Недеља 11. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву
У попразнинству Преображења, а на дан Светог великомученика Евпла, у Храму Светог Саве у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића) и братства овог храма. У току Свете Литургије Митрополит Јустин рукопроизвео је студента теологије Луку Шушића у чин чтеца. Митрополит жички Јустин је у свом обраћању подсетио присутне да је Бог човеку даровао живот и свет у којем треба да владају мир и љубав. Иако се у свету често јављају они који желе да га присвоје и да њиме владају, Господ позива све људе да траже сагласје и заједништво. Полазећи од јеванђелске приче о дужнику, Митрополит је нагласио да као што Бог свакоме од нас прашта грехе и слабости, тако смо и ми дужни да праштамо једни другима. Иако је, како је рекао, понекад лакше опростити ближњима него непријатељима, Христос од нас очекује и такав подвиг, да праштамо чак и онима који нас вређају или прогоне. Он је подсетио на речи Светих отаца да човек може достићи спасење ако искрено опрашта ближњима њихова сагрешења. „Ми смо дужни да праштамо, да се молимо и да се смирујемо“, поручио је Митрополит Јустин, додајући да ипак постоји граница када зло угрожава заједницу и народ као тело Христово, о чему је поучавао и Свети апостол Павле у својим посланицама. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Ужице: Циклус предавања “Окусите и видите, јер је благ Господ“
Током летњих дана у периоду од 13. јула до 24. августа, а у оквиру циклуса предавања “Окусите и видите јер је благ Господ”, у порти Цркве Светог Марка у Ужицу, након вечерњег богослужења верни народ имао је прилику да се духовно укрепи кроз низ предавања. У недељу 5. по Духовима, на празник Сабора светих 12 Апостола – Павловдан, ђакон Слободан Поледица одржао је предавање на тему „Хришћански пут младих ка остварењу брачне заједнице“. У првом делу предавања подсетили смо се библијског схватања брака. Цитирајући речи из Светог Писма, како Старог тако и Новог Завета присутни су још једном чули зашто је Господ установио и благословио Свету Тајну брака и на који начин супружници треба да се међусобно воле и поштују. У другом делу ђакон Слободан покушао је присутне да упозна са проблемима са којима се млади како пре, тако и у браку сусрећу; и како уз помоћ Божију успети да се та искушења превазиђу. На празник Светог пророка Језекиља, у недељу 8. по Духовима, након Свете Литургије наша парохијанка Милева Лела Алексић представила је свој историјски роман: „На темељу вере и непокора“, своје четврто дело. Књига прожета вером, сећањем и снагом духа посвећена је васцелом српском роду, јер прати ослободилачке ратове нашег народа почевши од 1. Балканског рата, па све до страдања у посткомунистичком периоду главних јунака ове књиге. Главна порука ауторке јесте да будемо брат брату, да се загрлимо братском љубављу јер нас је јако мало. Опростимо једни другима, станимо под један национални и духовни барјак и будимо снага једни другима. У недељу 11. по Духовима, 24. августа, протојереј Душан Томић одржао је предавање на тему „Господе, добро нам је овде бити!“ У току предавања о. Душан је истакао преузвишени значај и сам смисао празника Преображења. Кроз сведоке самог догађаја на Таворској гори, љубљене ученике Петра, Јакова и Јована, Господ показује у ствари да је свима нама намењена нетварна Божанска светлост и истинско преображење. То је светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Божанска светлост која преображава сваког човека. Преображење значи да треба да се непрестано трудимо да будемо бољи него што јесмо, а то постижемо кроз покајање, смирење, доброту, љубав, милосрђе и праштање. Једино добро у овом животу јесте бити тамо где је Господ. Бити у крилу мајке Цркве, бити у Литургији, без обзира на то какви су животни проблеми и искушења пред нама. Ђакон Слободан Поледица
Успење Пресвете Богородице
Данас, 15/28. августа, Света Црква слави празник Успења Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Овога дана завршавамо и пост који је установљен Њој у част. Доносимо у наставку беседу Светог Григорија Паламе у част овог празника. 1. Моју беседу данас чине љубав, жеља и дужност, али не само зато што услед љубави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш богољубиви слух унесем спасоносну реч и да њоме нахраним ваше душе, него и стога што ми и љубав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз похвале Цркве приповедам о величини Приснодјеве и Богомајке. Ова жеља, међутим није једнострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи ономе што превазилази речи, као што ни око није у стању да нетремице гледа у сунце. Будући да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по човекољубљу прослављених дозвољено нам је да им узносимо похвале, а како није допуштено додирнути недодирљиво, речима ћемо испунити дужност и љубав према Богомајци, колико је могуће, изразити похвалама. 2. Ако је пред Господом часна смрт преподобних Његових (в. Пс. 115; 6) и ако се праведника опомињемо похвалама, утолико нам још више доликује да Светој над светима, кроз Коју је наступило свако освећење светима, односно Приснодјеви и Богомајци, помен вршимо уз највеће похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо празнујући свето Успење или Пресељење Оне Која је незнатно заостајала за ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаљске силе што су над њима неупоредиво превазишла по својој блискости Богу сваке твари и по чудима, од века записаним и у Њој извршеним. 3. Због ње беху божанствена предсказања богонадахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на будуће велико чудо васељене – на ову приснодевствену Богомајку: смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу нове тајне везане за њу, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будућу Истину, крај или, боље речено, почетак и корен потоњих чуда и дела, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани, у то време најузвишенијим у врлини, да ће они, иако бездетни од младости, постати родитељи у дубокој старости и да ће родити Ону Која ће бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) рођеног од Бога Оца пре свих векова, а такође и завет оних што су тако чудесно родили Ону Која ће још чудесније родити, да ће Даровану предати Дароватељу и, услед овог најузвишенијег завета, задивљујуће пресељење Богомајке, још од младенаштва, из родитељског дома у дом Божији, Њено чудесно пребивање у овој Светињи над светињама током вишегодишњег периода где јој је под надзором ангела била доношена неизрецива храна какву Адам није успео да окуси, јер тада не би отпао од живота као што није отпала ни Ова Пречиста, премда је била његовог рода и његова кћи, како би се показало да се Она, незнатно уступајући захтевима природе као и њен Син, сада са земље преселила на небо. 4. После оне неизрециве хране, уследио је најтајанственији домострој зарука ове Дјеве а затим и загрљај, чудесни и надразумни, које се збило посредством Архангела што је слетео с висина, и Божије објаве и поздрави који су преобратили осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што је било на њима и претворили га у благослов. Пожелевши тајанствену красоту ове Приснодјеве, Свецарје, према пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио је или, боље речено, у Њој се настанила ипостазирана сила Свевишњега, али не посредством примрака и огња, као у случају боговидиоца Мојсеја или као у случају пророка Илије, када је Он кроз буру и облак објавио Своје присуство, него је непосредно и без било какве завесе сила Свевишњег осенила свепречисту и девствену утробу, и између њих није било ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се налазе изнад њих: то није било осењивање, него непосредно сједињење. 5. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује свој облик и сопствено обележје у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило од једног и другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. На тај начин се у њој неизрециво настанио и од ње потекао отелотворени Логос Божији, „на земљи се појавио и међу људима живео“, обожујући нашу природу и дарујући нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово је натприродна похвала и преславна слава ове Приснодјеве пред Којом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И која би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог рођења? Будући сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхођењу (умањењу) Логоса Божијег које је кроз Њу извршено, праведно се са Њим сапрославила и саузвисила, свагда увећавајући Своје величанство натприродним делима. Након што се од Ње оваплоћени вазнео на небеса Она се, величанственим делима која је од Њега у себи савршено поседовала а која превазилазе ум и реч, саподвизавала са Њим најпостојанијим и најразличитијим подвигом, молитвама и бригама за читав свет, саветујући и подстичући проповеднике Речи Божије по свим крајевима земаљским. Једино је она свима била подршка и утеха, онима који су је слушали и онима што су је видели, и на сваки начин је садејствовала проповедању Еванђеља, показујући тако умом и речима најузвишенији начин живота и подвижништва. 6. Због тога је и њена смрт животоносна, пресељење у небески и бесмртни живот. Помен те смрти је радосни празник и васељенска светковина, која не само да обнавља сећања на чудесна дела Богомајке, него томе придружује и сећање на опште и ново сабрање светих апостола, доведених од свих народа због овог свесветог погреба, на богооткривена славословља богонадахнутих (апостола), на ангелску стражу, хорско појање и служење око ње, на апостоле који су претходили, следили, садејствовали, супротстављали се, одбијали, штитили, који су помагали и свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и богопријемно тело, спасоносни лек нашег рода којим се поноси читава твар, на оне што су
Преподобни Зосима Тумански и Јаков Нови Тумански литургијски прослављени у селу Кушићи
У четвртак 21. августа на дан када наша Света Црква прославља Преподобне Зосиму Туманског и Јакова Новог Туманског, у селу Кушићи код Ивањице, родном месту преподобног Јакова, свечаним литургијским сабрањем је обележен овај празник. Светом Литургијом у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима началствовао је протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, уз саслуживање: јереја Бојана Милошевића, старешине Храма Светог Ахилија у Ариљу, протојереја ставрофора Славише Стјепановића, ивањичког умировљеног пароха, јереја Зорана Стевлића, некадашњег парохијског свештеника у селу Кушићи, јереја Николе Ћурчића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Рашки, као и ђакона ариљског Драгана Јанковића. За певницом је појао јереј Ненад Дукић, парох миланџански. У беседи упућеној верном народу током Свете литургије, ђакон Драган Јанковић истакао је да је пред свима нама избор какви ћемо бити и за шта ћемо се определити. Тако је и Преподобни Јаков Арсовић Жички и Тумански могао да изабере лагодан живот. Али је он спознао да је овај живот припрема за вечни, и провео га је у опредељењу за Бога, у труду и муци ширећи реч Божију, за коју је и страдао. Зато га је Господ наградио вечним и непролазним царством. После сечења славског колача, протојереј Драган Стевић изнео је своје искуство из призренске Богословије у којој је пре тридесетак година од свог професора архимандрита Јована Радосављевића много пута чуо да је монах Јаков Арсовић био тих, нечујни, скромни и молитвени човек. Био је образован човек, коме су се он и његови другови из Богословије из ивањичког краја дивили, а да нису могли да наслуте каква ће воља Божја бити да га пројави. као светитеља. Свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти. Том приликом, парохијски свештеник, јереј Ненад Дукић, захвалио је свештеницима и присутном народу на молитвеном учешћу и честитао празник, као и на помоћи верног народа у радовима на оградама храмова у Миланџи и Кушићима, позивајући их да помогну завршетак изградње ограде храма у Кушићима. јереј Ненад Дукић
Преображење Господње – храмовна слава на Златибору
У уторак, 19. августа 2025. године, на празник Преображења Господњег, Светом Архијерејском Литургијом прослављена је храмовна слава на Златибору. Прослава празника је почела празничним вечерњим богослужењем, којим је началствовао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, уз саслужење протонамесника Милана Мијаиловића и ђакона Ненада Срећковића. Његово Високопреосвештенство Митрополит жички г. Јустин је предстојао Светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Милош Босић, Стојадин Павловић, Милић Драговић, Иван Деспић и Милан Живановић, протојереји Дејан Војисављевић, Милан Луковић, Давид Селаковић и Миодраг Тодоровић, протонамесник Александар Стјепановић, јереј Ђорђе Милидраг, као и ђакони Стефан Симић и Ненад Срећковић. Након читања јеванђелског зачала, литургијску проповед произнео је Митрополит Јустин. Говорећи о празнику Преображења Господњег, подсетио је верни народ на првобитно назначење човеково – да будемо деца Божија и богови по благодати. Потребан је молитвени подвиг и труд у стицању хришћанских врлина, како бисмо задобили Царство Небеско. Господ је својим преображењем показао и светост људског тела, које је храм Духа Светога, а време на земљи нам је дато да се подвизавамо и припремамо за постојани град – Небески Јерусалим. Његово Високопреосвештенство је пожелео да прослава Преображења Господњег у исто време буде и прослава преображења душа наших. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Литургије, Митрополит Јустин је освештао грожђе, славско жито и преломио славски колач са домаћинима храмовне славе и верним народом. Радост празника је пренета и на трпезу љубави коју је уприличио овогодишњи свечар и домаћин славе г. Милија Ћировић са породицом. Након вечерњег богослужења на дан празника, формирана је молитвена литија која је проходила улице Златибора. ђакон Ненад Срећковић
Митрополит Јустин: Наше исцељење је у Христу
У недељу 10. по Духовима, на дан када Света Црква празнује Светих седам мученика ефеских, 17. августа 2025. Његово Високопреосвештенство Митрополит жички г. Јустин је предстојао Светом Архијерејском Литургијом у Светосавском храму у Краљеву, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја Александра Ресимића , пароха циришког, протојереја Милорада Козодера, пароха пожешког, као и братства храма. На почетку Свете Литургије у чин чтеца рукопроизведен је свршени богослов карловачке Богословије Јован Козодер. Након што је прочитано Свето Јеванђеље о исцељењу бесомучнога, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички г. Јустин беседио je о Господњим речима: „Ако имате вере као зрно горушичино и кажете гори овој пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће.“ Нагласио је разлику вере оних којe је Господ исцелио са многим данашњим верницима који желе да им се на брзину испуни молитва и који су у уверењу да ће им само једним одласком у неку популарну светињу молитва бити услишена. Живот у Христу је непрестани подвиг и борба, само тако се Господ усељава у човека. Потребно је редовно ићи у Цркву, постити и молите се, поучио је Митрополит. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Велики број верника причестио се Светим Тајнама Христовим. Јован Козодер
Промоција књиге Владике Григорија “Странац у шуми“ у Рашки
У оквиру манифестације “Рашке духовне свечаности“ дана 15. августа 2025. када наша Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у порти Храма Светог архангела Гаврила у Рашки одржана је промоција књиге Митрополита немачког г. Григорија “Странац у шуми“. Уводну реч одржао је Митрополит жички г. Јустин, а поред аутора о књизи су говорили новинар и књижевник Живојин Ракочевић, протојереј-ставрофор Милић Драговић и уредник Жичког благовесника протојереј Александар Јевтић. Модератор је била Маја Вујанац. Да људи данас вапе за слободном речи, правим вредностима, подршком и охрабрењем доказ је препуна порта храма у Рашки, где су се сабрали људи са разних страна често прешавши и по стотину километара. У току представљања пуштане су три пројекције кратких филмова у којима су делове из књиге говoрили наши угледни глумци Небојша Дугалић, Војин Ћетковић и Петар Божовић. У уводној речи Високопреосвећени Митрополит жички Господин Јустин нас је подсетио на значај данашњег празника, као и на догађај страдања Светог Стефана – јер без страдања нема ни светости, о којој је реч у овој књизи. Осврнуо на жељу главног јунака из књиге да постане светитељ. То је преамбициозно за сваког човека узимајући у обзир нашу немоћ и ограниченост природе, али Господу је све могуће па и да грешног човека уздигне до светости. Чињеница да је ова књига доживела треће издање за непуну годину дана, у великим тиражима, најбоље је сведочанство о њеној мисионарској улози у наше време. На крају обраћања, Митрополит Јустин је пожелео Владики Григорију да истраје на свом путу, да му путеводитељ и даље буде управо странац из шуме, са којим је у дванаест рунди успешно завршио овај меч. У наставку је говорио протојереј-ставрофор Милић Драговић. Он је евоцирао успомене из студентских дана, где је кроз пријатељство са Владиком Григоријем на неки начин и сведок догађаја о којима се у књизи говори. Истакао је улогу блаженопочившег Владике Атанасија Јевтића, игумана Лазара и других личности које се у књизи помињу у обликовању личности Владике Григорија, кога данас људи у Цркви и шира јавност препознају као дијалошки усмереног човека са врлинама искрености и жеље да се људима Христос приближи на начин личног сведочења вере. Себи својственим беседничким даром, отац Милић је многе важне поуке ове књиге препоручио публици на промишљање и усвајање како би живели достојанственим и аутентичним животом човека као бића по Лику и подобију Божијем. Протојереј Александар Јевтић је нагласио важност искорака који је Владика Григорије учинио улазећи у свет књижевности. Имали смо доста књижевника који су третирали теолошке теме попут питања постојања бога, бесмртности душе и теодицеје, али је права реткост наћи теолога и свештеника који је успео да узвратно одговори на овај интердисциплинарни позив књижевности. У даљем излагању, издвојио је као посебно важну тему из ове књиге питање душевног и духовног здравља, болести депресије и анксиозности. Навео је места која потврђују да је Владика Григорије успео да на веома софистициран и имплицитан начин прожме ово књижевно ткиво дубоким и читљивим увидима који не само да тумаче проблеме са којима се суочава савремени човек, већ предлажу и излаз из њих. Пробраним терминима попут утехе, охрабрења и доброг настројења, дата је порука да православна теологија има капацитет да људима понуди много више од бројних бестселера источњачких религија и јога техника које се данас маркетиншки веома успешно намећу на светском књижевном тржишту. Књижевник и новинар Живојин Ракочевић је указао на књижевне домете који красе књигу око које смо се сабрали вечерас. Њеног аутора издвојио је као српског Епископа који је скоро два века након књижевног опуса ловћенског тајновидца Петра Другог Петровића Његоша успео да великим корацима уђе у свет домаће књижевности. Стручним увидима као критеријумима, уз навођење домаћих и светских аутора из света књижевности и књижевне критике, књигу ‘’Странац у шуми’’ оценио је као изузетно успешно књижевно дело које сведочи о ауторовој ерудицији и спремности да дијалошким путем повезује теологију и књижевност. Издвајајући важна места из књиге, а затим их убедљиво анализирајући, Ракочевић је успео да одржи пажњу публике оплемењујући је вољом за посвећеним читањем сваког реда који у себи носи дубоке поуке важне за узрастање и духовно сазревање. Завршну реч имао је аутор књиге Митрополит немачки Господин Григорије. На почетку је изразио радост што се промоција књиге одржава и у Рашки, јер је ту наш почетак свега као народа у смислу духовном, културном и националном. То је место одакле су нас као народ почели градити светитељи Свети Симеон и Свети Сава. На питање модератора програма Маје Вујанац како је ушао у свет књижевности, нагласио је да се љубав према књизи родила захваљујући нашем једином нобеловцу Иви Андрићу по чијој је добротворној мисији и његово родно село у Босни и Херцеговини добило библиотеку. Нагласио је да је књижевност битна јер нам помаже у разним животним борбама, да нам отвара многе прозоре који нам се чине непостојећим или затвореним у свакодневици која није увек пријатна и зна да нас фрустрира различитим лошим догађајима и емоцијама. Књижевност је на трагу светоотачке литературе, јер нас учи да нису наши проблеми центар света већ да је само постојање најдивнији Божији дар човеку. Човекова способност да се одупре страху и да живи богомдану слободу је одговор на дар Божије љубави. Уколико то препозна човек има снаге да се носи са животом, да љубављу Божијом воли и буде вољен. Наведено је потврђено кроз осврте на многа значајна имена из домаће и стране књижевности, као и на њихове увиде који сведоче о боготражитељству. У наставку, Владика Григорије је на веома присан и пријатан начин изнео многе личне утиске и мотиве који су утицали да ова књига изгледа баш овако, као једна исповест која за циљ има да будемо искрени према себи, јер ће нас Бог једино тако прихватити. На крају је истакао да је књижевност за њега дијалог са другима, али и самим собом који нам је преко потребан како би пре свега упознали правог себе и били људи. По завршетку представљања књиге, бројна публика је желела да купи књигу ‘’Странац у шуми’’, а аутор је са великом љубазношћу и стрпљењем свакоме написао посвету, често и на више књига које су пожелели да понесу и поклоне својим пријатељима као поштоваоцима и љубитељима писане речи Владике Григорија. Ђакон Радош Батаковић Фото: Светлана Дингарац
Ново издање Епархије жичке: Алексеј Петрович Лебедев. “Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије“
Епархија жичка је благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Г. др Јустина, богатија за још једно значајно издање, овога пута из области најраније црквене историје: Алексеј Петрович Лебедев. Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије, превео са руског протојереј Ђорђе Лазаревић, уредник, протојереј др Слободан Јаковљевић, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2025, тираж 1000 примерака. Наглашавамо да је ова књига штампана уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Жички источници“, који је покренуо Епархијски Управни Одбор Епархије Жичке. Алексеј Петрович Лебедев (1845 – 1908), руски црквени историчар, у књизи која је пред читаоцима, обрађује период црквене историје, српским читаоцима углавном непознат. Због озбиљног научног приступа изучавању тема, јединственог избора тема, богатог и до сада непознатог садржаја и лепог стила писања, ова књига заслужује пажњу како теолога, тако и свих заинтересованих за црквену историју. Књига садржи шест поглавља. У првом, уводном се упознајемо са животом и радом А. П. Лебедева, а следећих пет поглавља су заправо студије Лебедева. У уводном поглављу, које носи наслов Алексеј Петрович Лебедев: Живот и научни рад, сазнајемо да је А. П. Лебедев, Катедру за историју древне Цркве, на Московској Духовној Академији, предводио током двадесет пет година. Године 1879., одбранио је докторску дисертацију на тему „Васељенски сабори четвртог и петог века. Прегледи њихове догматске делатности у вези са учењем Александријске и Антиохијске школе“. У овом поглављу се упознајемо са богословским токовима на Московској Духовној Академији у деветнаестом веку, као и са животом и радом најзначајнијих професора. Сазнајемо да у развоју црквене историје као науке, А. П. Лебедеву припада једно од најистакнутијих места, он је био својеврсни „научни отац“ седморице доктора богословља, црквене историје и канонског права. Био је члан различитих црквено-друштвених и научно-просветних друштава, а због научних заслуга, био је изабран за почасног члана неколико Духовних академија и Универзитета. Према мишљењу Лебедева, црквена историја је мајка богословских наука. Прва студија носи наслов Незнабоштво и Хришћанство и њихов утицај на ученике грчких и латинских школа од другог до четвртог века. Аутор каже да је за период свог истраживања узео други, трећи и четврти век, због тога што је у том периоду била веома наглашена борба између незнабожачких и хришћанских ставова, која се одвијала у храмовима науке, који су најтеже потпадали под утицај хришћанских принципа, а то су биле грчке и латинске школе Римске империје. „Сам циљ због ког су у школе одлазила деца незнабожаца и деца хришћана, у значајној мери се разликовао. Шаљући своју децу у школу, родитељи незнабошци су желели једно, а родитељи хришћани нешто друго. Сама деца, ако су била незнабошци, тражила су и очекивала од школе једно, а ако су била хришћани друго.“ Аутор говори и о учитељима у школама тог периода, који нису увек били на висини свог позива, а хришћанских учитеља у овом периоду, још увек је било мало. У незнабожачке школе хришћански младићи су ступали са великим опрезом, са циљем да се сачувају токсичног утицаја незнабожачких школа, а истовремено, да усвоје из њих оно што је потребно истински образованом човеку. У овом поглављу говори се и о наукама које су предаване у школама тог периода, као и о односу хришћана и незнабожаца према њима. Друга, најопширнија студија носи наслов Организација црквених служби. Овај период је веома важан у историји организације свештенства. До претпоследње деценије деветнаестог века, ово питање је било неосветљено, а откриће споменика под називом „Учење дванаесторице апостола“, довело је до разјашњења историје јерархије најстарије епохе. Своје истраживање, наш аутор у највећој мери заснива на овом древном спису. Трећа студија у књизи је Васељенски мисионари другог столећа после Христа и њихови наследници. У овој студији, аутор полази од чињенице да апостоли нису могли да проповедају Јеванђеље на сваком месту у највећој империји на свету, они су проповедали пре свега у највећим градовима Римске државе. Они су бирали пре свега оне градове у којима је живео велики број Јевреја, а с обзиром да је таквих градова било релативно мало и сама проповед је била ограничена и није обухватала читав цивилизовани свет. Најпознатији пример како су многи грчки и римски градови поступали у древно време, насупрот историјским подацима, представља Византија, где је владало ничим засновано веровање, о хришћанском просвећењу од стране светог апостола Андреја. Историчар не може да преувеличава мисионарску делатност апостола, ослањајући се на чињенице које су записане у канонским књигама Новог Завета. На питање, ко су били настављачи мисионарске делатности апостола, одговор је дат у овој веома занимљивој студији. Аутор на крају студије каже „…Данас са сигурношћу можемо рећи да је хришћанска заједница, у најмању руку у другом столећу, имала одређену институцију мисионара, који су деловали са таквом ревношћу, којој може позавидети најуређеније мисионарско друштво данашњице… Апостоли-мисионари су ширили хришћанство само у другом столећу. У трећем веку их више не срећемо.“ Настанак аката Васељенских сабора наслов је четвртог поглавља у књизи. Саборским актима називају се записници онога што се дешавало на одређеном помесном или васељенском сабору. У тексту се говори ко су били људи који су присуствовали Саборима и имали улогу записивача, као и шта је све записано у актима Васељенских сабора. Аутор каже „…нотари су у своје белешке уносили кратка указивања на документе који су били прочитани на сабору који су им били познати,….нотари нису изостављали ни релативно неважне догађаје саборске делатности: њихов посао је био да буду прецизни. Они нису записивали само говоре и расуђивања појединих чланова сабора, већ и заједничке изјаве учесника сабора, речима су бележили и различите узвике који су се чули од више лица, било да су то изрази одобравања или негирања, радости или гнева, жеље или захтеви.“ Последња студија у књизи, под насловом Поклоништво у Свету Земљу у периоду древне Цркве, говори о потреби Хришћана из тог периода, да своју веру учврсте поклоничким путовањима у Јерусалим и Свету Земљу, али и о свим тешкоћама која су таква путовања тада подразумевала, као и ко су први поклоници који записују запажање и утиске са путовања да би кроз писану реч и друге подстакли да се отисну пут Свете Земље. ђакон Милош З. Јелић
Златибор: Промоција књиге пуковника Стевице Карапанџина, “Небеска сила Светог архангела Гаврила”
У недељу 17. августа 2025. након евхаристијског сабрања у Храму Преображења Господњег на Златибору, одржана је промоција монографије “Небеска сила Светог архангела Гаврила” – 135 година у животу парохије чајетинске. О књизи је најпре говорио њен аутор, пуковник Стевица Карапанџин. Он је истакао значај писања ове монографије која садржи велики број историјских чињеница и сећања на многе знамените људе златиборског краја. По његовим речима, ова књига ће уклонити многе белине заборава које настају протоком времена о већини ствари које не буду забележене писаном речју. Такође, послужиће и као основ за даља истраживања наредним поколењима. Закључну реч овој промоцији дао је протонамесник Петар Лазић, старешина Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини. Отац Петар је најпре заблагодарио Његовом Високопреосвештенству Архиепископу и Митрополиту жичком Господину Јустину на благослову за објављивање књиге, а затим и самом аутору, као и свима који су на разне начине допринели штампању поменуте монографије. Он је истакао да је књига круна овогодишњег обележавања 135 година Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини, одакле је заправо и почела градња Храма Преображења Господњег на Златибору. На самом крају данашњег сабрања, аутор монографије потписао је ову књигу свима који су пожелели да је имају у свом дому. Ђакон Ненад Срећковић
Опело и сахрана протојереја Драгомира Видића
На дан преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, 15. августа 2025. пожешка Црква се опростила од свог дугогодишњег пароха протојереја Драгомира Видића. Након Свете Литургије коју је служио старешина Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка из Ужица протојереј-ставрофор Милић Драговић, уз саслужење пароха пожешког Дејана Ракића, у свештеничком опелу учествовали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, парох портландски протојереј-ставрофор Иван Марјановић из источно-америчке митрополије, бивши архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох ужички протојереј-ставрофор Видоје Симић, парох прилипачки протојереј Милан Поповић, парох ужички протојереј Драган Тимотијевић, као и садашњи светенослужитељи пожешки. Уз присуство најближих сродника и бивших парохијана од свештеника Драгомира опростио се његов наследник на парохији свештеник Милић Драговић. Он је подсетио на живот и дело упокојеног свештеника Драгомира Видића који се родио 1934. године у Дрежнику, као један од четворо деце, у кући оца Ивка и мајке Милице. Богословско образовање стекао је у призренској Богословији и након школе, своју животну путању укрстио је са својом брачном сапутницом Николијом. Дочекао је децу, унучад и праунучад. На Љубањама је обављена сахрана у присуству најближих сродника, надлежног свештеника Драгана Тимотијевића, старешине Цркве Светог великомученика Георгија протојереја Милана Луковића и свештеника Цркве Светог Марка Александра Стјепановића. Сви они који су га волели и познавали моле Бога, коме је свештеник Драгомир Видић дуги низ година служио како је умео и знао, да му опрости сваки грех учињен делом и речју, свесно или несвесно и да га прими у насеља праведних Аврама, Исака и Јакова. Протојереј-ставрофор Милић Драговић
Недеља 11. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву
У попразнинству Преображења, а на дан Светог великомученика Евпла, у Храму Светог Саве у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића) и братства овог храма. У току Свете Литургије Митрополит Јустин рукопроизвео је студента теологије Луку Шушића у чин чтеца. Митрополит жички Јустин је у свом обраћању подсетио присутне да је Бог човеку даровао живот и свет у којем треба да владају мир и љубав. Иако се у свету често јављају они који желе да га присвоје и да њиме владају, Господ позива све људе да траже сагласје и заједништво. Полазећи од јеванђелске приче о дужнику, Митрополит је нагласио да као што Бог свакоме од нас прашта грехе и слабости, тако смо и ми дужни да праштамо једни другима. Иако је, како је рекао, понекад лакше опростити ближњима него непријатељима, Христос од нас очекује и такав подвиг, да праштамо чак и онима који нас вређају или прогоне. Он је подсетио на речи Светих отаца да човек може достићи спасење ако искрено опрашта ближњима њихова сагрешења. „Ми смо дужни да праштамо, да се молимо и да се смирујемо“, поручио је Митрополит Јустин, додајући да ипак постоји граница када зло угрожава заједницу и народ као тело Христово, о чему је поучавао и Свети апостол Павле у својим посланицама. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.
Ужице: Циклус предавања “Окусите и видите, јер је благ Господ“
Током летњих дана у периоду од 13. јула до 24. августа, а у оквиру циклуса предавања “Окусите и видите јер је благ Господ”, у порти Цркве Светог Марка у Ужицу, након вечерњег богослужења верни народ имао је прилику да се духовно укрепи кроз низ предавања. У недељу 5. по Духовима, на празник Сабора светих 12 Апостола – Павловдан, ђакон Слободан Поледица одржао је предавање на тему „Хришћански пут младих ка остварењу брачне заједнице“. У првом делу предавања подсетили смо се библијског схватања брака. Цитирајући речи из Светог Писма, како Старог тако и Новог Завета присутни су још једном чули зашто је Господ установио и благословио Свету Тајну брака и на који начин супружници треба да се међусобно воле и поштују. У другом делу ђакон Слободан покушао је присутне да упозна са проблемима са којима се млади како пре, тако и у браку сусрећу; и како уз помоћ Божију успети да се та искушења превазиђу. На празник Светог пророка Језекиља, у недељу 8. по Духовима, након Свете Литургије наша парохијанка Милева Лела Алексић представила је свој историјски роман: „На темељу вере и непокора“, своје четврто дело. Књига прожета вером, сећањем и снагом духа посвећена је васцелом српском роду, јер прати ослободилачке ратове нашег народа почевши од 1. Балканског рата, па све до страдања у посткомунистичком периоду главних јунака ове књиге. Главна порука ауторке јесте да будемо брат брату, да се загрлимо братском љубављу јер нас је јако мало. Опростимо једни другима, станимо под један национални и духовни барјак и будимо снага једни другима. У недељу 11. по Духовима, 24. августа, протојереј Душан Томић одржао је предавање на тему „Господе, добро нам је овде бити!“ У току предавања о. Душан је истакао преузвишени значај и сам смисао празника Преображења. Кроз сведоке самог догађаја на Таворској гори, љубљене ученике Петра, Јакова и Јована, Господ показује у ствари да је свима нама намењена нетварна Божанска светлост и истинско преображење. То је светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Божанска светлост која преображава сваког човека. Преображење значи да треба да се непрестано трудимо да будемо бољи него што јесмо, а то постижемо кроз покајање, смирење, доброту, љубав, милосрђе и праштање. Једино добро у овом животу јесте бити тамо где је Господ. Бити у крилу мајке Цркве, бити у Литургији, без обзира на то какви су животни проблеми и искушења пред нама. Ђакон Слободан Поледица
Успење Пресвете Богородице
Данас, 15/28. августа, Света Црква слави празник Успења Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Овога дана завршавамо и пост који је установљен Њој у част. Доносимо у наставку беседу Светог Григорија Паламе у част овог празника. 1. Моју беседу данас чине љубав, жеља и дужност, али не само зато што услед љубави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш богољубиви слух унесем спасоносну реч и да њоме нахраним ваше душе, него и стога што ми и љубав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз похвале Цркве приповедам о величини Приснодјеве и Богомајке. Ова жеља, међутим није једнострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи ономе што превазилази речи, као што ни око није у стању да нетремице гледа у сунце. Будући да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по човекољубљу прослављених дозвољено нам је да им узносимо похвале, а како није допуштено додирнути недодирљиво, речима ћемо испунити дужност и љубав према Богомајци, колико је могуће, изразити похвалама. 2. Ако је пред Господом часна смрт преподобних Његових (в. Пс. 115; 6) и ако се праведника опомињемо похвалама, утолико нам још више доликује да Светој над светима, кроз Коју је наступило свако освећење светима, односно Приснодјеви и Богомајци, помен вршимо уз највеће похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо празнујући свето Успење или Пресељење Оне Која је незнатно заостајала за ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаљске силе што су над њима неупоредиво превазишла по својој блискости Богу сваке твари и по чудима, од века записаним и у Њој извршеним. 3. Због ње беху божанствена предсказања богонадахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на будуће велико чудо васељене – на ову приснодевствену Богомајку: смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу нове тајне везане за њу, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будућу Истину, крај или, боље речено, почетак и корен потоњих чуда и дела, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани, у то време најузвишенијим у врлини, да ће они, иако бездетни од младости, постати родитељи у дубокој старости и да ће родити Ону Која ће бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) рођеног од Бога Оца пре свих векова, а такође и завет оних што су тако чудесно родили Ону Која ће још чудесније родити, да ће Даровану предати Дароватељу и, услед овог најузвишенијег завета, задивљујуће пресељење Богомајке, још од младенаштва, из родитељског дома у дом Божији, Њено чудесно пребивање у овој Светињи над светињама током вишегодишњег периода где јој је под надзором ангела била доношена неизрецива храна какву Адам није успео да окуси, јер тада не би отпао од живота као што није отпала ни Ова Пречиста, премда је била његовог рода и његова кћи, како би се показало да се Она, незнатно уступајући захтевима природе као и њен Син, сада са земље преселила на небо. 4. После оне неизрециве хране, уследио је најтајанственији домострој зарука ове Дјеве а затим и загрљај, чудесни и надразумни, које се збило посредством Архангела што је слетео с висина, и Божије објаве и поздрави који су преобратили осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што је било на њима и претворили га у благослов. Пожелевши тајанствену красоту ове Приснодјеве, Свецарје, према пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио је или, боље речено, у Њој се настанила ипостазирана сила Свевишњега, али не посредством примрака и огња, као у случају боговидиоца Мојсеја или као у случају пророка Илије, када је Он кроз буру и облак објавио Своје присуство, него је непосредно и без било какве завесе сила Свевишњег осенила свепречисту и девствену утробу, и између њих није било ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се налазе изнад њих: то није било осењивање, него непосредно сједињење. 5. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује свој облик и сопствено обележје у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило од једног и другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. На тај начин се у њој неизрециво настанио и од ње потекао отелотворени Логос Божији, „на земљи се појавио и међу људима живео“, обожујући нашу природу и дарујући нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово је натприродна похвала и преславна слава ове Приснодјеве пред Којом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И која би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог рођења? Будући сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхођењу (умањењу) Логоса Божијег које је кроз Њу извршено, праведно се са Њим сапрославила и саузвисила, свагда увећавајући Своје величанство натприродним делима. Након што се од Ње оваплоћени вазнео на небеса Она се, величанственим делима која је од Њега у себи савршено поседовала а која превазилазе ум и реч, саподвизавала са Њим најпостојанијим и најразличитијим подвигом, молитвама и бригама за читав свет, саветујући и подстичући проповеднике Речи Божије по свим крајевима земаљским. Једино је она свима била подршка и утеха, онима који су је слушали и онима што су је видели, и на сваки начин је садејствовала проповедању Еванђеља, показујући тако умом и речима најузвишенији начин живота и подвижништва. 6. Због тога је и њена смрт животоносна, пресељење у небески и бесмртни живот. Помен те смрти је радосни празник и васељенска светковина, која не само да обнавља сећања на чудесна дела Богомајке, него томе придружује и сећање на опште и ново сабрање светих апостола, доведених од свих народа због овог свесветог погреба, на богооткривена славословља богонадахнутих (апостола), на ангелску стражу, хорско појање и служење око ње, на апостоле који су претходили, следили, садејствовали, супротстављали се, одбијали, штитили, који су помагали и свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и богопријемно тело, спасоносни лек нашег рода којим се поноси читава твар, на оне што су
Преподобни Зосима Тумански и Јаков Нови Тумански литургијски прослављени у селу Кушићи
У четвртак 21. августа на дан када наша Света Црква прославља Преподобне Зосиму Туманског и Јакова Новог Туманског, у селу Кушићи код Ивањице, родном месту преподобног Јакова, свечаним литургијским сабрањем је обележен овај празник. Светом Литургијом у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима началствовао је протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, уз саслуживање: јереја Бојана Милошевића, старешине Храма Светог Ахилија у Ариљу, протојереја ставрофора Славише Стјепановића, ивањичког умировљеног пароха, јереја Зорана Стевлића, некадашњег парохијског свештеника у селу Кушићи, јереја Николе Ћурчића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Рашки, као и ђакона ариљског Драгана Јанковића. За певницом је појао јереј Ненад Дукић, парох миланџански. У беседи упућеној верном народу током Свете литургије, ђакон Драган Јанковић истакао је да је пред свима нама избор какви ћемо бити и за шта ћемо се определити. Тако је и Преподобни Јаков Арсовић Жички и Тумански могао да изабере лагодан живот. Али је он спознао да је овај живот припрема за вечни, и провео га је у опредељењу за Бога, у труду и муци ширећи реч Божију, за коју је и страдао. Зато га је Господ наградио вечним и непролазним царством. После сечења славског колача, протојереј Драган Стевић изнео је своје искуство из призренске Богословије у којој је пре тридесетак година од свог професора архимандрита Јована Радосављевића много пута чуо да је монах Јаков Арсовић био тих, нечујни, скромни и молитвени човек. Био је образован човек, коме су се он и његови другови из Богословије из ивањичког краја дивили, а да нису могли да наслуте каква ће воља Божја бити да га пројави. као светитеља. Свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти. Том приликом, парохијски свештеник, јереј Ненад Дукић, захвалио је свештеницима и присутном народу на молитвеном учешћу и честитао празник, као и на помоћи верног народа у радовима на оградама храмова у Миланџи и Кушићима, позивајући их да помогну завршетак изградње ограде храма у Кушићима. јереј Ненад Дукић
Преображење Господње – храмовна слава на Златибору
У уторак, 19. августа 2025. године, на празник Преображења Господњег, Светом Архијерејском Литургијом прослављена је храмовна слава на Златибору. Прослава празника је почела празничним вечерњим богослужењем, којим је началствовао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, уз саслужење протонамесника Милана Мијаиловића и ђакона Ненада Срећковића. Његово Високопреосвештенство Митрополит жички г. Јустин је предстојао Светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Милош Босић, Стојадин Павловић, Милић Драговић, Иван Деспић и Милан Живановић, протојереји Дејан Војисављевић, Милан Луковић, Давид Селаковић и Миодраг Тодоровић, протонамесник Александар Стјепановић, јереј Ђорђе Милидраг, као и ђакони Стефан Симић и Ненад Срећковић. Након читања јеванђелског зачала, литургијску проповед произнео је Митрополит Јустин. Говорећи о празнику Преображења Господњег, подсетио је верни народ на првобитно назначење човеково – да будемо деца Божија и богови по благодати. Потребан је молитвени подвиг и труд у стицању хришћанских врлина, како бисмо задобили Царство Небеско. Господ је својим преображењем показао и светост људског тела, које је храм Духа Светога, а време на земљи нам је дато да се подвизавамо и припремамо за постојани град – Небески Јерусалим. Његово Високопреосвештенство је пожелео да прослава Преображења Господњег у исто време буде и прослава преображења душа наших. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Литургије, Митрополит Јустин је освештао грожђе, славско жито и преломио славски колач са домаћинима храмовне славе и верним народом. Радост празника је пренета и на трпезу љубави коју је уприличио овогодишњи свечар и домаћин славе г. Милија Ћировић са породицом. Након вечерњег богослужења на дан празника, формирана је молитвена литија која је проходила улице Златибора. ђакон Ненад Срећковић
Митрополит Јустин: Наше исцељење је у Христу
У недељу 10. по Духовима, на дан када Света Црква празнује Светих седам мученика ефеских, 17. августа 2025. Његово Високопреосвештенство Митрополит жички г. Јустин је предстојао Светом Архијерејском Литургијом у Светосавском храму у Краљеву, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја Александра Ресимића , пароха циришког, протојереја Милорада Козодера, пароха пожешког, као и братства храма. На почетку Свете Литургије у чин чтеца рукопроизведен је свршени богослов карловачке Богословије Јован Козодер. Након што је прочитано Свето Јеванђеље о исцељењу бесомучнога, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички г. Јустин беседио je о Господњим речима: „Ако имате вере као зрно горушичино и кажете гори овој пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће.“ Нагласио је разлику вере оних којe је Господ исцелио са многим данашњим верницима који желе да им се на брзину испуни молитва и који су у уверењу да ће им само једним одласком у неку популарну светињу молитва бити услишена. Живот у Христу је непрестани подвиг и борба, само тако се Господ усељава у човека. Потребно је редовно ићи у Цркву, постити и молите се, поучио је Митрополит. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Велики број верника причестио се Светим Тајнама Христовим. Јован Козодер
Промоција књиге Владике Григорија “Странац у шуми“ у Рашки
У оквиру манифестације “Рашке духовне свечаности“ дана 15. августа 2025. када наша Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у порти Храма Светог архангела Гаврила у Рашки одржана је промоција књиге Митрополита немачког г. Григорија “Странац у шуми“. Уводну реч одржао је Митрополит жички г. Јустин, а поред аутора о књизи су говорили новинар и књижевник Живојин Ракочевић, протојереј-ставрофор Милић Драговић и уредник Жичког благовесника протојереј Александар Јевтић. Модератор је била Маја Вујанац. Да људи данас вапе за слободном речи, правим вредностима, подршком и охрабрењем доказ је препуна порта храма у Рашки, где су се сабрали људи са разних страна често прешавши и по стотину километара. У току представљања пуштане су три пројекције кратких филмова у којима су делове из књиге говoрили наши угледни глумци Небојша Дугалић, Војин Ћетковић и Петар Божовић. У уводној речи Високопреосвећени Митрополит жички Господин Јустин нас је подсетио на значај данашњег празника, као и на догађај страдања Светог Стефана – јер без страдања нема ни светости, о којој је реч у овој књизи. Осврнуо на жељу главног јунака из књиге да постане светитељ. То је преамбициозно за сваког човека узимајући у обзир нашу немоћ и ограниченост природе, али Господу је све могуће па и да грешног човека уздигне до светости. Чињеница да је ова књига доживела треће издање за непуну годину дана, у великим тиражима, најбоље је сведочанство о њеној мисионарској улози у наше време. На крају обраћања, Митрополит Јустин је пожелео Владики Григорију да истраје на свом путу, да му путеводитељ и даље буде управо странац из шуме, са којим је у дванаест рунди успешно завршио овај меч. У наставку је говорио протојереј-ставрофор Милић Драговић. Он је евоцирао успомене из студентских дана, где је кроз пријатељство са Владиком Григоријем на неки начин и сведок догађаја о којима се у књизи говори. Истакао је улогу блаженопочившег Владике Атанасија Јевтића, игумана Лазара и других личности које се у књизи помињу у обликовању личности Владике Григорија, кога данас људи у Цркви и шира јавност препознају као дијалошки усмереног човека са врлинама искрености и жеље да се људима Христос приближи на начин личног сведочења вере. Себи својственим беседничким даром, отац Милић је многе важне поуке ове књиге препоручио публици на промишљање и усвајање како би живели достојанственим и аутентичним животом човека као бића по Лику и подобију Божијем. Протојереј Александар Јевтић је нагласио важност искорака који је Владика Григорије учинио улазећи у свет књижевности. Имали смо доста књижевника који су третирали теолошке теме попут питања постојања бога, бесмртности душе и теодицеје, али је права реткост наћи теолога и свештеника који је успео да узвратно одговори на овај интердисциплинарни позив књижевности. У даљем излагању, издвојио је као посебно важну тему из ове књиге питање душевног и духовног здравља, болести депресије и анксиозности. Навео је места која потврђују да је Владика Григорије успео да на веома софистициран и имплицитан начин прожме ово књижевно ткиво дубоким и читљивим увидима који не само да тумаче проблеме са којима се суочава савремени човек, већ предлажу и излаз из њих. Пробраним терминима попут утехе, охрабрења и доброг настројења, дата је порука да православна теологија има капацитет да људима понуди много више од бројних бестселера источњачких религија и јога техника које се данас маркетиншки веома успешно намећу на светском књижевном тржишту. Књижевник и новинар Живојин Ракочевић је указао на књижевне домете који красе књигу око које смо се сабрали вечерас. Њеног аутора издвојио је као српског Епископа који је скоро два века након књижевног опуса ловћенског тајновидца Петра Другог Петровића Његоша успео да великим корацима уђе у свет домаће књижевности. Стручним увидима као критеријумима, уз навођење домаћих и светских аутора из света књижевности и књижевне критике, књигу ‘’Странац у шуми’’ оценио је као изузетно успешно књижевно дело које сведочи о ауторовој ерудицији и спремности да дијалошким путем повезује теологију и књижевност. Издвајајући важна места из књиге, а затим их убедљиво анализирајући, Ракочевић је успео да одржи пажњу публике оплемењујући је вољом за посвећеним читањем сваког реда који у себи носи дубоке поуке важне за узрастање и духовно сазревање. Завршну реч имао је аутор књиге Митрополит немачки Господин Григорије. На почетку је изразио радост што се промоција књиге одржава и у Рашки, јер је ту наш почетак свега као народа у смислу духовном, културном и националном. То је место одакле су нас као народ почели градити светитељи Свети Симеон и Свети Сава. На питање модератора програма Маје Вујанац како је ушао у свет књижевности, нагласио је да се љубав према књизи родила захваљујући нашем једином нобеловцу Иви Андрићу по чијој је добротворној мисији и његово родно село у Босни и Херцеговини добило библиотеку. Нагласио је да је књижевност битна јер нам помаже у разним животним борбама, да нам отвара многе прозоре који нам се чине непостојећим или затвореним у свакодневици која није увек пријатна и зна да нас фрустрира различитим лошим догађајима и емоцијама. Књижевност је на трагу светоотачке литературе, јер нас учи да нису наши проблеми центар света већ да је само постојање најдивнији Божији дар човеку. Човекова способност да се одупре страху и да живи богомдану слободу је одговор на дар Божије љубави. Уколико то препозна човек има снаге да се носи са животом, да љубављу Божијом воли и буде вољен. Наведено је потврђено кроз осврте на многа значајна имена из домаће и стране књижевности, као и на њихове увиде који сведоче о боготражитељству. У наставку, Владика Григорије је на веома присан и пријатан начин изнео многе личне утиске и мотиве који су утицали да ова књига изгледа баш овако, као једна исповест која за циљ има да будемо искрени према себи, јер ће нас Бог једино тако прихватити. На крају је истакао да је књижевност за њега дијалог са другима, али и самим собом који нам је преко потребан како би пре свега упознали правог себе и били људи. По завршетку представљања књиге, бројна публика је желела да купи књигу ‘’Странац у шуми’’, а аутор је са великом љубазношћу и стрпљењем свакоме написао посвету, често и на више књига које су пожелели да понесу и поклоне својим пријатељима као поштоваоцима и љубитељима писане речи Владике Григорија. Ђакон Радош Батаковић Фото: Светлана Дингарац
Ново издање Епархије жичке: Алексеј Петрович Лебедев. “Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије“
Епархија жичка је благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Г. др Јустина, богатија за још једно значајно издање, овога пута из области најраније црквене историје: Алексеј Петрович Лебедев. Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије, превео са руског протојереј Ђорђе Лазаревић, уредник, протојереј др Слободан Јаковљевић, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2025, тираж 1000 примерака. Наглашавамо да је ова књига штампана уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Жички источници“, који је покренуо Епархијски Управни Одбор Епархије Жичке. Алексеј Петрович Лебедев (1845 – 1908), руски црквени историчар, у књизи која је пред читаоцима, обрађује период црквене историје, српским читаоцима углавном непознат. Због озбиљног научног приступа изучавању тема, јединственог избора тема, богатог и до сада непознатог садржаја и лепог стила писања, ова књига заслужује пажњу како теолога, тако и свих заинтересованих за црквену историју. Књига садржи шест поглавља. У првом, уводном се упознајемо са животом и радом А. П. Лебедева, а следећих пет поглавља су заправо студије Лебедева. У уводном поглављу, које носи наслов Алексеј Петрович Лебедев: Живот и научни рад, сазнајемо да је А. П. Лебедев, Катедру за историју древне Цркве, на Московској Духовној Академији, предводио током двадесет пет година. Године 1879., одбранио је докторску дисертацију на тему „Васељенски сабори четвртог и петог века. Прегледи њихове догматске делатности у вези са учењем Александријске и Антиохијске школе“. У овом поглављу се упознајемо са богословским токовима на Московској Духовној Академији у деветнаестом веку, као и са животом и радом најзначајнијих професора. Сазнајемо да у развоју црквене историје као науке, А. П. Лебедеву припада једно од најистакнутијих места, он је био својеврсни „научни отац“ седморице доктора богословља, црквене историје и канонског права. Био је члан различитих црквено-друштвених и научно-просветних друштава, а због научних заслуга, био је изабран за почасног члана неколико Духовних академија и Универзитета. Према мишљењу Лебедева, црквена историја је мајка богословских наука. Прва студија носи наслов Незнабоштво и Хришћанство и њихов утицај на ученике грчких и латинских школа од другог до четвртог века. Аутор каже да је за период свог истраживања узео други, трећи и четврти век, због тога што је у том периоду била веома наглашена борба између незнабожачких и хришћанских ставова, која се одвијала у храмовима науке, који су најтеже потпадали под утицај хришћанских принципа, а то су биле грчке и латинске школе Римске империје. „Сам циљ због ког су у школе одлазила деца незнабожаца и деца хришћана, у значајној мери се разликовао. Шаљући своју децу у школу, родитељи незнабошци су желели једно, а родитељи хришћани нешто друго. Сама деца, ако су била незнабошци, тражила су и очекивала од школе једно, а ако су била хришћани друго.“ Аутор говори и о учитељима у школама тог периода, који нису увек били на висини свог позива, а хришћанских учитеља у овом периоду, још увек је било мало. У незнабожачке школе хришћански младићи су ступали са великим опрезом, са циљем да се сачувају токсичног утицаја незнабожачких школа, а истовремено, да усвоје из њих оно што је потребно истински образованом човеку. У овом поглављу говори се и о наукама које су предаване у школама тог периода, као и о односу хришћана и незнабожаца према њима. Друга, најопширнија студија носи наслов Организација црквених служби. Овај период је веома важан у историји организације свештенства. До претпоследње деценије деветнаестог века, ово питање је било неосветљено, а откриће споменика под називом „Учење дванаесторице апостола“, довело је до разјашњења историје јерархије најстарије епохе. Своје истраживање, наш аутор у највећој мери заснива на овом древном спису. Трећа студија у књизи је Васељенски мисионари другог столећа после Христа и њихови наследници. У овој студији, аутор полази од чињенице да апостоли нису могли да проповедају Јеванђеље на сваком месту у највећој империји на свету, они су проповедали пре свега у највећим градовима Римске државе. Они су бирали пре свега оне градове у којима је живео велики број Јевреја, а с обзиром да је таквих градова било релативно мало и сама проповед је била ограничена и није обухватала читав цивилизовани свет. Најпознатији пример како су многи грчки и римски градови поступали у древно време, насупрот историјским подацима, представља Византија, где је владало ничим засновано веровање, о хришћанском просвећењу од стране светог апостола Андреја. Историчар не може да преувеличава мисионарску делатност апостола, ослањајући се на чињенице које су записане у канонским књигама Новог Завета. На питање, ко су били настављачи мисионарске делатности апостола, одговор је дат у овој веома занимљивој студији. Аутор на крају студије каже „…Данас са сигурношћу можемо рећи да је хришћанска заједница, у најмању руку у другом столећу, имала одређену институцију мисионара, који су деловали са таквом ревношћу, којој може позавидети најуређеније мисионарско друштво данашњице… Апостоли-мисионари су ширили хришћанство само у другом столећу. У трећем веку их више не срећемо.“ Настанак аката Васељенских сабора наслов је четвртог поглавља у књизи. Саборским актима називају се записници онога што се дешавало на одређеном помесном или васељенском сабору. У тексту се говори ко су били људи који су присуствовали Саборима и имали улогу записивача, као и шта је све записано у актима Васељенских сабора. Аутор каже „…нотари су у своје белешке уносили кратка указивања на документе који су били прочитани на сабору који су им били познати,….нотари нису изостављали ни релативно неважне догађаје саборске делатности: њихов посао је био да буду прецизни. Они нису записивали само говоре и расуђивања појединих чланова сабора, већ и заједничке изјаве учесника сабора, речима су бележили и различите узвике који су се чули од више лица, било да су то изрази одобравања или негирања, радости или гнева, жеље или захтеви.“ Последња студија у књизи, под насловом Поклоништво у Свету Земљу у периоду древне Цркве, говори о потреби Хришћана из тог периода, да своју веру учврсте поклоничким путовањима у Јерусалим и Свету Земљу, али и о свим тешкоћама која су таква путовања тада подразумевала, као и ко су први поклоници који записују запажање и утиске са путовања да би кроз писану реч и друге подстакли да се отисну пут Свете Земље. ђакон Милош З. Јелић
Златибор: Промоција књиге пуковника Стевице Карапанџина, “Небеска сила Светог архангела Гаврила”
У недељу 17. августа 2025. након евхаристијског сабрања у Храму Преображења Господњег на Златибору, одржана је промоција монографије “Небеска сила Светог архангела Гаврила” – 135 година у животу парохије чајетинске. О књизи је најпре говорио њен аутор, пуковник Стевица Карапанџин. Он је истакао значај писања ове монографије која садржи велики број историјских чињеница и сећања на многе знамените људе златиборског краја. По његовим речима, ова књига ће уклонити многе белине заборава које настају протоком времена о већини ствари које не буду забележене писаном речју. Такође, послужиће и као основ за даља истраживања наредним поколењима. Закључну реч овој промоцији дао је протонамесник Петар Лазић, старешина Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини. Отац Петар је најпре заблагодарио Његовом Високопреосвештенству Архиепископу и Митрополиту жичком Господину Јустину на благослову за објављивање књиге, а затим и самом аутору, као и свима који су на разне начине допринели штампању поменуте монографије. Он је истакао да је књига круна овогодишњег обележавања 135 година Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини, одакле је заправо и почела градња Храма Преображења Господњег на Златибору. На самом крају данашњег сабрања, аутор монографије потписао је ову књигу свима који су пожелели да је имају у свом дому. Ђакон Ненад Срећковић
Опело и сахрана протојереја Драгомира Видића
На дан преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, 15. августа 2025. пожешка Црква се опростила од свог дугогодишњег пароха протојереја Драгомира Видића. Након Свете Литургије коју је служио старешина Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка из Ужица протојереј-ставрофор Милић Драговић, уз саслужење пароха пожешког Дејана Ракића, у свештеничком опелу учествовали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, парох портландски протојереј-ставрофор Иван Марјановић из источно-америчке митрополије, бивши архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох ужички протојереј-ставрофор Видоје Симић, парох прилипачки протојереј Милан Поповић, парох ужички протојереј Драган Тимотијевић, као и садашњи светенослужитељи пожешки. Уз присуство најближих сродника и бивших парохијана од свештеника Драгомира опростио се његов наследник на парохији свештеник Милић Драговић. Он је подсетио на живот и дело упокојеног свештеника Драгомира Видића који се родио 1934. године у Дрежнику, као један од четворо деце, у кући оца Ивка и мајке Милице. Богословско образовање стекао је у призренској Богословији и након школе, своју животну путању укрстио је са својом брачном сапутницом Николијом. Дочекао је децу, унучад и праунучад. На Љубањама је обављена сахрана у присуству најближих сродника, надлежног свештеника Драгана Тимотијевића, старешине Цркве Светог великомученика Георгија протојереја Милана Луковића и свештеника Цркве Светог Марка Александра Стјепановића. Сви они који су га волели и познавали моле Бога, коме је свештеник Драгомир Видић дуги низ година служио како је умео и знао, да му опрости сваки грех учињен делом и речју, свесно или несвесно и да га прими у насеља праведних Аврама, Исака и Јакова. Протојереј-ставрофор Милић Драговић