Канонска посета Епископа Јустина Горњем Милановцу
У недељу 30. јануара, када наша Света Црква прославља Преподобног Антонија Великог, Епископ жички Г. Јустин, поводом редовне канонске посете, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина цркве у Горњем Милановцу, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, протојереј Милан Мионић, протонамесник Здравко Николић, ђакони Стефан Симић и Миладин Милуновић. Епископу су чтецирали ипођакон Дејан Камиџорац, чтец Душан Дуњић, вероучитељ Милорад Васиљевић и Димитрије Ђорем. У уводном делу Свете Литургије, на малом входу, Епископ Јустин је одликовао протојереја Миодрага Анђелића – старешину храма, у чин протојереја-ставрофора. Такође, одликован је и протонамесник Драган Ђорем – архијерејски намесник таковски, у чин протојереја. Разлог овој духовној радости, како истиче Преосвећени Владика, јесте велики труд и залагање на обнови и фрескописању храма – као и све већем духовном узрастању црквене заједнице у Горњем Милановцу. У уводном делу своје беседе, Епископ Јустин истиче лепоту и напредак храма: „Видим да овај храм у свему напредује. Почело је да се осликава, урађено је много тога, захваљујући томе су унапређена два свештеника – један за протојереја-ставрофора а други за протојереја. То је за мене велика радост.“ У својој беседи, Владика је говорио о краткој поуци у којој је сажето читаво Јеванђеље и читав наш живот. Прича говори о богатом младићу који, желећи да наследи Живот Вечни, поставља питање Господу како је то могуће испунити. Након што га је Господ упитао да ли држи законе – уследила је суштинска реченица: „А кад то чу Исус рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.“ (Лк. 18: 22). То је оно најузвишеније, према речима Епископа, што човек може да учини. Бити потпуно предан Господу, циљ је сваког хришћанина у земаљском – историјском постојању. Епископ додаје: „Не тражи Бог наше, него тражи нас.“ Епископ је беседио како и мале ситне ствари могу бити сметња на нашем путу ка Господу. У једној причи из Отачника, човек је продао своје имање и постао монах. Са собом је понео само један ножић који је веома лепо украшен. Са тим ножићем је радио дуже време али је игуман приметио како је претерано везан за њега. Међутим, мудрим руковођењем игумана, добио је послушање да тај ножић дарује другом брату у манастиру. Велике муке и искушења су снашле тог монаха али, успевши да се отргне од своје воље, послушао је свог игумана. У светлости реченог – Владика је беседио како смо и ми дужни да размислимо чиме смо везани за овај свет. У завршном делу своје беседе, Епископ Јустин је истакао наду да ћемо прићи савршеном добру како би нас Господ признао када дођемо тамо где су сви свети. По завршетку Свете Литургије, уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремила братија храма. Старешина храма, протојереј-ставрофор Миодраг Анђелић, том приликом свечано се обратио Епископу Јустину, свештенству и вернима исказујући своју захвалност пре свега Преосвећеном због пастирске бриге и посете, али и свима осталима који су узели учешћа у заједници љубави. Такође, заблагодарио је на одликовањима, истичући да ће се свештенство и даље залагати за даљи развој ове црквене заједнице. Обраћање је завршено у нади да ће Владика ускоро опет посетити Цркву у Горњем Милановцу. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Протојереј Андреј Ткачов, “Антоније и обућар“
Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан. Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу. Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици. И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе. Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“ Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све. „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“ Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу. Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву. После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова. „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж. „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио. Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо. Али имам питање. Или два питања. Или сто питања. У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира. Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај? Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор. И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету? Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе. Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли. Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“ Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован. Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима. Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)? Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп. Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15). И душа може да не осуђује само
Торжествена прослава Светог Саве у Саборном храму Епархије жичке
„Срећна слава свој деци свих узраста!“ отпочео је беседу Преосвећени Владика Јустин и озваничио централну прославу празника првог Архиепископа српског Саве у храму који носи његово име у Краљеву. Епископ је изразио радост што смо овај дан дочекали са осликаним целокупним олтарским простором у коме ћемо сада имати радост да приносимо најсветије Дарове. Господње речи које кажу „Пустите децу нека долазе к’ мени“ увидели смо да се обистињују на данашњој Литургији јер је брод цркве био највише испуњен децом. Овога пута Христа су у највећем броју дочекала деца позивом свога оца Светога Саве. Овим примером Свети Сава нам показује како и даље дела кроз свој род, кроз свог наследника трона Епископа Јустина и кроз све сабране. Пут Светога Саве, по речима Владике Јустина, је пут Богочовека којим да бисмо ишли морамо стално да се вежбамо у добру. Данашњи празник слави и хор нашег храма који је име Светог Саве понео као свог небеског заштитника. Такође, трудом и помоћи Кола српских сестара, породице Ђорђа Ивковића, Горана Ристовића, Оливере Крстић, Новице Ристића и Зорана Чукановића подељени су светосавски пакетићи за сву присутну дечицу и децу из краљевачких школа и предшколских установа. За најбоље литерарне и ликовне радове награђена су деца која су учествовала на нашем конкурсу. У наставку је отпевана Химна Светом Сави. Речима да је Диван Бог у светима својим, радост заједнице пренета је и на трпезу коју је овог пута припремио наш хор. Душан Дуњић, студент теологије
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Свети Сава – пример љубави“
Бројна искушења која стоје пред нашим народом наводе нас на дубље историјско тражење примера, који би нам помогли да достојно одговоримо изазовима. Иако се морамо сложити да примери из давних времена не могу у целости бити прекопирани у актуелним проблемима, ипак могу бити звезде водиље које ће нам показивати како треба ходити кроз живот. У духу реченог, припадници рода српског и православног, ипак имају мноштво путоказа. Слободно можемо рећи да смо привилеговани бројним светлим примерима наше прошлости. И, свакако, вероватно најсветлији пример утемељење нашега правца је наш Свети отац Сава. И када, а то је све чешће, нам се чини да се налазимо у тешкој ситуацији из које готово да нема излаза морамо бити свесни да је наш род небројано пута у својој историји био на ивици опстанка. Овај по намери скромни текст сигурно нема намеру да читаоцима представи читаву историју нашег страдања, али посебно има жељу да нас подстакне на оживљавање борбе која се налази у самом нашем духу и предању. У познатој јеванђељској причи о талантима (Мт. 25, 15-28), видимо да је Бог даровао свима различите таланте, односно дарове – некоме пет, некоме два, некоме један – али свакоме барем тај један – а то је дар живота који може бити остварен као љубав и као радост. У нашем роду су многи људи умножили своје дарове, али тешко да ћемо наћи лепши пример од личности првог српског архиепископа – Светог Саве. Јер, мало ко би се од нас одрекао било какве, па и најмање, овоземаљске привилегије. Вероватно би, усудићемо се да кажемо, многи од нас искористили привилегије положаја наших родитеља, искључиво да би исте искористили за свој сопствени угођај. Баш насупрот томе поступао је млади принц Растко. Дарове од Бога му дате, привилегије наслеђене правом сина владара, он није искористио како би свој живот учинио раскошним и лакшим. Штавише, он је себе потпуно предао путу који води ка неземаљској радости у Богу. Свети Сава је одабрао онај уски, јеванђелски пут, који јесте тежи, али који, када се истраје на њему, доноси многе плодове. Сјајне одежде, сву красоту и привилегију живота на двору, он је заменио за скромни и нимало једноставан монашки живот. Он је увидео да је најдубља потреба нашега бића љубав према Богу и према другим људима. Притом, нашавши радост и мир није мислио само на своје духовно уздизање и на то да он сам усходи у љубави и истинском животу него је пред собом увек имао јасан циљ – духовно уздизање свог народа. Отуда је посебно предано радио на снажењу вере и хришћанског начина живота међу нама, на очувању братске љубави и слоге наших владара и нашег народа, на успостављању темеља образовног и здравственог система. Овде ћемо се на кратко опет вратити на јеванђелску поруку и задатак умножавања таланата или дарова. Свети Сава је, поставши Архиепископ, ставио у службу поверене му пастве најпрактичнији могући начин. Неуморно је обилазио места на којима је живео наш народ, оснивао је манастире, болнице и школе и подучавао нас како да живимо у духу јеванђелске љубави. Јер, умножити дар Божији не значи само спасти свој живот већ ставити себе у службу другоме, односно ближњем, или у нашем дубоком хришћанском значењу – бити у служби самог Господа – и покушати да и свога ближњег приведеш истинском животу и да га сачуваш на путу спасења. Свети Сава је, као син владара и потом као архиепископ (дакле као неко ко је управљао бродом Цркве и државе) пример остварене љубави и, у том смислу, показатељ и нашим управницима, и нама који смо им поверени како треба да се живи. Истински живот је живот у љубави према Богу и према ближњима. И то је једино спасоносно. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 28. јануар 2022. године
Светосавска академија у Гучи
У четвртак 27/14. јануара на дан када наша Црква прославља свог утемељитеља Светог Саву, у Културном центру у Гучи уприличена је свечана академија. Црквена општина Вича и Културни центар општине Лучани у Гучи, организовали су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, свечану академију поводом прослављања Савиндана. У години када прослављамо 20 година од поновног увођења веронауке у наставу, на иницијативу свештеника Немање Матејића на свечан начин прослављен је отац наше Цркве и државе. На почетку академије, Црквени хор при Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима отпевао је химну Светом Сави, што је посебно обрадовало децу која су заједно са хором певали своме покровитељу. Водитељ програма Марија Неранџић подсетила је присутне на то ко је био Свети Сава и зашто је значајан за нас. Затим је млади гуслар из Ужица Данило Томић, ободрио звуцима гусала све присутне песмом „Ко удара тако позно“. Хор је затим отпевао песму „Света Анастасија српска“ и низ духовних песама. Светосавску беседу одржао је познати драмски уметник Небојша Дугалић. У пријатељској атмосфери коју је изградиo својим срдачним обраћањем говорио је окупљенима о свевременом значају Светог Саве за српски народ чији је он вечни заштитник и покровитељ. Речима Светих Отаца он је опоменуо присутне на љубав са којом нас је Бог стварао, и коју очекује од нас у односу са Њим. Указао је на неопходност искрености и добре намере срца при чињењу добрих дела како живот не би упао у колосеке ритуалности. На крају је скренуо пажњу на то да „нема изговора да се не одужимо Светом Сави барем мало колико можемо“. Поново су гуслар и хор топлим и пробраним песмама нашег народа изнели пред присутне мали део из духовне ризнице која је остала као заоставштина Светог Саве. Одушевљење код публике изазвале су песме „Док Косово зове“ и „Мома“ које су испратили певањем и громогласним аплаузима. На крају је хор отпевао и песму „Расти расти мој зелени боре “ и тиме затворио ово вече пуно позитивних осећања. Од самог почетка академије свечану атмосферу стварала је пажљива публика која је у дошла великом броју, и испунила салу Културног центра. Сви су једнодушно певањем и топлом атмосфером, онако како би то и желео наш покровитељ обележили ову академију. Студент теологије Алекса Ковачевић
Јована Иванковић, “Врлине Светосавља у деци овог века“
Векови су ионако само мисаона представа несхваћене и несложене вечности. Како могу дух Савин сместити у непостојано време? Нећу ни да покушавам. Звук свете душе овенчане љубављу чујем једино у свевремености. Циљ Савине мисије није био краткотрајан, допадљиви украс закачен на вратима династије и отаџбине, већ нетињајућа светлост која је духовним очима народа даровала вид. Сава је непоновљив уметник јер се бавио уметношћу живота. Ишао је путевима слободе који су га увек приближавали његовој судби – сада невидљивом, а по суду видљивом Царству. Шта је врлина? Запитај свеприсутну извесност у благој тишини. Питај је шта је доброта и где се скрива смисао. Сава је својим животом посведочио истине у које безверје нема приступ. Пошто је његово биће бесмртно, осетићеш како он и даље испуњава своје обећање – и даље оплемењује творевине живота данашњих људи. Не препознајеш ли Савине поступке у свакој добронамерној руци која би да помилује будућност човечанства? Божији дарови који су распети између небеског и овоземаљског понора труде се да допру до младих и грехом неокаљаних осећања. Савина бесмртност пружа руку и онима који се оплеменише покајањем и допустише праштању да покуца на њихова усамљена врата. Али, она ту не застаје, иначе би била начета смртношћу. Слободна воља је, по потреби, и анђео који орошава и насилник који погубљује. Она понекад следи Путеводитеља, а каткад трчи безумну трку за мучитељем. Они који бирају анђела и који срца других лече топлином, а не гоне их ратом, позвани су да ходе поклоничким стазама светлости, безусловне љубави и увек свежег мира. Бог, дакле љубав, не скрива своје тајне пред онима који су довољно храбри да прате тихи глас духа Савиног, неугушен бучним страхом чији је циљ праћен пространим путем који у пропаст води. Јована Иванковић, Гимназија у Чачку Извор: Жички благовесник, јануар-март 2022.
Савиндан у Рашки
Дана 27. јануара 2022. године када наша Света Црква прославља Светог Саву првог Архиепископа српског, у Храму Светог архангела Гаврила служена је Света Литургија. Литургију је служио архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић уз саслужење ђакона Ненада Дукића. Знатан број деце присуствовао је Светој Литургији, неки активно учествујући у певању при дечијем хору, а неки кроз рецитације и песме о просветитељу и учитељу нашем. Представници вртића и школа из Рашке били су присутни и донели колаче, да би по заамвоној молитви исти били освећени. Треба истаћи да су се готово сва деца причестила Телом и Крвљу Христовом. Након завршетка свих активности уготовљено је послужење за децу и подела светосавских пакетића. Надамо се да ће поуке које нам је оставио Свети Сава све више бити присутне међу нама. Јереј Никола Д. Ћурчић
Прослава Савиндана у Сирчи
Школска слава, Свети Сава, и ове године је прослављена у селу Сирчи, најпре литургијским сабрањем у храму светог пророка Илије, а потом и у ОШ ,,Јован Цвијић“. Гости светосавске прославе у нашој школи били су градоначелник града Краљева др Предраг Терзић и помоћник градоначелника за културне манифестације Милош Милишић. Упркос снегу, ветру и ванредним околностима у Србији и свету, школска деца из села Сирче и Опланића дошла су овог јутра у Цркву Светога пророка Илије у Сирчи и присуствовала Светој Литургији, коју је служио протојереј Драган Јовић. Деца су заједно са својим родитељима и вероучитељем Филипом Зеленовићем, певала песме о Светоме Сави које су научили на часовима верске наставе. Већина њих је на општу радост приступила Светој Чаши. Након отпуста, уследило је рецитовање песама о Светоме Сави и традиционална подела пакетића. Присутни ученици су почев од првог разреда па надаље, један по један излазили на солеју и рецитовали песме које им је задао вероучитељ. Отац Драган је обезбедио и поделио деци пригодне поклоне. Ове године, као ни претходне, због актуелне ситуације са пандемијом није организована свечана светосавска приредба, али обележавање школске славе није изостало. Отац Драган је у присуству директора школе, Ивана Радосављевића, и осталих чланова колектива, пререзао славски колач и освештао жито. Посебност ове године чини и посета градоначелника града Краљева др Предрага Терзића нашој школи. Најбољи ученици свих разреда припремили су пригодан програм, казујући стихове и певајући песме о највећем српском просветитељу и учитељу. Градоначелнник и помоћник градоначелника за културне манифестације Милош Милишић уручили су школској библиотеци око стотинак књига, које су донирали Народна Библиотека ,,Стефан Првовенчани“, књижара ,,Прозор“, књижевници Милоје Радовић и Душко Домановић . Том приликом градоначелник и његов помоћник истакли су значај прославе лика и дела Светог Саве, похвалили рад нашег директора и колектива и пожелели нам пуно успеха у даљем раду. За чланове колектива било је припремљено послужење, уз поштовање свих епидемиолошких мера. Као великога просветитеља и сатрудника апостола, Црква твојих људи прославља Те, преподобни, но имајући слободу према Христу Богу, твојим молитвама, од сваких нас беда спасавај, да Ти кличемо: радуј се, оче Саво, Богомудри. Вероучитељ Филип Зеленовић
Празник Светог Саве у Цветкама
Ученици ОШ „Драган Ђоковић Уча“ издвојених места из Цветака и Милочаја прославили су празник Светог Саве литургијским окупљањем у Храму Светог апостола Павла у Цветкама. По примању Светог Причешћа и освећењу славског колача, ученици су са одушевљењем и осмесима на лицу увеличали овај свечани тренутак певајући песме посвећене светитељу. Након Свете Литургије, родитељи четвртака су, као домаћини прославе, у црквеној сали припремили послужење за све присутне. Вероучитељ Милан Попадић
Канонска посета Епископа Јустина Горњем Милановцу
У недељу 30. јануара, када наша Света Црква прославља Преподобног Антонија Великог, Епископ жички Г. Јустин, поводом редовне канонске посете, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина цркве у Горњем Милановцу, протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић, протојереј Милан Мионић, протонамесник Здравко Николић, ђакони Стефан Симић и Миладин Милуновић. Епископу су чтецирали ипођакон Дејан Камиџорац, чтец Душан Дуњић, вероучитељ Милорад Васиљевић и Димитрије Ђорем. У уводном делу Свете Литургије, на малом входу, Епископ Јустин је одликовао протојереја Миодрага Анђелића – старешину храма, у чин протојереја-ставрофора. Такође, одликован је и протонамесник Драган Ђорем – архијерејски намесник таковски, у чин протојереја. Разлог овој духовној радости, како истиче Преосвећени Владика, јесте велики труд и залагање на обнови и фрескописању храма – као и све већем духовном узрастању црквене заједнице у Горњем Милановцу. У уводном делу своје беседе, Епископ Јустин истиче лепоту и напредак храма: „Видим да овај храм у свему напредује. Почело је да се осликава, урађено је много тога, захваљујући томе су унапређена два свештеника – један за протојереја-ставрофора а други за протојереја. То је за мене велика радост.“ У својој беседи, Владика је говорио о краткој поуци у којој је сажето читаво Јеванђеље и читав наш живот. Прича говори о богатом младићу који, желећи да наследи Живот Вечни, поставља питање Господу како је то могуће испунити. Након што га је Господ упитао да ли држи законе – уследила је суштинска реченица: „А кад то чу Исус рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.“ (Лк. 18: 22). То је оно најузвишеније, према речима Епископа, што човек може да учини. Бити потпуно предан Господу, циљ је сваког хришћанина у земаљском – историјском постојању. Епископ додаје: „Не тражи Бог наше, него тражи нас.“ Епископ је беседио како и мале ситне ствари могу бити сметња на нашем путу ка Господу. У једној причи из Отачника, човек је продао своје имање и постао монах. Са собом је понео само један ножић који је веома лепо украшен. Са тим ножићем је радио дуже време али је игуман приметио како је претерано везан за њега. Међутим, мудрим руковођењем игумана, добио је послушање да тај ножић дарује другом брату у манастиру. Велике муке и искушења су снашле тог монаха али, успевши да се отргне од своје воље, послушао је свог игумана. У светлости реченог – Владика је беседио како смо и ми дужни да размислимо чиме смо везани за овај свет. У завршном делу своје беседе, Епископ Јустин је истакао наду да ћемо прићи савршеном добру како би нас Господ признао када дођемо тамо где су сви свети. По завршетку Свете Литургије, уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремила братија храма. Старешина храма, протојереј-ставрофор Миодраг Анђелић, том приликом свечано се обратио Епископу Јустину, свештенству и вернима исказујући своју захвалност пре свега Преосвећеном због пастирске бриге и посете, али и свима осталима који су узели учешћа у заједници љубави. Такође, заблагодарио је на одликовањима, истичући да ће се свештенство и даље залагати за даљи развој ове црквене заједнице. Обраћање је завршено у нади да ће Владика ускоро опет посетити Цркву у Горњем Милановцу. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Протојереј Андреј Ткачов, “Антоније и обућар“
Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан. Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу. Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици. И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе. Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“ Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све. „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“ Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу. Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву. После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова. „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж. „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио. Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо. Али имам питање. Или два питања. Или сто питања. У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира. Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај? Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор. И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету? Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе. Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли. Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“ Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован. Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима. Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)? Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп. Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15). И душа може да не осуђује само
Торжествена прослава Светог Саве у Саборном храму Епархије жичке
„Срећна слава свој деци свих узраста!“ отпочео је беседу Преосвећени Владика Јустин и озваничио централну прославу празника првог Архиепископа српског Саве у храму који носи његово име у Краљеву. Епископ је изразио радост што смо овај дан дочекали са осликаним целокупним олтарским простором у коме ћемо сада имати радост да приносимо најсветије Дарове. Господње речи које кажу „Пустите децу нека долазе к’ мени“ увидели смо да се обистињују на данашњој Литургији јер је брод цркве био највише испуњен децом. Овога пута Христа су у највећем броју дочекала деца позивом свога оца Светога Саве. Овим примером Свети Сава нам показује како и даље дела кроз свој род, кроз свог наследника трона Епископа Јустина и кроз све сабране. Пут Светога Саве, по речима Владике Јустина, је пут Богочовека којим да бисмо ишли морамо стално да се вежбамо у добру. Данашњи празник слави и хор нашег храма који је име Светог Саве понео као свог небеског заштитника. Такође, трудом и помоћи Кола српских сестара, породице Ђорђа Ивковића, Горана Ристовића, Оливере Крстић, Новице Ристића и Зорана Чукановића подељени су светосавски пакетићи за сву присутну дечицу и децу из краљевачких школа и предшколских установа. За најбоље литерарне и ликовне радове награђена су деца која су учествовала на нашем конкурсу. У наставку је отпевана Химна Светом Сави. Речима да је Диван Бог у светима својим, радост заједнице пренета је и на трпезу коју је овог пута припремио наш хор. Душан Дуњић, студент теологије
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Свети Сава – пример љубави“
Бројна искушења која стоје пред нашим народом наводе нас на дубље историјско тражење примера, који би нам помогли да достојно одговоримо изазовима. Иако се морамо сложити да примери из давних времена не могу у целости бити прекопирани у актуелним проблемима, ипак могу бити звезде водиље које ће нам показивати како треба ходити кроз живот. У духу реченог, припадници рода српског и православног, ипак имају мноштво путоказа. Слободно можемо рећи да смо привилеговани бројним светлим примерима наше прошлости. И, свакако, вероватно најсветлији пример утемељење нашега правца је наш Свети отац Сава. И када, а то је све чешће, нам се чини да се налазимо у тешкој ситуацији из које готово да нема излаза морамо бити свесни да је наш род небројано пута у својој историји био на ивици опстанка. Овај по намери скромни текст сигурно нема намеру да читаоцима представи читаву историју нашег страдања, али посебно има жељу да нас подстакне на оживљавање борбе која се налази у самом нашем духу и предању. У познатој јеванђељској причи о талантима (Мт. 25, 15-28), видимо да је Бог даровао свима различите таланте, односно дарове – некоме пет, некоме два, некоме један – али свакоме барем тај један – а то је дар живота који може бити остварен као љубав и као радост. У нашем роду су многи људи умножили своје дарове, али тешко да ћемо наћи лепши пример од личности првог српског архиепископа – Светог Саве. Јер, мало ко би се од нас одрекао било какве, па и најмање, овоземаљске привилегије. Вероватно би, усудићемо се да кажемо, многи од нас искористили привилегије положаја наших родитеља, искључиво да би исте искористили за свој сопствени угођај. Баш насупрот томе поступао је млади принц Растко. Дарове од Бога му дате, привилегије наслеђене правом сина владара, он није искористио како би свој живот учинио раскошним и лакшим. Штавише, он је себе потпуно предао путу који води ка неземаљској радости у Богу. Свети Сава је одабрао онај уски, јеванђелски пут, који јесте тежи, али који, када се истраје на њему, доноси многе плодове. Сјајне одежде, сву красоту и привилегију живота на двору, он је заменио за скромни и нимало једноставан монашки живот. Он је увидео да је најдубља потреба нашега бића љубав према Богу и према другим људима. Притом, нашавши радост и мир није мислио само на своје духовно уздизање и на то да он сам усходи у љубави и истинском животу него је пред собом увек имао јасан циљ – духовно уздизање свог народа. Отуда је посебно предано радио на снажењу вере и хришћанског начина живота међу нама, на очувању братске љубави и слоге наших владара и нашег народа, на успостављању темеља образовног и здравственог система. Овде ћемо се на кратко опет вратити на јеванђелску поруку и задатак умножавања таланата или дарова. Свети Сава је, поставши Архиепископ, ставио у службу поверене му пастве најпрактичнији могући начин. Неуморно је обилазио места на којима је живео наш народ, оснивао је манастире, болнице и школе и подучавао нас како да живимо у духу јеванђелске љубави. Јер, умножити дар Божији не значи само спасти свој живот већ ставити себе у службу другоме, односно ближњем, или у нашем дубоком хришћанском значењу – бити у служби самог Господа – и покушати да и свога ближњег приведеш истинском животу и да га сачуваш на путу спасења. Свети Сава је, као син владара и потом као архиепископ (дакле као неко ко је управљао бродом Цркве и државе) пример остварене љубави и, у том смислу, показатељ и нашим управницима, и нама који смо им поверени како треба да се живи. Истински живот је живот у љубави према Богу и према ближњима. И то је једино спасоносно. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 28. јануар 2022. године
Светосавска академија у Гучи
У четвртак 27/14. јануара на дан када наша Црква прославља свог утемељитеља Светог Саву, у Културном центру у Гучи уприличена је свечана академија. Црквена општина Вича и Културни центар општине Лучани у Гучи, организовали су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, свечану академију поводом прослављања Савиндана. У години када прослављамо 20 година од поновног увођења веронауке у наставу, на иницијативу свештеника Немање Матејића на свечан начин прослављен је отац наше Цркве и државе. На почетку академије, Црквени хор при Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима отпевао је химну Светом Сави, што је посебно обрадовало децу која су заједно са хором певали своме покровитељу. Водитељ програма Марија Неранџић подсетила је присутне на то ко је био Свети Сава и зашто је значајан за нас. Затим је млади гуслар из Ужица Данило Томић, ободрио звуцима гусала све присутне песмом „Ко удара тако позно“. Хор је затим отпевао песму „Света Анастасија српска“ и низ духовних песама. Светосавску беседу одржао је познати драмски уметник Небојша Дугалић. У пријатељској атмосфери коју је изградиo својим срдачним обраћањем говорио је окупљенима о свевременом значају Светог Саве за српски народ чији је он вечни заштитник и покровитељ. Речима Светих Отаца он је опоменуо присутне на љубав са којом нас је Бог стварао, и коју очекује од нас у односу са Њим. Указао је на неопходност искрености и добре намере срца при чињењу добрих дела како живот не би упао у колосеке ритуалности. На крају је скренуо пажњу на то да „нема изговора да се не одужимо Светом Сави барем мало колико можемо“. Поново су гуслар и хор топлим и пробраним песмама нашег народа изнели пред присутне мали део из духовне ризнице која је остала као заоставштина Светог Саве. Одушевљење код публике изазвале су песме „Док Косово зове“ и „Мома“ које су испратили певањем и громогласним аплаузима. На крају је хор отпевао и песму „Расти расти мој зелени боре “ и тиме затворио ово вече пуно позитивних осећања. Од самог почетка академије свечану атмосферу стварала је пажљива публика која је у дошла великом броју, и испунила салу Културног центра. Сви су једнодушно певањем и топлом атмосфером, онако како би то и желео наш покровитељ обележили ову академију. Студент теологије Алекса Ковачевић
Јована Иванковић, “Врлине Светосавља у деци овог века“
Векови су ионако само мисаона представа несхваћене и несложене вечности. Како могу дух Савин сместити у непостојано време? Нећу ни да покушавам. Звук свете душе овенчане љубављу чујем једино у свевремености. Циљ Савине мисије није био краткотрајан, допадљиви украс закачен на вратима династије и отаџбине, већ нетињајућа светлост која је духовним очима народа даровала вид. Сава је непоновљив уметник јер се бавио уметношћу живота. Ишао је путевима слободе који су га увек приближавали његовој судби – сада невидљивом, а по суду видљивом Царству. Шта је врлина? Запитај свеприсутну извесност у благој тишини. Питај је шта је доброта и где се скрива смисао. Сава је својим животом посведочио истине у које безверје нема приступ. Пошто је његово биће бесмртно, осетићеш како он и даље испуњава своје обећање – и даље оплемењује творевине живота данашњих људи. Не препознајеш ли Савине поступке у свакој добронамерној руци која би да помилује будућност човечанства? Божији дарови који су распети између небеског и овоземаљског понора труде се да допру до младих и грехом неокаљаних осећања. Савина бесмртност пружа руку и онима који се оплеменише покајањем и допустише праштању да покуца на њихова усамљена врата. Али, она ту не застаје, иначе би била начета смртношћу. Слободна воља је, по потреби, и анђео који орошава и насилник који погубљује. Она понекад следи Путеводитеља, а каткад трчи безумну трку за мучитељем. Они који бирају анђела и који срца других лече топлином, а не гоне их ратом, позвани су да ходе поклоничким стазама светлости, безусловне љубави и увек свежег мира. Бог, дакле љубав, не скрива своје тајне пред онима који су довољно храбри да прате тихи глас духа Савиног, неугушен бучним страхом чији је циљ праћен пространим путем који у пропаст води. Јована Иванковић, Гимназија у Чачку Извор: Жички благовесник, јануар-март 2022.
Савиндан у Рашки
Дана 27. јануара 2022. године када наша Света Црква прославља Светог Саву првог Архиепископа српског, у Храму Светог архангела Гаврила служена је Света Литургија. Литургију је служио архијерејски намесник студенички протонамесник Данило Петровић уз саслужење ђакона Ненада Дукића. Знатан број деце присуствовао је Светој Литургији, неки активно учествујући у певању при дечијем хору, а неки кроз рецитације и песме о просветитељу и учитељу нашем. Представници вртића и школа из Рашке били су присутни и донели колаче, да би по заамвоној молитви исти били освећени. Треба истаћи да су се готово сва деца причестила Телом и Крвљу Христовом. Након завршетка свих активности уготовљено је послужење за децу и подела светосавских пакетића. Надамо се да ће поуке које нам је оставио Свети Сава све више бити присутне међу нама. Јереј Никола Д. Ћурчић
Прослава Савиндана у Сирчи
Школска слава, Свети Сава, и ове године је прослављена у селу Сирчи, најпре литургијским сабрањем у храму светог пророка Илије, а потом и у ОШ ,,Јован Цвијић“. Гости светосавске прославе у нашој школи били су градоначелник града Краљева др Предраг Терзић и помоћник градоначелника за културне манифестације Милош Милишић. Упркос снегу, ветру и ванредним околностима у Србији и свету, школска деца из села Сирче и Опланића дошла су овог јутра у Цркву Светога пророка Илије у Сирчи и присуствовала Светој Литургији, коју је служио протојереј Драган Јовић. Деца су заједно са својим родитељима и вероучитељем Филипом Зеленовићем, певала песме о Светоме Сави које су научили на часовима верске наставе. Већина њих је на општу радост приступила Светој Чаши. Након отпуста, уследило је рецитовање песама о Светоме Сави и традиционална подела пакетића. Присутни ученици су почев од првог разреда па надаље, један по један излазили на солеју и рецитовали песме које им је задао вероучитељ. Отац Драган је обезбедио и поделио деци пригодне поклоне. Ове године, као ни претходне, због актуелне ситуације са пандемијом није организована свечана светосавска приредба, али обележавање школске славе није изостало. Отац Драган је у присуству директора школе, Ивана Радосављевића, и осталих чланова колектива, пререзао славски колач и освештао жито. Посебност ове године чини и посета градоначелника града Краљева др Предрага Терзића нашој школи. Најбољи ученици свих разреда припремили су пригодан програм, казујући стихове и певајући песме о највећем српском просветитељу и учитељу. Градоначелнник и помоћник градоначелника за културне манифестације Милош Милишић уручили су школској библиотеци око стотинак књига, које су донирали Народна Библиотека ,,Стефан Првовенчани“, књижара ,,Прозор“, књижевници Милоје Радовић и Душко Домановић . Том приликом градоначелник и његов помоћник истакли су значај прославе лика и дела Светог Саве, похвалили рад нашег директора и колектива и пожелели нам пуно успеха у даљем раду. За чланове колектива било је припремљено послужење, уз поштовање свих епидемиолошких мера. Као великога просветитеља и сатрудника апостола, Црква твојих људи прославља Те, преподобни, но имајући слободу према Христу Богу, твојим молитвама, од сваких нас беда спасавај, да Ти кличемо: радуј се, оче Саво, Богомудри. Вероучитељ Филип Зеленовић
Празник Светог Саве у Цветкама
Ученици ОШ „Драган Ђоковић Уча“ издвојених места из Цветака и Милочаја прославили су празник Светог Саве литургијским окупљањем у Храму Светог апостола Павла у Цветкама. По примању Светог Причешћа и освећењу славског колача, ученици су са одушевљењем и осмесима на лицу увеличали овај свечани тренутак певајући песме посвећене светитељу. Након Свете Литургије, родитељи четвртака су, као домаћини прославе, у црквеној сали припремили послужење за све присутне. Вероучитељ Милан Попадић