Празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског у Светосавском храму у Краљеву
Данас на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, недељног јутра сунчaног и ведрог, Свету Архијерејску Литургију са почетком у 9 часова у Храму Светог Саве у Краљеву је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Гoсподин Јустин уз саслужење: протојереја ставрофора Мирослава Јаковљевића и Ненад Илића, старешине Храма Светог Саве протојереја Радоје Санде, протонамесника Дејана Марковића, Александра Јевтића и Новице Благојевића, као и ђакона Стефана Милошевског и Стефана Симића. Црква је била препуна народа и деце. Литургија је протекла у свечаној духовној атмoсфери, а велики број људи се причестио. Њeгово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин се у прелепој беседи обратио верном народу честитајући славарима крсно име и поучавајући све да треба да се молимо редовно Богу и више бринемо о духовном благу и спасењу душе, а не да бринемо само о материјалним добрима овога света која су пролазна. Беседу преносимо у целости: Вероучитељ Иван Радојичић
Поклоничко путовање светињама Београда
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког Господина Јустина, црквена општина Вича је у суботу 30. октобра организовала поклоничко путовање београдским светињама. Жеља за организовањем овог путовања се појавила на претходном ходочашћу Манастиру Острогу. Ходочасници су са вичким парохом, оцем Немањом, у раним јутарњим часовима кренули из Виче, након чега су се остали верници придруживали у Гучи, Лучанима, Чачку итд. Прво су обишли Манастир Раковицу, где се налази гроб блаженопочившег Патријарха Павла, где му је одржан помен, након чега су ходочасници обишли његову новоотворену собу. Потом су продужили пут Храма Светог Саве, где су узнели своје молитве нашем највећем заступнику пред Престолом Творца и првом српском Архиепископу. Спустивши се у крипту, у којој су се задивили величанственим фрескама на којима доминирају сцене из Јеванђеља, осетили су велику благодат Божију, након чега су се помолили и у малој Цркви Светог Саве која се налази поред храма. Последња дестинација на овом ходочашћу била је Црква Свете Петке на Калемегдану, где се верни народ помолио за здравље својих породица и узео лековиту воду. Испуњени духовном радошћу, кренули су пут својих домова у предвечерњим часовима, надајући се новом ходочашћу у скорије време. Дарко Стевановић, дипломирани теолог
Предавање и промоција зборника “Искушана мисао Достојевског“ у Горњем Милановцу
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 28. октобра 2021. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање и промоцију зборника „Искушана мисао Достојевског“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве Српског у Краљеву, као и уредник поменутог зборника. Тема предавања носила је наслов: „Достојевски о Богу и човеку“. Предавању су присуствовали свештеници таковског намесништва, професори и ђаци средњих и основних школа и верни народ. На почетку вечери, по благослову старешине храма о. Миодрага Анђелића, предавача је најавио вероучитељ Милорад Васиљевић. У најави је изнета биографија предавача и тема о којој ће говорити. Предавач је на почетку нагласио колико је Достојевски битан за читаву људску историју. „Готово да нема човека који нема заузет став када су у питању личност Достојевског и његова дела“, истакао је о. Александар. Предавање је сачињавало низ осврта на разна дела руског писца. У човеку се непрестано одвија борба између добра и зла. Срце је главно место те борбе. То је веома наглашено у делу Браћа Карамазови. Потом, у истом делу, разматрана је тема слободе која је најбоље изнета у поглављу Велики Инквизитор. Централно питање јесте да ли је за човека боље да живи без слободе. Као један од аргумената за лошу употребу слободе, наведена су страдања деце и разни логори као што је Јасеновац. Отац Александар је потом истакао моменат изненађења. Код Достојевског могуће је на пар страна наћи изненађење које читаоце увек враћа његовим делима. Неким другим делима, приликом читања, никад се више не враћамо јер нема никаквих изненађења. Затим је било речи о чувеној реченици Достојевског која гласи „Сви смо криви за све“. Ову реченицу, која упућује на свекривицу свих, анализирао је из различитих перспектива. Међутим, у тој кривици човек ипак треба да постане близак Богу. Тај човек, на пример, не може никако бити натчовек о коме је говорио Фридрих Ниче. Отац Александар је изнео упечатљиве мисли једног савременог мислиоца који тврди да је Достојевском био близак атеизам, али да га је превладао окрећући се Богу који чини оно што човек и творевина сами не могу као произашли из небића. Колико је Христос био битан у животу руског писца, предавач показује цитирајући његове речи: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“ (Писмо Наталији Д. Фонвизиној, 1854). Ова реченица је понављана и у роману Нечисте силе, па је разлогу за то посвећен посебан осврт који говори о упућености Достојевског у тадашње научне изазове, али и његовом субјективном односу према теми разлике разума и вере. Неки су Достојевског оптуживали да патњу протеже и на метафизички план. Наглашено је да ово није тачно. Достојевски је размишљао есхатолошки и полагао своју наду у Рај као место разрешења свих мука. Као аргумент о. Александар наводи причу Малишан код Христа на божићној јелки. У причи дечак који страда и умире одлази код Христа, и на тај начин су разрешене његове земаљске муке. Моменат постојања Бога и бесмртности је кључан за решење тешких егзистенцијалних проблема. Руски писац је нарочито био свестан тога. У том контексту једна од реченица гласила је: „Зато и инспектор Порфирије у Злочину и казни пита Раскољникова да ли верује у Васкрсење Лазарево.“ Будући да је о. Александар уредник зборника и аутор једног од радова, након предавања и промоције, сви заинтересовани су пришли да узму свој примерак зборника, и добију потпис. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Ибарске новости: Митрополит Антоније Блум, “Дођи и види…“
Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Христос говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да само имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје. Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше… објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и Светим Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера. Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Инструктор ми је рекао: Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!“ Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам. Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кротости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!“ И тада сам Га сусрео – не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј… Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави…
Канонска посета Епископа жичког Г. Јустина парохији рујанској
Дана 27. октобра 2021. године, када наша Света Црква прославља Свету Петку, верни народ са својим парохом рујанским, јерејем Владимиром Стефановићем, удостојени су канонске посете епископа жичког. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, домаћин јереј Владимир Стефановић. као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Пред почетак Литургије у чин чтеца је рукопроизведен хаџи Миливоје Јараковић, иначе председник Цркве општине рујанске. Након Литургије прочитана је грамата у којој је јереј Владимир Стефановић, одликован звањем протонамесника. Након резања славског колача, сабраном верном народу се обратио Епископ, пригодном беседом: – Овај крај и ово место су дали много свештеника, монаха, један епископ је постао из овог краја баш. Иначе, Костићи, Лазићи, Јараковићи, дали су нашој цркви многе свештенослужитеље и зато је важно долазити овде. Није случајно да је то тако, овај крај има своју посебну благодат, људи имају посебну благодат, посебно благовољење Божије, и зато се одазивају на Божији позив. Чули сте у Светоме Јеванђељу, да свако од нас, душа свакога од нас, чека свога женика – то ће бити време када ми напустимо овај свет, када наша душа оде. Јесте да Господ Бог Исус Христос долази засигурно други пут. Када долази, то не знамо, али знамо сигурно да ће душа свакога од нас, морати да предстане престолу Господњем. И зато је потребно да и ми као мудре девојке, поред светиљке коју имамо, имамо и добра дела. То су милосрђе, љубав, трпљење, све Христове врлине. Тако је наша Света Параскева диван пример. Она је пореклом Српкиња, рођена је у Епивату, близу Цариграда. Живела је тамо, али када су се упокојили њени родитељи, који су били имућни и знаменити, отишла је у Зајорданску пустињу. Пред крај њеног живота Свети архангел јој је рекао да остави пустињу и да се врати у своје отачаство. И она се враћа у Епиват, и живи још две године. Упокојила се у једанаестом веку. Њене мошти су почивале у Цариграду, па у Трнову, па поново у Цариграду, па у Београду једно време, и зато наш народ толико поштује Свету Петку Параскеву. А сада њене Свете мошти почивају у Румунији, у граду Јаши. Тај град се изградио на основу Свете Петке. Када је највећа беда била у Румунији, тај народ је имао новца и имао је моћи да се шири, да се гради. Много је народа долазило из читавог света, јер је она чинила чуда. Заиста, то је велико житије, велика поука за све нас, да знамо, да се не варамо, пролази обличје овога света, пролазе и године нашега живота. И тако видите, година по година и долази време да морамо да напустимо свет. Ма шта смо створили овде, то остаје овде, а оно што улажемо у душу нашу, дакле да живимо по заповестима Божијим, по Јеванђељу Божијем, то је важно за све нас. Оставимо шта говори овај свет. Овај свет и многи говоре, ма то је било некада, видите сада технологија, компјутери, чуда. Ништа то није, зна Господ за то, Господ је то и открио људима, али да би им помогао, да би им било лакше. Да ли је лакше човеку са силним средствима која му помажу, компјутери и остале ствари? Није му лакше. Још је већи заробљеник. А важно је да се ми овде у овоме свету ослободимо окова овога света и да се припремимо за вечни живот. Ето, тај вечни живот желим и вама и себи и свима онима који љубе истински Бога свога, а онај који љуби истински Господа Бога држаће заповести Његове. Нека је Њему слава и милост у векова и нека се Света Петка моли за све нас, да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Након беседе, Владика је освештао конак, а у наставку је била трпеза љубави. Теолог Дарко Јараковић
Канонска посета Епископа Јустина Манастиру Згодачици и рукоположење у чин ђакона
У Недељу осамнаесту по Духовима, када наша Света Православна Црква прославља спомен отаца Седмог васељенског сабора, Светог апостола Филипа и Светог Теофана Начертаног, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Манастиру Светог великомученика Димитрија у селу Годачица. Епископу су саслуживали протосинђел Стефан (Чкоњевић) игуман Манастира Згодачица, протојереј Жељко Филиповић, јеромонах Иларион (Богићевић) и ђакон Стефан Симић. Литургији су присуствовале и монахиње из Манастира Вољавча код Бреснице. Чтецирали су ипођакон Дејан Камиџорац и чтец Петар Ђерковић. Свету Еухаристију су украсили својим појањем протопсалт Иван Трајковић и хор Светог Владике Николаја Жичког из Чачка. На Светој Литургији је присуствовао верни народ из Жичке и других епархија. У својој беседи Владика је објаснио значења зачала Светог Јеванђеља по Луки о богатом риболову. Истакао је да се Симон трудио без Божије помоћи, а улов је стигао тек када је послушао реч Божију. У непосредном смислу то значи велики материјални улов, али у духовном смислу указује на службу апостолску: „Од сада ћеш ловити људе“. Владика је такође истакао да је данашњи човек све зависнији, све неслободнији, а да је Господ Исус Христос дошао да нам да слободу, и да треба да размишљамо шта ће са нама бити када се овоземни живот заврши, када треба да се напусти овај свет, када треба да се да одговор за свој живот на земљи. Свето Писмо каже: „Искупљујте време, јер су дани зли“. Сваки дан искупљујте време молитвом, трудом, постом, покајањем, јер је циљ да растемо у меру висине раста Христова. Ко воли истински Господа Бога он држи заповести Његове, и кроз те заповести он добија све. Ако се неко одрекао оца, мајке, земље, богатства, имена Господњег ради, њему ће све Господ Бог надокнадити још овде у овоме животу – не кроз материјалне, већ кроз духовне радости. Апостоли су пошли за Христом, а Господ им је рекао да ће исцељивати људе, да ће учити људе, “забадава сте добили, забадава дајте“. Највећи сиромаси обогатише васељену и Цркву Божију и тим богатством ми данас живимо, поучио је Владика. Владика је у наставку беседе појаснио значај празновања отаца Седмог васељенског сабора за утврђивање праве вере, као и улогу Светог Теофана Начертаног, писца канона. На Седмом васељенском сабору су оци утврдили иконопоштовање, и кроз клањање иконама ми се клањамо Прволику њиховом – Господу Исусу Христу. Доказ да су иконе свете је да оне мироточе по целом православном свету. Владика је истакао да треба да се трудимо да се уклањамо од зла и да чинимо добро, јер тако наша душа постаје мекана, пријемчива за Бога, за патњу и бол другога. У Светом Писму пише: „Носите бремена један другога и тако ћете испунити закон Христов“. Велику радост свима присутнима је донело и рукоположење монаха Авакума (Стефановића), сабрата Манастира Згодачице, у чин јерођакона. Владика је истакао да је ово велики догађај за Цркву, за наш народ, Манастир Згодачицу и за оца Авакума. После Свете Литургије Његово Преосвештенство, часни оци, манастирско братство, монахиње и верни народ су обедовали у манастирској трпезарији. Братство Манастира Згодачице
Свештеник Владан Вуковић, “Божији човек“ – филмска иконологија једног житија
Црква је од почетка своје историје изражавала тајну вере, не само преко свог богослужбеног и светотајинског живота, већ и кроз своју узвишену иконографску уметност. Икона је оживела Јеванђеље у очима многих људских генерација све до данашњих дана. Појава играног филма омогућила је један нови вид израза и сведочења Јеванђеља, које се увек изнова исписује кроз житија небројаних Божијих светитеља. Чудесно и потресно житије светог Нектарија Чудотворца добило је и своје филмско остварење ове године и то после 101. године од упокојења овог великог светитеља наше Православне Цркве. Сви они који су руски филм „Острво“ сматрали врхунцем православне кинематографије биће пријатно изненађени дубином и ширином филма „Божији човек“ чији је аутор и режисер једна побожна Српкиња госпођа Јелена Поповић. Говорећи о овом филму немогуће је не бити личан, посебно из разлога што смо и сами имали прилике да на себи осетимо благу исцелитељску руку великог Божијег светитеља. Нећу улазити у детаљну анализу филма, већ ћу се потрудити да у пар речи искажем свој лични доживљај овог филмског ремек дела. Први и најупечатљивији утисак који филм даје свом гледаоцу је осећај да пред собом има документарни, а не играни филм. Лепота кадрова, дубина глумачких тумачења, ширина у приказивању духа једног доба, заиста плене својом реалношћу. Арис Серветалис, глумац који у филму тумачи светог Нектарија не глуми већ живи своју улогу. Све време приказивања филма пажљивог гледаоца прожима осећај као да посматра правог светог Нектарија који пред нама поново проживљава свој потресни живот. Чак шта више, у очима, лику, покретима и поступцима које свети Нектарије чини пројављује се и сам Христос који је реално присутан у свом страдалном светитељу. Гледајући Нектарија спознајемо Христа, а присуство живога Христа се најснажније осећа у неизрецивом смирењу које свети Нектарије постојано исказује. Имајући пред собом Нектаријев живот видимо да је он сав прожет молитвом и потпуним предавањем Христу. Овај суштински моменат у филму је тако снажно наглашен у бројним сценама када се свети Нектарије ватрено моли предајући изнова себе и свој живот Христу Богу. Док гледамо те сцене и сами добијамо жељу да узмемо бројаницу у руке и да се молимо Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Људи који у филму долазе у контакт са светим Нектаријем на различите начине реагују на његову појаву. Једни га величају, други га клеветају, трећи га воле, четврти га издају, сви се о њега саблажњавају. Нектарије, заиста, постаје знак распознавања и најбољег и најгорег у сваком човеку који је имао прилике да га сретне. Нико према њему не остаје равнодушан. Он је свима доступан и пријемчив, али ипак за све остаје тајна. Видимо га као верног сина своје Цркве, искреног брата свих свештеника и професора, мудрог учитеља својих ученика, храброг мужа вернога народа, доброг оца своје духовне деце. Потпуно предан Христу свима је био све. Све носећи на својим духовним плећима, трпећи, тешећи и страдајући због многих. Прогоњен и од духовних и световних власти, одбачен од народа, ипак остаје у Христу веран свима, и зато га Бог на крају чудесно прославља и уздиже на престо своје непролазне славе. Заиста, филм „Божији човек“ је библијска драма живота једног светог човека који стоји раме уз раме са апостолима, пророцима и мученицима Божијим из свих времена. Својом снагом и дубином овај чудесни филм нас потреса и баца у реалност палог и огреховљеног света у коме и ми живимо, света у коме је људима најлакше да се саблазне и огреше о Бога и Његове свете људе; тужног света који се мучи у агонији страха, неповерења, неслоге, властољубља, зависти и мржње. Ипак, овај филм нам поручује да Бог није оставио свет на милост и немилост силама таме и зла, јер Бог и из пепела многих неправди себи подиже дивне светитеље попут светог Нектарија Чудотворца; светитеље који својом светлошћу могу да дотакну и најтврђа људска срца. Ово је филм који смо добили на дар, као утеху, у овом смутном и тешком времену у коме се данас налазимо. Ово је филм који нас изнова подсећа шта значе врлине смирења, трпљења, храбрости, мудрости, вере, наде и љубави. Ово је филм који треба све нас да подстакне на молитву, покајање и подвиг. Свети Нектарије, Чудотворче Егински, моли Бога за нас. Свештеник Владан Вуковић
Краљево: Месец дана рада групе помоћи породицама зависника
Од 24. септембра Храм Светог Саве у сарадњи са Удружењем за помоћ породицама зависника из Краљева пружа бесплатну групну психолошку помоћ. Групни састанци организују се сваког петка, након вечерње службе и акатиста Пресветој Богородици. У програму тренутно учествује пет мајки чији синови имају проблем са зависношћу од алкохола, дроге, коцкања. Подсетио бих, програм је намењен члановима породице зависника за које се такође сматра да болује од тзв. сазависности. Кроз живот са ближњим зависником њихови најближи неминовно чине грешке – презаштићују ближњег, не постављају довољно јасне границе, занемарују своје потребе, испољавају неодговорност или претерану одговорност и сл. Такав начин живота уз константну неизвесност и стрес доводи до тога да не само што не успевају да помогну ближњем, већ често не успевајући да живе сопствени живот нарушавају психолошко и физичко здравље. Рад по програму ,,Дванаест корака“ који је у руском рехабилитационом центру ,,Зебра“ у Москви афирмисала Јекатерина Савина представља темељ у раду. Јасан план рада изложен је у радној свесци ,,Кораци“ коју је сваки учесник добио уз књигу ,,Ја га волим“ и брошуре ,,Азбука оздрављења, ,,Мотивација за оздрављење“ и ,,Тврда љубав“ исте ауторке. Правила групног рада су таква да се учесници труде да избегавају саветовање и критиковање осталих учесника, више говоре о последицама које је зависност ближњег донела у њихове животе. Дакле, у првом плану није зависник, већ члан породице који уз читање литературе, израду домаћих задатака и молитву оздравља. На сваком састанку се након читања молитве време посвећује акутним ситуацијама, читању домаћих задатака, потом и главног текста о коме се касније дискутује, да би се коначно задао домаћи задатак који треба да се уради до наредног сусрета. Уколико је у међувремену потребна било каква консултација, свакодневно могу да се обрате вођи групе. Учесници су више него активни, истичу да већ сада осећају да се нешто мења у њиховом понашању, многе заблуде и ирационална уверења су открили у пријатној атмосфери која делује подстицајно. Примарни циљ је да се психолошки оснаже како би били у стању да пруже помоћ, док је крајњи циљ који желимо да постигнемо утицај на зависника тако да сам схвати да има проблем због кога треба да се лечи. На једном од састанака постављени су конкретни заједнички циљеви које су учесници сами дефинисали: схватање грешака које се праве у односу према ближњем; постављање здравих граница; научити како да се не буде досадан; успостављање емоционалне стабилности; смањење превелике контроле ближњег, испољавање осећања; духовни напредак (једна од учесница је изјавила како је све добро што се тих дана дешавало плод њених молитви); континуитет у духовном животу… Учесници су тренутно на првом кораку који гласи: ,,Признали смо своју немоћ пред зависношћу, признали смо да је наш живот постао неуправљив.“ У наредних седам месеци обрађиваће се и осталих једанаест корака. Сваки састанак завршава се молитвом за помоћ ближњем зависнику – Боже, дај ми снаге да волим оно што је у њему добро, а оног лошег у њему никад да се не бојим и молитвом Достојно јест. Захваљујем се на поверењу Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, старешини Храма Светог Саве, оцу Радоји Санду (који нам је пожелео успех на почетку наших сусрета) на указаном поверењу, као и свим учесницима који редовно долазе, раде домаће задатке и труде се, верујући да је уз Божију помоћ оздрављење могуће. Вођа групе, психолог Милош Благојевић
Тумачење јеванђелске приче о богатом риболову по Светом Николају Охридском и Жичком
(…) И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином – и са самим собом – и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни – без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ – моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву – и жртву! – за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије. Свети Николај Велимировић, Извод из беседе у 18. недељу по Духовима
Празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског у Светосавском храму у Краљеву
Данас на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, недељног јутра сунчaног и ведрог, Свету Архијерејску Литургију са почетком у 9 часова у Храму Светог Саве у Краљеву је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Гoсподин Јустин уз саслужење: протојереја ставрофора Мирослава Јаковљевића и Ненад Илића, старешине Храма Светог Саве протојереја Радоје Санде, протонамесника Дејана Марковића, Александра Јевтића и Новице Благојевића, као и ђакона Стефана Милошевског и Стефана Симића. Црква је била препуна народа и деце. Литургија је протекла у свечаној духовној атмoсфери, а велики број људи се причестио. Њeгово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин се у прелепој беседи обратио верном народу честитајући славарима крсно име и поучавајући све да треба да се молимо редовно Богу и више бринемо о духовном благу и спасењу душе, а не да бринемо само о материјалним добрима овога света која су пролазна. Беседу преносимо у целости: Вероучитељ Иван Радојичић
Поклоничко путовање светињама Београда
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког Господина Јустина, црквена општина Вича је у суботу 30. октобра организовала поклоничко путовање београдским светињама. Жеља за организовањем овог путовања се појавила на претходном ходочашћу Манастиру Острогу. Ходочасници су са вичким парохом, оцем Немањом, у раним јутарњим часовима кренули из Виче, након чега су се остали верници придруживали у Гучи, Лучанима, Чачку итд. Прво су обишли Манастир Раковицу, где се налази гроб блаженопочившег Патријарха Павла, где му је одржан помен, након чега су ходочасници обишли његову новоотворену собу. Потом су продужили пут Храма Светог Саве, где су узнели своје молитве нашем највећем заступнику пред Престолом Творца и првом српском Архиепископу. Спустивши се у крипту, у којој су се задивили величанственим фрескама на којима доминирају сцене из Јеванђеља, осетили су велику благодат Божију, након чега су се помолили и у малој Цркви Светог Саве која се налази поред храма. Последња дестинација на овом ходочашћу била је Црква Свете Петке на Калемегдану, где се верни народ помолио за здравље својих породица и узео лековиту воду. Испуњени духовном радошћу, кренули су пут својих домова у предвечерњим часовима, надајући се новом ходочашћу у скорије време. Дарко Стевановић, дипломирани теолог
Предавање и промоција зборника “Искушана мисао Достојевског“ у Горњем Милановцу
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 28. октобра 2021. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање и промоцију зборника „Искушана мисао Достојевског“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве Српског у Краљеву, као и уредник поменутог зборника. Тема предавања носила је наслов: „Достојевски о Богу и човеку“. Предавању су присуствовали свештеници таковског намесништва, професори и ђаци средњих и основних школа и верни народ. На почетку вечери, по благослову старешине храма о. Миодрага Анђелића, предавача је најавио вероучитељ Милорад Васиљевић. У најави је изнета биографија предавача и тема о којој ће говорити. Предавач је на почетку нагласио колико је Достојевски битан за читаву људску историју. „Готово да нема човека који нема заузет став када су у питању личност Достојевског и његова дела“, истакао је о. Александар. Предавање је сачињавало низ осврта на разна дела руског писца. У човеку се непрестано одвија борба између добра и зла. Срце је главно место те борбе. То је веома наглашено у делу Браћа Карамазови. Потом, у истом делу, разматрана је тема слободе која је најбоље изнета у поглављу Велики Инквизитор. Централно питање јесте да ли је за човека боље да живи без слободе. Као један од аргумената за лошу употребу слободе, наведена су страдања деце и разни логори као што је Јасеновац. Отац Александар је потом истакао моменат изненађења. Код Достојевског могуће је на пар страна наћи изненађење које читаоце увек враћа његовим делима. Неким другим делима, приликом читања, никад се више не враћамо јер нема никаквих изненађења. Затим је било речи о чувеној реченици Достојевског која гласи „Сви смо криви за све“. Ову реченицу, која упућује на свекривицу свих, анализирао је из различитих перспектива. Међутим, у тој кривици човек ипак треба да постане близак Богу. Тај човек, на пример, не може никако бити натчовек о коме је говорио Фридрих Ниче. Отац Александар је изнео упечатљиве мисли једног савременог мислиоца који тврди да је Достојевском био близак атеизам, али да га је превладао окрећући се Богу који чини оно што човек и творевина сами не могу као произашли из небића. Колико је Христос био битан у животу руског писца, предавач показује цитирајући његове речи: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“ (Писмо Наталији Д. Фонвизиној, 1854). Ова реченица је понављана и у роману Нечисте силе, па је разлогу за то посвећен посебан осврт који говори о упућености Достојевског у тадашње научне изазове, али и његовом субјективном односу према теми разлике разума и вере. Неки су Достојевског оптуживали да патњу протеже и на метафизички план. Наглашено је да ово није тачно. Достојевски је размишљао есхатолошки и полагао своју наду у Рај као место разрешења свих мука. Као аргумент о. Александар наводи причу Малишан код Христа на божићној јелки. У причи дечак који страда и умире одлази код Христа, и на тај начин су разрешене његове земаљске муке. Моменат постојања Бога и бесмртности је кључан за решење тешких егзистенцијалних проблема. Руски писац је нарочито био свестан тога. У том контексту једна од реченица гласила је: „Зато и инспектор Порфирије у Злочину и казни пита Раскољникова да ли верује у Васкрсење Лазарево.“ Будући да је о. Александар уредник зборника и аутор једног од радова, након предавања и промоције, сви заинтересовани су пришли да узму свој примерак зборника, и добију потпис. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Ибарске новости: Митрополит Антоније Блум, “Дођи и види…“
Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Христос говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да само имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје. Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше… објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и Светим Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера. Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Инструктор ми је рекао: Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!“ Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам. Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кротости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!“ И тада сам Га сусрео – не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј… Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави…
Канонска посета Епископа жичког Г. Јустина парохији рујанској
Дана 27. октобра 2021. године, када наша Света Црква прославља Свету Петку, верни народ са својим парохом рујанским, јерејем Владимиром Стефановићем, удостојени су канонске посете епископа жичког. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, домаћин јереј Владимир Стефановић. као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Пред почетак Литургије у чин чтеца је рукопроизведен хаџи Миливоје Јараковић, иначе председник Цркве општине рујанске. Након Литургије прочитана је грамата у којој је јереј Владимир Стефановић, одликован звањем протонамесника. Након резања славског колача, сабраном верном народу се обратио Епископ, пригодном беседом: – Овај крај и ово место су дали много свештеника, монаха, један епископ је постао из овог краја баш. Иначе, Костићи, Лазићи, Јараковићи, дали су нашој цркви многе свештенослужитеље и зато је важно долазити овде. Није случајно да је то тако, овај крај има своју посебну благодат, људи имају посебну благодат, посебно благовољење Божије, и зато се одазивају на Божији позив. Чули сте у Светоме Јеванђељу, да свако од нас, душа свакога од нас, чека свога женика – то ће бити време када ми напустимо овај свет, када наша душа оде. Јесте да Господ Бог Исус Христос долази засигурно други пут. Када долази, то не знамо, али знамо сигурно да ће душа свакога од нас, морати да предстане престолу Господњем. И зато је потребно да и ми као мудре девојке, поред светиљке коју имамо, имамо и добра дела. То су милосрђе, љубав, трпљење, све Христове врлине. Тако је наша Света Параскева диван пример. Она је пореклом Српкиња, рођена је у Епивату, близу Цариграда. Живела је тамо, али када су се упокојили њени родитељи, који су били имућни и знаменити, отишла је у Зајорданску пустињу. Пред крај њеног живота Свети архангел јој је рекао да остави пустињу и да се врати у своје отачаство. И она се враћа у Епиват, и живи још две године. Упокојила се у једанаестом веку. Њене мошти су почивале у Цариграду, па у Трнову, па поново у Цариграду, па у Београду једно време, и зато наш народ толико поштује Свету Петку Параскеву. А сада њене Свете мошти почивају у Румунији, у граду Јаши. Тај град се изградио на основу Свете Петке. Када је највећа беда била у Румунији, тај народ је имао новца и имао је моћи да се шири, да се гради. Много је народа долазило из читавог света, јер је она чинила чуда. Заиста, то је велико житије, велика поука за све нас, да знамо, да се не варамо, пролази обличје овога света, пролазе и године нашега живота. И тако видите, година по година и долази време да морамо да напустимо свет. Ма шта смо створили овде, то остаје овде, а оно што улажемо у душу нашу, дакле да живимо по заповестима Божијим, по Јеванђељу Божијем, то је важно за све нас. Оставимо шта говори овај свет. Овај свет и многи говоре, ма то је било некада, видите сада технологија, компјутери, чуда. Ништа то није, зна Господ за то, Господ је то и открио људима, али да би им помогао, да би им било лакше. Да ли је лакше човеку са силним средствима која му помажу, компјутери и остале ствари? Није му лакше. Још је већи заробљеник. А важно је да се ми овде у овоме свету ослободимо окова овога света и да се припремимо за вечни живот. Ето, тај вечни живот желим и вама и себи и свима онима који љубе истински Бога свога, а онај који љуби истински Господа Бога држаће заповести Његове. Нека је Њему слава и милост у векова и нека се Света Петка моли за све нас, да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Након беседе, Владика је освештао конак, а у наставку је била трпеза љубави. Теолог Дарко Јараковић
Канонска посета Епископа Јустина Манастиру Згодачици и рукоположење у чин ђакона
У Недељу осамнаесту по Духовима, када наша Света Православна Црква прославља спомен отаца Седмог васељенског сабора, Светог апостола Филипа и Светог Теофана Начертаног, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Манастиру Светог великомученика Димитрија у селу Годачица. Епископу су саслуживали протосинђел Стефан (Чкоњевић) игуман Манастира Згодачица, протојереј Жељко Филиповић, јеромонах Иларион (Богићевић) и ђакон Стефан Симић. Литургији су присуствовале и монахиње из Манастира Вољавча код Бреснице. Чтецирали су ипођакон Дејан Камиџорац и чтец Петар Ђерковић. Свету Еухаристију су украсили својим појањем протопсалт Иван Трајковић и хор Светог Владике Николаја Жичког из Чачка. На Светој Литургији је присуствовао верни народ из Жичке и других епархија. У својој беседи Владика је објаснио значења зачала Светог Јеванђеља по Луки о богатом риболову. Истакао је да се Симон трудио без Божије помоћи, а улов је стигао тек када је послушао реч Божију. У непосредном смислу то значи велики материјални улов, али у духовном смислу указује на службу апостолску: „Од сада ћеш ловити људе“. Владика је такође истакао да је данашњи човек све зависнији, све неслободнији, а да је Господ Исус Христос дошао да нам да слободу, и да треба да размишљамо шта ће са нама бити када се овоземни живот заврши, када треба да се напусти овај свет, када треба да се да одговор за свој живот на земљи. Свето Писмо каже: „Искупљујте време, јер су дани зли“. Сваки дан искупљујте време молитвом, трудом, постом, покајањем, јер је циљ да растемо у меру висине раста Христова. Ко воли истински Господа Бога он држи заповести Његове, и кроз те заповести он добија све. Ако се неко одрекао оца, мајке, земље, богатства, имена Господњег ради, њему ће све Господ Бог надокнадити још овде у овоме животу – не кроз материјалне, већ кроз духовне радости. Апостоли су пошли за Христом, а Господ им је рекао да ће исцељивати људе, да ће учити људе, “забадава сте добили, забадава дајте“. Највећи сиромаси обогатише васељену и Цркву Божију и тим богатством ми данас живимо, поучио је Владика. Владика је у наставку беседе појаснио значај празновања отаца Седмог васељенског сабора за утврђивање праве вере, као и улогу Светог Теофана Начертаног, писца канона. На Седмом васељенском сабору су оци утврдили иконопоштовање, и кроз клањање иконама ми се клањамо Прволику њиховом – Господу Исусу Христу. Доказ да су иконе свете је да оне мироточе по целом православном свету. Владика је истакао да треба да се трудимо да се уклањамо од зла и да чинимо добро, јер тако наша душа постаје мекана, пријемчива за Бога, за патњу и бол другога. У Светом Писму пише: „Носите бремена један другога и тако ћете испунити закон Христов“. Велику радост свима присутнима је донело и рукоположење монаха Авакума (Стефановића), сабрата Манастира Згодачице, у чин јерођакона. Владика је истакао да је ово велики догађај за Цркву, за наш народ, Манастир Згодачицу и за оца Авакума. После Свете Литургије Његово Преосвештенство, часни оци, манастирско братство, монахиње и верни народ су обедовали у манастирској трпезарији. Братство Манастира Згодачице
Свештеник Владан Вуковић, “Божији човек“ – филмска иконологија једног житија
Црква је од почетка своје историје изражавала тајну вере, не само преко свог богослужбеног и светотајинског живота, већ и кроз своју узвишену иконографску уметност. Икона је оживела Јеванђеље у очима многих људских генерација све до данашњих дана. Појава играног филма омогућила је један нови вид израза и сведочења Јеванђеља, које се увек изнова исписује кроз житија небројаних Божијих светитеља. Чудесно и потресно житије светог Нектарија Чудотворца добило је и своје филмско остварење ове године и то после 101. године од упокојења овог великог светитеља наше Православне Цркве. Сви они који су руски филм „Острво“ сматрали врхунцем православне кинематографије биће пријатно изненађени дубином и ширином филма „Божији човек“ чији је аутор и режисер једна побожна Српкиња госпођа Јелена Поповић. Говорећи о овом филму немогуће је не бити личан, посебно из разлога што смо и сами имали прилике да на себи осетимо благу исцелитељску руку великог Божијег светитеља. Нећу улазити у детаљну анализу филма, већ ћу се потрудити да у пар речи искажем свој лични доживљај овог филмског ремек дела. Први и најупечатљивији утисак који филм даје свом гледаоцу је осећај да пред собом има документарни, а не играни филм. Лепота кадрова, дубина глумачких тумачења, ширина у приказивању духа једног доба, заиста плене својом реалношћу. Арис Серветалис, глумац који у филму тумачи светог Нектарија не глуми већ живи своју улогу. Све време приказивања филма пажљивог гледаоца прожима осећај као да посматра правог светог Нектарија који пред нама поново проживљава свој потресни живот. Чак шта више, у очима, лику, покретима и поступцима које свети Нектарије чини пројављује се и сам Христос који је реално присутан у свом страдалном светитељу. Гледајући Нектарија спознајемо Христа, а присуство живога Христа се најснажније осећа у неизрецивом смирењу које свети Нектарије постојано исказује. Имајући пред собом Нектаријев живот видимо да је он сав прожет молитвом и потпуним предавањем Христу. Овај суштински моменат у филму је тако снажно наглашен у бројним сценама када се свети Нектарије ватрено моли предајући изнова себе и свој живот Христу Богу. Док гледамо те сцене и сами добијамо жељу да узмемо бројаницу у руке и да се молимо Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Људи који у филму долазе у контакт са светим Нектаријем на различите начине реагују на његову појаву. Једни га величају, други га клеветају, трећи га воле, четврти га издају, сви се о њега саблажњавају. Нектарије, заиста, постаје знак распознавања и најбољег и најгорег у сваком човеку који је имао прилике да га сретне. Нико према њему не остаје равнодушан. Он је свима доступан и пријемчив, али ипак за све остаје тајна. Видимо га као верног сина своје Цркве, искреног брата свих свештеника и професора, мудрог учитеља својих ученика, храброг мужа вернога народа, доброг оца своје духовне деце. Потпуно предан Христу свима је био све. Све носећи на својим духовним плећима, трпећи, тешећи и страдајући због многих. Прогоњен и од духовних и световних власти, одбачен од народа, ипак остаје у Христу веран свима, и зато га Бог на крају чудесно прославља и уздиже на престо своје непролазне славе. Заиста, филм „Божији човек“ је библијска драма живота једног светог човека који стоји раме уз раме са апостолима, пророцима и мученицима Божијим из свих времена. Својом снагом и дубином овај чудесни филм нас потреса и баца у реалност палог и огреховљеног света у коме и ми живимо, света у коме је људима најлакше да се саблазне и огреше о Бога и Његове свете људе; тужног света који се мучи у агонији страха, неповерења, неслоге, властољубља, зависти и мржње. Ипак, овај филм нам поручује да Бог није оставио свет на милост и немилост силама таме и зла, јер Бог и из пепела многих неправди себи подиже дивне светитеље попут светог Нектарија Чудотворца; светитеље који својом светлошћу могу да дотакну и најтврђа људска срца. Ово је филм који смо добили на дар, као утеху, у овом смутном и тешком времену у коме се данас налазимо. Ово је филм који нас изнова подсећа шта значе врлине смирења, трпљења, храбрости, мудрости, вере, наде и љубави. Ово је филм који треба све нас да подстакне на молитву, покајање и подвиг. Свети Нектарије, Чудотворче Егински, моли Бога за нас. Свештеник Владан Вуковић
Краљево: Месец дана рада групе помоћи породицама зависника
Од 24. септембра Храм Светог Саве у сарадњи са Удружењем за помоћ породицама зависника из Краљева пружа бесплатну групну психолошку помоћ. Групни састанци организују се сваког петка, након вечерње службе и акатиста Пресветој Богородици. У програму тренутно учествује пет мајки чији синови имају проблем са зависношћу од алкохола, дроге, коцкања. Подсетио бих, програм је намењен члановима породице зависника за које се такође сматра да болује од тзв. сазависности. Кроз живот са ближњим зависником њихови најближи неминовно чине грешке – презаштићују ближњег, не постављају довољно јасне границе, занемарују своје потребе, испољавају неодговорност или претерану одговорност и сл. Такав начин живота уз константну неизвесност и стрес доводи до тога да не само што не успевају да помогну ближњем, већ често не успевајући да живе сопствени живот нарушавају психолошко и физичко здравље. Рад по програму ,,Дванаест корака“ који је у руском рехабилитационом центру ,,Зебра“ у Москви афирмисала Јекатерина Савина представља темељ у раду. Јасан план рада изложен је у радној свесци ,,Кораци“ коју је сваки учесник добио уз књигу ,,Ја га волим“ и брошуре ,,Азбука оздрављења, ,,Мотивација за оздрављење“ и ,,Тврда љубав“ исте ауторке. Правила групног рада су таква да се учесници труде да избегавају саветовање и критиковање осталих учесника, више говоре о последицама које је зависност ближњег донела у њихове животе. Дакле, у првом плану није зависник, већ члан породице који уз читање литературе, израду домаћих задатака и молитву оздравља. На сваком састанку се након читања молитве време посвећује акутним ситуацијама, читању домаћих задатака, потом и главног текста о коме се касније дискутује, да би се коначно задао домаћи задатак који треба да се уради до наредног сусрета. Уколико је у међувремену потребна било каква консултација, свакодневно могу да се обрате вођи групе. Учесници су више него активни, истичу да већ сада осећају да се нешто мења у њиховом понашању, многе заблуде и ирационална уверења су открили у пријатној атмосфери која делује подстицајно. Примарни циљ је да се психолошки оснаже како би били у стању да пруже помоћ, док је крајњи циљ који желимо да постигнемо утицај на зависника тако да сам схвати да има проблем због кога треба да се лечи. На једном од састанака постављени су конкретни заједнички циљеви које су учесници сами дефинисали: схватање грешака које се праве у односу према ближњем; постављање здравих граница; научити како да се не буде досадан; успостављање емоционалне стабилности; смањење превелике контроле ближњег, испољавање осећања; духовни напредак (једна од учесница је изјавила како је све добро што се тих дана дешавало плод њених молитви); континуитет у духовном животу… Учесници су тренутно на првом кораку који гласи: ,,Признали смо своју немоћ пред зависношћу, признали смо да је наш живот постао неуправљив.“ У наредних седам месеци обрађиваће се и осталих једанаест корака. Сваки састанак завршава се молитвом за помоћ ближњем зависнику – Боже, дај ми снаге да волим оно што је у њему добро, а оног лошег у њему никад да се не бојим и молитвом Достојно јест. Захваљујем се на поверењу Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, старешини Храма Светог Саве, оцу Радоји Санду (који нам је пожелео успех на почетку наших сусрета) на указаном поверењу, као и свим учесницима који редовно долазе, раде домаће задатке и труде се, верујући да је уз Божију помоћ оздрављење могуће. Вођа групе, психолог Милош Благојевић
Тумачење јеванђелске приче о богатом риболову по Светом Николају Охридском и Жичком
(…) И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином – и са самим собом – и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни – без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ – моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву – и жртву! – за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије. Свети Николај Велимировић, Извод из беседе у 18. недељу по Духовима