Најава: Храм Светог Василија Острошког – Кованлук, 4-5. јун – СРЕДЊОВЕКОВНИ ДАНИ
Ибарске новости: Јереј Михајло Живковић, “Колиба и стари Ђорђе“
Када сам још као млад средњошколац – гимназијалац почео, све више и дубље, да се упознајем са лепотама наше Православне вере, неки моменти су на мене, мимо свега другога, остављали посебан траг. Свето Писмо, Житија Светих, надахнута дела Светог Владике Николаја, молитве, размишљања и много других ,,Богом-надахнутих“ тренутака остављали су неизбрисив траг на младој души. Мимо свега наведеног придодао бих и издвојио још нешто што је било једнако важно, можда чак и пресудно у мојој коначној одлуци да живот посветим служби Богу, а то су живи примери, живих људи који су својим животом сведочили о присуству живог Бога овде на земљи. Наш је народ одавнина познат као препун правих и истинских врлина; храброст, оданост, верност, честитост иморална чистота су само неке од бројних особина којима је наш народ познат и препознат као благочестив, христољубив и благоверан народ. Широм Србије и данас се могу пронаћи људи ,,великог духа“, којима није циљ да се истичу и препознају да се о њима говори и препричава већ само да живе свој скроман и миран живот, често далеко од људи и свакодневне ларме, обавеза, брига, оптерећености, стресова и свега што чини данашњи живот. Као дечак имао сам често прилику да из уста своје баке слушам приче о људима који су били стари у времену када је она била млада. Често су ми те приче и догађаји звучали нестварно. Сматрао сам (а то донекле сматрам и данас) да смо ми људи у данашњем времену неспособни за живот и подвиге које су они носили у своје време. Често би у тим причама било и прича о изненадним ,,Божијим интервенцијама“ и посетама духовних сила што је додатно убеђивало моју мисао да је у данашње време тако нешто немогуће. Све док ме једно сазнање није убедило да моје мисли не иду у правом смеру. То сазнање односило се на једног човека-старца у пензији по имену Ђорђе. Недалеко од манастира Жича где сам као дечак највише времена проводио у кући своје баке, налази се један засеок по имену Парлози. На том простору, а и шире, у не тако давној прошлости, живели су људи са својим породицама и као сви сељани обављали своје свакодневне послове, од којих су живели. Данас на тим просторима готово да више нема људи, а као траг о њиховом постојању остала је понека колиба и у њој стари сасуди, старе иконе и ручни алати који се више и не користе. Но ипак у једној колиби живео је до скоро један старац Ђорђе. Ђорђе је ту рођен, али није читав свој живот провео у њој. Завршио је школе, дуго година био и наставник математике у граду, да би своје пензијске дане по смрти своје супруге провео баш у поменутој колиби. Ђорђе или како смо га звали чича Ђоко, волео је миран и тих живот, није био оптерећен, није био стриктно организован, већ је радио оно што би га тог дана испуњавало. Повремено би, додуше не толико често, кроз само њему познат пут, одлазио у манастир на службу. Није пуно говорио али ову причу ми је ипак испричао. Наиме, док сам пролазио покрај његове колибе, он је застао са мном, премишљајући се, да ли да ми исприча оно што му се десило пре неколико ноћи или да то сачува за себе. Ипак, видећи моју радозналост, испричао је ту причу. „Пре неку ноћ“, поче он, „када је почело сунце да залази, спремао сам се на починак. Нисам још стигао да легнем, кад је, у тренутку, моју колибу обасјала јака светлост. Док сам схватио шта се догађа, појавила су се два човека веома пријатних лица и рекла ми: ,,Ђорђе ухвати нас за руке и пођи са нама“. Занимљиво је да се нисам уплашио тих лица, нешто ме је само по инерцији повукло да пођем са њима. Ухватио сам их за руке, и ми смо се великом брзином уздигли до у само небо. Стали смо пред једна велика врата која су се пред нама сама отворила, а иза њих видео сам мноштво људи како седе за столом и хране се. Један од оних људи који су ме довели, рекао ми је да народ који ту седи нема вина и да треба да им доспем, што сам и учинио. Било је међу тим људима и познатих мени и ја сам се осећао пријатно, док ми она два човека рекоше да је било довољно и да треба да се вратимо. Баш како смо отишли горе, тако смо се и вратили у моју колибу. Одлазећи, она два човека ми рекоше да ће доћи поново по мене, али да се други пут нећу враћати. „А ко сте ви“, стигох да их упитам. Тада ми рекоше, прво један, па други: ,,Ја сам архангел Михаило, а ја архангел Гаврило.“ Моје изненађење овим што чух је било велико, али сам тим речима и кристално јасном погледу чича Ђока одмах поверовао. Неко ће на ово одмахнути руком и рећи то је само прича. Но, историја наше вере сведочи о безбројним јављањима светитеља, анђела и арханђела, па и Саме Мајке Божије и Господа Христа. Вера није нешто несигурно, већ сусрет са Богом, премда, можда за нас слабе, још увек не лицем к лицу. Из времена званичног атеизма још увек је остао известан број људи који са подсмехом гледа на нашу веру у то да је могућ и да ће, већ у оквирима овога живота, десити сусрет са Богом. Ипак, наш Господ је обећао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“, а то значи да ће Господ доћи чистом срцу. Нек се подсмехује коме је то драго, али, познајући, сада већ покојног, чича Ђока, осећам да је он имао чисто и незлобиво срце и зато, верујем да ове речи нису умишљене. Вечан му покој у Царству Небеском. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 03. јун 2022. године
Слава Храма Св. цара Константина и царице Јелене у Пожеги
У петак 3. јуна 2022. Храм Св. Цара Константина и Јелене (Стара пожешка црква) осамдесет девети пут у својој историји обележио је своју славу. Молитвено обележавање храмовне славе започело је предпразничним богослужењем у навечерју Спасовдана, које је служио јереј Михајло Живковић уз саслуживање протојереја Божа Главоњића и протојереја Милорада Козодера уз свечану пратњу пожешке певнице сачињену од братства пожешке цркве и верног народа. На сам дан Светих Царева Константина и Јелене Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Милић Драговић старешина Цркве Светог Марка у Ужицу уз саслуживање протојереја Ђурице Гордића, пароха у Сан Франциску, протојереја-ставрофора Дмитра Луковића, пензионисаног пожешког пароха, протојереја Небојше Дабића, пароха чачанског, протојереја Владимира Васиљевића, старешине Цркве у Бајиној Башти, протонамесника Владимира Кораћа, старешине цркве у Севојну, протонамесника Дарка Нестровића, пароха ариљског, јереја Милана Стефановића, старешине цркве у Гучи, јереја Рада Марића, старешине цркве у Лучанима. Литургији је присуствовао архимандрит Давид (Васиљевић) као и монахиње сестринства манастира Никоље у Овчару и Каблару, као и парох трешњевички јереј Саша Предовић. Литургији су присуствовали и представници општине, јавних установа, војске и полиције. При крају Свете Литургије приступило се литији око храма са молитвеним застајањем и читањем одломака из Светог Јеванђеља. Након резања славског колача присутним свештеницима и верном народу надахнутом беседом обратио се протојереј Милић Драговић најпре честитајући славу мештанима Пожеге и рекавши да у овом свету доминира страдање и тескоба и да живот не би имао никаквог смисла да у њега није дошао сам Спаситељ и извршио домострој спасења за нас. -И Свети цареви Константин и Јелена живели су у времену у ком су хришћани страдали и то од самих царева, али су они ипак успели да препознају знак крста као знак победе. Христос, друго Лице Свете Тројице, победио је смрт својом смрћу и Васкрсењем и Он је нешто потпуно ново под сунцем, наша једина нада у свету – долини плача у којем страдања, болести, патња постоје и увек ће постојати. Наше је да носимо свој крст у овом свету и да верујемо да ћемо једнога дана бити баш код Бога који ће нас препознати као своје, рекао је о. Милић. По свршетку Свете Литургије уследио је пригодан програм у порти цркве у ком су учествовали хор и рецитаторска секција ученици пожешке Гимназије, потом и фолклорни ансамбл ,,Разиграно коло“ – Пожега и млади гуслар Бранимир Сретеновић из удружења за очување гусала – Ужице. У име пожешке цркве старешина Божо Главоњић наградио је ученике који су ове године учествовали на конкурсу који је расписала црква на тему ,,Цар Константин и победа хришћана.“ Награђено је и специјално одељење ОШ ,,Петар Лековић“ као и спортиста тенисер Никша Арсић из Пожеге. Празнично расположење и свечана трпеза била је постављена у црквеној сали коју су овом приликом са љубављу припремили више домаћина са својим породицама уз помоћ пожешког свештенства. Јереј Михајло Живковић
Свети цар Константин и царица Јелена – храмовна слава у Ивањици
На дан Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене, црква у Ивањици подигнута од народа још 1836. године, овогодишњу храмовну славу прославила је нарочито украшена уређеном портом са многоврсним цвећем и проширеним и улепшаним објектом црквене продавнице. Прослава храмовне славе у Ивањици почела је литургијским сабрањем у 8 часова. Началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман овчарско-кабларског Манастира Вазнесење, а саслуживали су парох придворички протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј Небојша Вишњић, јереј Душан Тодорић и ђакон Тихомир Костић. Благољепију Литургије нарочито је допринело умилно појање сестара из Манастира Ковиље. У беседи упућеној верном народу након читања Светог Јеванђеља, архимандрит Тимотеј осврнуо се на потрагу Свете царице Јелене за крстом Господњим као сведочанство да, ако желимо да будемо христолики и ходамо стопама Христовим, онда и Христов крст треба да је присутан у нашем свакидашњем животу. На крају Литургије молитвено су освештани и пресечени славски колачи. Ове године домаћини славе су били свештенство Цркве Светих цара Константина и царице Јелене за чије здравље и здравље њихових породица се народ молио Господу, као и за здравље и напредак будућих свечара из Ивањице који су примили део колача. Свечаној трпези љубави у уређеној сали парохијског дома која је уследила као наставак литургијског сабрања присуствовали су и многи угледни чланови друштва ивањичког округа. У име свештенства ивањичке цркве, старешина храма протојереј Ненад Бајић се пригодним речима захвалио свима, а нарочито архимандриту Тимотеју и монахињама Манастира Ковиље, као и председнику Општине Ивањица Момчилу Митровићу. Ђакон Тихомир Костић
Вазнесење Господње – храмовна слава Манастира Жиче
На празник Вазнесења Господњег, храмовну славе Манастира Жиче, Његово Преосвештенство Епископ жички г.г Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој светињи, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића) и Јакова (Лазовића), Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, протојереја-ставрофора Милојка Дробњака, Архијерејског намесника жичког Саше Ковачевића, протојерејȃ Радоја Санда, Миломира Радића, Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, јереја Владана Вуковића, као и ђакона Стефана Симића. У својој беседи, Преосвећени је подсетио на значај данашњег празника. – Својим страдањем и преславним Васкрсењем Христос није учинио све што је било потребно да се доврши сав домострој спасења док није Својим Вазнесењем на небо, вазнео људску природу и поставио је са десне стране Бога Оца, а потом и послао Утешитеља Духа Светог Који је утврдио Цркву. Али, неће сви сести са десне стране, већ они који се труде да чувањем заповести Божјих, потврде своју љубав према Њему. Зато, док имамо времена, држимо заповести Божје јер њиховим чувањем усељава се у нас Дух Божји, ум Божји, тако да не живимо више ми, већ Дух Божји живи у нама и усавршава нас, да растемо у меру раста Божјега, рекао је Владика. На крају је Преосвећени пожелео свима сабранима да нам Господ Својим Васкрсењем и Вазнесењем подари силу да славимо Оца и Сина и Духа Светог кроз све време и сву вечност. Након Свете Литургије, освештани су славски колач и жито, а за све који су се окупили да прославе храмовну славу Манастира Жиче, припремљена је трпеза љубави. Сестринство манастира
Слава храма у Драгојевцу
На десној обали Моравице, у некадашњем драгачевском срезу, смештена су ариљска села Вирово, Церова, Драгојевац и Миросаљци. На дан Вазнесења Господњег, обележили су своју храмовну славу. Домаћин, прота Првослав Буквић, дочекао је госте, проту Стевић Драгана, намесника пожешко-ариљског, који је служио Свету Литургију, проту Спасојевић Милоша, умировљеног пароха ариљског, и остале госте из светоахилијевског храма. После крсног входа око храма и освећења славског приноса, народу се обратио прота Драган, тумачећи Јеванђеље и подсећајући нас да је Господ обећао излити Духа Светога на сваку твар, али и на речи анђела да ће Господ Исус Христос опет доћи у свет, али не да прими жртву за све, већ да нам буде праведни судија. Похвалио је и неуморни рад оца Првослава на живописању храма и изградњи палионице свећа. Уз трпезу љубави коју су спремили домаћини из Миросаљаца, настављено је славље, са вером и надом да ћемо се догодине састати опет у радости и у већем броју. Протонамесник Дарко Несторовић
Освећење звона на новом храму у Лучанима
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина дана 31. маја 2022. године у Лучанима је извршено освећење звона Храма Успења Пресвете Богородице, у присуству великог броја свештенства и верног народа. Освећење су извршили архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, игуман Манастира Вазнесење архимандрит Тимотеј (Миливојевић), парох лучански у пензији протојереј-ставрофор Милисав Вујовић, парох ариљски протојереј Мирчета Крупниковић, парох горачићки протонамесник Горан Јанковић, парох пожешки и старешина храма у Пожеги протојереј Божо Главоњић, парох лучански и старешина храма Спаљивања моштију Светог Саве у Лучанима јереј Раде Марић, парох лучански јереј Мирослав Миленковић и парох вички јереј Немања Матејић. На крају Светог обреда, присутнима се обратио архијерејски намесник, преневши благослов и поздраве Његовог Преосвештенства Епископа Јустина. Потом је нагласио значај постављења и освећења звона за нови храм и за све мештане Лучана, посебно с обзиром на то да су црквена звона одувек била позив на молитвена окупљања, пре свега на Свету Литургију. Апеловао је на верни народ да се редовно одазива позиву на приступање Светој Чаши, негујући притом дух литургијског заједништва. Звона у новом храму, који је у процесу изградње, први пут ће се огласити у недељу, 5. јуна, када ће бити организована литија. Након освећења, уприличен је пригодан ручак за све присутне. Дарко Стевановић, вероучитељ
Лист Храм бр. 80: Обожење као циљ човековог живота, Архимандрит Георгије (Капсанис)
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Годачици
На обронцима Гледићких планина, као бисер скривен у лепоти сеоског пејзажа, налази се Црква Успења Пресвете Богородице у Годачици. Њену лепоту милује Гледићка река и преноси звук звона, која сабирају мештане Годачице и околине још од 1875. године. И овога јутра када Света Православна Црква обележава недељу шесту од Васкрсења Господњега – Недељу Слепога, а прославља свете богоугоднике Преподобну Теодору, Светог свештеномученика Теодора Вршачког, Светог мученика Вукашина, Светог Викентија и Свете мученике сурдуличке, црквена звона су се огласила да најаве долазак Епископа жичкога Јустина. Мештани су дочекали свога Архијереја да заједно са њим једнодушно уздигну молитву ка Престолу Творца. Епископу жичком су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј Часлав Јовановић старешина храма у Врњачкој Бањи, јереји Слободан Глишовић и Ненад Јаковљевић, ђакони Стефан Симић и Синиша Јовановић. Литургиjско сабрање је увеличано појањем протопсалта Ивана Трајковића. Беседећи на јеванђелски одељак о исцељењу слепог, Епископ Јустин нам је скренуо пажњу на речи Господње „док сам у свету Светлост сам свету“ (Јн 9, 5), постављајући те стихове у центар размишљања да је Христос светлост наших живота. Он није лечио само тело, већ и душу, приводећи људе од греховног мрака ка светлости истине. Међутим, како је Епископ приметио не радују се сви спасоносном делу Христовом, јер више вреднују закон и стављају га изнад човека, док нам Христос доноси закон љубави. У току литургиjског сабрања у чин презвитера је рукоположен ђакон врњачки Синиша Јовановић. Након литургијског сабрања уприличена је трпеза љубави од стране гостољубивих домаћина. Том приликом, присутнима се обратио отац Ненад Јаковљевић парох у Годачици речима добродошлице Епископу и свим гостима, истичући да је свака посета Архијереја једној црквеној заједници, велики догађај и пројава љубави на делу. Јереј Синиша Јовановић
Исповест свештенства Архијерејског намесништва таковског
У понедељак 30. маја 2022. године када наша Света Црква прославља успомену на Светог апостола Андроника и Свету Јунију, свештеници таковског намесништва сабрали су се у Храму Светог Вазнесења Господњег у Прањанима, где је одржан братски састанак и исповест намесништва. Црква Вазнесења Господњег у Прањанима, подигнута је 1903. године поред старије цркве брвнаре. Посвећена је великом празнику Вазнесења Христовог – Спасовдан, који се слави у 40. дан након Васкрса. Поред храма, налази се црква брвнара подигнута 1827. године на месту старије цркве брвнаре посвећене Светом Николи, освећене 1724. године. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја, која је под заштитом Завода за заштиту споменика и културе Краљево. Света Тајна Исповести се вршила у цркви брвнари, а исповедник је био јеромонах Орсисије (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тројице на падинама планине Овчар. По традицији, након исповести, служена је Света Литургија, којом је началствовао Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем уз саслуживање протонамесника Божидара Бована, јереја Владимира Воштића, јереја Часлава Филиповића, јереја Александра Пејовића и ђакона Миладина Милуновића. По причешћивању Светим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, присутнима се беседом обратио протојереј Драган Ђорем. У својој надахнутој беседи о. Драган се на првом месту захвалио духовнику о. Орсисију на уложеном труду и љубави, као и поукама којима свесрдно помаже и поучава свештенство. Такође, говорио је о значају Свете Тајне исповести, те важности Свете Тајне Причешћа. Након Свете Литургије приступило се трпези љубави коју је са великим трудом припремио о. Војислав Рисимић, парох прањански. За време ручка присутнима се обратио Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, који је присутнима упутио слово поуке ставивши акценат на значај оваквих братских састанака и братског служења Свете Литургије. Похвалио је свештенство на свесрдном труду и љубави који улажу у својим парохијама, али и указао својим саветима како да унапреде своје поверене им парохије. Отац Драган се још једном захвалио о. Орсисију на труду и молитви као и домаћину на указаном гостопримству. Ђакон Миладин Милуновић
Најава: Храм Светог Василија Острошког – Кованлук, 4-5. јун – СРЕДЊОВЕКОВНИ ДАНИ
Ибарске новости: Јереј Михајло Живковић, “Колиба и стари Ђорђе“
Када сам још као млад средњошколац – гимназијалац почео, све више и дубље, да се упознајем са лепотама наше Православне вере, неки моменти су на мене, мимо свега другога, остављали посебан траг. Свето Писмо, Житија Светих, надахнута дела Светог Владике Николаја, молитве, размишљања и много других ,,Богом-надахнутих“ тренутака остављали су неизбрисив траг на младој души. Мимо свега наведеног придодао бих и издвојио још нешто што је било једнако важно, можда чак и пресудно у мојој коначној одлуци да живот посветим служби Богу, а то су живи примери, живих људи који су својим животом сведочили о присуству живог Бога овде на земљи. Наш је народ одавнина познат као препун правих и истинских врлина; храброст, оданост, верност, честитост иморална чистота су само неке од бројних особина којима је наш народ познат и препознат као благочестив, христољубив и благоверан народ. Широм Србије и данас се могу пронаћи људи ,,великог духа“, којима није циљ да се истичу и препознају да се о њима говори и препричава већ само да живе свој скроман и миран живот, често далеко од људи и свакодневне ларме, обавеза, брига, оптерећености, стресова и свега што чини данашњи живот. Као дечак имао сам често прилику да из уста своје баке слушам приче о људима који су били стари у времену када је она била млада. Често су ми те приче и догађаји звучали нестварно. Сматрао сам (а то донекле сматрам и данас) да смо ми људи у данашњем времену неспособни за живот и подвиге које су они носили у своје време. Често би у тим причама било и прича о изненадним ,,Божијим интервенцијама“ и посетама духовних сила што је додатно убеђивало моју мисао да је у данашње време тако нешто немогуће. Све док ме једно сазнање није убедило да моје мисли не иду у правом смеру. То сазнање односило се на једног човека-старца у пензији по имену Ђорђе. Недалеко од манастира Жича где сам као дечак највише времена проводио у кући своје баке, налази се један засеок по имену Парлози. На том простору, а и шире, у не тако давној прошлости, живели су људи са својим породицама и као сви сељани обављали своје свакодневне послове, од којих су живели. Данас на тим просторима готово да више нема људи, а као траг о њиховом постојању остала је понека колиба и у њој стари сасуди, старе иконе и ручни алати који се више и не користе. Но ипак у једној колиби живео је до скоро један старац Ђорђе. Ђорђе је ту рођен, али није читав свој живот провео у њој. Завршио је школе, дуго година био и наставник математике у граду, да би своје пензијске дане по смрти своје супруге провео баш у поменутој колиби. Ђорђе или како смо га звали чича Ђоко, волео је миран и тих живот, није био оптерећен, није био стриктно организован, већ је радио оно што би га тог дана испуњавало. Повремено би, додуше не толико често, кроз само њему познат пут, одлазио у манастир на службу. Није пуно говорио али ову причу ми је ипак испричао. Наиме, док сам пролазио покрај његове колибе, он је застао са мном, премишљајући се, да ли да ми исприча оно што му се десило пре неколико ноћи или да то сачува за себе. Ипак, видећи моју радозналост, испричао је ту причу. „Пре неку ноћ“, поче он, „када је почело сунце да залази, спремао сам се на починак. Нисам још стигао да легнем, кад је, у тренутку, моју колибу обасјала јака светлост. Док сам схватио шта се догађа, појавила су се два човека веома пријатних лица и рекла ми: ,,Ђорђе ухвати нас за руке и пођи са нама“. Занимљиво је да се нисам уплашио тих лица, нешто ме је само по инерцији повукло да пођем са њима. Ухватио сам их за руке, и ми смо се великом брзином уздигли до у само небо. Стали смо пред једна велика врата која су се пред нама сама отворила, а иза њих видео сам мноштво људи како седе за столом и хране се. Један од оних људи који су ме довели, рекао ми је да народ који ту седи нема вина и да треба да им доспем, што сам и учинио. Било је међу тим људима и познатих мени и ја сам се осећао пријатно, док ми она два човека рекоше да је било довољно и да треба да се вратимо. Баш како смо отишли горе, тако смо се и вратили у моју колибу. Одлазећи, она два човека ми рекоше да ће доћи поново по мене, али да се други пут нећу враћати. „А ко сте ви“, стигох да их упитам. Тада ми рекоше, прво један, па други: ,,Ја сам архангел Михаило, а ја архангел Гаврило.“ Моје изненађење овим што чух је било велико, али сам тим речима и кристално јасном погледу чича Ђока одмах поверовао. Неко ће на ово одмахнути руком и рећи то је само прича. Но, историја наше вере сведочи о безбројним јављањима светитеља, анђела и арханђела, па и Саме Мајке Божије и Господа Христа. Вера није нешто несигурно, већ сусрет са Богом, премда, можда за нас слабе, још увек не лицем к лицу. Из времена званичног атеизма још увек је остао известан број људи који са подсмехом гледа на нашу веру у то да је могућ и да ће, већ у оквирима овога живота, десити сусрет са Богом. Ипак, наш Господ је обећао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“, а то значи да ће Господ доћи чистом срцу. Нек се подсмехује коме је то драго, али, познајући, сада већ покојног, чича Ђока, осећам да је он имао чисто и незлобиво срце и зато, верујем да ове речи нису умишљене. Вечан му покој у Царству Небеском. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 03. јун 2022. године
Слава Храма Св. цара Константина и царице Јелене у Пожеги
У петак 3. јуна 2022. Храм Св. Цара Константина и Јелене (Стара пожешка црква) осамдесет девети пут у својој историји обележио је своју славу. Молитвено обележавање храмовне славе започело је предпразничним богослужењем у навечерју Спасовдана, које је служио јереј Михајло Живковић уз саслуживање протојереја Божа Главоњића и протојереја Милорада Козодера уз свечану пратњу пожешке певнице сачињену од братства пожешке цркве и верног народа. На сам дан Светих Царева Константина и Јелене Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Милић Драговић старешина Цркве Светог Марка у Ужицу уз саслуживање протојереја Ђурице Гордића, пароха у Сан Франциску, протојереја-ставрофора Дмитра Луковића, пензионисаног пожешког пароха, протојереја Небојше Дабића, пароха чачанског, протојереја Владимира Васиљевића, старешине Цркве у Бајиној Башти, протонамесника Владимира Кораћа, старешине цркве у Севојну, протонамесника Дарка Нестровића, пароха ариљског, јереја Милана Стефановића, старешине цркве у Гучи, јереја Рада Марића, старешине цркве у Лучанима. Литургији је присуствовао архимандрит Давид (Васиљевић) као и монахиње сестринства манастира Никоље у Овчару и Каблару, као и парох трешњевички јереј Саша Предовић. Литургији су присуствовали и представници општине, јавних установа, војске и полиције. При крају Свете Литургије приступило се литији око храма са молитвеним застајањем и читањем одломака из Светог Јеванђеља. Након резања славског колача присутним свештеницима и верном народу надахнутом беседом обратио се протојереј Милић Драговић најпре честитајући славу мештанима Пожеге и рекавши да у овом свету доминира страдање и тескоба и да живот не би имао никаквог смисла да у њега није дошао сам Спаситељ и извршио домострој спасења за нас. -И Свети цареви Константин и Јелена живели су у времену у ком су хришћани страдали и то од самих царева, али су они ипак успели да препознају знак крста као знак победе. Христос, друго Лице Свете Тројице, победио је смрт својом смрћу и Васкрсењем и Он је нешто потпуно ново под сунцем, наша једина нада у свету – долини плача у којем страдања, болести, патња постоје и увек ће постојати. Наше је да носимо свој крст у овом свету и да верујемо да ћемо једнога дана бити баш код Бога који ће нас препознати као своје, рекао је о. Милић. По свршетку Свете Литургије уследио је пригодан програм у порти цркве у ком су учествовали хор и рецитаторска секција ученици пожешке Гимназије, потом и фолклорни ансамбл ,,Разиграно коло“ – Пожега и млади гуслар Бранимир Сретеновић из удружења за очување гусала – Ужице. У име пожешке цркве старешина Божо Главоњић наградио је ученике који су ове године учествовали на конкурсу који је расписала црква на тему ,,Цар Константин и победа хришћана.“ Награђено је и специјално одељење ОШ ,,Петар Лековић“ као и спортиста тенисер Никша Арсић из Пожеге. Празнично расположење и свечана трпеза била је постављена у црквеној сали коју су овом приликом са љубављу припремили више домаћина са својим породицама уз помоћ пожешког свештенства. Јереј Михајло Живковић
Свети цар Константин и царица Јелена – храмовна слава у Ивањици
На дан Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене, црква у Ивањици подигнута од народа још 1836. године, овогодишњу храмовну славу прославила је нарочито украшена уређеном портом са многоврсним цвећем и проширеним и улепшаним објектом црквене продавнице. Прослава храмовне славе у Ивањици почела је литургијским сабрањем у 8 часова. Началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман овчарско-кабларског Манастира Вазнесење, а саслуживали су парох придворички протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј Небојша Вишњић, јереј Душан Тодорић и ђакон Тихомир Костић. Благољепију Литургије нарочито је допринело умилно појање сестара из Манастира Ковиље. У беседи упућеној верном народу након читања Светог Јеванђеља, архимандрит Тимотеј осврнуо се на потрагу Свете царице Јелене за крстом Господњим као сведочанство да, ако желимо да будемо христолики и ходамо стопама Христовим, онда и Христов крст треба да је присутан у нашем свакидашњем животу. На крају Литургије молитвено су освештани и пресечени славски колачи. Ове године домаћини славе су били свештенство Цркве Светих цара Константина и царице Јелене за чије здравље и здравље њихових породица се народ молио Господу, као и за здравље и напредак будућих свечара из Ивањице који су примили део колача. Свечаној трпези љубави у уређеној сали парохијског дома која је уследила као наставак литургијског сабрања присуствовали су и многи угледни чланови друштва ивањичког округа. У име свештенства ивањичке цркве, старешина храма протојереј Ненад Бајић се пригодним речима захвалио свима, а нарочито архимандриту Тимотеју и монахињама Манастира Ковиље, као и председнику Општине Ивањица Момчилу Митровићу. Ђакон Тихомир Костић
Вазнесење Господње – храмовна слава Манастира Жиче
На празник Вазнесења Господњег, храмовну славе Манастира Жиче, Његово Преосвештенство Епископ жички г.г Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој светињи, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића) и Јакова (Лазовића), Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, протојереја-ставрофора Милојка Дробњака, Архијерејског намесника жичког Саше Ковачевића, протојерејȃ Радоја Санда, Миломира Радића, Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, јереја Владана Вуковића, као и ђакона Стефана Симића. У својој беседи, Преосвећени је подсетио на значај данашњег празника. – Својим страдањем и преславним Васкрсењем Христос није учинио све што је било потребно да се доврши сав домострој спасења док није Својим Вазнесењем на небо, вазнео људску природу и поставио је са десне стране Бога Оца, а потом и послао Утешитеља Духа Светог Који је утврдио Цркву. Али, неће сви сести са десне стране, већ они који се труде да чувањем заповести Божјих, потврде своју љубав према Њему. Зато, док имамо времена, држимо заповести Божје јер њиховим чувањем усељава се у нас Дух Божји, ум Божји, тако да не живимо више ми, већ Дух Божји живи у нама и усавршава нас, да растемо у меру раста Божјега, рекао је Владика. На крају је Преосвећени пожелео свима сабранима да нам Господ Својим Васкрсењем и Вазнесењем подари силу да славимо Оца и Сина и Духа Светог кроз све време и сву вечност. Након Свете Литургије, освештани су славски колач и жито, а за све који су се окупили да прославе храмовну славу Манастира Жиче, припремљена је трпеза љубави. Сестринство манастира
Слава храма у Драгојевцу
На десној обали Моравице, у некадашњем драгачевском срезу, смештена су ариљска села Вирово, Церова, Драгојевац и Миросаљци. На дан Вазнесења Господњег, обележили су своју храмовну славу. Домаћин, прота Првослав Буквић, дочекао је госте, проту Стевић Драгана, намесника пожешко-ариљског, који је служио Свету Литургију, проту Спасојевић Милоша, умировљеног пароха ариљског, и остале госте из светоахилијевског храма. После крсног входа око храма и освећења славског приноса, народу се обратио прота Драган, тумачећи Јеванђеље и подсећајући нас да је Господ обећао излити Духа Светога на сваку твар, али и на речи анђела да ће Господ Исус Христос опет доћи у свет, али не да прими жртву за све, већ да нам буде праведни судија. Похвалио је и неуморни рад оца Првослава на живописању храма и изградњи палионице свећа. Уз трпезу љубави коју су спремили домаћини из Миросаљаца, настављено је славље, са вером и надом да ћемо се догодине састати опет у радости и у већем броју. Протонамесник Дарко Несторовић
Освећење звона на новом храму у Лучанима
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина дана 31. маја 2022. године у Лучанима је извршено освећење звона Храма Успења Пресвете Богородице, у присуству великог броја свештенства и верног народа. Освећење су извршили архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, игуман Манастира Вазнесење архимандрит Тимотеј (Миливојевић), парох лучански у пензији протојереј-ставрофор Милисав Вујовић, парох ариљски протојереј Мирчета Крупниковић, парох горачићки протонамесник Горан Јанковић, парох пожешки и старешина храма у Пожеги протојереј Божо Главоњић, парох лучански и старешина храма Спаљивања моштију Светог Саве у Лучанима јереј Раде Марић, парох лучански јереј Мирослав Миленковић и парох вички јереј Немања Матејић. На крају Светог обреда, присутнима се обратио архијерејски намесник, преневши благослов и поздраве Његовог Преосвештенства Епископа Јустина. Потом је нагласио значај постављења и освећења звона за нови храм и за све мештане Лучана, посебно с обзиром на то да су црквена звона одувек била позив на молитвена окупљања, пре свега на Свету Литургију. Апеловао је на верни народ да се редовно одазива позиву на приступање Светој Чаши, негујући притом дух литургијског заједништва. Звона у новом храму, који је у процесу изградње, први пут ће се огласити у недељу, 5. јуна, када ће бити организована литија. Након освећења, уприличен је пригодан ручак за све присутне. Дарко Стевановић, вероучитељ
Лист Храм бр. 80: Обожење као циљ човековог живота, Архимандрит Георгије (Капсанис)
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Годачици
На обронцима Гледићких планина, као бисер скривен у лепоти сеоског пејзажа, налази се Црква Успења Пресвете Богородице у Годачици. Њену лепоту милује Гледићка река и преноси звук звона, која сабирају мештане Годачице и околине још од 1875. године. И овога јутра када Света Православна Црква обележава недељу шесту од Васкрсења Господњега – Недељу Слепога, а прославља свете богоугоднике Преподобну Теодору, Светог свештеномученика Теодора Вршачког, Светог мученика Вукашина, Светог Викентија и Свете мученике сурдуличке, црквена звона су се огласила да најаве долазак Епископа жичкога Јустина. Мештани су дочекали свога Архијереја да заједно са њим једнодушно уздигну молитву ка Престолу Творца. Епископу жичком су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј Часлав Јовановић старешина храма у Врњачкој Бањи, јереји Слободан Глишовић и Ненад Јаковљевић, ђакони Стефан Симић и Синиша Јовановић. Литургиjско сабрање је увеличано појањем протопсалта Ивана Трајковића. Беседећи на јеванђелски одељак о исцељењу слепог, Епископ Јустин нам је скренуо пажњу на речи Господње „док сам у свету Светлост сам свету“ (Јн 9, 5), постављајући те стихове у центар размишљања да је Христос светлост наших живота. Он није лечио само тело, већ и душу, приводећи људе од греховног мрака ка светлости истине. Међутим, како је Епископ приметио не радују се сви спасоносном делу Христовом, јер више вреднују закон и стављају га изнад човека, док нам Христос доноси закон љубави. У току литургиjског сабрања у чин презвитера је рукоположен ђакон врњачки Синиша Јовановић. Након литургијског сабрања уприличена је трпеза љубави од стране гостољубивих домаћина. Том приликом, присутнима се обратио отац Ненад Јаковљевић парох у Годачици речима добродошлице Епископу и свим гостима, истичући да је свака посета Архијереја једној црквеној заједници, велики догађај и пројава љубави на делу. Јереј Синиша Јовановић
Исповест свештенства Архијерејског намесништва таковског
У понедељак 30. маја 2022. године када наша Света Црква прославља успомену на Светог апостола Андроника и Свету Јунију, свештеници таковског намесништва сабрали су се у Храму Светог Вазнесења Господњег у Прањанима, где је одржан братски састанак и исповест намесништва. Црква Вазнесења Господњег у Прањанима, подигнута је 1903. године поред старије цркве брвнаре. Посвећена је великом празнику Вазнесења Христовог – Спасовдан, који се слави у 40. дан након Васкрса. Поред храма, налази се црква брвнара подигнута 1827. године на месту старије цркве брвнаре посвећене Светом Николи, освећене 1724. године. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја, која је под заштитом Завода за заштиту споменика и културе Краљево. Света Тајна Исповести се вршила у цркви брвнари, а исповедник је био јеромонах Орсисије (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тројице на падинама планине Овчар. По традицији, након исповести, служена је Света Литургија, којом је началствовао Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем уз саслуживање протонамесника Божидара Бована, јереја Владимира Воштића, јереја Часлава Филиповића, јереја Александра Пејовића и ђакона Миладина Милуновића. По причешћивању Светим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, присутнима се беседом обратио протојереј Драган Ђорем. У својој надахнутој беседи о. Драган се на првом месту захвалио духовнику о. Орсисију на уложеном труду и љубави, као и поукама којима свесрдно помаже и поучава свештенство. Такође, говорио је о значају Свете Тајне исповести, те важности Свете Тајне Причешћа. Након Свете Литургије приступило се трпези љубави коју је са великим трудом припремио о. Војислав Рисимић, парох прањански. За време ручка присутнима се обратио Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, који је присутнима упутио слово поуке ставивши акценат на значај оваквих братских састанака и братског служења Свете Литургије. Похвалио је свештенство на свесрдном труду и љубави који улажу у својим парохијама, али и указао својим саветима како да унапреде своје поверене им парохије. Отац Драган се још једном захвалио о. Орсисију на труду и молитви као и домаћину на указаном гостопримству. Ђакон Миладин Милуновић