Епископ Јустин богослужио у Рашки
Данас када Света Саборна и Апостолска Црква празнује Светог Григорија Ниског и преподобног Доментијана Митилинског, у Недељу по Богојављењу, служена је Света Архијерејска Литургија у Рашкој, којом је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су: Архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић, старешина храма у Рашкој јереј Никола Ћурчић, парох јошаничко-бањски јереј Бранко Росић, парох трнавски јереј Иван Ћурчић, као и ђакон Стефан Симић. Црква Светог архангела Гаврила налази се у самом центру града Рашке. Храм је подигнут за време владавине кнеза Милана Обреновића посебним декретом, а о државном трошку тадашње Кнежевине Србије, у периоду од 1871. до 1874. године. У протеклих 140 година Саборна црква је у више наврата обнављана. Иконе на иконостасу осликане су 1975. године. Нешто касније отпочето је и живописање комплетне унутрашњости цркве, које је наставила Жичка иконописачка школа 1998. године и које је у потпуности завршено у јесен 2004. године. Након Првог светског рата цркву у Рашки посетио је Епископ жички Николај Велимировић, 4. августа 1919. године, и том приликом служио Свету Архијерејску Литургију, одржавши беседу о борцима за слободу. Након тога, 6. октобра 1922. године, као и октобра 1924. године, Литургију у градском храму служио је тадашњи Епископ жички Јефрем Бојовић. Посебно су значајне посете Патријараха Димитрија 1928. године и Варнаве 1930. године. У току Свете Архијерејске Литургије Епископ Јустин се у беседи обратио верном народу. Осврнуо се на прочитано Јеванђеље, као и на претходне празнике почевши од Божића, до Крстовдана, Богојављења и Светога Јована. Владика је у беседи рекао да су сви ови празници пројава домостроја спасења људског и да кроз њих долази светлост у којој ми хришћани живимо . На Светој Литургији причестио се велики број верног народа. На крају је приређена пригодна трпеза љубави у којој је верни народ узео учешће. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Епископ Јустин је извршио Свету тајну Крштења у Цркви Свете Петке у Рудници, крстивши Теону, ћерку надлежног пароха јереја Предраг Радојевића. Текст: Братство храма Фото: Марко Марковић
Празник иконе Богородице Млекопитатељице – слава јужног параклиса при Светосавском храму у Краљеву
Један од параклиса краљевачког храма посвећеног богоносном оцу нашем Сави, прославља Икону Богородице Млекопитатељице, која је и историјски и календарски блиско везана за личност нашег првог Архиепископа. То је био повод да сабрање предвођено старешином храма протојерејем Радојом Сандом овај празник литургијски прослави. У наставку су освештани славски колач и жито, а потом је изнето пригодно послужење као трпеза љубави за присутне.
Најава: Светосавска академија у краљевачкој Библиотеци
Четрдесетодневни парастос протојереју Милинку Тимотијевићу
У попразништву Богојављења, на празник Преподобног Теодосија Великог, у понедељак 24. јануара 2022. године навршило се четрдесет дана од упокојења петог пароха ивањичког, протојереја Милинка Тимотијевића. Тим поводом у порти цркве брвнаре посвећене Рођењу Светог Јована Крститеља у Горобиљу где је прота сахрањен окупило се доста свештеника, породица, родбина и један број некадашњих његових парохијана како би се учествујући у парастосу још једном заједно помолили за протину блажену кончину. Овога пута ту су били протин разредни старешина из призренске Богословије протојереј-ставрофор Радич Радичевић, али и протин школски друг протојереј-ставрофор Драги Вешковац, који се након обављеног парастоса пригодним речима обратио присутнима. Евоцирајући успомене из богословских дана, отац Драги је истакао сталоженост и мирноћу којом се одликовао прота Милинко, његову приљежност према богослужбеном животу цркве, али и заштитнички утисак према другима који се препознавао на основу његове карактеристичне спољашности. Служећи пожртвовано својој Цркви подстакао је и утемељио решеност својих синова да крену истим путем, и да сада наставе да служе Христу угледајући се на свога оца. На крају се и свештеник Немања Тимотијевић захвалио свима, поделивши сопствено уверење да је прота Милинко окусивши горак укус овосветске патње, сада удостојен окушања рајских сладости. Братство Цркве Светог цара Константина и Јелене у Ивањици
Уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије
Са вером и надом у Васкрсење, обавештавамо јавност да је у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године у 17 часова у Духовном центру Свети Сава у Шапцу уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије. У среду, 26. јануара 2022. године, у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу са почетком у 9 часова биће служена света заупокојена Литургија и опело. Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду као и за духовника цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду. Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке. У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике – емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране – требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира
Сабор Светог Јована Крститеља у Цркви у Ратини
„Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога Кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу Који се јавио у телу и узео грехе света и Који нам дарује велику милост.“ Тропар Данас, када наша Света црква слави Сабор Светог Јована Крститеља наша парохијска заједница је у радости имала благослов да Свету Архијерејску Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. На овом радосном молитвеном сабрању Владици су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић старешина храма, протојереј Драган Туба и ђакон Стефан Симић. Чтецирали су Петар Ђерковић и Бојан Милошевић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ се очинским речима обратио верном народу подсећајући нас на живот и дело Светог Јована Крститеља који је био „анђео у телу“. Владика је између осталог рекао: „Јован Претеча и Крститељ Господњи, Свети, највећи од пророка и већи од свих од жене рођених по речи Господњој, окончава историју старозаветне цркве и отвара епоху Новога Завета. Велики број верног народа приступио је Светој тајни Причешћа, а посебну радост су учинили малишани који су такође приступили Светом Путиру. Владика је овом приликом извршио освећење новосаграђених објеката у порти, продавнице и горионика за свеће. Владика је уручио захвалнице добротворима наше цркве у Ратини господину Златану Петровићу из Ратине, господину Зорану Вукадиновићу из Ратине, господину Саши Вељовићу из Краљева и господину Предрагу Стевановићу из Ратине. Уследила је трпеза љубави на којој се старешина храма протојереј-ставрофор Милош Васиљевић захвалио Преосвећеном Владици Јустину на указаној части и духовним благословима којима је паству почаствовао својим доласком. Такође, захвалио се и свим приложницима и добротворима који су помогли нашу цркву. Чтец Трипо Данило Спахић Фото: Милан Митровић
Најава: Светосавска академија у Гучи – 27.01.2022. у 18.00 ч
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, ,,Сваку сада животну бригу оставимо“
Једна од главних одлика савременог живота је недостатак времена. Чини нам се као да оно протиче брже него икада пре. Покушавамо да зграбимо и задржимо тренутак али он нам попут песка клизи кроз прсте и ми остајемо незадовољни, а опет смо константно у некаквој журби. Зашто? Мислим да одговор на ово питање лежи у томе што смо дозволили да нас преоптерете бриге овога света, а да не умемо ни за тренутак да застанемо и обрадујемо се јединој непролазној вредности у обадва света – Богочовеку Христу и празницима у Његову част. У познатој јеванђелској причи о сејачу и семену, Господ назива себе сејачем, а своју науку семеном. Њива и други типови тла на које сеје семе су у овој причи људске душе. Један део семена ,,пао је у трње и нарасте трње и подави их.“ Заиста, људи 21. века све више почињу да личе на овај трећи тип тла. Бриге о пролазним стварима попут некаквог трња и корова непрестано гуше у нама благодат Духа Светога коју смо задобили на крштењу и тако нам онемогућавају да узрастамо ,,у меру раста висине Христове“. И не само то: бриге овога света нам одузимају време за ближње. Човек ХXI века проводе читаве дане са својим укућанима, а да због бројних ,,обавеза“ не стигне са њима да прозбори ни реч. И ако прозбори, то чини у хладном, ,,пословном“ тону, без трунке радости. Навикнути на свакодневну бригу о стварима овога света, као да смо изгубили способност да се радујемо: и празницима и људима. Чини се да још само деца умеју да се радују. Управо зато што она немају брига. Поверили су их одраслима, својој мајци и оцу. Али управо ова дечија безбрижност и спокојност, јесте пример за сваког Хришћанина – да повери бриге Богу, своме Небескоме Оцу. ,, А ко од вас бринући се може придодати расту свом лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. А када траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камоли вас, маловерни?“- рекао је Господ Исус Христос својим ученицима. Овде Господ не само да нам заповеда да се не бринемо око пролазног, већ ту бригу доводи у директну везу са недостатком вере. Он назива забринуте ,,маловернима“, али у продужетку беседе нуди и лек:,, Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт.6,22-33). У овоме је и разлика између хришћана и незнабожаца: и хришћани и незнабошци једу и пију, и једни и други се облаче и једни и други раде да би себи обезбедили средства за живот, али хришћанима то није приоритет ни циљ, већ им је приоритет и циљ Царство Небеско. По речима св. аве Јустина: ,, Ако хоћеш данас да будеш хришћанин, бићеш само ако ти Царство Божје, Правда Христова, Истина Христово, Добро Христово, Љубав Христова, Еванђеље Христово – буде данас најглавнија брига.“ Ове речи се нарочито односе на нас који на свакој литургији слушамо стихове херувимске песме: ,,Сваку сада животну бригу оставимо, јер ћемо примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога.“ Да бисмо могли бити као херувими и примити у себе Цара свих, морамо се најпре ослободити од свакодневних животних брига: и шта ћемо јести и шта ћемо обући и да ли ћемо стићи да урадимо ово или оно. Без остављања сваке животне бриге, певање херувимске песме нема учинка, односно остаје само на уснама, како кажу свети оци. Ово важи не само на богослужењима већ и у свакодневном животу, а нарочито током прославе предстојећих празника. Бог је толико заволео овај свет да је послао свог Јединородног Сина да га спаси од греха и смрти. Богомладенац Христос је постао човек, у јаслама лежао, обрезан био и крстио се у Јордану као један од нас, не зато што је то њему било потребно, већ да би нас учинио синовима Божијим. Бог се јави у телу као човек и својим Васкрсењем ослободио је род људски крајње бриге – смрти. То треба да нам буде највећа радост, а Богочовек Исус Христос ,,једина вредност у обадва света“. Све остало су ,,трице и кучине“, ма колико своје времена испуњавали њима. Време које се отргне од вечности заиста пролази несхватљиво брзо, попут сна, по речима једног савременог подвижника. Стога, уколико желимо да управљамо временом које имамо на располагању, неопходно је да то исто време осветимо кроз учешће у Светој Литургији, прослављању празника и дружењу са нашим ближњима. Заиштимо од Оца нашега да нам да насушног хлеба, тј. Царства Његовог и не бринимо се за остало. Испуњавајмо обавезе које нам налаже наша држава и друштво, али не заборављајмо да је Господ наш Исус Христос Алфа и Омега, почетак и свршетак свих наших обавеза и одговорности. Њему нека је слава са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. јануар 2022. године
Богојављење Господње у Кованлуку
На дан када наша Црква прославља велики празник Богојављење, у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Пред сам почетак Литургије, окупио се велики број верника који је радосно дочекао свог духовног вођу Владику Јустина. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровић и ђакон Стефан Симић. На почетку службе Владика Јустин је произвео у чин чтеца Александра Пауновића, службеника Епархије жичке, који ће делати у Храму Светог Василија Острошког а на велику радост поменутог храма и парохијана храма. Овај дан је обележила и празнична беседа Преосвећеног Владике у којој је истакао да Богојављење представља један од највећих хришћанских празника за који се везује пројава Пресвете Тројице. На овај дан крштен је Господ Исус Христос на реци Јордану, након чека силази Свети Дух у виду голуба, и небом се пролама глас Oчев који говори: ,,Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.“ Сада се освећује вода која се преображава и тако нас Господ учи да се и ми преобразимо и променимо. Позива нас да се покајемо, да променимо свој начин живота као и дела која нас удаљавају од саме суштине спасења. Овом променом спремамо се за силазак Духа Светога који нам долази кроз богојављенску воду. Овој води се приступа са дубоким поверењем и љубављу. Период од Божића до Богојављења је благословени период у којем Црква не прописује пост, осим празника Крстовдана. Владика је такође истакао значај поста и наше скромне жртве која има за циљ да нас приближи Богу и тиме нам обезбеди сигурнији пут ка спасењу. Сам концепт поста се треба предавати деци, блиским људима у породици и тиме их усмеравати на тај пут. Такође, треба инсистирати на слози и хармонији у оквиру породице, јер се овај празник односи и на породицу у оквиру које треба да постоји опште разумевање. На овај велики дан када се освећује вода широм света, Владика је са својим саслужитељима извршио чин Великог водоосвећења, осветивши воду на здравље и спасење свих који је са вером и љубављу користе. По окончању Литургије и водоосвећења, Преосвећени Владика је обишао новоизграђени конак у порти Цркве Светог Василија Острошког који је у завршној фази уређења. Надахњујуће речи и радост коју је овог дана наш архипастир пренео на своје вернике дуго ће остати у њиховим срцима која ће жељно ишчекивати следећу посету свог Владике. Вероучитељ Марко Пауновић
РТВ КВ: Протонамесник Александар Р. Јевтић, О Светом Јовану Крститељу
Епископ Јустин богослужио у Рашки
Данас када Света Саборна и Апостолска Црква празнује Светог Григорија Ниског и преподобног Доментијана Митилинског, у Недељу по Богојављењу, служена је Света Архијерејска Литургија у Рашкој, којом је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су: Архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић, старешина храма у Рашкој јереј Никола Ћурчић, парох јошаничко-бањски јереј Бранко Росић, парох трнавски јереј Иван Ћурчић, као и ђакон Стефан Симић. Црква Светог архангела Гаврила налази се у самом центру града Рашке. Храм је подигнут за време владавине кнеза Милана Обреновића посебним декретом, а о државном трошку тадашње Кнежевине Србије, у периоду од 1871. до 1874. године. У протеклих 140 година Саборна црква је у више наврата обнављана. Иконе на иконостасу осликане су 1975. године. Нешто касније отпочето је и живописање комплетне унутрашњости цркве, које је наставила Жичка иконописачка школа 1998. године и које је у потпуности завршено у јесен 2004. године. Након Првог светског рата цркву у Рашки посетио је Епископ жички Николај Велимировић, 4. августа 1919. године, и том приликом служио Свету Архијерејску Литургију, одржавши беседу о борцима за слободу. Након тога, 6. октобра 1922. године, као и октобра 1924. године, Литургију у градском храму служио је тадашњи Епископ жички Јефрем Бојовић. Посебно су значајне посете Патријараха Димитрија 1928. године и Варнаве 1930. године. У току Свете Архијерејске Литургије Епископ Јустин се у беседи обратио верном народу. Осврнуо се на прочитано Јеванђеље, као и на претходне празнике почевши од Божића, до Крстовдана, Богојављења и Светога Јована. Владика је у беседи рекао да су сви ови празници пројава домостроја спасења људског и да кроз њих долази светлост у којој ми хришћани живимо . На Светој Литургији причестио се велики број верног народа. На крају је приређена пригодна трпеза љубави у којој је верни народ узео учешће. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Епископ Јустин је извршио Свету тајну Крштења у Цркви Свете Петке у Рудници, крстивши Теону, ћерку надлежног пароха јереја Предраг Радојевића. Текст: Братство храма Фото: Марко Марковић
Празник иконе Богородице Млекопитатељице – слава јужног параклиса при Светосавском храму у Краљеву
Један од параклиса краљевачког храма посвећеног богоносном оцу нашем Сави, прославља Икону Богородице Млекопитатељице, која је и историјски и календарски блиско везана за личност нашег првог Архиепископа. То је био повод да сабрање предвођено старешином храма протојерејем Радојом Сандом овај празник литургијски прослави. У наставку су освештани славски колач и жито, а потом је изнето пригодно послужење као трпеза љубави за присутне.
Најава: Светосавска академија у краљевачкој Библиотеци
Четрдесетодневни парастос протојереју Милинку Тимотијевићу
У попразништву Богојављења, на празник Преподобног Теодосија Великог, у понедељак 24. јануара 2022. године навршило се четрдесет дана од упокојења петог пароха ивањичког, протојереја Милинка Тимотијевића. Тим поводом у порти цркве брвнаре посвећене Рођењу Светог Јована Крститеља у Горобиљу где је прота сахрањен окупило се доста свештеника, породица, родбина и један број некадашњих његових парохијана како би се учествујући у парастосу још једном заједно помолили за протину блажену кончину. Овога пута ту су били протин разредни старешина из призренске Богословије протојереј-ставрофор Радич Радичевић, али и протин школски друг протојереј-ставрофор Драги Вешковац, који се након обављеног парастоса пригодним речима обратио присутнима. Евоцирајући успомене из богословских дана, отац Драги је истакао сталоженост и мирноћу којом се одликовао прота Милинко, његову приљежност према богослужбеном животу цркве, али и заштитнички утисак према другима који се препознавао на основу његове карактеристичне спољашности. Служећи пожртвовано својој Цркви подстакао је и утемељио решеност својих синова да крену истим путем, и да сада наставе да служе Христу угледајући се на свога оца. На крају се и свештеник Немања Тимотијевић захвалио свима, поделивши сопствено уверење да је прота Милинко окусивши горак укус овосветске патње, сада удостојен окушања рајских сладости. Братство Цркве Светог цара Константина и Јелене у Ивањици
Уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије
Са вером и надом у Васкрсење, обавештавамо јавност да је у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године у 17 часова у Духовном центру Свети Сава у Шапцу уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије. У среду, 26. јануара 2022. године, у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу са почетком у 9 часова биће служена света заупокојена Литургија и опело. Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду као и за духовника цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду. Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке. У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике – емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране – требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира
Сабор Светог Јована Крститеља у Цркви у Ратини
„Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога Кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу Који се јавио у телу и узео грехе света и Који нам дарује велику милост.“ Тропар Данас, када наша Света црква слави Сабор Светог Јована Крститеља наша парохијска заједница је у радости имала благослов да Свету Архијерејску Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. На овом радосном молитвеном сабрању Владици су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић старешина храма, протојереј Драган Туба и ђакон Стефан Симић. Чтецирали су Петар Ђерковић и Бојан Милошевић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ се очинским речима обратио верном народу подсећајући нас на живот и дело Светог Јована Крститеља који је био „анђео у телу“. Владика је између осталог рекао: „Јован Претеча и Крститељ Господњи, Свети, највећи од пророка и већи од свих од жене рођених по речи Господњој, окончава историју старозаветне цркве и отвара епоху Новога Завета. Велики број верног народа приступио је Светој тајни Причешћа, а посебну радост су учинили малишани који су такође приступили Светом Путиру. Владика је овом приликом извршио освећење новосаграђених објеката у порти, продавнице и горионика за свеће. Владика је уручио захвалнице добротворима наше цркве у Ратини господину Златану Петровићу из Ратине, господину Зорану Вукадиновићу из Ратине, господину Саши Вељовићу из Краљева и господину Предрагу Стевановићу из Ратине. Уследила је трпеза љубави на којој се старешина храма протојереј-ставрофор Милош Васиљевић захвалио Преосвећеном Владици Јустину на указаној части и духовним благословима којима је паству почаствовао својим доласком. Такође, захвалио се и свим приложницима и добротворима који су помогли нашу цркву. Чтец Трипо Данило Спахић Фото: Милан Митровић
Најава: Светосавска академија у Гучи – 27.01.2022. у 18.00 ч
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, ,,Сваку сада животну бригу оставимо“
Једна од главних одлика савременог живота је недостатак времена. Чини нам се као да оно протиче брже него икада пре. Покушавамо да зграбимо и задржимо тренутак али он нам попут песка клизи кроз прсте и ми остајемо незадовољни, а опет смо константно у некаквој журби. Зашто? Мислим да одговор на ово питање лежи у томе што смо дозволили да нас преоптерете бриге овога света, а да не умемо ни за тренутак да застанемо и обрадујемо се јединој непролазној вредности у обадва света – Богочовеку Христу и празницима у Његову част. У познатој јеванђелској причи о сејачу и семену, Господ назива себе сејачем, а своју науку семеном. Њива и други типови тла на које сеје семе су у овој причи људске душе. Један део семена ,,пао је у трње и нарасте трње и подави их.“ Заиста, људи 21. века све више почињу да личе на овај трећи тип тла. Бриге о пролазним стварима попут некаквог трња и корова непрестано гуше у нама благодат Духа Светога коју смо задобили на крштењу и тако нам онемогућавају да узрастамо ,,у меру раста висине Христове“. И не само то: бриге овога света нам одузимају време за ближње. Човек ХXI века проводе читаве дане са својим укућанима, а да због бројних ,,обавеза“ не стигне са њима да прозбори ни реч. И ако прозбори, то чини у хладном, ,,пословном“ тону, без трунке радости. Навикнути на свакодневну бригу о стварима овога света, као да смо изгубили способност да се радујемо: и празницима и људима. Чини се да још само деца умеју да се радују. Управо зато што она немају брига. Поверили су их одраслима, својој мајци и оцу. Али управо ова дечија безбрижност и спокојност, јесте пример за сваког Хришћанина – да повери бриге Богу, своме Небескоме Оцу. ,, А ко од вас бринући се може придодати расту свом лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. А када траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камоли вас, маловерни?“- рекао је Господ Исус Христос својим ученицима. Овде Господ не само да нам заповеда да се не бринемо око пролазног, већ ту бригу доводи у директну везу са недостатком вере. Он назива забринуте ,,маловернима“, али у продужетку беседе нуди и лек:,, Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт.6,22-33). У овоме је и разлика између хришћана и незнабожаца: и хришћани и незнабошци једу и пију, и једни и други се облаче и једни и други раде да би себи обезбедили средства за живот, али хришћанима то није приоритет ни циљ, већ им је приоритет и циљ Царство Небеско. По речима св. аве Јустина: ,, Ако хоћеш данас да будеш хришћанин, бићеш само ако ти Царство Божје, Правда Христова, Истина Христово, Добро Христово, Љубав Христова, Еванђеље Христово – буде данас најглавнија брига.“ Ове речи се нарочито односе на нас који на свакој литургији слушамо стихове херувимске песме: ,,Сваку сада животну бригу оставимо, јер ћемо примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога.“ Да бисмо могли бити као херувими и примити у себе Цара свих, морамо се најпре ослободити од свакодневних животних брига: и шта ћемо јести и шта ћемо обући и да ли ћемо стићи да урадимо ово или оно. Без остављања сваке животне бриге, певање херувимске песме нема учинка, односно остаје само на уснама, како кажу свети оци. Ово важи не само на богослужењима већ и у свакодневном животу, а нарочито током прославе предстојећих празника. Бог је толико заволео овај свет да је послао свог Јединородног Сина да га спаси од греха и смрти. Богомладенац Христос је постао човек, у јаслама лежао, обрезан био и крстио се у Јордану као један од нас, не зато што је то њему било потребно, већ да би нас учинио синовима Божијим. Бог се јави у телу као човек и својим Васкрсењем ослободио је род људски крајње бриге – смрти. То треба да нам буде највећа радост, а Богочовек Исус Христос ,,једина вредност у обадва света“. Све остало су ,,трице и кучине“, ма колико своје времена испуњавали њима. Време које се отргне од вечности заиста пролази несхватљиво брзо, попут сна, по речима једног савременог подвижника. Стога, уколико желимо да управљамо временом које имамо на располагању, неопходно је да то исто време осветимо кроз учешће у Светој Литургији, прослављању празника и дружењу са нашим ближњима. Заиштимо од Оца нашега да нам да насушног хлеба, тј. Царства Његовог и не бринимо се за остало. Испуњавајмо обавезе које нам налаже наша држава и друштво, али не заборављајмо да је Господ наш Исус Христос Алфа и Омега, почетак и свршетак свих наших обавеза и одговорности. Њему нека је слава са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. јануар 2022. године
Богојављење Господње у Кованлуку
На дан када наша Црква прославља велики празник Богојављење, у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Пред сам почетак Литургије, окупио се велики број верника који је радосно дочекао свог духовног вођу Владику Јустина. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровић и ђакон Стефан Симић. На почетку службе Владика Јустин је произвео у чин чтеца Александра Пауновића, службеника Епархије жичке, који ће делати у Храму Светог Василија Острошког а на велику радост поменутог храма и парохијана храма. Овај дан је обележила и празнична беседа Преосвећеног Владике у којој је истакао да Богојављење представља један од највећих хришћанских празника за који се везује пројава Пресвете Тројице. На овај дан крштен је Господ Исус Христос на реци Јордану, након чека силази Свети Дух у виду голуба, и небом се пролама глас Oчев који говори: ,,Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.“ Сада се освећује вода која се преображава и тако нас Господ учи да се и ми преобразимо и променимо. Позива нас да се покајемо, да променимо свој начин живота као и дела која нас удаљавају од саме суштине спасења. Овом променом спремамо се за силазак Духа Светога који нам долази кроз богојављенску воду. Овој води се приступа са дубоким поверењем и љубављу. Период од Божића до Богојављења је благословени период у којем Црква не прописује пост, осим празника Крстовдана. Владика је такође истакао значај поста и наше скромне жртве која има за циљ да нас приближи Богу и тиме нам обезбеди сигурнији пут ка спасењу. Сам концепт поста се треба предавати деци, блиским људима у породици и тиме их усмеравати на тај пут. Такође, треба инсистирати на слози и хармонији у оквиру породице, јер се овај празник односи и на породицу у оквиру које треба да постоји опште разумевање. На овај велики дан када се освећује вода широм света, Владика је са својим саслужитељима извршио чин Великог водоосвећења, осветивши воду на здравље и спасење свих који је са вером и љубављу користе. По окончању Литургије и водоосвећења, Преосвећени Владика је обишао новоизграђени конак у порти Цркве Светог Василија Острошког који је у завршној фази уређења. Надахњујуће речи и радост коју је овог дана наш архипастир пренео на своје вернике дуго ће остати у њиховим срцима која ће жељно ишчекивати следећу посету свог Владике. Вероучитељ Марко Пауновић