Свети Николај Охридски и Жички – храмовна слава у Трешњевици
У данима када се Црква радује Васкрсењу Христовом, свечано смо прославили и угодника Божијег, и највећег сведока Васкрсења међу Србима у двадесетом веку, Светог Владику Николаја Жичког и Охридског, заштитника храма у Трешњевици. Светом Литургијом началствовао је некадашњи парох трешњевачки протојереј-ставрофор Рајић Видоје, а салуживали су: протојереји: Драган Стевић, намесник пожешко-ариљки, Божо Главоњић, старешина храма у Пожеги, протонамесник Дарко Несторовић, парох ариљски, као и јереј Александар Каранац, парох брековачки. Уз старешину храма трешњевичког јереја Сашу Предојевић, за певницом су појале сестре Манастира Каменац , на челу са игуманијом Марином, и протонамесник Александар Тодоровић, парох у Закути. После свечане литије и освећења славског колача, присутном народу се обратио прота Видоје који се пре свега подсетио времена када је служио у тој парохији, али и подсетио да ми живимо у времену у коме се људи врло лако, и врло јефтино, одричу Бога и свих јеванђелских вредности, баш као у време Владике Николаја. У току ручка народу се обратио прота Драган , честитавши Трешњевцима славу храма. Он је подсетио на време када је отац Видоје био парох, а он ђак богословије, и на плодове науке Божије које је из његових недара сакупио. Такође нас је подсетио да је прошло 140 година од рођења Светог Владике Николаја , 65 година од упокојења и 30 година од његовог повратка из прогонства у родни му Лелић. Пре два дана из штампе је изашла и књига о светитељу, коју је написао архимандрит Јован Радосављевић ,а која је објављена постхумно и промовисана. Отац Јован је од своје четрнаесте године живео са светитељем Божијим и сахрањен је крај њега у Лелићу. У нади на Васкрслог Христа и жељи да се и догодине састанемо, молитвама Светога Николаја Господе Исусе Христе, помилуј нас. Протонамесник Дарко Несторовић
„Вече косовске песме“ у Чачку
На Васкршњи уторак, 26. априла од 19 часова у великој сали Дома културе у Чачку одржан је концерт „Вече косовске песме“. Пред препуном салом, ученици веронауке су заједно са својим вероучитељем Ђорђем Радојковићем приредили изузетно музичко вече српских народних песама са Косова и Метохије. Лепота народних песама са Косова и Метохије, њихова препознатљива тематика и самосвојна музикалност откривају неизмерну дубину и чистоту душе наших народних стваралаца. У њима су лако уочљиви мотиви који су заједнички свим песмама српског народа ма где он живео. Оне финим, одмереним речима и снажним сликама откривају радост, тугу и патњу и многе, наизглед небитне, детаље свакодневног живота умивеног јутарњом росом, окићеног звездама и обасјаном месечином, испуњеном песмом птица и жубором воде. Концерт је почео са Васкршњим тропаром „Христос воскресе“ након кога су следиле српске родољубиве и народне песме са Космета. „Црвен цвете“, „Удаде се јагодо“, „Каранфил се на пут спрема“ и „Запевала сојка птица“ само су неке од песама које су красиле ово вече и уносиле свеукупну радост свим присутнима. Хор и оркестар су током вечери извели 12 песама где су се смењивали солисти, женски и мушки музички састави. Мушки хор ученика веронауке извео је песму „Србин сам ја“ коју је оновремено изводио Хор свештеника Епархије жичке. Водитељи програма су читањем између песама објашњавали порекло и значење песама. Концерт је завршен извођењем песме „Јечам жњела“ са изворним текстом коју је на бини извело 29 ученика из Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић“ и Основних школа „Ратко Митровић“, „Др Драгиша Мишовић“ и „Филип Филиповић“ који чине хор и оркестар ученика веронауке. Уз активно учешће у литургијском животу Цркве ученици изводе духовну и народну музику брижљиво чувајући српску традицију. Ученици веронауке напојени водом живом са извора Светосавске духовности већ годинама представљају расадник младих људи који живе и негују хришћанске и патриотске вредности ширећи од срца дух радости. Ђорђе Радојковић, вероучитељ
Томина недеља у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу Антипасхе, у народу познатију као „Томина недеља“, Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве у Краљеву началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства овога храма, у присуству верног народа Божијег. Појали су краљевачки теолози предвођени протопсалтом Иваном Трајковићем. Ова недеља, умивена светлошћу незалазном која долази од Васкрсења нашег Господа, представља наставак догађаја Васкрсења – јер показује како се међу људима постепено утврђивала вера заснована на догађају који је засенио све претходне и будуће историјске датуме. Надахнуту беседу поводом сусрета апостола Томе са Васкрслим Христом, који се описује у јеванђелском штиву, произнео је Епископ Јустин на укрепљење вере свих сабраних. Указујући на многе важне мотиве који су произашли из овог необичног сусрета првог хришћанског скептика са Васкрслим Христом, Владика је направио битна разликовања која се тичу научних историјских истраживања и опита вере. Иако нам важна историјска сведочанства потврђују историјско постојање Исуса из Назарета, наша вера и данас се налази пред подвигом на који упућују речи Господње упућене апостолу Томи: „Блажени који не видеше, а повероваше (Јн 20, 29).“ Вашој пажњи и љубави у наставку доносимо овонедељну беседу Владике Јустина у целости: Протонамесник Александар Р. Јевтић
Томина недеља у Савиној испосници на Каблару
Дана 01. маја 2022. године Господње служена је прва овогодишња Литургија у испосници Светог Саве на Каблару. Литургијом је началствовао протојереј Србољуб Стојковић уз саслуживање братије Манастира Преображење – јеромонаха Илариона и јерођакона Теофана. Евхаристијски доживљај је употпунило милозвучно појање хора ,,Св. Николај Жички“ а верни народ који се овом приликом сабрао у великом броју усрдном молитвом је учествовао у богослужењу. На крају је прота Србољуб изговорио беседу на тему прочитаног Јеванђеља и заблагодарио свима који су помагали и који ће помагати у обнови ове велике светиње! У манастирској трпезарији братија је угостила верни народ. Братија Манастира Преображење
Слава Храма Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи
„Захватимо, људи, молитвом лека душама нашим, из реке која свима притиче – Пречисте Царице Богородице, точећи нам чудесну воду и омивајући тамна срца, чистећи греховне ране и освећујући душе верних божанственом благодаћу“. У петак 29. априла 2022. године у Светлу седмицу – Источни петак, Храм Живоносни Источник Пресвете Богородице прославио је своју славу. Догађај је увеличао долазак Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина и присуство многобројног верног народа Врњачке Бање. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање: архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, архијерејског намесника рачанског протојереја Милинка Лукића, пензионисаног протојереја-ставрофора Дмитра Луковића, старешине храма у Врњачкој Бањи протојереја Часлава Јовановића, протојереја Жарка Дончића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Радована Ђорђевића, јереја Слободана Глишовића, јереја Саве Величковића, ђаконȃ Стефана Симића, Синише Јовановића и Марка Прокића. Литургијско сабрање улепшало је и појање протопсалта Ивана Трајковића. Своју беседу Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин започео је победоносним речима „Христос Васкрсе“ и поучио нас да је пут од почетка поста до Светле седмице, пут са Господом у посту, молитви, богослужењима, пут од неба до земље, пут од неба до Пресвете Богородице, до Оваплоћења Логоса и живота Његовог са нама. Затим нас је подсетио на догађај који се давно збио у Цариграду где је Животворни извор Пресвете Богородице чинио чудеса, лечио цареве, верни народ и све оне којима је исцељење било потребно. Епископ је напоменуо да је данас велики дан, јер је Пресвета Богородица тај извор, Живоносни Источник, која нас је удостојила вишим звањем, да будемо синови по благодати, да можемо уз помоћ Пресвете Богородице и Сина Њеног да достигнемо у Царство Небеско. На крају, Епископ је ободрио све присутне, да још имамо времена да се потрудимо овде да свим средствима које Црква даје кроз Свете тајне и врлине задобијемо благодат од самога Господа Бога Исуса Христа. Празнично литургијско сабрање у Храму Живоносног Источника у Врњачкој Бањи употпунило је откривање новонасталог живописа у олтарском простору као и присуство деце која су песмом ,,Христос Воскресе, радост донесе“ улепшала данашњи празник. Ђакон Марко Прокић
Сећање на вероучитељицу Марину Луковић – хуманитарна манифестација у СШ “Драгачево“ у Гучи
Дана 28. 04. 2022. године, у средњој школи ,,Драгачево“ у Гучи одржана је манифестација посвећена преминулој вероучитељици Марини Луковић, а повод је 20 година од повратка верске наставе у школе. Идеја за ову манифестацију потекла је управо од наше драге Марине, а изненадна смрт спречила ју је да свој план реализује. Из тог разлога, колектив школе је преузео на себе остварење њеног сна, схваћеног као аманет директору и колегама. Организатори догађаја су сви професори српског језика и књижевности (Ивана Чапрић, Неда Пуношевац, Јована Радоњић и Милош Гвозденовић), вероучитељи Дарко Стевановић и Милан Селенић, професор ликовне културе Милош Шушић, професор физичког васпитања Милутин Поповић и шаховска секција на челу са професором филозофије Ђулијаном Ђулићем. Техничку помоћ и подршку пружиле су професорка стручних предмета Марија Баралић и професорка математике Милица Ивановић. Активности које је овај догађај садржао били су изложба ученичких радова под називом ,,Смрти где ти је жалац“, програм ,,Српске светиње очима наше Маре Огњене“ посвећен Марини и спортски сусрети. Ова манифестација је била хуманитарног карактера, с обзиром на то да је све време трајања поменутих активности у холу школе и у спортској хали била постављена кутија удружења ,,Драгачевско Сунце“ за прикупљање помоћи при лечењу Марице Чикириз из Ртију. Изложба ,,Смрти, где ти је жалац?“ је подразумевала излагање ученичких радова насталих на часовима верске наставе и ликовне културе, инспирисаних монашким животом, с обзиром на то да је Марина живела монашким начином живота и доста времена је проводила у манастиру. Идеју за наслов изложбе дао је вероучитељ Дарко Стевановић, с обзиром на то да је Марина водила евхаристијски начин живота, који побеђује смрт и води ка животу вечном, у блаженству заједнице са Богом. Управо монашки начин живота јесте трновито сигуран пут ка остварењу овог циља. Ученик одељења Iг, Михаило Вукићевић, написао је веома надахнуту песму под насловом ,,Смрти, где ти је жалац?“. Фотографија текста песме налази се у приложеним фотографијама. Програм ,,Српске светиње очима наше Маре Огњене“ су припремили професори српског језика и књижевности, у сарадњи са вероучитељем. Учесници програма су Милица Пајовић (Iг), Ива Броћић (IIг), Немања Ђекић (IIг), Дијана Перовић (IIг), Јана Домановић (IIIг), Вишња Јовановић (IVг), Милош Нешовановић (IVг) и Вељко Чакаревић (IVг). На почетку, ученици су пожелели добродошлицу свима и најавили излагање јереја Немање Матејића, пароха вичког, који је био специјални гост овог догађаја. Он је говорио о односу теологије и спорта, како би појаснио Маринину жељу да спортске сусрете укључи у програм који се организује поводом 20 година од повратка верске наставе у школе. Наиме, он је предавање започео реченицом да спорт није ништа друго до љубав и чежња за игром, као и изношењем духовног аспекта спорта. Усхићење спортом може да буде шесто Христово блаженство: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Спортиста би требало да буде онај који воли Бога и људе, али и животиње и биљке, односно сву живу и неживу творевину. Навео је и библијске примере за афирмацију спорта у духовном животу. Навео је цитате из Књиге пророка Јеремије и Књиге пророка Захарије којима је поткрепио своје ставове. Такође, цитирао је и Прву посланицу Коринћанима, где се тело назива Храмом Духа светога. На крају, отац Немања је закључио ставом да је неопходно да се у литургијском животу Цркве полако обнавља хришћански појам о спорту као игри која слави Бога. Хришћански спортисти су прослављени, али и они прослављају Бога, расту у благодатној слободи и основни им је позив – васкрсење. У таквој игри стваралачког прочишћења, homo ludens постиже најслободније ново очовечење у Христу. Тако се спорт освештава, преображавајући се у свети чин, у обожење, односно у непрестано духовно-телесно урањање у смрт Христову и израњање у Васкрсење, а крштени спортиста тако постаје једно биће са Христом. Ученици су затим прочитали текст вероучитеља Дарка Стевановића, у коме је он изнео свој лични доживљај Марине Луковић и њену борбу за статус верске наставе у школи. Текст почиње цитатом ,,Тако и вера, ако нема дела, мртва је по себи.“ с обзиром на то да је овај библијски цитат из Саборне посланице Јаковљеве прва асоцијација на нашу драгу Марину. Сведочила је ову истину целог свог живота, чинећи добра дела и ширећи љубав, као основни принцип хришћанске вере Наиме, Марина Луковић је рођена 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи. Одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Потом је гимназију уписала у Чачку, након чега креће на Филозофски факултет у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала на том факултету, те се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Цео живот посветила је Христу. Његовим стазама ходила је право ка Царству Небеском. Телесно је живела у свету, али духовно је била у манастиру, у својој вољеној Жичи, у којој је и провела последње дане овоземаљског живота. Вазнесење-обитавалиште њеног духовног оца, архимандрита Тимотеја, такође је заузимало посебно место у њеном срцу. Евхаристија је била основни смисао њеног живота. Управо поруку о значају Евхаристије се трудила да пренесе својим ученицима на часовима православног катихизиса, с обзиром на то да је управо оцрковљење циљ ових часова. Срчано се борила за очување угледа верске наставе и последњим атомима снаге се трудила да децу привуче Христу. На крају текста, вероучитељ је цитирао оца Тимотеја, који је на сахрани наше Марине рекао једну велику истину, а то је да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Такође, важан део програма био је и текст ученице одељења IIIг, Јане Домановић, која је пренела своје искуство са Марининих часова. Јана је нагласила доброту и осмех који је Марина увек носила. ,,Иде уз степенице ходника, увек насмејаних благих очију пуних разумевања и пита: „Колико вас је остало?“ Довољно. Довољно да се исприча прича која ће нас навести на размишљање и преиспитивање својих поступака. Довољно да се у те наше мисли уселе питања, чији одговори нису конкретни, већ захтевају употребу разумне свести душе. Довољно да схватимо да верујемо јер смо живи део чудесног света који
Ибарске новости: о. Александар Шмеман, “Пасха Господња – Васкрс. Докази нису потребни“.
Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе! „Пасха Господња, Пасха, празник је над празницима и славље је над слављима“. Какве су још речи потребне? Заиста, „данас нека нико не оплакује своје сиромаштво јер се јави свеопште Царство“. Човек изговара ове чудесне речи на Васкрс, радује им се, верује у њих, а онда истог трена схвата колико је милиона људи који их у тој јединственој ноћи, на тај блистави дан, не чују и можда их никада нису чули! Колико је оних којима ове речи ништа не говоре и не значе ништа!? Колико је оних који са непријатељством, скепсом и иронијом слежу раменима када их чују?! Како им објаснити, како им дотаћи срца? Јер, опет, шта ми можемо да докажемо? Сам Христос је за такве рекао да, чак и ако би неко устао из мртвих и јавио им се, они свеједно не би поверовали (в. Лк 16, 31). Шта, онда, ми можемо са својим бедним доказима? Али можда је сва сила, сва победоносна сила Васкрса, управо у томе што нема потребе ништа доказивати… Крајем прошлог века, у самом срцу Русије, у свештеничкој породици растао је дечак Серјожа – Сергеј Булгаков. Растао је окружен поезијом и лепотом црквених богослужења, неосвешћеном, слепом вером, вером без доказа. Без питања и без доказа… „Али она се нису ни јављала“, пише он касније, „нити су могла да се јаве у нама самима, у деци, зато што смо били прожети тиме, зато што смо волели храм и лепоту његових богослужења. Како је богат, дубок и чист био тај наш дечији живот, како су обасјане биле наше душе тим небеским лучама које су у њима непрестано струјале“. Али, онда је дошло време питања и доказа. Из таквог детињства, неосвешћеног, без доказа, искрени, ватрени, поштени, руски младић отишао је у безверје, у атеизам, у свет пуких доказа, пуког разума. Серјожа Булгаков, син скромног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од предводника руске „напредне“ револуционарне интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, универзитет, дружење са доајенима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава научника, углед код целе „мислеће Русије“… Ако је неко прешао читав пут питања и доказа, онда је то заиста он. Ако је неко уронио себе у научну мисао и њен „наводни“ венац и врхунац, марксизам, онда је то он. Ако је неко окренуо леђа неосвешћеној вери, вери без доказа, то је онда он. И потом неколико година научне славе, неколико обимних књига, стотине следбеника… Али, онда, су постепено, један за другим, пали и у прах се претворили сви ти „докази“, одједном од њих није остало ништа. Шта се догодило? Болест, лудило, несрећа? Не, споља гледано није се догодило ништа. Душа је, напросто, престала да прихвата та површна питања и те површне одговоре. Одједном је постало јасно да сви ти докази не доказују ништа. Тржиште, капитал, додатна вредност… – шта они знају, шта они могу да кажу о људској души , о њеној вечитој неутољености, о тој неизбежној неумирујућој жеђи у крајњој дубини, у најскровитијим местима душе? И почео је повратак. Али не, то није био повратак неосвешћеној детињој вери, повратак детињству. Сергије Николајевич Булгаков је до краја свог живота остао научник, професор, филозоф, само су сада његове књиге почеле да објављују нешто друго, сада је његова надахнута реч загрмела о нечем другом, сасвим другом. У данашњој васкршњој радости сетио сам се њега, зато што нам он читавим својим животом, читавим својим искуством, боље од других, чини ми се, даје одговор на питање: како се вера и Бог могу доказати? Он је знао сву снагу и сву немоћ доказа и уверио се да Васкрс није у њима, није из њих. Ево, послушајмо његове речи изговорене на Васкрс, пред сам крај живота: „Када се отварају врата, ми улазимо у храм обасјан свећама, певајући радосну васкршњу химну, и наше срце преплављује радост, зато што је Христос васкрсао из мртвих. Тада се васкршње чудо догађа у нашим срцима. Ми видимо Христово васкрсење, `очистивши чула` видимо Христа `који блиста` и приступамо `Христу који излази из гроба као женику`. Тада, несвесни где се налазимо, иступамо из себе, а време се зауставља. У сијању белог васкршњег зрака гасе се све земаљске боје, и душа види само неприступну светлост васкрсења: `Сада се све испуни светлошћу, и небо и земља и дубине њене`. У васкршњој ноћи човеку се даје да унапред окуси живот Будућега Века, да ступи у Царство славе, у Царство Божије. Језик нашег света нема те речи да изрази откривење васкршње ноћи, ту радост савршену. Васкрс је Живот Вечни, у богопознању и богоопштењу, он је истина, мир и радост у Духу Светоме. Прва реч васкрслога Господа беше: `Радујте се`!“. Понављам, ово нису речи детета, наивног бића које још мало шта схвата. Ово су речи некога ко је већ прешао читав низ питања и одговора и доказа. И ове речи нису доказ, оне су светлост, сила и победа самог Васкрса у човеку. Зато у тој најсветлијој и најрадоснијој ноћи нема потреба било шта доказивати. Све што можемо је да читавом свету, свима и даљњима и ближњима, из пуноће те радости и тог знања објавимо: „Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе Христос“! о. Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 29. април 2022
Свети Николај Охридски и Жички – храмовна слава у Трешњевици
У данима када се Црква радује Васкрсењу Христовом, свечано смо прославили и угодника Божијег, и највећег сведока Васкрсења међу Србима у двадесетом веку, Светог Владику Николаја Жичког и Охридског, заштитника храма у Трешњевици. Светом Литургијом началствовао је некадашњи парох трешњевачки протојереј-ставрофор Рајић Видоје, а салуживали су: протојереји: Драган Стевић, намесник пожешко-ариљки, Божо Главоњић, старешина храма у Пожеги, протонамесник Дарко Несторовић, парох ариљски, као и јереј Александар Каранац, парох брековачки. Уз старешину храма трешњевичког јереја Сашу Предојевић, за певницом су појале сестре Манастира Каменац , на челу са игуманијом Марином, и протонамесник Александар Тодоровић, парох у Закути. После свечане литије и освећења славског колача, присутном народу се обратио прота Видоје који се пре свега подсетио времена када је служио у тој парохији, али и подсетио да ми живимо у времену у коме се људи врло лако, и врло јефтино, одричу Бога и свих јеванђелских вредности, баш као у време Владике Николаја. У току ручка народу се обратио прота Драган , честитавши Трешњевцима славу храма. Он је подсетио на време када је отац Видоје био парох, а он ђак богословије, и на плодове науке Божије које је из његових недара сакупио. Такође нас је подсетио да је прошло 140 година од рођења Светог Владике Николаја , 65 година од упокојења и 30 година од његовог повратка из прогонства у родни му Лелић. Пре два дана из штампе је изашла и књига о светитељу, коју је написао архимандрит Јован Радосављевић ,а која је објављена постхумно и промовисана. Отац Јован је од своје четрнаесте године живео са светитељем Божијим и сахрањен је крај њега у Лелићу. У нади на Васкрслог Христа и жељи да се и догодине састанемо, молитвама Светога Николаја Господе Исусе Христе, помилуј нас. Протонамесник Дарко Несторовић
„Вече косовске песме“ у Чачку
На Васкршњи уторак, 26. априла од 19 часова у великој сали Дома културе у Чачку одржан је концерт „Вече косовске песме“. Пред препуном салом, ученици веронауке су заједно са својим вероучитељем Ђорђем Радојковићем приредили изузетно музичко вече српских народних песама са Косова и Метохије. Лепота народних песама са Косова и Метохије, њихова препознатљива тематика и самосвојна музикалност откривају неизмерну дубину и чистоту душе наших народних стваралаца. У њима су лако уочљиви мотиви који су заједнички свим песмама српског народа ма где он живео. Оне финим, одмереним речима и снажним сликама откривају радост, тугу и патњу и многе, наизглед небитне, детаље свакодневног живота умивеног јутарњом росом, окићеног звездама и обасјаном месечином, испуњеном песмом птица и жубором воде. Концерт је почео са Васкршњим тропаром „Христос воскресе“ након кога су следиле српске родољубиве и народне песме са Космета. „Црвен цвете“, „Удаде се јагодо“, „Каранфил се на пут спрема“ и „Запевала сојка птица“ само су неке од песама које су красиле ово вече и уносиле свеукупну радост свим присутнима. Хор и оркестар су током вечери извели 12 песама где су се смењивали солисти, женски и мушки музички састави. Мушки хор ученика веронауке извео је песму „Србин сам ја“ коју је оновремено изводио Хор свештеника Епархије жичке. Водитељи програма су читањем између песама објашњавали порекло и значење песама. Концерт је завршен извођењем песме „Јечам жњела“ са изворним текстом коју је на бини извело 29 ученика из Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић“ и Основних школа „Ратко Митровић“, „Др Драгиша Мишовић“ и „Филип Филиповић“ који чине хор и оркестар ученика веронауке. Уз активно учешће у литургијском животу Цркве ученици изводе духовну и народну музику брижљиво чувајући српску традицију. Ученици веронауке напојени водом живом са извора Светосавске духовности већ годинама представљају расадник младих људи који живе и негују хришћанске и патриотске вредности ширећи од срца дух радости. Ђорђе Радојковић, вероучитељ
Томина недеља у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу Антипасхе, у народу познатију као „Томина недеља“, Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве у Краљеву началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства овога храма, у присуству верног народа Божијег. Појали су краљевачки теолози предвођени протопсалтом Иваном Трајковићем. Ова недеља, умивена светлошћу незалазном која долази од Васкрсења нашег Господа, представља наставак догађаја Васкрсења – јер показује како се међу људима постепено утврђивала вера заснована на догађају који је засенио све претходне и будуће историјске датуме. Надахнуту беседу поводом сусрета апостола Томе са Васкрслим Христом, који се описује у јеванђелском штиву, произнео је Епископ Јустин на укрепљење вере свих сабраних. Указујући на многе важне мотиве који су произашли из овог необичног сусрета првог хришћанског скептика са Васкрслим Христом, Владика је направио битна разликовања која се тичу научних историјских истраживања и опита вере. Иако нам важна историјска сведочанства потврђују историјско постојање Исуса из Назарета, наша вера и данас се налази пред подвигом на који упућују речи Господње упућене апостолу Томи: „Блажени који не видеше, а повероваше (Јн 20, 29).“ Вашој пажњи и љубави у наставку доносимо овонедељну беседу Владике Јустина у целости: Протонамесник Александар Р. Јевтић
Томина недеља у Савиној испосници на Каблару
Дана 01. маја 2022. године Господње служена је прва овогодишња Литургија у испосници Светог Саве на Каблару. Литургијом је началствовао протојереј Србољуб Стојковић уз саслуживање братије Манастира Преображење – јеромонаха Илариона и јерођакона Теофана. Евхаристијски доживљај је употпунило милозвучно појање хора ,,Св. Николај Жички“ а верни народ који се овом приликом сабрао у великом броју усрдном молитвом је учествовао у богослужењу. На крају је прота Србољуб изговорио беседу на тему прочитаног Јеванђеља и заблагодарио свима који су помагали и који ће помагати у обнови ове велике светиње! У манастирској трпезарији братија је угостила верни народ. Братија Манастира Преображење
Слава Храма Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи
„Захватимо, људи, молитвом лека душама нашим, из реке која свима притиче – Пречисте Царице Богородице, точећи нам чудесну воду и омивајући тамна срца, чистећи греховне ране и освећујући душе верних божанственом благодаћу“. У петак 29. априла 2022. године у Светлу седмицу – Источни петак, Храм Живоносни Источник Пресвете Богородице прославио је своју славу. Догађај је увеличао долазак Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина и присуство многобројног верног народа Врњачке Бање. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање: архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, архијерејског намесника рачанског протојереја Милинка Лукића, пензионисаног протојереја-ставрофора Дмитра Луковића, старешине храма у Врњачкој Бањи протојереја Часлава Јовановића, протојереја Жарка Дончића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Радована Ђорђевића, јереја Слободана Глишовића, јереја Саве Величковића, ђаконȃ Стефана Симића, Синише Јовановића и Марка Прокића. Литургијско сабрање улепшало је и појање протопсалта Ивана Трајковића. Своју беседу Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин започео је победоносним речима „Христос Васкрсе“ и поучио нас да је пут од почетка поста до Светле седмице, пут са Господом у посту, молитви, богослужењима, пут од неба до земље, пут од неба до Пресвете Богородице, до Оваплоћења Логоса и живота Његовог са нама. Затим нас је подсетио на догађај који се давно збио у Цариграду где је Животворни извор Пресвете Богородице чинио чудеса, лечио цареве, верни народ и све оне којима је исцељење било потребно. Епископ је напоменуо да је данас велики дан, јер је Пресвета Богородица тај извор, Живоносни Источник, која нас је удостојила вишим звањем, да будемо синови по благодати, да можемо уз помоћ Пресвете Богородице и Сина Њеног да достигнемо у Царство Небеско. На крају, Епископ је ободрио све присутне, да још имамо времена да се потрудимо овде да свим средствима које Црква даје кроз Свете тајне и врлине задобијемо благодат од самога Господа Бога Исуса Христа. Празнично литургијско сабрање у Храму Живоносног Источника у Врњачкој Бањи употпунило је откривање новонасталог живописа у олтарском простору као и присуство деце која су песмом ,,Христос Воскресе, радост донесе“ улепшала данашњи празник. Ђакон Марко Прокић
Сећање на вероучитељицу Марину Луковић – хуманитарна манифестација у СШ “Драгачево“ у Гучи
Дана 28. 04. 2022. године, у средњој школи ,,Драгачево“ у Гучи одржана је манифестација посвећена преминулој вероучитељици Марини Луковић, а повод је 20 година од повратка верске наставе у школе. Идеја за ову манифестацију потекла је управо од наше драге Марине, а изненадна смрт спречила ју је да свој план реализује. Из тог разлога, колектив школе је преузео на себе остварење њеног сна, схваћеног као аманет директору и колегама. Организатори догађаја су сви професори српског језика и књижевности (Ивана Чапрић, Неда Пуношевац, Јована Радоњић и Милош Гвозденовић), вероучитељи Дарко Стевановић и Милан Селенић, професор ликовне културе Милош Шушић, професор физичког васпитања Милутин Поповић и шаховска секција на челу са професором филозофије Ђулијаном Ђулићем. Техничку помоћ и подршку пружиле су професорка стручних предмета Марија Баралић и професорка математике Милица Ивановић. Активности које је овај догађај садржао били су изложба ученичких радова под називом ,,Смрти где ти је жалац“, програм ,,Српске светиње очима наше Маре Огњене“ посвећен Марини и спортски сусрети. Ова манифестација је била хуманитарног карактера, с обзиром на то да је све време трајања поменутих активности у холу школе и у спортској хали била постављена кутија удружења ,,Драгачевско Сунце“ за прикупљање помоћи при лечењу Марице Чикириз из Ртију. Изложба ,,Смрти, где ти је жалац?“ је подразумевала излагање ученичких радова насталих на часовима верске наставе и ликовне културе, инспирисаних монашким животом, с обзиром на то да је Марина живела монашким начином живота и доста времена је проводила у манастиру. Идеју за наслов изложбе дао је вероучитељ Дарко Стевановић, с обзиром на то да је Марина водила евхаристијски начин живота, који побеђује смрт и води ка животу вечном, у блаженству заједнице са Богом. Управо монашки начин живота јесте трновито сигуран пут ка остварењу овог циља. Ученик одељења Iг, Михаило Вукићевић, написао је веома надахнуту песму под насловом ,,Смрти, где ти је жалац?“. Фотографија текста песме налази се у приложеним фотографијама. Програм ,,Српске светиње очима наше Маре Огњене“ су припремили професори српског језика и књижевности, у сарадњи са вероучитељем. Учесници програма су Милица Пајовић (Iг), Ива Броћић (IIг), Немања Ђекић (IIг), Дијана Перовић (IIг), Јана Домановић (IIIг), Вишња Јовановић (IVг), Милош Нешовановић (IVг) и Вељко Чакаревић (IVг). На почетку, ученици су пожелели добродошлицу свима и најавили излагање јереја Немање Матејића, пароха вичког, који је био специјални гост овог догађаја. Он је говорио о односу теологије и спорта, како би појаснио Маринину жељу да спортске сусрете укључи у програм који се организује поводом 20 година од повратка верске наставе у школе. Наиме, он је предавање започео реченицом да спорт није ништа друго до љубав и чежња за игром, као и изношењем духовног аспекта спорта. Усхићење спортом може да буде шесто Христово блаженство: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Спортиста би требало да буде онај који воли Бога и људе, али и животиње и биљке, односно сву живу и неживу творевину. Навео је и библијске примере за афирмацију спорта у духовном животу. Навео је цитате из Књиге пророка Јеремије и Књиге пророка Захарије којима је поткрепио своје ставове. Такође, цитирао је и Прву посланицу Коринћанима, где се тело назива Храмом Духа светога. На крају, отац Немања је закључио ставом да је неопходно да се у литургијском животу Цркве полако обнавља хришћански појам о спорту као игри која слави Бога. Хришћански спортисти су прослављени, али и они прослављају Бога, расту у благодатној слободи и основни им је позив – васкрсење. У таквој игри стваралачког прочишћења, homo ludens постиже најслободније ново очовечење у Христу. Тако се спорт освештава, преображавајући се у свети чин, у обожење, односно у непрестано духовно-телесно урањање у смрт Христову и израњање у Васкрсење, а крштени спортиста тако постаје једно биће са Христом. Ученици су затим прочитали текст вероучитеља Дарка Стевановића, у коме је он изнео свој лични доживљај Марине Луковић и њену борбу за статус верске наставе у школи. Текст почиње цитатом ,,Тако и вера, ако нема дела, мртва је по себи.“ с обзиром на то да је овај библијски цитат из Саборне посланице Јаковљеве прва асоцијација на нашу драгу Марину. Сведочила је ову истину целог свог живота, чинећи добра дела и ширећи љубав, као основни принцип хришћанске вере Наиме, Марина Луковић је рођена 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи. Одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Потом је гимназију уписала у Чачку, након чега креће на Филозофски факултет у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала на том факултету, те се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Цео живот посветила је Христу. Његовим стазама ходила је право ка Царству Небеском. Телесно је живела у свету, али духовно је била у манастиру, у својој вољеној Жичи, у којој је и провела последње дане овоземаљског живота. Вазнесење-обитавалиште њеног духовног оца, архимандрита Тимотеја, такође је заузимало посебно место у њеном срцу. Евхаристија је била основни смисао њеног живота. Управо поруку о значају Евхаристије се трудила да пренесе својим ученицима на часовима православног катихизиса, с обзиром на то да је управо оцрковљење циљ ових часова. Срчано се борила за очување угледа верске наставе и последњим атомима снаге се трудила да децу привуче Христу. На крају текста, вероучитељ је цитирао оца Тимотеја, који је на сахрани наше Марине рекао једну велику истину, а то је да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Такође, важан део програма био је и текст ученице одељења IIIг, Јане Домановић, која је пренела своје искуство са Марининих часова. Јана је нагласила доброту и осмех који је Марина увек носила. ,,Иде уз степенице ходника, увек насмејаних благих очију пуних разумевања и пита: „Колико вас је остало?“ Довољно. Довољно да се исприча прича која ће нас навести на размишљање и преиспитивање својих поступака. Довољно да се у те наше мисли уселе питања, чији одговори нису конкретни, већ захтевају употребу разумне свести душе. Довољно да схватимо да верујемо јер смо живи део чудесног света који
Ибарске новости: о. Александар Шмеман, “Пасха Господња – Васкрс. Докази нису потребни“.
Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе! „Пасха Господња, Пасха, празник је над празницима и славље је над слављима“. Какве су још речи потребне? Заиста, „данас нека нико не оплакује своје сиромаштво јер се јави свеопште Царство“. Човек изговара ове чудесне речи на Васкрс, радује им се, верује у њих, а онда истог трена схвата колико је милиона људи који их у тој јединственој ноћи, на тај блистави дан, не чују и можда их никада нису чули! Колико је оних којима ове речи ништа не говоре и не значе ништа!? Колико је оних који са непријатељством, скепсом и иронијом слежу раменима када их чују?! Како им објаснити, како им дотаћи срца? Јер, опет, шта ми можемо да докажемо? Сам Христос је за такве рекао да, чак и ако би неко устао из мртвих и јавио им се, они свеједно не би поверовали (в. Лк 16, 31). Шта, онда, ми можемо са својим бедним доказима? Али можда је сва сила, сва победоносна сила Васкрса, управо у томе што нема потребе ништа доказивати… Крајем прошлог века, у самом срцу Русије, у свештеничкој породици растао је дечак Серјожа – Сергеј Булгаков. Растао је окружен поезијом и лепотом црквених богослужења, неосвешћеном, слепом вером, вером без доказа. Без питања и без доказа… „Али она се нису ни јављала“, пише он касније, „нити су могла да се јаве у нама самима, у деци, зато што смо били прожети тиме, зато што смо волели храм и лепоту његових богослужења. Како је богат, дубок и чист био тај наш дечији живот, како су обасјане биле наше душе тим небеским лучама које су у њима непрестано струјале“. Али, онда је дошло време питања и доказа. Из таквог детињства, неосвешћеног, без доказа, искрени, ватрени, поштени, руски младић отишао је у безверје, у атеизам, у свет пуких доказа, пуког разума. Серјожа Булгаков, син скромног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од предводника руске „напредне“ револуционарне интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, универзитет, дружење са доајенима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава научника, углед код целе „мислеће Русије“… Ако је неко прешао читав пут питања и доказа, онда је то заиста он. Ако је неко уронио себе у научну мисао и њен „наводни“ венац и врхунац, марксизам, онда је то он. Ако је неко окренуо леђа неосвешћеној вери, вери без доказа, то је онда он. И потом неколико година научне славе, неколико обимних књига, стотине следбеника… Али, онда, су постепено, један за другим, пали и у прах се претворили сви ти „докази“, одједном од њих није остало ништа. Шта се догодило? Болест, лудило, несрећа? Не, споља гледано није се догодило ништа. Душа је, напросто, престала да прихвата та површна питања и те површне одговоре. Одједном је постало јасно да сви ти докази не доказују ништа. Тржиште, капитал, додатна вредност… – шта они знају, шта они могу да кажу о људској души , о њеној вечитој неутољености, о тој неизбежној неумирујућој жеђи у крајњој дубини, у најскровитијим местима душе? И почео је повратак. Али не, то није био повратак неосвешћеној детињој вери, повратак детињству. Сергије Николајевич Булгаков је до краја свог живота остао научник, професор, филозоф, само су сада његове књиге почеле да објављују нешто друго, сада је његова надахнута реч загрмела о нечем другом, сасвим другом. У данашњој васкршњој радости сетио сам се њега, зато што нам он читавим својим животом, читавим својим искуством, боље од других, чини ми се, даје одговор на питање: како се вера и Бог могу доказати? Он је знао сву снагу и сву немоћ доказа и уверио се да Васкрс није у њима, није из њих. Ево, послушајмо његове речи изговорене на Васкрс, пред сам крај живота: „Када се отварају врата, ми улазимо у храм обасјан свећама, певајући радосну васкршњу химну, и наше срце преплављује радост, зато што је Христос васкрсао из мртвих. Тада се васкршње чудо догађа у нашим срцима. Ми видимо Христово васкрсење, `очистивши чула` видимо Христа `који блиста` и приступамо `Христу који излази из гроба као женику`. Тада, несвесни где се налазимо, иступамо из себе, а време се зауставља. У сијању белог васкршњег зрака гасе се све земаљске боје, и душа види само неприступну светлост васкрсења: `Сада се све испуни светлошћу, и небо и земља и дубине њене`. У васкршњој ноћи човеку се даје да унапред окуси живот Будућега Века, да ступи у Царство славе, у Царство Божије. Језик нашег света нема те речи да изрази откривење васкршње ноћи, ту радост савршену. Васкрс је Живот Вечни, у богопознању и богоопштењу, он је истина, мир и радост у Духу Светоме. Прва реч васкрслога Господа беше: `Радујте се`!“. Понављам, ово нису речи детета, наивног бића које још мало шта схвата. Ово су речи некога ко је већ прешао читав низ питања и одговора и доказа. И ове речи нису доказ, оне су светлост, сила и победа самог Васкрса у човеку. Зато у тој најсветлијој и најрадоснијој ноћи нема потреба било шта доказивати. Све што можемо је да читавом свету, свима и даљњима и ближњима, из пуноће те радости и тог знања објавимо: „Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе Христос“! о. Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 29. април 2022