац Милан-Цаци Михаиловић и глумица Биљана Ђуровић. Затим се публици представио музички ансамбл „Фенечки бисери“ из Београда који је обрадовао присутне најлепшим песмама о Косову. Затим су пред публику поново изашли рецитатори са модерном родољубивом поезијом Милана Ракића која сведочи о присуству Косовског завета и у нашем добу. Овогодишње сабрање завршило се музиком. Присутни су на крају заједно са музичком групом отпевали песме „Пећка кандила “ и „Са Косова зора свиће “ Обележавање су помогли Дом културе у Гучи и фабрика „Милан Благојевић“ у Лучанима. Манифестација коју је водила Марија Неранџић завршила се погледом на Видовдан кроз призму поезије и музике, који су код свих присутних побудили емоције, док је лепо време остављало утисак Божијег благослова. Алекса Ковачевић Фото: Марина Луковић
Епископ Јустин: Сваки који тражи од Господа добија трачак благодати светитељства
У Недељу свих Светих, дана 27. јуна 2021. године, у Светосавском храму у Краљеву Божанствену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Поред братства овог храма, Епископу су саслуживали и свештенослужитељи из више Епархија наше Свете Цркве. Они су се у Краљеву сабрали поводом братског састанка генерације београдских богослова (2000-2004), где им је домаћин био њихов школски друг протођакон Александар Грујовић. Верујући народ је био поучен архипастирским речима Епископа Јустина: – Највећа је радост у овоме свету да постоје светитељи. Они живе овде, али нису од овога света. Они знају да је најпретежније наследити живот вечни. Они верују Господњим речима да ћемо сви васкрснути. У томе је наша радост и наша нада, а без тога ништа не би имало смисла. Само оно што је Господ уготовио нама за живот вечни има смисао. Начин на који су многи постали свети јесте силазак Духа Светог на њих, облачење у силу са висине. Сваки који тражи Господа добија бар трачак исте те силе. Господ нас спасава, а не постајемо сами од себе светитељи. То је дар, а не титула. Наш народ каже: У рај, па макар у крај. Смисао овога је да нема зависти и љубоморе међу изабранима Божијим. Међу њима владају радост и љубав. Епископ је изразио радост што су са нама данас и многи свештенослужитељи и вероучитељи из разних крајева наше Цркве, рекавши: – Ово је дан у коме су се са нама сабрали школски другови нашег протођакона Александра. Они су живели четири године у богословском интернату. То је као живот у манастиру. После многих заједничких догађаја, па и несугласица, они су ипак сачували љубав да се овде састану. То је знак благодати Духа Светога и светотројичне саборности. Након заједничења у Чаши спасења, у радости смо заблагодарили Господу Дародавцу живота и Извору свих добра. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Митрополит Амфилохије, “Видовдане, мој очињи виде“
Видовдане, мој очињи виде Тобом видим што други не виде Видим Лаза честитога кнеза Бесмртнога косовског витеза. И са њиме јато мученика Из крви им изникли божури Из костију знак часнога крста Своје Небо носе на три прста. Вјера им је основа прегнућа А зеница Пресвета Тројица Сви одоше у бој на Косово За пресвето Име Исусово! Видов дане мој очињи виде Тобом видим што слепци не виде Видим Лаза небом обасјана И у њему зору новог дана. У васкрслом Христу запретана Потврђеног Завјетом Косова Јединога пута Србинова. (Преузето из збирке песама У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС – Митрополит Амфилохије Радовић, Подгорица, Октоих, 2000.)
Свети Николај Охридски и Жички, Говор на Видовдан 1916. у Лондону
Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на Свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној Цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим. Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света. Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се „Ћеле-кула“. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, клали се са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Свети Николај Охридски и Жички
Духовно вече посвећено поезији Наде Хаџи-Перић
У наизглед топлој летњој вечери јуна, док облаци брзо проносе који дах свежине, дајући нам наду у освежење, у дому Светог Николаја Велимировића у Краљеву, свежина је стигла тако јасно и брзо са врхова Шаре, брзака Призренске Бистрице и ветрова Поткаљаје. У организацији Словенског друштва а уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина у лепом кутку Духовног центра уз песме песникиње Наде Хаџи-Перић заиста смо осетили крепки дух и свежину светиња Метохијског краја, Призрена особито. Присутне љубитеље лепе поетске мисли и емоције, поздравио је јереј Владимир Јовановић, а програм је водио протонамесник Александар Р. Јевтић. Пригодном песмом душу и слух разгалили су чланови мушке певачке групе КУД-а „Абрашевић” из Краљева. Нада Хаџи-Перић, Призренка, судија апелационог суда у Београду, о свом завичају пише са сетом за родним крајем коју носи од како је са супругом Браниславом оданде прогнана 1999. године. Али све њене песме настављају да се нижу стиховима о повратку, останку, о лепоти девојачког дома који је обновљен, о Призренским обичајима, сусретима са људима који на својим огњиштима бране српско име у овоме граду. У својим збиркама песама ,,Враћам се”, ,,Пођите са мном”, ,,Надалиште”, ,,Прибежиште”, ,,Исходиште”, као и у о аутобиографском делу ,,Запис из Призена са извора” описала је све сваки кутак свог родног града, све доксате и калдрме, њеној души миле Призренце, кроз песме у незаборав оставила и призренски и сречански дијалект. У збирци песама ,,Песма на дар” коју је посветила деци и сусретима са њима, приход од продаје наменила је изградњи фискултурне сале у Ораховцу. Путовањем поезијом кроз светиње Косова и Метохије, заиста смо осетили да корачамо калдрмама којим нас ова песникиња води. Она несебично позива да посетимо све, посебно њен Призрен, да се нећемо покајати него ћемо се пуног духа вратити одатле. Вече не као свако друго, које најављује велики празник Видовдан, замирисало је мирисом празника и Призренске старине у души свих оних који су били на овом поетском сусрету. Милица Славковић
Свети Јован Златоусти, О молитви
Размисли како је то , да у дубокој ноћи, када сви људи, звер и стока, почивају и када је најдубља тишина, ти устајеш и смело са Господом свих нас, разговараш? Сладак је сан, али ништа од молитве није слађе. Ако насамо са Њим разговараш, много можеш тиме учинити, јер те нико у томе не спречава и од молитве одваја, а имаш довољно времена да затражиш оно што желиш. Но ти се протежеш на мекој постељи лежећи и лењиш се да устанеш, а нећеш да помислиш на мученике, о којима говоримо данас*, а који су на гвозденој решетки лежали и нису имали постељу, већ угљевље испод себе прострто. Свети Јован Златоусти (*ово је извод из беседе на Недељу свих Светих, која је у четвртом веку била посвећена првенствено мученицима, јер је њих највише било као незнаних светитеља у чему је и био смисао прослављања свих Светих)
Свети Јустин Ћелијски, Живот светитеља је поновљено Јеванђеље
Данашње* Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље. Свети Јустин Ћелијски (*из беседе на Недељу свих Светих, 1965)
Ибарске новости: Александра Грипас, „Умирем срећна јер сам имала прилику да се крстим“
Пре пет година, супруга мог доброг пријатеља, Вероника, је преминула. Тек на пету годишњицу њене смрти Иван ми је испричао задивљујућу причу о њој на самртној постељи, о томе како је она умирући примила православно Крштење, исповедила се и Причестила. Ево његовог описа тог догађаја: „Вероника је одрасла у породици комунистичких вођа, тако да се за њу може рећи да је била представник привилеговане комунистичке омладине. Њено понашање је, међутим, сасвим било у супротности са предрасудама о деци вођа комунистичке партије. Вероника је била нежног срца, осећајна, никада „није дизала нос“, и увек је била прва када је некоме требало помоћи. Можда ће неко рећи да је њој било лако да буде таква када је увек имала све шта јој треба и када су јој образовање и каријера били одређени већ самим рођењем. Било како било, Вероника је увек бринула о другима, пружала своју помоћ свакоме, ко год да је тај други, да ли близак пријатељ, даљни рођак или потпуни странац. Сећам се како је, на трећој години студија, управа факултета планирала да избаци једног студента зато што је у амфитеатар ушетао током испита из Марксизма-Лењинизма на „Лењинов начин“, тј. идући два корака напред, а један уназад. Један од професора је ову шалу доживео као личну увреду и политичку провокацију. Ово је било раних осамдесетих, пре „перестројке“. Професор историје комунизма је зауставио испит и отрчао у канцеларију декана! Касније је парафразирао добро познати цитат на следећи начин: „Данас се смеју Лењину, сутра ће издати отаџбину“. Вероника је отишла да разговара са професором уверавајући га да је њен колега заправо креативна особа која се бави позориштем, да је посвећени члан комунистичке омладине, и да је њен добар пријатељ. Вероника је била спремна да укључи и своје родитеље у причу и да на тај начин спречи избацивање овога младића. Међутим, оно што је најзанимљивије – њен колега са студија уопште није био њен пријатељ, чак се нису ни познавали нити ју је он замолио за помоћ. Прича је имала срећан крај јер младић није био избачен са факултета. Било је периода када сам јој говорио: „Успори мало! Хајде најпре да нашу децу изведемо на пут, а онда ћемо почети да спасавамо свет“. Али моја жена није могла да прихвати такав приступ. Њена доброта је била заиста посебна. Једном нас је нека жена, пријатељица наших пријатеља, зауставила на улици. Са сузама у очима се жалила како је њен тринаестогодишњи син (вршњак наших близанаца) упао у лоше друштво и чак је дошло дотле да има посла са полицијом. Питао сам Веронику: „Шта тачно та жена тражи од тебе? Да ли те је замолила да и ти узмеш учешће у васпитавању још једног незрелог детета?“ Мислио сам да ће је мој хумор зауставити. На крају крајева шта смо уопште и могли учинити у таквој ситуацији? Нисмо били блиски са том несрећном женом, а још мање са њеним сином. Али Вероника је пронашла начин. Не знам како је у томе успела, али убедила је тог неподношљивог тинејџера да оде на часове бокса. Пре тога наговорила је тренера да га прими на часове и да брине о њему. Рекла му је: „Можеш спасити овога дечака ако покажеш мало бриге према њему!“ И одмах је било плода њеном труду. Младић је од тада почео да помаже својој мајци око куће, почео је да чита и пронашао је нове другаре. Могу испричати много оваквих кратких прича. Али сав проблем је био у томе што је Вероника упркос свом нежном и добром срцу била неверујућа. Она је веровала да је Црква са својим молитвама заостатак из прошлости, и да је вера у Бога нешто што је предвиђено само за неписмене старице. Сматрала је да свака образована особа добро зна како да буде морална, како да поштује друге, како да помаже људима, како да добром надилази зло… Умела је да каже да само људима који нису упознати са класичном књижевношћу и са музиком, а који се према другима лоше односе треба рећи да ће их Бог казнити. Ни ја нисам преко ноћи постао хришћанин. Ступање у црквени живот уопште није било лако за мене. Али Вероника није уопште хтела да чује за Крштење, за Свето Причешће. Поштовала је мој избор и никада није негодовала због тога што постим, што се спремам за Свето Причешће, али ми је рекла да у Цркву неће ићи. Објашњавала је то овако: „Моји родитељи су идеолошки били комунисти, веровали су у оно о чему се причало на партијским састанцима. Никада се нису шепурили својим чланским картама. Како се онда могу крстити? Тиме ћу издати њихове погледе и њихове принципе! Одгајали су ме у Марксизму, и знам да је сам човек архитекта своје среће и судбине“. Често смо о овоме расправљали. Покушавао сам да јој покажем пут ка вери. Једном смо ишли у Свету Земљу, у Јерусалим. Испрва је рекла: „Чини ми се као да је време стало пре неких две хиљаде година. Нема никакве буке или гужве“. Али на крају је рекла да је то било само туристичко путовање. Коначно долазимо до суштине приче. Вероника се озбиљно разболела – дијагностификован јој је канцер. Моја супруга је била оперисана и канцер се тренутно повукао. Након тога је опет кренуо да се враћа, па је опет била подвргнута операцији: Јадна моја супруга, прошла је кроз много тога и никада се није жалила и никада никога није кривила. Имунитет јој је ослабио, добила је упалу плућа и када су ми лекари рекли да никада више неће напустити болницу њено тело више није имало снаге да се опорави. Вероника је била у несвести неколико дана пре упокојења. Скоро свакога дана сам одлазио да се молим пред чудотворном Владимирском Иконом Богородице. Знао сам да Вероника умире и молио сам се Мајци Божијој да чудесно уреди Крштење за моју супругу, да умре као хришћанин. Након неколико дана добио сам позив из болнице у ком су ми саопштили је дошла к свести. Одмах сам отрчао к њој. Смешила ми се и замолила ме да позовем свештеника да је крсти. Брзо сам нашао свештеника, Вероника је крштена, исповеђена и причешћена. Пре
Духовски понедељак у Кремнима
На Духовски понедељак, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Кремнима у Храму Светог великомученика Георгија. Саслуживали су Архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, протојереј Владимир Васиљевић, јереј Александар Ђуричић парох кремански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић уз присуство великог броја свештенства и верног народа. Његово Преосвештенство Г. Јустин беседио је након прочитаног Јеванђеља о значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Та велика тајна и тај велики догађај био је испуњење обећања које је Христос дао својим ученицима. Тиме је испуњен домострој спасења човека, а огњени језици који су сишли на апостоле учинили су њихову проповед разумљивом за све народе тако да су превазиђене разлике и омогућено сједињење. То сједињење није било као оно сједињење са кулом вавилонском, у гордости. Ово је јединство у Духу Светоме, како Господ и жели да се сјединимо. Само Духом Светим ми можемо да се разумемо, да се волимо, да се помажемо. По речима Епископа Јустина: – Ово је празник када Господ облачи апостоле у силу са висине и васпоставља их, и даје им ум Христов. Исто то бива и са нама. Нико од нас није безначајан пред Господом Богом. Нема оних који су много знаменити и оних који нису знаменити. Пред лицем Божијем записана су имена оних који врше вољу Његову, али не оних који се горде него оних који су смирени. У наставку је Епископ жички Г. Јустин доделио грамате господину Владану Стаменићу, Драгољубу Костићу, Александру Вранићу, Бранку Филиповићу и Мирољубу Јововићу за несебичан труд и љубав коју су показали према Цркви. Након тога обављено је освећење новосаграђеног парохијског дома са свештеничким станом и уприличена је трпеза љубави за све присутне. Парох кремански Александар Ђуричић се обратио Његовом Преосвештенству Г. Јустину речима захвалности за молитву, благослов и духовно старање, а народу села Кремне за труд, помоћ и љубав према Цркви. Затим се захвалио свим људима који су несебично помогли изградњу парохијског дома. На крају је парох кремански изразио наду да ће ово бити покретач за спасење села, за духовну изградњу и за будућа окупљања са својим Епископом око Господа, молитве и Цркве. Ђакон Далибор Ђорђевић