Недеља Пета по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу пету по Духовима, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву, уз саслуживање архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), протојерја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Дејана Марковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Стефана Милошевског. Појање су предводили студенти теологије Филип Зеленовић и Душан Дуњић, као и господин Срђан Благојевић. Владики је прислуживао чтец Петар Ђерковић. Обзиром да се у олтарском простору изводе обимни радови везани за израду мермерног иконостаса и осликавање фрескама и да је поново присутна монтажна скела, Света Литургија је служена на импровизованој Трпези постављеној у броду храма. Настојањем Владике Јустина и залагањем ЕУО Епархије жичке многобројни радови на уређењу храма и других црквених објеката су већ неколико година интензивирани са циљем да у догледном периоду Саборни храм Епархије жичке заблиста у свој лепоти. Након читања Светог Јеванђеља Владика је беседио тумачећи јеванђелску причу о исцељењу двојице бесомучних људи. И тим људима Господ је пришао са бригом и разумевањем као што прилази сваком човеку и свакој твари, како би им помогао и како би их избавио. Из њих је тада демон у страху проговорио замоливши Господа да их (нечисте силе) изагна у крдо свиња, што је Господ и допустио, а читаво крдо свиња се потом утопило у мору. Житељи тог места када су чули за овај догађај, уместо да се обрадују спасењу ове двојице људи, њихове браће, замолили су Христа да оде из њиховог краја јер су претрпели материјалну штету. И Господ благи и ненаметљиви, је поступио по њиховим речима; ушао је у лађу и отишао даље да проповеда Царство Небеско. И шта се десило са тим људима, да ли су се усрећили одласком Христовим? Несумњиво је да су окренувши леђа Господу, ускративши му гостопримство, заправо од себе одузели благослове и живот, не зато што им Господ то жели већ зато што су они сами то изабрали, рекао је Владика. Потом се Епископ осврнуо и на празник иконе Тројеручице који данас прослављамо. У нашем храму се већ неколико година у посебном трону налази ова икона (верна копија Хиландарске иконе) она нас милостиво посматра, брине и учествује у изградњи нашег лепог храма. Она чудотвори и чудотвориће, као и посвуда по свету, по мери наше вере и нашег поверења у Њено заступништво. Затим, је Владика приповедао о чудесном историјату Хиландарске иконе, о чудесном исцељењу руке Светог Јована Дамаскина после којег је, у знак захвалности, дао уметницима да изгравирају сребрну шаку у доњем делу ове иконе, о чудесном њеном путовању на магарету, у време Турака, до манастира Хиландара и о томе како је Мајка Божија постала игуманија наше Хиландарске обитељи. Она исто тако милостиво брине о нама који притичемо Њеној заштити. На самом крају овог извештаја, требало би споменути, да је по свему судећи, ово, највероватније, била последња Света Литургија у којој је наш ђакон Аца учествовао као ђакон јер ће, ако Бог да, у следећи петак бити рукоположен у чин свештеника. Ђакон Аца је готово девет пуних година био на служби владичанског ђакона, седам година је био део братства Храма Светог Саве и, у том смислу, ова Литургија је за све нас била један веома дирљиви моменат који ће остати забележен у летопису Храма Светог Саве. Ђакон Стефан Милошевски
Чудотворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја! Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом. Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На
Шапат Јована Дамаскина
Опрости мајко света, опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака – Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у роју, Ал зато слутим да смисао роја Зависи и од заблуделе пчеле – Целине што се бесконачно деле Да суштост чине недељивог броја. Опрости ми то шаптање у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад услед мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу преразана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се крстим; Опрости ми што крварим из мрака. Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; У сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. Иван Лалић
Двосмерност богопознања
Какав је смисао одломка: „будући познати од Бога“ (Гал 4, 9)? Док ми тражимо Бога, Он уствари јури за нама; док ми обећавамо да ћемо Га заволети ’из свег срца својега и из све душе своје‘ (5Мојс 6, 5), Он нас већ воли. И док ми тражимо да видимо Бога, у ствари Он нас посматра. Он нас престиже у свему, и дела уместо нас, чак се и моли за нас, уместо нас. Када те загрлим и када те поштујем, рећи ћеш да сам добар, да те волим; познао си да сам љубав. Али да ли си ме ти упознао или сам пак ја тај који те познаје и који је дошао и загрлио те и открио ти своју љубав? Ја сам начинио овај покрет, стога сам те предухитрио и упознао те. Тако и нас Бог престиже, и ми познајемо Њега Који се Својом љубављу везао за нас. То што нас је Бог познао, значи да нас је обухватио Својим загрљајем, и ми тако постајемо зналци Његове љубави. Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 137
Старац Емилијан о разлици страсти и искушења
Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху. Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73
Епископ Јустин: Треба да подражавамо веру капетанову о којој говори Јеванђеље
У четврту недељу по Духовима 18. јула 2021. године, на дан када се молитвено сећамо Преподобних отаца Петра Атонског и Сергија Радоњешког, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог пророка Илије у Сирчи. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, парох сирчански протојереј Драган Јовић, ђакон Милутин Балтић, док је певницу водио протођакон Александар Грујовић. Упркос лошем времену, многи мештани из села Сирче и Опланића дошли су јутрос у храм да учествују у Светој Литургији. У складу са зачалима из Јеванђеља, Владика је одржао беседу о вери као дару Духа Светога и искушењима која прате оне који верују у Господа Христа. Римски капетан у Капернауму, иако окупатор и незнабожац, осетио је да Господ Христос може исцелити болесне само Својом речју и зато се обраћа Господу молбом: ,,Само реци реч и оздравиће слуга твој.“ Такву веру треба и ми да покажемо и одржимо, без обзира на безумне и богохулне речи које нам често упућују људи од овога света. Као чланови Цркве, треба да славимо и призивамо Бога, да би се Он уселио у нас, а ми постали синови светлости, рекао је Владика. У наставку Свете Литургије, уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Градац – 20 година од упокојења архимандрита Јулијана (Кнежевића)
Данас када Света и апостолска Црква празнује Светог Андреја Критског, писца великопосног покајног канона, служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Градац. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење високопреподобног архимандрита царске лавре Студенице Тихона (Ракићевића), секретара Епископа жичког архимандрита Саве (Илића), игумана Манастира Вазнесења архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Раче протосинђела Германа (Авакумовића), протојереја-ставрофора Љубивоја Радовића (Епархија крушевачка), јереја Радомира Митровића и ђакона Стефана Симића. Један од повода данашњег сабрања у Манастиру Градац је служење помена блажене успомене схи-архимандриту игуману Манастира Студенице и обновитељу и духовнику Манастира Градца оцу Јулијану (Кнежевићу), коме се навршило 20 година од упокојења. Овом величанственом догађају присуствовала су братства Манастира Студенице и Раче, сестринство Манастира Каменца, као и сестринство Манастира Градца на челу са игуманијом монахињом Нином. Учешће у Светом Причешћу узео је велики број верног народа и деце. Након тумачења јеванђелског читања, о делу и лику оца Јулијана говорио је архимандрит Тихон који је поделио своје утиске са верним народом, рекавши да је и сам одушевљен монашким ликом оца Јулијана кренуо монашким путем. Овај изузетан духовник и пастир, сабрат, велики архимандрит и старешина студенички, био је човек вишег раста, јаче телесне грађе, дугог лица, црномањаст, изразито црних, правих веђа које наткриљују очне капке, правилног носа, црне праве косе и црне дуге браде. Дубоко религиозан, повучен, мисаон и врло интелигентан, добар беседник и саветник. Био је велики духовник и исповедник многих манастира. Имао је велико искуство духовно и практично, а уживао је општи углед и поштовање у српској Цркви и народу, истакао је отац Тихон. На крају Свете Литургије, Владика Јустин је извршио парастос и освештао кољиво за покој душе и Царство Небеско оцу Јулијану. У наставку је приређено пригодно послужење у трпезарији манастира. Чтец Петар Ђерковић
Опроштај – Бог од човека не тражи оно што не може, већ оно што може да учини
“Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
Острво смисла Петра Мамонова
Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека. Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незавршених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Кино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Константина Кинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Крим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених америчких држава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везанa уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким. Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова… У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Кертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Кертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте. Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“. Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Као и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро. Неда Андрић Фото: Кадар из филма „Острво“ Извор: mitropolija.com
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Смисао обележавања празника црвеним словом у црквеном календару“
Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИКАКО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Комшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“ Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног. Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен? Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима. Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините. Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске новости, рубрика “Жички благовесник“
Недеља Пета по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу пету по Духовима, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву, уз саслуживање архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), протојерја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Дејана Марковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Стефана Милошевског. Појање су предводили студенти теологије Филип Зеленовић и Душан Дуњић, као и господин Срђан Благојевић. Владики је прислуживао чтец Петар Ђерковић. Обзиром да се у олтарском простору изводе обимни радови везани за израду мермерног иконостаса и осликавање фрескама и да је поново присутна монтажна скела, Света Литургија је служена на импровизованој Трпези постављеној у броду храма. Настојањем Владике Јустина и залагањем ЕУО Епархије жичке многобројни радови на уређењу храма и других црквених објеката су већ неколико година интензивирани са циљем да у догледном периоду Саборни храм Епархије жичке заблиста у свој лепоти. Након читања Светог Јеванђеља Владика је беседио тумачећи јеванђелску причу о исцељењу двојице бесомучних људи. И тим људима Господ је пришао са бригом и разумевањем као што прилази сваком човеку и свакој твари, како би им помогао и како би их избавио. Из њих је тада демон у страху проговорио замоливши Господа да их (нечисте силе) изагна у крдо свиња, што је Господ и допустио, а читаво крдо свиња се потом утопило у мору. Житељи тог места када су чули за овај догађај, уместо да се обрадују спасењу ове двојице људи, њихове браће, замолили су Христа да оде из њиховог краја јер су претрпели материјалну штету. И Господ благи и ненаметљиви, је поступио по њиховим речима; ушао је у лађу и отишао даље да проповеда Царство Небеско. И шта се десило са тим људима, да ли су се усрећили одласком Христовим? Несумњиво је да су окренувши леђа Господу, ускративши му гостопримство, заправо од себе одузели благослове и живот, не зато што им Господ то жели већ зато што су они сами то изабрали, рекао је Владика. Потом се Епископ осврнуо и на празник иконе Тројеручице који данас прослављамо. У нашем храму се већ неколико година у посебном трону налази ова икона (верна копија Хиландарске иконе) она нас милостиво посматра, брине и учествује у изградњи нашег лепог храма. Она чудотвори и чудотвориће, као и посвуда по свету, по мери наше вере и нашег поверења у Њено заступништво. Затим, је Владика приповедао о чудесном историјату Хиландарске иконе, о чудесном исцељењу руке Светог Јована Дамаскина после којег је, у знак захвалности, дао уметницима да изгравирају сребрну шаку у доњем делу ове иконе, о чудесном њеном путовању на магарету, у време Турака, до манастира Хиландара и о томе како је Мајка Божија постала игуманија наше Хиландарске обитељи. Она исто тако милостиво брине о нама који притичемо Њеној заштити. На самом крају овог извештаја, требало би споменути, да је по свему судећи, ово, највероватније, била последња Света Литургија у којој је наш ђакон Аца учествовао као ђакон јер ће, ако Бог да, у следећи петак бити рукоположен у чин свештеника. Ђакон Аца је готово девет пуних година био на служби владичанског ђакона, седам година је био део братства Храма Светог Саве и, у том смислу, ова Литургија је за све нас била један веома дирљиви моменат који ће остати забележен у летопису Храма Светог Саве. Ђакон Стефан Милошевски
Чудотворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја! Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом. Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На
Шапат Јована Дамаскина
Опрости мајко света, опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака – Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у роју, Ал зато слутим да смисао роја Зависи и од заблуделе пчеле – Целине што се бесконачно деле Да суштост чине недељивог броја. Опрости ми то шаптање у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад услед мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу преразана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се крстим; Опрости ми што крварим из мрака. Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; У сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. Иван Лалић
Двосмерност богопознања
Какав је смисао одломка: „будући познати од Бога“ (Гал 4, 9)? Док ми тражимо Бога, Он уствари јури за нама; док ми обећавамо да ћемо Га заволети ’из свег срца својега и из све душе своје‘ (5Мојс 6, 5), Он нас већ воли. И док ми тражимо да видимо Бога, у ствари Он нас посматра. Он нас престиже у свему, и дела уместо нас, чак се и моли за нас, уместо нас. Када те загрлим и када те поштујем, рећи ћеш да сам добар, да те волим; познао си да сам љубав. Али да ли си ме ти упознао или сам пак ја тај који те познаје и који је дошао и загрлио те и открио ти своју љубав? Ја сам начинио овај покрет, стога сам те предухитрио и упознао те. Тако и нас Бог престиже, и ми познајемо Њега Који се Својом љубављу везао за нас. То што нас је Бог познао, значи да нас је обухватио Својим загрљајем, и ми тако постајемо зналци Његове љубави. Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 137
Старац Емилијан о разлици страсти и искушења
Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху. Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73
Епископ Јустин: Треба да подражавамо веру капетанову о којој говори Јеванђеље
У четврту недељу по Духовима 18. јула 2021. године, на дан када се молитвено сећамо Преподобних отаца Петра Атонског и Сергија Радоњешког, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог пророка Илије у Сирчи. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, парох сирчански протојереј Драган Јовић, ђакон Милутин Балтић, док је певницу водио протођакон Александар Грујовић. Упркос лошем времену, многи мештани из села Сирче и Опланића дошли су јутрос у храм да учествују у Светој Литургији. У складу са зачалима из Јеванђеља, Владика је одржао беседу о вери као дару Духа Светога и искушењима која прате оне који верују у Господа Христа. Римски капетан у Капернауму, иако окупатор и незнабожац, осетио је да Господ Христос може исцелити болесне само Својом речју и зато се обраћа Господу молбом: ,,Само реци реч и оздравиће слуга твој.“ Такву веру треба и ми да покажемо и одржимо, без обзира на безумне и богохулне речи које нам често упућују људи од овога света. Као чланови Цркве, треба да славимо и призивамо Бога, да би се Он уселио у нас, а ми постали синови светлости, рекао је Владика. У наставку Свете Литургије, уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Градац – 20 година од упокојења архимандрита Јулијана (Кнежевића)
Данас када Света и апостолска Црква празнује Светог Андреја Критског, писца великопосног покајног канона, служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Градац. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење високопреподобног архимандрита царске лавре Студенице Тихона (Ракићевића), секретара Епископа жичког архимандрита Саве (Илића), игумана Манастира Вазнесења архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Раче протосинђела Германа (Авакумовића), протојереја-ставрофора Љубивоја Радовића (Епархија крушевачка), јереја Радомира Митровића и ђакона Стефана Симића. Један од повода данашњег сабрања у Манастиру Градац је служење помена блажене успомене схи-архимандриту игуману Манастира Студенице и обновитељу и духовнику Манастира Градца оцу Јулијану (Кнежевићу), коме се навршило 20 година од упокојења. Овом величанственом догађају присуствовала су братства Манастира Студенице и Раче, сестринство Манастира Каменца, као и сестринство Манастира Градца на челу са игуманијом монахињом Нином. Учешће у Светом Причешћу узео је велики број верног народа и деце. Након тумачења јеванђелског читања, о делу и лику оца Јулијана говорио је архимандрит Тихон који је поделио своје утиске са верним народом, рекавши да је и сам одушевљен монашким ликом оца Јулијана кренуо монашким путем. Овај изузетан духовник и пастир, сабрат, велики архимандрит и старешина студенички, био је човек вишег раста, јаче телесне грађе, дугог лица, црномањаст, изразито црних, правих веђа које наткриљују очне капке, правилног носа, црне праве косе и црне дуге браде. Дубоко религиозан, повучен, мисаон и врло интелигентан, добар беседник и саветник. Био је велики духовник и исповедник многих манастира. Имао је велико искуство духовно и практично, а уживао је општи углед и поштовање у српској Цркви и народу, истакао је отац Тихон. На крају Свете Литургије, Владика Јустин је извршио парастос и освештао кољиво за покој душе и Царство Небеско оцу Јулијану. У наставку је приређено пригодно послужење у трпезарији манастира. Чтец Петар Ђерковић
Опроштај – Бог од човека не тражи оно што не може, већ оно што може да учини
“Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
Острво смисла Петра Мамонова
Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека. Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незавршених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Кино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Константина Кинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Крим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених америчких држава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везанa уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким. Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова… У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Кертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Кертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте. Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“. Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Као и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро. Неда Андрић Фото: Кадар из филма „Острво“ Извор: mitropolija.com
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Смисао обележавања празника црвеним словом у црквеном календару“
Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИКАКО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Комшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“ Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног. Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен? Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима. Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините. Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске новости, рубрика “Жички благовесник“