Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Гостопримство“
Једна од битних одлика српског народа по којој смо препознатљиви јесте гостољубље или гостопримство. Недавно је чувени холивудски глумац Роберт де Ниро, присећајући се својих младалачких дана када је кратко боравио у Србији, изјавио да се у великој мери осећа као Србин. Наиме, он је још као студент 60-их година прошлога века кренуо на пут по Балкану да би се након одређеног времена обрео у Србији. Оставши без новца примили су га неки добри људи у околини Ниша. Код њих се задржао извесно време, а они су га, видевши да је препуштен самом себи, угостили, опремили и дали му новац како би наставио свој пут. На де Нира је то оставило утисак који траје све до данашњих дана. Гостољубље или гостопримство нашег народа је, то треба знати, хришћанска врлина. Већ на првим страницама Библије стоји описан догађај у ком један праведан човек по имену Аврам и његова жена Сара угошћавају три непозната човека, који се на иконама обично изображавају као три анђела. Он као имућан човек тог времена их је угостио изневши им све оно најбоље што је у том тренутку имао, верујући да примајући и гостећи путника намерника заправо служи Богу и чини нешто што је по вољи Божијој. И Бог видевши њихову искрену љубав према сваком па и непознатом човеку, узвраћа им многоструко о чему можемо читати већ на почетку Библијске књиге ,,Постања“. О оваквом, аврамовском гостопримству нашег народа, веома лепо говори једна епизода документарне емисија ,,Сасвим природно“. У тој епизоди аутор и водитељ емисије покушава да преживи неколико дана у Србији не носећи са собом ништа од оног што му је неопходно за живот. Готово на сваком кораку наилазио је на људе који су му несебично помагали. Дирљиво је било гледати како упркос свему у људима опстаје осећај за другога. У традицији нашег народа веровало се да је непознати гост коме је потребан оброк, предах или коначиште неко кога је Сâми Бог упутио у дом домаћина и да је велики грех пред Богом уколико се потребитом човеку не изађе у сусрет. Путници намерници су у свакој кући дочекивани са великим почастима и гошћени што је боље могуће, као да је Сâми Господ Христос дошао у дом. Овај обичај хришћанског милосрђа је посебно био значајан и наглашен у временима несигурности када су дошли ратови, ропства и хајдуковања. То је у дело спроведена Христова заповест о милосрђу – ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га, помози нејаком, прогоњеном, болесном, не питај шта је ко је и одакле је, већ угости и помогни, ,,Севап је!“. Симбол оваквог гостопримства су со и хлеб, јер се сматра да свака па и најсиромашнија кућа увек располаже са хлебом, сољу и водом – ,,да има чиме да дочека путника намерника“. Обичај је био да се гост послужи најпре сољу и хлебом па тек осталим ,,што је Бог дао, а домаћин спремио“. Зашто хлеб и со? Постоје различита тумачења, но мени се чини да највише истине има у оном тумачењу које у „хлебу и соли“ види употребу најосновнијих хришћанских симбола. Свима је знано да је Хлеб у хришћанској традицији неизоставни део Светолитургијског приноса Цркве. Хлеб је симбол свеукупне хране, ако хоћете, свеукупних дарова којима Бог благосиља наше животе и зато се у Литургији приноси Богу и над њим се захваљује Богу на свему што нам Бог дарује. Уосталом Господ Христос себе назива „Хлебом који је сишао са неба да нам дарује живот вечни“. Отуда велико поштовање у нашем народу према хлебу јер хлеб је, понављам, слика свега онога што нам је Бог даровао, а самим тим и слика највећег Дара којим смо даровани – то је слика Сина Божијега који је из љубави према нама дошао међу нас. Зато су наши стари, износећи хлеб и со, пре преламања хлеба на себе стављали крсни знак. Но, и со је хришћански симбол. Христос каже нама хришћанима: „Ви сте со земљи, али ако со обљутави, чиме ће се (све(т)) осолити“. Шта то значи да смо попут „обљутавеле“ соли? Обљутавела со су они који су у својој дубини престали да истински живе хришћанским животом, и само споља, формално, још увек подсећају на со (на људе који живе у складу са Јеванђељем). Дакле, со, права со, слана со, је слика искрености која даје укус свему и пружајући со са хлебом госту указивало му се да је гост дошао међу своје искрене пријатеље који га хришћански примају. Овом приликом вас подсећам на чувене речи песме „Гостољубиви“ чика Јове Змаја која говори о хришћанском гостољубљу: „Путовао не знам ко/Гладан био то је зло./Ал` се нашли добри људи/па му свако нешто нуди:/“Би ли сира?“ ево на,/хоћеш јајце – ево два!/Хоћеш хлеба? – сеци сам:/што год имам радо дам./Бил` још штогод? – ништ не криј;/хоћеш млека? – ево пиј!/Ево, што нам Бог дао-/Србин воли госта свог“. Решио сам да неколико речи напишем о гостољубљу да бих показао дубоку привезаност нашег народног живота са хришћанским јеванђелским начелима. Хришћански доживљај живота, хришћанске врлине су заиста продрле у дубину душе нашег човека и на много лепих начина су се пројавили и даље се пројављује (уосталом то нам показује Де Ниров случај и горе споменута емисија). Претходне деценије криза и смутњи су довеле дотле да имамо утисак како смо као народ залутали (дефинитивно смо лутали) али прошлост нам показује да ако смо некад могли да пројавимо онакву лепоту хришћанског живљења (која се између осталог види и у гостољубљу), ваљда ћемо опет моћи. Лично верујем у хришћански, а самим тим, и у сваком другом смислу, преображај у овом народу. Векови оплемењивања нашег културног доживљаја света и живота су сигурно оставили дубоке трагове из којих ће „изнићи неко ново поколење“. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. август 2021. године
Епископ Јустин: Не бојте се, јер је Господ са нама
У девету Недељу по Духовима 22. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је, у складу са данашњим Еванђељем, беседио о вечном Животу као непрестаном узрастању и пребивању са Богом, Светима и анђелима. Човек је биће које има почетак али нема краја, јер га Господ није створио за овај свет већ да постане бесмртан. Подсетивши верни народ на речи Господа Христа упућене Светим апостолима током буре на мору: ,,Не бојте се, Ја сам. Не плашите се“, Владика је своју беседу завршио речима: ,,Колико рекох вама, толико рекох и себи, не бојте се, не плашите се Господ је са нама. Амин.“ У наставку сабрања је уследило причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Промоција књиге Сломљена крила Златибора аутора Дејана Ђерића у Сирогојну
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 21. августа, у порти Цркве Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну, одржана је промоција књиге „Сломљена крила Златибора“ аутора Дејана Ђерића из Ужица. Књига говори о дуго и вешто скриваној мисији Југословенске војске у отаџбини и становништва у спасавању 47 америчких авијатичара (део познате операције „Халијард“) током Другог светског рата на овим просторима, као и о трагичним судбинама махом заборављених личности, а уједно и главних актера ове мисије. Као двојезична (преведена и на енглески језик), у издању Историјског архива Ужице и Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ Чајетина, књига је привукла велику пажњу јавности, а недавно је изашло и њено друго допуњено издање. На почетку промоције окупљенима се обратио старешина храма о. Марко Денић истакавши да је историја учитељица живота, и да се нада да ће будућа покољења извући лекцију из прошлости и да исте грешеке у будућности неће понављати. Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице, захвалио се старешини храма, присутнима и аутору што је препознао издавачку делатност ове установе и поверио јој рукопис књиге. Он је такође истакао да је ово била друга по реду промоција издавачке делатности архива у Сирогојну и да су обе књиге овде презентоване дочекале и друго издање. Похвалио је и добру сарадњу са Библиотеком „Љубиша Р. Ђенић“ из Чајетине и најавио нове заједничке пројекте који су у плану за наредну годину. Писац предговора др Илија Мисаиловић истакао је рад двојице младих ужичких истраживача и „историчара по вокацији“, Душана Дрндаревића и Дејана Ђерића и нагласио да се пред њима налази светла будућност. У даљем излагању Мисаиловић је похвалио квалитетан архивски материјал коришћен у овом раду и цитирао пар упечатљивих реченица из предговора књиге, стављајући акценат на истину, која се по ко зна који пут показала спором, али доступном: – Победници у рату, по праву победника, присвајају сву славу и заслуге за ту победу. Побеђени чекају проток времена како би стекли прилику да укажу на своје „неспорне победе”, о којима говори и рукопис Дејана Ђерића. Он је пошао за много пута доказаном поруком: Истина је спора али је доступна. Треба покушати да ту истину поново ставимо на сто нашим ратним савезницима, да нам уместо леђа окрену своје лице. Присутнима се затим обратио рецензент књиге мр Драган Крсмановић, пензионисани пуковник авијације и бивши директор Војног архива. У своме дирљивом излагању изнео је речи хвале на рачун аутора стављајући акценат на његов предан и марљив рад. Посебно је истицао његову способност да прикупљену архивску грађу, мемоаре и сведочења, укомпонује тако да читаоци имају јасну слику о стварном амбијенту и условима актуелним у догађајима који се описују. Акценат је даље ставио на поратно суђење главном актеру и покретачу мисије спасавања министру војном ђенералу Дражи Михаиловићу, који је, између осталог, најпре оптужен па потом и осуђен за наводно убиство двојице савезничких авијатичара. Крсмановић је истицао у књизи до најситнијих детаља обрађену и демонтирану ову тачку оптужнице, и прогласио је „каменом темељцем“ историографске рехабилитације ђенерала Драже, која је уследила шест година након оне судске. Завршну реч дао је аутор који се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачима, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана, распрода се у рекордно брзом року и за кратко време дочека и друго допуњено издање. Потом је нагласио да Срби, окупљени у храмовима и на местима страдања, треба да се мире на истини, да је истина једина лековита и да нас она спречава да чинимо исте грешке као наши преци. Испричао је и занимљиву анегдоту насталу у време док је књига била у припреми и за крај цитирао приказ академика Матије Бећковића дат у њеном другом допуњеном издању: – Чак и они најупућенији, којима се чини да знају све што жив човек може знати о Mисији Халијард и суђењу ђенералу Михаиловићу, наћи ће у књизи Сломљена крила Златибора Дејана Ђерића толико новог и драгоценог. Отуда ова књига сведочи и о сломљеној савести Србије. Дејан Ђерић
Празник Преподобних Зосима и Јакова у Туману
У попразништву Светог Преображења у манастиру Туману свечано је прослављен празник Преподобних чудотвораца Зосима и Јакова. У навечерије празника бденијем је началствовао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила и умировљеног средњоевропског Константина. Током ноћи верни народ је пристизао са свих страна у туманску обитељ по благослов Божјих угодника туманских. Пре почетка Свете Архијерејске Литургије манастир је посетио и председник Републике Србије г. Александар Вучић са сарадницима. Светом Aрхијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ жички г. Јустин уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, умировљеног средњоевропског Константина, рашко-призренског Теодосија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. Литургијском беседом се обратио домаћин, Епископ браничевски Игнатије. Хиљаде верних приступили су Чаши живота. Током читавог дана у дивној духовној атмосфери уприличен је богомољачки сабор у коме су учествовали многобројни предавачи, етно ансамбли, позоришне групе. За све присутне трудом архимандрита Димитрија и братије уприличена је трпеза љубави. Извор: spc.rs
Литургијско сабрање у Кушићима – родном месту Светог Јакова Жичког и Туманског
Дана 21. августа 2021. године, у Кушићима је прослављен празник Светих Јакова и Зосима Туманских. На Литургији је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Небојше Вишњића и пароха миланџанског јереја Зорана Стевлића уз присуство мештана и верног народа. Појали су протојереј Ненад Бајић, старешина ивањички, јереј Бојан Милошевић, старешина ариљски, парох лучки јереј Душан Тодорић и парох ковиљски јереј Јован Кушић. У својој беседи отац Дамјан нас је подсетио на Христове речи из Јеванђеља да будемо кротки и смирени. Нема веће врлине од тога да будемо свесни своје немоћи и да вредимо онолико колико делимо са Христом и његовом Црквом. Све ово је врло брзо схватио наш земљак Јаков (Арсовић), који је рођен овде у Кушићима. Као веома учени српски дипломата на једном богомољачком сабору је чуо беседу простог сељака и схватио тајну правог знања – бити кротак и смирен и на тај начин задобити благодат Светога Духа. Светитељ осетивши призив Божији, прилази Светом Николају и након боравка са њим неко време на Охриду долази у Епархију жичку. Кроз писмена и усмена предања можемо се уверити у дубину кротости и смирења Светог Јакова (Арсовића). Након Свете Литургије уследило је ломљење славског колача, а отац Зоран се обратио и захвалио свима присутнима што смо узели учешће у молитвеном прослављању светитеља, пожелевши да се у овом и још већем броју саберемо и наредне године и да нас Светитељи чувају и крепе. Јереј Зоран Стевлић
Слава Манастира Преображења под Овчаром
„Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама Пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби!“ Дана 6. августа 2021. године, по јулијанском рачунању времена, свечано је прослављен празник Преображење Господње у Манастиру Преображење код Овчар Бање. Прослављен је догађај који је утемељио исихастичко предање у Православној Цркви. Светлост лица Христовог катафатичким говором засијала је као сунце и човек и његова природа уопште удостојени су од тада до данашњег дана могућности да созерцавају Светлост Лица Христовог подвизима праћеним смиреноумљем. Овај догађај, када Христос показује делић своје славе пред апостолима Петром, Јованом и Јаковом, у традицији Православне Цркве називамо „Преображење Господње“. Манастирска слава отпочела је вечерњим богослужењем са петохлебницом у 18 часова, којим је началствовао архимандрит Венијамин (Мићић) уз саслуживање братства ове Свете обитељи и присуство великог броја монаштва и верног народа. Потом је служена поноћна Литургијом где је у евхаристијском заједничарењу у једној Чаши Господњој учествовао велики број верног народа. Тиме су потврђене речи апостола Павла: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ Ујутро је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), протојереја-ставрофорâ Маринка Јокића и Владимира Миловановића, јеромонаха Илариона Богојевића, ђаконâ Стефана Симића и Огњена Јузбашића. У својој архипастирској беседи, Епископ је нагласио значај таворске светлости како за апостоле који су били сведоци овога великог догађаја, тако и за нас савремене хришћане, позивајући се на тумачење да је та светлост заправо присуство Царства Небеског на земљи. Епископ је подсетио и на виђење Господње славе од стране апостола Павла, које се описује речима „да ли у телу, да ли ван тела не знам“, и тиме и овај догађај повезао са виђењем Царства Небеског и таворским догађајем. Беседу преносимо у целости: Празник је обогаћен доделом Ордена Симона Монаха господину Богољубу Теофиловићу за несебично помагање Светој Цркви Христовој. При додели Епископ је нагласио да за црквена признања нису потребне велике суме новца, већ добра воља и помагање у искреној жељи коју је свакако поседовао господин Богољуб Теофиловић. По завршетку Литургије и резања славског колача Епископ, свештенство, монаштво и верни народ приступили су трпези љубави која је својствена традицији гостољубља коју негује ова обитељ. Ђакон Огњен Јузбашић
Осврт на вест “Слава Манастира Преображења под Овчаром“ или: О невидљивим суперхеројима
Достојевски у свом роману Браћа Карамазови, кроз старца Зосиму, на само њему својствен начин, дефинише суштину хришћанске љубави: „Делотворна љубав, када се упореди са сањалачком – ствар је сурова и застрашујућа. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи, и жели да је сви посматрају […] А љубав делатна – то је посао и истрајност, а за неке можда читава наука.“ Тајну ове науке обично знају људи без чијег би тихог и марљивог труда, који је на изглед, као и свака врлина, невидљив за већину, многе ствари биле другачије. Такви људи се савременим речником називају тихим суперхеројима. И ово је прича о једном таквом човеку, господину Богољубу Теофиловићу из Чачка, коме је на предлог надлежног свештеника, многобројног монаштва и свештенства, Владика Јустин жички, на празник Преображења Господњег доделио највише одликовање Епархије жичке – орден Светог Симона монаха, за делатну љубав према Цркви. Његово постојано служење се већ више од двадесет година састоји у томе да се празничне Литургије широм Епархије чују што боље, јер је он са својим озвучењем долазио где год су га звали – од многобројних манастира до градских храмова. И како је Владика рекао приликом доделе ордена, за тих двадесет година њега нису саблазниле ни поделе ни размирице, већ је он предано и смирено Господу служио оним што је имао. И баш зато је ова вест свима донела радост, јер је наш брат Богољуб неко ко је увек ту и на кога увек можемо да се ослонимо. Нека Господ Бог и Свети Симон, чијим је орденом овенчан, буду њему и његовој породици утеха, радост и потпора.
Преображењска свечаност у Манастиру Жичи: Песнику Николи Вујчићу додељена награда Жичка хрисовуља
Након неколико дана испуњених књижевним програмом посвећеним поезији, у којима је Краљево било почаствовано лепом речју која данас све више одсуствује из јавног простора, 30. Жички духовни сабор „Преображење 2021“ крунисан је свечаном доделом награде Жичка хрисовуља која је по одлуци стручног жирија припала песнику Николи Вујчићу за поезију сведеног језика у трагању за једном Речи. Награда је додељена на празник Преображења Господњег у Манастиру Жичи, подсећајући нас да је један духовни извор са кога црпимо храну непролазности као залог трајања нас и наших речи које нису „празне“ (Мт 12, 36). Након молитве „Царе небески“, присутни су имали прилику да у окриљу празника Преображења Господњег буду обасјани и угрејани светлошћу преображене речи, која је са себе стресла прашину овога света и упутила се чиста ка небеским извориштима. У току програма који је водио г. Милош Милишић изабране песме овогодишњег добитника награде читао је драмски уметник Небојша Дугалић, а о песнику и његовој поезији говорили су г. Драган Хамовић, г. Ђорђе Нешић и прота Љубинко Костић. На крају, сабрању се обратио и сâм песник, казујући о пореклу своје поезије која се темељи у искуству трагања за тишином и цеђењу речи кроз поступак сличан стварању меда. Из обраћања председника комисије за доделу награде, др Драгана Хамовића, издвајамо завршне речи: „Песник умешно и срећно прави спојеве високих апстракција и обичних слика: у подне, кад је светлост највећа, а тишина врућа – читамо у песми без наслова – животиње лапћу воду, ослушкујући дрхтање лишћа. Конкретно гусне у симбол отворених значења, којима, као читаоци и легитимни сарадници, додајемо своја. Снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су зато за читање у себи, јер тада најдубље одјекују.“ Обраћање протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског заменика Епископа жичког, преносимо у целости: „Поштовани славодобитниче, У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, честитам Вам уручење Жичке хрисовуље! То је заслужено признање за поезију, која празнину простора и времена у свим димензијама, испуњује речима, стварима, сликама и сенкама из живота, сећањима и осећањима, тишином и светлошћу, светлошћу, која ствара и „истискује из себе блештеће ствари“, светлошћу „која је потомак изгарања.“ А светлост је „одговор у очима Самарићанке, дубљим од Јаковљевог бунара. Тај што с тобом разговара, невидљив је као тишина.“ У Вашој поезији откривамо вапај за тишином. Ослушкујете звук тишине.“Тишина је птица, коју хватам на улици…тишина храни ме да би и сам постао тишина.“ Речи у Вашој поезији имају посебан, есенцијални, то јест суштински значај, свакако стога што је њихово извориште у оној првој божанској Речи (Логосу), од које је све постало, што је постало. Дивите се Богу „како је мудро поделио имена… Бог је био брз у стварању света. У сваку реч као у посуду ставио је по неку ствар… Речи су прозори…сјаје се као срма и троше време.“ Ваша поезија „претаче речи у ствари и ствари у речи.“ Она разоткрива тајну преображења човека и твари као: „очекивано божанство излази из грудве снега.“ А Преображење препознаје Вашу поезију. Ето нама новог зрна бисера у песничкој преображењској ризници. Срећна Вам Жичка хрисовуља!“ Протонамесник Александар Р. Јевтић
Ибарске новости: Старац Пајсије Светогорац о Божанској и људској правди
– Старче, шта је то божанска правда? – Божанска правда је када радиш оно што успокојава твог ближњег. Ако, на пример, треба нешто да поделиш са неким, немој му давати половину од онога што делите, већ онолико колико он жели. Реци му: „Колико желиш? Два и по? Три? Узми!“ Њему дај оно што је добро, а за себе задржи покварено. Њему дај више, а за себе узми мање. Ево, рецимо да нам сестра сад донесе десет шљива. Ако у својој прождрљивости ја поједем осам шљива, а теби оставим две, неправедан сам према теби. Ако кажем: „Пошто нас је двоје, ја ћу појести пет шљива, а и њој ће остати исто толико“, поступам по људској правди. Али ако приметим да ти волиш шљиве, па поједем само једну и кажем ти: „Учини ми љубав, поједи остало ти. Мени се нешто не свиђају, а од њих имам и стомачних тегоба“, тада поступам по божанској правди. – Шта је онда људска правда? – Људска правда је када, на пример, треба да поделиш нешто са неким, па му даш половину, а другу половину задржиш за себе. – Старче, какво место заузима људска правда у духовном животу? – Људска правда није за људе који се труде да живе духовно. Она је кочница за људе који живе светским животом. Неразуман је онај ко се труди да живи духовно, а притом се ослања на људску правду, јер је она у поређењу са божанском правдом равна нули. Али и човек светског настројења, који постигне нешто у овом животу ослањајући се на људску правду, неће осетити истиниту радост и спокојство. Рецимо, два брата имају десет хектара земље. Према људској правди, сваки би узео за себе по пет хектара. А према божанској правди, узео би више онај ко има већу потребу за тим. Ако, на пример, један брат има двоје деце, а други има седморо, или ако је посао једног брата слабије плаћен од посла другог, тада више земље треба да узме онај брат коме је то потребније. У овом случају било би неправедно да други брат узме колико и први. Човек светског настројења не мари за то што његов брат једва саставља крај са крајем. Будући да не размишља на духован начин, он не схвата да је таква деоба неправедна. Кажеш му: „Требало би да помогнеш својој породици да се сложи са тим да даш већи део имања брату чије су потребе веће од твојих“, а он ће на то: „Зашто? Нисам му учинио никакву неправду поделивши имање на пола!“ А да је у питању човек који се труди да живи духовно, чак и ако би му се жена и деца супротстављали, он би требало да их убеди да прихвате његово уступање брату већег дела имања. Ако би брат који је у невољи рекао: „Ти узми један хектар“, други брат би требало ћутке да узме тај хектар, како брату који је узео већи део имања не би било непријатно. У сваком случају, најбоља деоба је она која се врши по Јеванђељу. Поражава ме Авраамова великодушност. Пошто су Авраамови и Лотови пастири почели да се свађају око пашњака, отиде Авраам Лоту па му рече: „Не иде да се свађамо; ми смо рођаци. Где теби више одговара? Хоћеш ли да идеш тамо, или можда онамо?“ Лот, покренут оним људским, изабра Содом и Гомор, због тамошњих пашњака и зеленила, а каква га је беда после снашла! А Авраам, покренут божанском правдом, желео је да успокоји Лота. И радовао се већ и самим тим што је Лот отишао на боље место. – Старче, шта је то Божије правосуђе? – Божије правосуђе је дуготрпљење које у себи носи смирење и љубав. Бог је веома праведан, али и веома милостив, и то Његово милосрђе побеђује Његову правичност. Навешћу ти један пример, како би могла све то да разумеш. Ако неки човек никада није био у прилици да чује нешто о Богу, њему неће бити суђено сходно стању у ком се налази, већ сходно стању у ком би био да је знао за Бога. У супротном, Бог не би био праведан. Божанска правда има неке своје математичке законитости: некада један плус један јесу – два, а некада – два милиона. – Старче, како се пројављује божанска правда над човеком који у нечему греши? – Људска правда каже: „Погрешио си? Треба да будеш кажњен.“ А божанска правда каже: „Увидео си своју грешку и покајао се? Све ти је опроштено.“ Видиш, чак и по људском закону блажој казни подлеже човек који се искрено покајао за почињен злочин и сам се пријавио, уколико се не сумња у њега као личност. Па ако таквог човека људски закон кажњава снисходљиво, колико тек то више чини праведни и многомилостиви Бог! Сви смо ми у Божијим рукама. Бог нас нетремице посматра и познаје срце сваког човека. Не чини нам неправду. Пошто постоји божанска правда и божанска надокнада, и пошто нас Бог воли – што је важније од свега – ниједно добро које човек учини, неће пропасти. Због тога је човек који тражи људску правду – губитник; потпуно је изгубљен. Приметио сам да човека коме је учињена нека неправда, а који се према томе односи тако што тражи божанску правду, Бог оправдава још у овом животу. Сећам се, у војсци, после рата, дође једном генерал да нам уручи ордење. Тог дана ја нисам био тамо. Када генерал прозва моје име, из строја изађе неки мој саборац из Тесалије и узе орден намењен мени. Други војници су ћутали, јер се за лаж тада ишло у затвор. Када је генерал отишао, онај војник се сакрио јер би га иначе други војници претукли. Пошто сам се вратио, он се и од мене плашио. Мувао се тамо-амо, а онда ми рече: „Опрости ми, урадио сам то-и-то.“ „Добро си поступио узевши тај орден. Шта бих ја са њим?“, одговорих му. После га је носио на војним парадама. Након четрдесет година дошао је овде у манастир командант Прве Армије из Тесалије и донео ми орден Александра Македонског. Када сам га угледао, дошло ми је да се насмејем! После четрдесет година! Поразило ме је што је онај војник био из Тесалије,
Историчар Дејан Ристић на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору одржао предавање „Културно наслеђе и идентитет“
У оквиру „Златиборског културног лета“, 13. августа испред Храма Преображења Господњег, Дејан Ристић, познати историчар, преводилац и сценариста је одржао предавање на тему „Културно наслеђе и идентитет“. На почетку вечери предавач је истакао да највећи део грађана у Србији данас не препознаје културно наслеђе као питање од изузетног значаја за очување идентитета, али и као незаменљив развојни ресурс у културном, научном, просветном, уметничком смислу. Ристић је присутнима укратко изнео свој свеобухватни, вишегодишњи истраживачки рад, чиме је посебно нагласио историјски и уметнички значај културног наслеђа и идентитета нашег народа до данашњих дана. Тиме је поред позитивних примера указао и на недостатке и негативне примере очувања и заштите нашег целокупног културног наслеђа. У наставку предавања је нагласио да културно наслеђе представља један од темеља идентитета сваког појединца, локалне заједнице или читавог друштва, тако да се са правом могу поставити питања каква је, у чему се огледа и да ли постоји веза између културног наслеђа и идентитета? Мишљења је да културно наслеђе можемо да очувамо само ако га добро познајемо, ако га штитимо и ако смо наоружани знањем и идејама. У трочасовном излагању, уз присуство великог броја посетилаца, Ристић је покушао да одговори на многобројна питања као што су – Шта чини наше заједничко културно наслеђе? Шта све чини идентитет српског народа? На који начин је Србија присутна у Унескоу? Како решити проблем присвајања нашег културног наслеђа на Косову и Метохији од стране албанских историчара? Такође, дао је и прецизне податке о присуству нашег културног наслеђа на Унесковој листи светске културне баштине. Дејан Ристић је један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем. Обављао је дужност управника Народне библиотеке Србије од 2012. до 2013. године и државног секретара за културу у Влади Републике Србије од 2013. до 2015. године. Сада се налази на месту вршиоца дужности директора Музеја жртава геноцида. Следеће дешавање испред Храма Преображења Господњег је предавање професора књижевности др Владимира Димитријевића, 20. августа у 19.00. Извор: Туристичка организација Златибор
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Гостопримство“
Једна од битних одлика српског народа по којој смо препознатљиви јесте гостољубље или гостопримство. Недавно је чувени холивудски глумац Роберт де Ниро, присећајући се својих младалачких дана када је кратко боравио у Србији, изјавио да се у великој мери осећа као Србин. Наиме, он је још као студент 60-их година прошлога века кренуо на пут по Балкану да би се након одређеног времена обрео у Србији. Оставши без новца примили су га неки добри људи у околини Ниша. Код њих се задржао извесно време, а они су га, видевши да је препуштен самом себи, угостили, опремили и дали му новац како би наставио свој пут. На де Нира је то оставило утисак који траје све до данашњих дана. Гостољубље или гостопримство нашег народа је, то треба знати, хришћанска врлина. Већ на првим страницама Библије стоји описан догађај у ком један праведан човек по имену Аврам и његова жена Сара угошћавају три непозната човека, који се на иконама обично изображавају као три анђела. Он као имућан човек тог времена их је угостио изневши им све оно најбоље што је у том тренутку имао, верујући да примајући и гостећи путника намерника заправо служи Богу и чини нешто што је по вољи Божијој. И Бог видевши њихову искрену љубав према сваком па и непознатом човеку, узвраћа им многоструко о чему можемо читати већ на почетку Библијске књиге ,,Постања“. О оваквом, аврамовском гостопримству нашег народа, веома лепо говори једна епизода документарне емисија ,,Сасвим природно“. У тој епизоди аутор и водитељ емисије покушава да преживи неколико дана у Србији не носећи са собом ништа од оног што му је неопходно за живот. Готово на сваком кораку наилазио је на људе који су му несебично помагали. Дирљиво је било гледати како упркос свему у људима опстаје осећај за другога. У традицији нашег народа веровало се да је непознати гост коме је потребан оброк, предах или коначиште неко кога је Сâми Бог упутио у дом домаћина и да је велики грех пред Богом уколико се потребитом човеку не изађе у сусрет. Путници намерници су у свакој кући дочекивани са великим почастима и гошћени што је боље могуће, као да је Сâми Господ Христос дошао у дом. Овај обичај хришћанског милосрђа је посебно био значајан и наглашен у временима несигурности када су дошли ратови, ропства и хајдуковања. То је у дело спроведена Христова заповест о милосрђу – ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га, помози нејаком, прогоњеном, болесном, не питај шта је ко је и одакле је, већ угости и помогни, ,,Севап је!“. Симбол оваквог гостопримства су со и хлеб, јер се сматра да свака па и најсиромашнија кућа увек располаже са хлебом, сољу и водом – ,,да има чиме да дочека путника намерника“. Обичај је био да се гост послужи најпре сољу и хлебом па тек осталим ,,што је Бог дао, а домаћин спремио“. Зашто хлеб и со? Постоје различита тумачења, но мени се чини да највише истине има у оном тумачењу које у „хлебу и соли“ види употребу најосновнијих хришћанских симбола. Свима је знано да је Хлеб у хришћанској традицији неизоставни део Светолитургијског приноса Цркве. Хлеб је симбол свеукупне хране, ако хоћете, свеукупних дарова којима Бог благосиља наше животе и зато се у Литургији приноси Богу и над њим се захваљује Богу на свему што нам Бог дарује. Уосталом Господ Христос себе назива „Хлебом који је сишао са неба да нам дарује живот вечни“. Отуда велико поштовање у нашем народу према хлебу јер хлеб је, понављам, слика свега онога што нам је Бог даровао, а самим тим и слика највећег Дара којим смо даровани – то је слика Сина Божијега који је из љубави према нама дошао међу нас. Зато су наши стари, износећи хлеб и со, пре преламања хлеба на себе стављали крсни знак. Но, и со је хришћански симбол. Христос каже нама хришћанима: „Ви сте со земљи, али ако со обљутави, чиме ће се (све(т)) осолити“. Шта то значи да смо попут „обљутавеле“ соли? Обљутавела со су они који су у својој дубини престали да истински живе хришћанским животом, и само споља, формално, још увек подсећају на со (на људе који живе у складу са Јеванђељем). Дакле, со, права со, слана со, је слика искрености која даје укус свему и пружајући со са хлебом госту указивало му се да је гост дошао међу своје искрене пријатеље који га хришћански примају. Овом приликом вас подсећам на чувене речи песме „Гостољубиви“ чика Јове Змаја која говори о хришћанском гостољубљу: „Путовао не знам ко/Гладан био то је зло./Ал` се нашли добри људи/па му свако нешто нуди:/“Би ли сира?“ ево на,/хоћеш јајце – ево два!/Хоћеш хлеба? – сеци сам:/што год имам радо дам./Бил` још штогод? – ништ не криј;/хоћеш млека? – ево пиј!/Ево, што нам Бог дао-/Србин воли госта свог“. Решио сам да неколико речи напишем о гостољубљу да бих показао дубоку привезаност нашег народног живота са хришћанским јеванђелским начелима. Хришћански доживљај живота, хришћанске врлине су заиста продрле у дубину душе нашег човека и на много лепих начина су се пројавили и даље се пројављује (уосталом то нам показује Де Ниров случај и горе споменута емисија). Претходне деценије криза и смутњи су довеле дотле да имамо утисак како смо као народ залутали (дефинитивно смо лутали) али прошлост нам показује да ако смо некад могли да пројавимо онакву лепоту хришћанског живљења (која се између осталог види и у гостољубљу), ваљда ћемо опет моћи. Лично верујем у хришћански, а самим тим, и у сваком другом смислу, преображај у овом народу. Векови оплемењивања нашег културног доживљаја света и живота су сигурно оставили дубоке трагове из којих ће „изнићи неко ново поколење“. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. август 2021. године
Епископ Јустин: Не бојте се, јер је Господ са нама
У девету Недељу по Духовима 22. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је, у складу са данашњим Еванђељем, беседио о вечном Животу као непрестаном узрастању и пребивању са Богом, Светима и анђелима. Човек је биће које има почетак али нема краја, јер га Господ није створио за овај свет већ да постане бесмртан. Подсетивши верни народ на речи Господа Христа упућене Светим апостолима током буре на мору: ,,Не бојте се, Ја сам. Не плашите се“, Владика је своју беседу завршио речима: ,,Колико рекох вама, толико рекох и себи, не бојте се, не плашите се Господ је са нама. Амин.“ У наставку сабрања је уследило причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Промоција књиге Сломљена крила Златибора аутора Дејана Ђерића у Сирогојну
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 21. августа, у порти Цркве Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну, одржана је промоција књиге „Сломљена крила Златибора“ аутора Дејана Ђерића из Ужица. Књига говори о дуго и вешто скриваној мисији Југословенске војске у отаџбини и становништва у спасавању 47 америчких авијатичара (део познате операције „Халијард“) током Другог светског рата на овим просторима, као и о трагичним судбинама махом заборављених личности, а уједно и главних актера ове мисије. Као двојезична (преведена и на енглески језик), у издању Историјског архива Ужице и Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ Чајетина, књига је привукла велику пажњу јавности, а недавно је изашло и њено друго допуњено издање. На почетку промоције окупљенима се обратио старешина храма о. Марко Денић истакавши да је историја учитељица живота, и да се нада да ће будућа покољења извући лекцију из прошлости и да исте грешеке у будућности неће понављати. Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице, захвалио се старешини храма, присутнима и аутору што је препознао издавачку делатност ове установе и поверио јој рукопис књиге. Он је такође истакао да је ово била друга по реду промоција издавачке делатности архива у Сирогојну и да су обе књиге овде презентоване дочекале и друго издање. Похвалио је и добру сарадњу са Библиотеком „Љубиша Р. Ђенић“ из Чајетине и најавио нове заједничке пројекте који су у плану за наредну годину. Писац предговора др Илија Мисаиловић истакао је рад двојице младих ужичких истраживача и „историчара по вокацији“, Душана Дрндаревића и Дејана Ђерића и нагласио да се пред њима налази светла будућност. У даљем излагању Мисаиловић је похвалио квалитетан архивски материјал коришћен у овом раду и цитирао пар упечатљивих реченица из предговора књиге, стављајући акценат на истину, која се по ко зна који пут показала спором, али доступном: – Победници у рату, по праву победника, присвајају сву славу и заслуге за ту победу. Побеђени чекају проток времена како би стекли прилику да укажу на своје „неспорне победе”, о којима говори и рукопис Дејана Ђерића. Он је пошао за много пута доказаном поруком: Истина је спора али је доступна. Треба покушати да ту истину поново ставимо на сто нашим ратним савезницима, да нам уместо леђа окрену своје лице. Присутнима се затим обратио рецензент књиге мр Драган Крсмановић, пензионисани пуковник авијације и бивши директор Војног архива. У своме дирљивом излагању изнео је речи хвале на рачун аутора стављајући акценат на његов предан и марљив рад. Посебно је истицао његову способност да прикупљену архивску грађу, мемоаре и сведочења, укомпонује тако да читаоци имају јасну слику о стварном амбијенту и условима актуелним у догађајима који се описују. Акценат је даље ставио на поратно суђење главном актеру и покретачу мисије спасавања министру војном ђенералу Дражи Михаиловићу, који је, између осталог, најпре оптужен па потом и осуђен за наводно убиство двојице савезничких авијатичара. Крсмановић је истицао у књизи до најситнијих детаља обрађену и демонтирану ову тачку оптужнице, и прогласио је „каменом темељцем“ историографске рехабилитације ђенерала Драже, која је уследила шест година након оне судске. Завршну реч дао је аутор који се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачима, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана, распрода се у рекордно брзом року и за кратко време дочека и друго допуњено издање. Потом је нагласио да Срби, окупљени у храмовима и на местима страдања, треба да се мире на истини, да је истина једина лековита и да нас она спречава да чинимо исте грешке као наши преци. Испричао је и занимљиву анегдоту насталу у време док је књига била у припреми и за крај цитирао приказ академика Матије Бећковића дат у њеном другом допуњеном издању: – Чак и они најупућенији, којима се чини да знају све што жив човек може знати о Mисији Халијард и суђењу ђенералу Михаиловићу, наћи ће у књизи Сломљена крила Златибора Дејана Ђерића толико новог и драгоценог. Отуда ова књига сведочи и о сломљеној савести Србије. Дејан Ђерић
Празник Преподобних Зосима и Јакова у Туману
У попразништву Светог Преображења у манастиру Туману свечано је прослављен празник Преподобних чудотвораца Зосима и Јакова. У навечерије празника бденијем је началствовао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила и умировљеног средњоевропског Константина. Током ноћи верни народ је пристизао са свих страна у туманску обитељ по благослов Божјих угодника туманских. Пре почетка Свете Архијерејске Литургије манастир је посетио и председник Републике Србије г. Александар Вучић са сарадницима. Светом Aрхијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ жички г. Јустин уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, умировљеног средњоевропског Константина, рашко-призренског Теодосија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. Литургијском беседом се обратио домаћин, Епископ браничевски Игнатије. Хиљаде верних приступили су Чаши живота. Током читавог дана у дивној духовној атмосфери уприличен је богомољачки сабор у коме су учествовали многобројни предавачи, етно ансамбли, позоришне групе. За све присутне трудом архимандрита Димитрија и братије уприличена је трпеза љубави. Извор: spc.rs
Литургијско сабрање у Кушићима – родном месту Светог Јакова Жичког и Туманског
Дана 21. августа 2021. године, у Кушићима је прослављен празник Светих Јакова и Зосима Туманских. На Литургији је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Небојше Вишњића и пароха миланџанског јереја Зорана Стевлића уз присуство мештана и верног народа. Појали су протојереј Ненад Бајић, старешина ивањички, јереј Бојан Милошевић, старешина ариљски, парох лучки јереј Душан Тодорић и парох ковиљски јереј Јован Кушић. У својој беседи отац Дамјан нас је подсетио на Христове речи из Јеванђеља да будемо кротки и смирени. Нема веће врлине од тога да будемо свесни своје немоћи и да вредимо онолико колико делимо са Христом и његовом Црквом. Све ово је врло брзо схватио наш земљак Јаков (Арсовић), који је рођен овде у Кушићима. Као веома учени српски дипломата на једном богомољачком сабору је чуо беседу простог сељака и схватио тајну правог знања – бити кротак и смирен и на тај начин задобити благодат Светога Духа. Светитељ осетивши призив Божији, прилази Светом Николају и након боравка са њим неко време на Охриду долази у Епархију жичку. Кроз писмена и усмена предања можемо се уверити у дубину кротости и смирења Светог Јакова (Арсовића). Након Свете Литургије уследило је ломљење славског колача, а отац Зоран се обратио и захвалио свима присутнима што смо узели учешће у молитвеном прослављању светитеља, пожелевши да се у овом и још већем броју саберемо и наредне године и да нас Светитељи чувају и крепе. Јереј Зоран Стевлић
Слава Манастира Преображења под Овчаром
„Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама Пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби!“ Дана 6. августа 2021. године, по јулијанском рачунању времена, свечано је прослављен празник Преображење Господње у Манастиру Преображење код Овчар Бање. Прослављен је догађај који је утемељио исихастичко предање у Православној Цркви. Светлост лица Христовог катафатичким говором засијала је као сунце и човек и његова природа уопште удостојени су од тада до данашњег дана могућности да созерцавају Светлост Лица Христовог подвизима праћеним смиреноумљем. Овај догађај, када Христос показује делић своје славе пред апостолима Петром, Јованом и Јаковом, у традицији Православне Цркве називамо „Преображење Господње“. Манастирска слава отпочела је вечерњим богослужењем са петохлебницом у 18 часова, којим је началствовао архимандрит Венијамин (Мићић) уз саслуживање братства ове Свете обитељи и присуство великог броја монаштва и верног народа. Потом је служена поноћна Литургијом где је у евхаристијском заједничарењу у једној Чаши Господњој учествовао велики број верног народа. Тиме су потврђене речи апостола Павла: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ Ујутро је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), протојереја-ставрофорâ Маринка Јокића и Владимира Миловановића, јеромонаха Илариона Богојевића, ђаконâ Стефана Симића и Огњена Јузбашића. У својој архипастирској беседи, Епископ је нагласио значај таворске светлости како за апостоле који су били сведоци овога великог догађаја, тако и за нас савремене хришћане, позивајући се на тумачење да је та светлост заправо присуство Царства Небеског на земљи. Епископ је подсетио и на виђење Господње славе од стране апостола Павла, које се описује речима „да ли у телу, да ли ван тела не знам“, и тиме и овај догађај повезао са виђењем Царства Небеског и таворским догађајем. Беседу преносимо у целости: Празник је обогаћен доделом Ордена Симона Монаха господину Богољубу Теофиловићу за несебично помагање Светој Цркви Христовој. При додели Епископ је нагласио да за црквена признања нису потребне велике суме новца, већ добра воља и помагање у искреној жељи коју је свакако поседовао господин Богољуб Теофиловић. По завршетку Литургије и резања славског колача Епископ, свештенство, монаштво и верни народ приступили су трпези љубави која је својствена традицији гостољубља коју негује ова обитељ. Ђакон Огњен Јузбашић
Осврт на вест “Слава Манастира Преображења под Овчаром“ или: О невидљивим суперхеројима
Достојевски у свом роману Браћа Карамазови, кроз старца Зосиму, на само њему својствен начин, дефинише суштину хришћанске љубави: „Делотворна љубав, када се упореди са сањалачком – ствар је сурова и застрашујућа. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи, и жели да је сви посматрају […] А љубав делатна – то је посао и истрајност, а за неке можда читава наука.“ Тајну ове науке обично знају људи без чијег би тихог и марљивог труда, који је на изглед, као и свака врлина, невидљив за већину, многе ствари биле другачије. Такви људи се савременим речником називају тихим суперхеројима. И ово је прича о једном таквом човеку, господину Богољубу Теофиловићу из Чачка, коме је на предлог надлежног свештеника, многобројног монаштва и свештенства, Владика Јустин жички, на празник Преображења Господњег доделио највише одликовање Епархије жичке – орден Светог Симона монаха, за делатну љубав према Цркви. Његово постојано служење се већ више од двадесет година састоји у томе да се празничне Литургије широм Епархије чују што боље, јер је он са својим озвучењем долазио где год су га звали – од многобројних манастира до градских храмова. И како је Владика рекао приликом доделе ордена, за тих двадесет година њега нису саблазниле ни поделе ни размирице, већ је он предано и смирено Господу служио оним што је имао. И баш зато је ова вест свима донела радост, јер је наш брат Богољуб неко ко је увек ту и на кога увек можемо да се ослонимо. Нека Господ Бог и Свети Симон, чијим је орденом овенчан, буду њему и његовој породици утеха, радост и потпора.
Преображењска свечаност у Манастиру Жичи: Песнику Николи Вујчићу додељена награда Жичка хрисовуља
Након неколико дана испуњених књижевним програмом посвећеним поезији, у којима је Краљево било почаствовано лепом речју која данас све више одсуствује из јавног простора, 30. Жички духовни сабор „Преображење 2021“ крунисан је свечаном доделом награде Жичка хрисовуља која је по одлуци стручног жирија припала песнику Николи Вујчићу за поезију сведеног језика у трагању за једном Речи. Награда је додељена на празник Преображења Господњег у Манастиру Жичи, подсећајући нас да је један духовни извор са кога црпимо храну непролазности као залог трајања нас и наших речи које нису „празне“ (Мт 12, 36). Након молитве „Царе небески“, присутни су имали прилику да у окриљу празника Преображења Господњег буду обасјани и угрејани светлошћу преображене речи, која је са себе стресла прашину овога света и упутила се чиста ка небеским извориштима. У току програма који је водио г. Милош Милишић изабране песме овогодишњег добитника награде читао је драмски уметник Небојша Дугалић, а о песнику и његовој поезији говорили су г. Драган Хамовић, г. Ђорђе Нешић и прота Љубинко Костић. На крају, сабрању се обратио и сâм песник, казујући о пореклу своје поезије која се темељи у искуству трагања за тишином и цеђењу речи кроз поступак сличан стварању меда. Из обраћања председника комисије за доделу награде, др Драгана Хамовића, издвајамо завршне речи: „Песник умешно и срећно прави спојеве високих апстракција и обичних слика: у подне, кад је светлост највећа, а тишина врућа – читамо у песми без наслова – животиње лапћу воду, ослушкујући дрхтање лишћа. Конкретно гусне у симбол отворених значења, којима, као читаоци и легитимни сарадници, додајемо своја. Снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су зато за читање у себи, јер тада најдубље одјекују.“ Обраћање протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског заменика Епископа жичког, преносимо у целости: „Поштовани славодобитниче, У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, честитам Вам уручење Жичке хрисовуље! То је заслужено признање за поезију, која празнину простора и времена у свим димензијама, испуњује речима, стварима, сликама и сенкама из живота, сећањима и осећањима, тишином и светлошћу, светлошћу, која ствара и „истискује из себе блештеће ствари“, светлошћу „која је потомак изгарања.“ А светлост је „одговор у очима Самарићанке, дубљим од Јаковљевог бунара. Тај што с тобом разговара, невидљив је као тишина.“ У Вашој поезији откривамо вапај за тишином. Ослушкујете звук тишине.“Тишина је птица, коју хватам на улици…тишина храни ме да би и сам постао тишина.“ Речи у Вашој поезији имају посебан, есенцијални, то јест суштински значај, свакако стога што је њихово извориште у оној првој божанској Речи (Логосу), од које је све постало, што је постало. Дивите се Богу „како је мудро поделио имена… Бог је био брз у стварању света. У сваку реч као у посуду ставио је по неку ствар… Речи су прозори…сјаје се као срма и троше време.“ Ваша поезија „претаче речи у ствари и ствари у речи.“ Она разоткрива тајну преображења човека и твари као: „очекивано божанство излази из грудве снега.“ А Преображење препознаје Вашу поезију. Ето нама новог зрна бисера у песничкој преображењској ризници. Срећна Вам Жичка хрисовуља!“ Протонамесник Александар Р. Јевтић
Ибарске новости: Старац Пајсије Светогорац о Божанској и људској правди
– Старче, шта је то божанска правда? – Божанска правда је када радиш оно што успокојава твог ближњег. Ако, на пример, треба нешто да поделиш са неким, немој му давати половину од онога што делите, већ онолико колико он жели. Реци му: „Колико желиш? Два и по? Три? Узми!“ Њему дај оно што је добро, а за себе задржи покварено. Њему дај више, а за себе узми мање. Ево, рецимо да нам сестра сад донесе десет шљива. Ако у својој прождрљивости ја поједем осам шљива, а теби оставим две, неправедан сам према теби. Ако кажем: „Пошто нас је двоје, ја ћу појести пет шљива, а и њој ће остати исто толико“, поступам по људској правди. Али ако приметим да ти волиш шљиве, па поједем само једну и кажем ти: „Учини ми љубав, поједи остало ти. Мени се нешто не свиђају, а од њих имам и стомачних тегоба“, тада поступам по божанској правди. – Шта је онда људска правда? – Људска правда је када, на пример, треба да поделиш нешто са неким, па му даш половину, а другу половину задржиш за себе. – Старче, какво место заузима људска правда у духовном животу? – Људска правда није за људе који се труде да живе духовно. Она је кочница за људе који живе светским животом. Неразуман је онај ко се труди да живи духовно, а притом се ослања на људску правду, јер је она у поређењу са божанском правдом равна нули. Али и човек светског настројења, који постигне нешто у овом животу ослањајући се на људску правду, неће осетити истиниту радост и спокојство. Рецимо, два брата имају десет хектара земље. Према људској правди, сваки би узео за себе по пет хектара. А према божанској правди, узео би више онај ко има већу потребу за тим. Ако, на пример, један брат има двоје деце, а други има седморо, или ако је посао једног брата слабије плаћен од посла другог, тада више земље треба да узме онај брат коме је то потребније. У овом случају било би неправедно да други брат узме колико и први. Човек светског настројења не мари за то што његов брат једва саставља крај са крајем. Будући да не размишља на духован начин, он не схвата да је таква деоба неправедна. Кажеш му: „Требало би да помогнеш својој породици да се сложи са тим да даш већи део имања брату чије су потребе веће од твојих“, а он ће на то: „Зашто? Нисам му учинио никакву неправду поделивши имање на пола!“ А да је у питању човек који се труди да живи духовно, чак и ако би му се жена и деца супротстављали, он би требало да их убеди да прихвате његово уступање брату већег дела имања. Ако би брат који је у невољи рекао: „Ти узми један хектар“, други брат би требало ћутке да узме тај хектар, како брату који је узео већи део имања не би било непријатно. У сваком случају, најбоља деоба је она која се врши по Јеванђељу. Поражава ме Авраамова великодушност. Пошто су Авраамови и Лотови пастири почели да се свађају око пашњака, отиде Авраам Лоту па му рече: „Не иде да се свађамо; ми смо рођаци. Где теби више одговара? Хоћеш ли да идеш тамо, или можда онамо?“ Лот, покренут оним људским, изабра Содом и Гомор, због тамошњих пашњака и зеленила, а каква га је беда после снашла! А Авраам, покренут божанском правдом, желео је да успокоји Лота. И радовао се већ и самим тим што је Лот отишао на боље место. – Старче, шта је то Божије правосуђе? – Божије правосуђе је дуготрпљење које у себи носи смирење и љубав. Бог је веома праведан, али и веома милостив, и то Његово милосрђе побеђује Његову правичност. Навешћу ти један пример, како би могла све то да разумеш. Ако неки човек никада није био у прилици да чује нешто о Богу, њему неће бити суђено сходно стању у ком се налази, већ сходно стању у ком би био да је знао за Бога. У супротном, Бог не би био праведан. Божанска правда има неке своје математичке законитости: некада један плус један јесу – два, а некада – два милиона. – Старче, како се пројављује божанска правда над човеком који у нечему греши? – Људска правда каже: „Погрешио си? Треба да будеш кажњен.“ А божанска правда каже: „Увидео си своју грешку и покајао се? Све ти је опроштено.“ Видиш, чак и по људском закону блажој казни подлеже човек који се искрено покајао за почињен злочин и сам се пријавио, уколико се не сумња у њега као личност. Па ако таквог човека људски закон кажњава снисходљиво, колико тек то више чини праведни и многомилостиви Бог! Сви смо ми у Божијим рукама. Бог нас нетремице посматра и познаје срце сваког човека. Не чини нам неправду. Пошто постоји божанска правда и божанска надокнада, и пошто нас Бог воли – што је важније од свега – ниједно добро које човек учини, неће пропасти. Због тога је човек који тражи људску правду – губитник; потпуно је изгубљен. Приметио сам да човека коме је учињена нека неправда, а који се према томе односи тако што тражи божанску правду, Бог оправдава још у овом животу. Сећам се, у војсци, после рата, дође једном генерал да нам уручи ордење. Тог дана ја нисам био тамо. Када генерал прозва моје име, из строја изађе неки мој саборац из Тесалије и узе орден намењен мени. Други војници су ћутали, јер се за лаж тада ишло у затвор. Када је генерал отишао, онај војник се сакрио јер би га иначе други војници претукли. Пошто сам се вратио, он се и од мене плашио. Мувао се тамо-амо, а онда ми рече: „Опрости ми, урадио сам то-и-то.“ „Добро си поступио узевши тај орден. Шта бих ја са њим?“, одговорих му. После га је носио на војним парадама. Након четрдесет година дошао је овде у манастир командант Прве Армије из Тесалије и донео ми орден Александра Македонског. Када сам га угледао, дошло ми је да се насмејем! После четрдесет година! Поразило ме је што је онај војник био из Тесалије,
Историчар Дејан Ристић на платоу испред Храма Преображења Господњег на Златибору одржао предавање „Културно наслеђе и идентитет“
У оквиру „Златиборског културног лета“, 13. августа испред Храма Преображења Господњег, Дејан Ристић, познати историчар, преводилац и сценариста је одржао предавање на тему „Културно наслеђе и идентитет“. На почетку вечери предавач је истакао да највећи део грађана у Србији данас не препознаје културно наслеђе као питање од изузетног значаја за очување идентитета, али и као незаменљив развојни ресурс у културном, научном, просветном, уметничком смислу. Ристић је присутнима укратко изнео свој свеобухватни, вишегодишњи истраживачки рад, чиме је посебно нагласио историјски и уметнички значај културног наслеђа и идентитета нашег народа до данашњих дана. Тиме је поред позитивних примера указао и на недостатке и негативне примере очувања и заштите нашег целокупног културног наслеђа. У наставку предавања је нагласио да културно наслеђе представља један од темеља идентитета сваког појединца, локалне заједнице или читавог друштва, тако да се са правом могу поставити питања каква је, у чему се огледа и да ли постоји веза између културног наслеђа и идентитета? Мишљења је да културно наслеђе можемо да очувамо само ако га добро познајемо, ако га штитимо и ако смо наоружани знањем и идејама. У трочасовном излагању, уз присуство великог броја посетилаца, Ристић је покушао да одговори на многобројна питања као што су – Шта чини наше заједничко културно наслеђе? Шта све чини идентитет српског народа? На који начин је Србија присутна у Унескоу? Како решити проблем присвајања нашег културног наслеђа на Косову и Метохији од стране албанских историчара? Такође, дао је и прецизне податке о присуству нашег културног наслеђа на Унесковој листи светске културне баштине. Дејан Ристић је један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем. Обављао је дужност управника Народне библиотеке Србије од 2012. до 2013. године и државног секретара за културу у Влади Републике Србије од 2013. до 2015. године. Сада се налази на месту вршиоца дужности директора Музеја жртава геноцида. Следеће дешавање испред Храма Преображења Господњег је предавање професора књижевности др Владимира Димитријевића, 20. августа у 19.00. Извор: Туристичка организација Златибор