Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У трећој недељи по Духовима, када наша Света Црква прославља угоднике Божије Светог свештеномученика Методија и преподобног Наума Охридског, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у катедралном Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали: секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протонамесник Дејан Марковић, ђакони Стефан Милошевски и Стефан Симић. Хор Храма Светог Саве је својим велелепним појањем улепшао жртвено-молитвени принос Господу. Епископ Јустин се након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља обратио литургијској заједници у својој надахнутој беседи коју преносимо у целости: Братство храма
Из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022)
Обавештавамо читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часописа Епархије жичке. На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Лист Храм бр. 81: Пост – здравље душе и тела, Свети Игњатије (Брјанчанинов)
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Поверење у Господа“
Пре неколико дана сам уснио сан, који се, као што то снови умеју да буду, претворио у праву правцату авантуру. У сну као нас неколико другара се налазимо у некаквом нацистичком логору, у коме се, као и у свим логорима тог типа, врше стрељања и убијања затвореника. Да не дужим, након врло смело осмишљеног плана успели смо да преваримо стражаре и да побегнемо спасавши своје главе. Утом сам се пробудио сећајући се готово свих детаља маштовитог бекства. И, док сам, онако бунован, у полусну, размишљао о свему кроз шта сам „прошао“, увидео сам болну позадину овог сна. Премда је све било врло занимљиво и пуно адреналина ипак сам, присећајући се извесних кључних момената бекства, увидео како ни у једном трену читаве радње сна нисам имао утисак присуства Божијег са мном – бежали смо сами осмисливши начин како да неопажени доспемо до теретног воза (који се незнано откуда створио у оквиру самог логора), али ни једног трена се нисам присетио Господа и нисам му се обратио за помоћ; никаквог спомена Господа, као да сам сасвим сам у овоме свету. Јесмо успели да побегнемо, али сам осећао како је бескрајно тужно ходити кроз овај живот без Бога (као што сам ја чинио кроз позорницу сна); срећом је то био само сан. Јер, ако не би било Господа у нашим животима онда смо сасвим препуштени „слепом“ случају, и, ако се погоди да је тај случај неповољан по нас, онда за нас нема никакве утехе. На крају крајева, ако нема Бога који очински брине о нама, онда је бесмислено бежати из било каквог логора, јер би читав живот био попут логора, тужан, без милости, без наде, без утехе. Како се уопште може живети без Бога? О томе је још велики Његош сведочио оним снажним речима из Горског Вијенца: „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“. Заиста, овај од Бога отпали свет је, чак и за оне који су тирани, тиранин! Живети у „тиранији“ палости и греха без Бога је живот у истом онаквом логору из мога сна. Па и бежали из тог логора, ако смо препуштени самима себи, пред стихијама које су силне и које нас могу витлати тамо и амо, је мука и бол без утехе и без самилости. Наше снаге су премале да бисмо се могли носити са свим оним што носи палост наших бића… У томе је велико преимућство хришћанског поимања живота. Оно сведочи Наду. Суштина хришћанске вере је у сведочењу да Бог толико заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао да сваки који верује има живот Вечни. Она сведочи да нисмо сами, и да нисмо препуштени „случајним“ стихијама палости, већ, штавише, да нас Бог воли љубављу која се никаквим кантарима измерити не може. Колики је ово животни темељ, то многу знати само они који су осетили бол остављености, тј. бол препуштености самоме себи! У том смислу, хришћанска вера је Утеха, знак да нисмо остављени и препуштени палости, јер Бог брине о нама и помаже нам да бродимо немирним водама овог живота. Сваки од нас хришћана је сведок овоме (понављам: сваки) и сваки из свога живота може посведочити случајеве када је Бог непосредно и директно показао своје очинско поступање према нама. Отуда хришћанин, чак и када се налази у логору, осећа и види да живот има смисла, и милости и љубави, јер има поверења у љубав Божију. Поверење у Господа је извор наше снаге и надахнућа! Поверење у доброту Божију је попут некакве светлости која обасјава мрак живота у палости. И зато ми, исто тако, са једнаким правом, осим оних Његошевих речи, можемо певати и о томе како је овај свет Божији свет и свет у коме се од земље до неба распростире Милост Божија. И, на самом крају, можда се некоме учинило чудним то што је код мене, од читавог сна остао само утисак како је тужно не присетити се Бога. Али, то је моје хришћанско дубоко уверење, тужно је не присетити се Бога који нас свакодневно обасипа Својом благошћу. Треба бити и благодаран када већ видимо толику незаслужену љубав… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 01. јул 2022. године
Видовдан у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу
Црква Светог кнеза Лазара на Љубићу прославила је своју храмовну славу, Видован. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Душан Ћурчић, старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете Марине у Атеници, јереј Никола Вукобрат, старешина Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. Са верним народом, Светој Литургији је присуствовао градоначелник Чачка Милун Тодоровић са представницима полиције и војске. Епископ Јустин је у својој беседи истакао значај Видовдана као великог дана за нас православне Србе, јер је на Косову пољу 1389. године кнез Лазар са својим војсковођама кренуо у одбрану отаџбине, имена, вере, народа, деце, нејачи. Према Епископовим речима: -Ми смо небеско добили, јер ми живимо за небеско, ми живимо на земљи, и земљом ходимо, мислећи и припремајући се само за небеско. Као што је рекао Свети кнез Лазар: Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека. Тиме су постављени темељи Косовског завета. Празник Видовдан представља важан празник за многострадални српски народ. Страдање кнеза Лазара и српских војника представља синоним за отпор туђину, неговање патриотизма, витештва и херојства. Праћењем Христовог пута и прихватањем венца мучеништва, Свети кнез Лазар оставио је завештање српском народу, које отплаћујемо љубављу, вером и бригом за своје ближње. Након Свете Литургије одржан је молитвени помен страдалим српским војницима. После сечења славског колача, верници су се сабрали на трпези љубави, током које се присутнима обратио јереј Бојан Сујић. Он је заблагодарио Епископу Јустину и сабраном народу, пожелевши свима добродошлицу. Вероучитељ Марко Милошевић
Видовдан – храмовна слава у Матарушкој Бањи
Црквена заједница у Матарушкој Бањи је свечано прославила храмовну славу, Светог великомученика кнеза Лазара и косовске мученике и новомученике. Свету Литургију, на којој се сабрало мноштво народа, служио је Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, а саслуживали су: протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, протојереј Жарко Барац, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Мирољуб Попадић, протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протођакон Милутин Балтић. После освећења славског колача и жита, сабранима се обратио пригодном празничном беседом Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, честитајући празник и наглашавајући значај данашњег празника за наш српски народ. Видовдан нас увек ставља пред питање избора у животу. Свети кнез Лазар и косовски мученици и јунаци су направили прави избор, изабрали су прави пут и на тај начин оставили нама у завештање да се опомињемо њиховог светлог примера и избора вечних и непролазних вредности. Све земаљско је краткотрајно и пропадљиво. На нама је света обавеза да чувамо опредељење за Христа и Његову истину. Потом је у трпезарији парохијског дома приређена славска трпеза. У кратком пригодном програму, сабраним гостима се обратио дечији песник Милоје Радовић са две своје песме: Не дамо им што траже да дамо („Косово је онебљена слика, Светог цара и Светих ратника“) и Пост на речима. Потом је изговорио и текстове Оставштина Митрофана Романова и одломак из романа „Лептирова одбрана“. У наставку, старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Костић, захвалио се Архијерејском намеснику и служашчем свештенству, свим гостима и учесницима у животу црквене заједнице при Храму Светог кнеза Лазара, поздравивши их песмом „О, Лазаре свети“, и поруком да не заборављамо светосавски и светолазаревски завет, него да га чувамо и испуњавамо. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Прослава Видовдана у Вичи
Благословом нашег Епископа Господина Јустина у селу Вича, на Видовдан одржана је трећа по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. На дан када наша Света Црква прославља Светог Лазара и мученике косовске, у Храму Светог пророка Илије у Вичи служена је Света Литургија којом је началствовао старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, уз саслужење пароха из Чукојевца јереја Јовице Пршића, као и ђакона пожешког Дарка Глукчевића. Евхаристијско славље својим доласком, улепшала је музичка група „Аманет“. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, отац Божо Главоњић подсетио је на тајну празника, када су кнез Лазар и српска војска стали на Косову пред далеко моћнијом силом, и примили венац мучеништва. Указавши на мученике косовске, закључио је да је вера сила којом побеђујемо. Српски народ је кроз историју имао, као што и данас има многе потешкоће, али ми који смо на путу Светог Саве напојени истинском вером, знамо да је Он тај који је „Пут, Истина и Живот. Након одслужене Литургије, служен је парастос свим вичким парохијанима који су дали животе, у ратовима новије српске историје од ослобођења 1912. до сукоба деведесетих година прошлог века, држећи се завета Светог кнеза Лазара. Парастосу је присуствовао и пензионисани свештеник протојереј-ставрофор Драган Радојичић, који је некада био вички парох. Након предаха и послужења, одржана је сада већ традиционално, трећа по реду духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Ова манифестација је основана пре три године, када је вички парох Немања Матејић одлучио да традиционално поштовање Видовдана код верног народа овдашњег краја, улепша једним догађајем, који ће имати верски, културни и образовни карактер. Пред присутнима је наступила етно група „Аманет“ која је звуцима народних песама, пробудила најлепше емоције. Песме, као што су: „Видовдан“ „Болна љуба“ и „Не плачи Стано мори“ само су неке од нумера које су одушевиле публику. У овогодишњој манифестацији узео је учешће и драмски уметник Иван Вучковић, који је јавности познатији по улози свештеника Ђорђа у серији „Село гори а баба се чешља“. Он је пред публиком говорио родољубиве стихове који су настајали као плодови завета који нам је оставио Свети кнез Лазар. Пред публиком је загрмела „Пркосна песма“ која је измамила сузе код присутних. А посебно је била упечатљива интерпретација говора Светог Владике Николаја у Лондону на Видовдан 1916. године. Учествујући у евхаристијском слављу, пробраном културно-уметничком садржају, многобројни верни народ испунио је порту вичке цркве. Овогодишње славље посебно је улепшао велики број деце из парохије и околине који су, узевши учешће у Литургији Светим Причешћем, тиме поделили духовну радост са присутнима. Студент теологије Алекса Ковачевић
Света Архијерејска Литургија у Миоковцима код Чачка
У другу недељу по Духовима, када се обележава молитвени спомен на Свету мученицу Акилину и Светог Трифилија, Епископа кипарског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургији у селу Миоковцима код Чачка. На литургијском сабрању Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, протојереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протонамесник Александар Суботић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Пријевору, јереј Иван Босић, старешина храма Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Лепоти богослужења допринели су појци: Иван Трајковић из Краљева, Александар Дамљановић, студент теологије, као и свршени богослови Милија Ћирић и Никола Ранковић. Живописно село Миоковци, почива на десној обали реке Чемернице. Некада „Љубићки срез“, данас „Љубићко архијерејско немесништво“. Благочестиви народ овога места милошћу Божијом и својим трудом надалеко је чувен по воћарству, где готово свака кућа представља репрезента на својствен начин. Месну красницу чини свакако Храм Покрова Пресвете Богородице, где их сваке недеље и празника окупља и сједињује Мајка Божија. Овај народ је у својој историји пролазио кроз разна искушења. Великих губитака било је у Првом светском рату, док је Други светски рат однео велики број жртава и спаљивање целога села од стране бугарских војника 1943. године. Међутим, благословом Божијим мештани овога села никада нису поклекли и отуђили се од Истине. На путу за познање Истине, имали су благослов да их руководи свештеник Хранислав Ђорић – по смрти своје супруге као удови свештеник прихвата монашки чин под именом Герман, касније поставши Патријарх српски. Након прочитане јеванђелске перикопе, у својој надахнутој пастирској беседи Преосвећени Владика Јустин се обратио сабранима. Говорећи о привремености и пролазности земаљског, истакао је да оно што би требало сви да очекујемо и ка чему да стремимо, оно вечно, Небески Јерусалим, Небеско Царство, односно живот вечни. Устима јеванђелиста Господ нам саопштава многе тајне које су нам потребне за спасење. Наиме, у Јеванђељима је изнето оно што је човеку најпотребније, а то је васпостављање Цркве Божије. Јеванђелиста кроз текст износи да је Господ учинио многа чуда, која нису записана, а када би се записала не би стала у све књиге овога света. -Данашње Јеванђеље описује позивање ученика: Симона Петра, Андреја – брата његовог, синова Заведејевих, Јакова и Јована који беху рибари. Господ их позива да крену за Њим и да оставе све. Апостоли Духом Светим препознају Господа Христа и полазе за њим оставивши све своје, иако Он још не беше прослављен. Тада, у још увек „не прослављеном Исусу“, смиреном човеку из Назарета који је ради нас претрпео разне муке, шамарање, цепање хитона и смрт на крсту, апостоли препознају Месију. Господ их утврђује и дарива богатим даровима, међу којима је и говор разним (непознатим) језицима на празник Педесетнице, рекао је Владика. Преосвећени је истакао да је Црква увек почивала у светлости, насупрот многих који су тврдили да је у тами и да не иде у корак са временом. Она је увек напредовала у архитектури, уметности, философији и на многим другим пољима. Увек је сведочила и данас сведочи да све што је на земљи, а не узда се на Бога, или не чини у име Божије, нема вечно битије (остаје само овде). Хришћани у Цркви очекују оно што није пролазно, како истиче Свето Писмо: „што око не виде, ухо не чу, и у срце човеково не дође.“ У литургијској заједничкој Чаши велики број благочестивог народа и деце је узео учешћа, причестивши се истинитим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који нас је и у данашњи дан сабрао под омофором Епископа жичког Господина Јустина. Након евхаристијског сабрања, уследила је трпеза љубави, на којој се присутнима обратио јереј Иван Босић, старешина Храма Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима. Он је заблагодарио Епископу Јустину и пожелео му добродошлицу, истакавши да је заправо он, као Епископ и пастир једини прави домаћин. Заблагодарио је и свим мештанима села Миоковци на свакодневном труду за Цркву, као и на припремљеној трпези, коју су заједнички уготовили. Чтец Душан Арсенијевић
Света Литургија у студеничкој Испосници Светог Саве
У другу недељу по Духовима служена је Света Литургија у студеничкој доњој Испосници Светог Саве. Уз благослов високопреподобног игумана Манастира Студеница архимандрита др Тихона (Ракићевића), Литургију је служио протонамесник Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, уз саслужење новорукоположеног ђакона Милана Попадића. Благољепију је допринео г. Зоран Божовић и део хора при Храму Свете Тројице, као и двојица теолога Стефан Дончић и Немања Поскурица. Светој Литургији је присуствовао монах Августин, сабрат манастира, као и велики број парохијана Цркве Свете Тројице из Краљева. У току Свете Литургије по прочитаној перикопи из Светог Јеванђеља, присутнима се обратио пригодном беседом отац Мирољуб, који се осврнуо на прочитано Јеванђеље и протумачио га верном народу. Подсетио је на лик и дело Светога Саве, рекавши да требамо да ходимо стопама Светог Саве као што смо овде стопама његовим дошли, али не само физичким стопама, већ и духовним стопа да ходамо као наш отац Сава. На литургијски возглас Са страхом Божијим и љубављу приступите, велики број деце и верног народа је учествовао у Светој Тајни Причешћа. По завршетку Литургије послужена је пригодна трпеза коју су припремили Манастир Студеница и верни народ, а затим је уследила посета Горњој Испосници, уз многе хвалоспеве Светоме Сави и светородној Лози Немањића. У повратку група парохијана са својим свештеником Мирољубом Попадићем посетила је Манастир Студеницу и поклонила се моштима Светога Симеона, Свете мајке Анастасије и Преподобног Симона Монаха. Вероучитељ Петар Ђерковић
Ибарске новости: Свети Владика Николај, “О ништавилу свега у поређењу са Христом“
Држим све да су трице, само да Христа добијем. (Филипљанима 3, 8) Апостол који ово пише имао је светску ученост, имао је богатство и пријатеље, имао је младост и здравље, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: с в е о с т а в и х! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала, пред богаташима као просјак, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнуди драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице, само да Христа добијем. Па да ли се, браћо, превари апостол Павле оставивши све као трице, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче, да се апостол не превари, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. Заиста, браћо, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је, браћо, наш једини истински пријатељ. О, васкрсли Господе Христе, помози нам одрећи се трица, одрећи се трулежи, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети Владика Николај Жички Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. јун 2022. године
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У трећој недељи по Духовима, када наша Света Црква прославља угоднике Божије Светог свештеномученика Методија и преподобног Наума Охридског, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у катедралном Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали: секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протонамесник Дејан Марковић, ђакони Стефан Милошевски и Стефан Симић. Хор Храма Светог Саве је својим велелепним појањем улепшао жртвено-молитвени принос Господу. Епископ Јустин се након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља обратио литургијској заједници у својој надахнутој беседи коју преносимо у целости: Братство храма
Из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022)
Обавештавамо читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часописа Епархије жичке. На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Лист Храм бр. 81: Пост – здравље душе и тела, Свети Игњатије (Брјанчанинов)
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Поверење у Господа“
Пре неколико дана сам уснио сан, који се, као што то снови умеју да буду, претворио у праву правцату авантуру. У сну као нас неколико другара се налазимо у некаквом нацистичком логору, у коме се, као и у свим логорима тог типа, врше стрељања и убијања затвореника. Да не дужим, након врло смело осмишљеног плана успели смо да преваримо стражаре и да побегнемо спасавши своје главе. Утом сам се пробудио сећајући се готово свих детаља маштовитог бекства. И, док сам, онако бунован, у полусну, размишљао о свему кроз шта сам „прошао“, увидео сам болну позадину овог сна. Премда је све било врло занимљиво и пуно адреналина ипак сам, присећајући се извесних кључних момената бекства, увидео како ни у једном трену читаве радње сна нисам имао утисак присуства Божијег са мном – бежали смо сами осмисливши начин како да неопажени доспемо до теретног воза (који се незнано откуда створио у оквиру самог логора), али ни једног трена се нисам присетио Господа и нисам му се обратио за помоћ; никаквог спомена Господа, као да сам сасвим сам у овоме свету. Јесмо успели да побегнемо, али сам осећао како је бескрајно тужно ходити кроз овај живот без Бога (као што сам ја чинио кроз позорницу сна); срећом је то био само сан. Јер, ако не би било Господа у нашим животима онда смо сасвим препуштени „слепом“ случају, и, ако се погоди да је тај случај неповољан по нас, онда за нас нема никакве утехе. На крају крајева, ако нема Бога који очински брине о нама, онда је бесмислено бежати из било каквог логора, јер би читав живот био попут логора, тужан, без милости, без наде, без утехе. Како се уопште може живети без Бога? О томе је још велики Његош сведочио оним снажним речима из Горског Вијенца: „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“. Заиста, овај од Бога отпали свет је, чак и за оне који су тирани, тиранин! Живети у „тиранији“ палости и греха без Бога је живот у истом онаквом логору из мога сна. Па и бежали из тог логора, ако смо препуштени самима себи, пред стихијама које су силне и које нас могу витлати тамо и амо, је мука и бол без утехе и без самилости. Наше снаге су премале да бисмо се могли носити са свим оним што носи палост наших бића… У томе је велико преимућство хришћанског поимања живота. Оно сведочи Наду. Суштина хришћанске вере је у сведочењу да Бог толико заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао да сваки који верује има живот Вечни. Она сведочи да нисмо сами, и да нисмо препуштени „случајним“ стихијама палости, већ, штавише, да нас Бог воли љубављу која се никаквим кантарима измерити не може. Колики је ово животни темељ, то многу знати само они који су осетили бол остављености, тј. бол препуштености самоме себи! У том смислу, хришћанска вера је Утеха, знак да нисмо остављени и препуштени палости, јер Бог брине о нама и помаже нам да бродимо немирним водама овог живота. Сваки од нас хришћана је сведок овоме (понављам: сваки) и сваки из свога живота може посведочити случајеве када је Бог непосредно и директно показао своје очинско поступање према нама. Отуда хришћанин, чак и када се налази у логору, осећа и види да живот има смисла, и милости и љубави, јер има поверења у љубав Божију. Поверење у Господа је извор наше снаге и надахнућа! Поверење у доброту Божију је попут некакве светлости која обасјава мрак живота у палости. И зато ми, исто тако, са једнаким правом, осим оних Његошевих речи, можемо певати и о томе како је овај свет Божији свет и свет у коме се од земље до неба распростире Милост Божија. И, на самом крају, можда се некоме учинило чудним то што је код мене, од читавог сна остао само утисак како је тужно не присетити се Бога. Али, то је моје хришћанско дубоко уверење, тужно је не присетити се Бога који нас свакодневно обасипа Својом благошћу. Треба бити и благодаран када већ видимо толику незаслужену љубав… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 01. јул 2022. године
Видовдан у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу
Црква Светог кнеза Лазара на Љубићу прославила је своју храмовну славу, Видован. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Душан Ћурчић, старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете Марине у Атеници, јереј Никола Вукобрат, старешина Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. Са верним народом, Светој Литургији је присуствовао градоначелник Чачка Милун Тодоровић са представницима полиције и војске. Епископ Јустин је у својој беседи истакао значај Видовдана као великог дана за нас православне Србе, јер је на Косову пољу 1389. године кнез Лазар са својим војсковођама кренуо у одбрану отаџбине, имена, вере, народа, деце, нејачи. Према Епископовим речима: -Ми смо небеско добили, јер ми живимо за небеско, ми живимо на земљи, и земљом ходимо, мислећи и припремајући се само за небеско. Као што је рекао Свети кнез Лазар: Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека. Тиме су постављени темељи Косовског завета. Празник Видовдан представља важан празник за многострадални српски народ. Страдање кнеза Лазара и српских војника представља синоним за отпор туђину, неговање патриотизма, витештва и херојства. Праћењем Христовог пута и прихватањем венца мучеништва, Свети кнез Лазар оставио је завештање српском народу, које отплаћујемо љубављу, вером и бригом за своје ближње. Након Свете Литургије одржан је молитвени помен страдалим српским војницима. После сечења славског колача, верници су се сабрали на трпези љубави, током које се присутнима обратио јереј Бојан Сујић. Он је заблагодарио Епископу Јустину и сабраном народу, пожелевши свима добродошлицу. Вероучитељ Марко Милошевић
Видовдан – храмовна слава у Матарушкој Бањи
Црквена заједница у Матарушкој Бањи је свечано прославила храмовну славу, Светог великомученика кнеза Лазара и косовске мученике и новомученике. Свету Литургију, на којој се сабрало мноштво народа, служио је Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, а саслуживали су: протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, протојереј Жарко Барац, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Мирољуб Попадић, протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протођакон Милутин Балтић. После освећења славског колача и жита, сабранима се обратио пригодном празничном беседом Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, честитајући празник и наглашавајући значај данашњег празника за наш српски народ. Видовдан нас увек ставља пред питање избора у животу. Свети кнез Лазар и косовски мученици и јунаци су направили прави избор, изабрали су прави пут и на тај начин оставили нама у завештање да се опомињемо њиховог светлог примера и избора вечних и непролазних вредности. Све земаљско је краткотрајно и пропадљиво. На нама је света обавеза да чувамо опредељење за Христа и Његову истину. Потом је у трпезарији парохијског дома приређена славска трпеза. У кратком пригодном програму, сабраним гостима се обратио дечији песник Милоје Радовић са две своје песме: Не дамо им што траже да дамо („Косово је онебљена слика, Светог цара и Светих ратника“) и Пост на речима. Потом је изговорио и текстове Оставштина Митрофана Романова и одломак из романа „Лептирова одбрана“. У наставку, старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Костић, захвалио се Архијерејском намеснику и служашчем свештенству, свим гостима и учесницима у животу црквене заједнице при Храму Светог кнеза Лазара, поздравивши их песмом „О, Лазаре свети“, и поруком да не заборављамо светосавски и светолазаревски завет, него да га чувамо и испуњавамо. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Прослава Видовдана у Вичи
Благословом нашег Епископа Господина Јустина у селу Вича, на Видовдан одржана је трећа по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. На дан када наша Света Црква прославља Светог Лазара и мученике косовске, у Храму Светог пророка Илије у Вичи служена је Света Литургија којом је началствовао старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, уз саслужење пароха из Чукојевца јереја Јовице Пршића, као и ђакона пожешког Дарка Глукчевића. Евхаристијско славље својим доласком, улепшала је музичка група „Аманет“. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, отац Божо Главоњић подсетио је на тајну празника, када су кнез Лазар и српска војска стали на Косову пред далеко моћнијом силом, и примили венац мучеништва. Указавши на мученике косовске, закључио је да је вера сила којом побеђујемо. Српски народ је кроз историју имао, као што и данас има многе потешкоће, али ми који смо на путу Светог Саве напојени истинском вером, знамо да је Он тај који је „Пут, Истина и Живот. Након одслужене Литургије, служен је парастос свим вичким парохијанима који су дали животе, у ратовима новије српске историје од ослобођења 1912. до сукоба деведесетих година прошлог века, држећи се завета Светог кнеза Лазара. Парастосу је присуствовао и пензионисани свештеник протојереј-ставрофор Драган Радојичић, који је некада био вички парох. Након предаха и послужења, одржана је сада већ традиционално, трећа по реду духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Ова манифестација је основана пре три године, када је вички парох Немања Матејић одлучио да традиционално поштовање Видовдана код верног народа овдашњег краја, улепша једним догађајем, који ће имати верски, културни и образовни карактер. Пред присутнима је наступила етно група „Аманет“ која је звуцима народних песама, пробудила најлепше емоције. Песме, као што су: „Видовдан“ „Болна љуба“ и „Не плачи Стано мори“ само су неке од нумера које су одушевиле публику. У овогодишњој манифестацији узео је учешће и драмски уметник Иван Вучковић, који је јавности познатији по улози свештеника Ђорђа у серији „Село гори а баба се чешља“. Он је пред публиком говорио родољубиве стихове који су настајали као плодови завета који нам је оставио Свети кнез Лазар. Пред публиком је загрмела „Пркосна песма“ која је измамила сузе код присутних. А посебно је била упечатљива интерпретација говора Светог Владике Николаја у Лондону на Видовдан 1916. године. Учествујући у евхаристијском слављу, пробраном културно-уметничком садржају, многобројни верни народ испунио је порту вичке цркве. Овогодишње славље посебно је улепшао велики број деце из парохије и околине који су, узевши учешће у Литургији Светим Причешћем, тиме поделили духовну радост са присутнима. Студент теологије Алекса Ковачевић
Света Архијерејска Литургија у Миоковцима код Чачка
У другу недељу по Духовима, када се обележава молитвени спомен на Свету мученицу Акилину и Светог Трифилија, Епископа кипарског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургији у селу Миоковцима код Чачка. На литургијском сабрању Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, протојереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протонамесник Александар Суботић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Пријевору, јереј Иван Босић, старешина храма Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Лепоти богослужења допринели су појци: Иван Трајковић из Краљева, Александар Дамљановић, студент теологије, као и свршени богослови Милија Ћирић и Никола Ранковић. Живописно село Миоковци, почива на десној обали реке Чемернице. Некада „Љубићки срез“, данас „Љубићко архијерејско немесништво“. Благочестиви народ овога места милошћу Божијом и својим трудом надалеко је чувен по воћарству, где готово свака кућа представља репрезента на својствен начин. Месну красницу чини свакако Храм Покрова Пресвете Богородице, где их сваке недеље и празника окупља и сједињује Мајка Божија. Овај народ је у својој историји пролазио кроз разна искушења. Великих губитака било је у Првом светском рату, док је Други светски рат однео велики број жртава и спаљивање целога села од стране бугарских војника 1943. године. Међутим, благословом Божијим мештани овога села никада нису поклекли и отуђили се од Истине. На путу за познање Истине, имали су благослов да их руководи свештеник Хранислав Ђорић – по смрти своје супруге као удови свештеник прихвата монашки чин под именом Герман, касније поставши Патријарх српски. Након прочитане јеванђелске перикопе, у својој надахнутој пастирској беседи Преосвећени Владика Јустин се обратио сабранима. Говорећи о привремености и пролазности земаљског, истакао је да оно што би требало сви да очекујемо и ка чему да стремимо, оно вечно, Небески Јерусалим, Небеско Царство, односно живот вечни. Устима јеванђелиста Господ нам саопштава многе тајне које су нам потребне за спасење. Наиме, у Јеванђељима је изнето оно што је човеку најпотребније, а то је васпостављање Цркве Божије. Јеванђелиста кроз текст износи да је Господ учинио многа чуда, која нису записана, а када би се записала не би стала у све књиге овога света. -Данашње Јеванђеље описује позивање ученика: Симона Петра, Андреја – брата његовог, синова Заведејевих, Јакова и Јована који беху рибари. Господ их позива да крену за Њим и да оставе све. Апостоли Духом Светим препознају Господа Христа и полазе за њим оставивши све своје, иако Он још не беше прослављен. Тада, у још увек „не прослављеном Исусу“, смиреном човеку из Назарета који је ради нас претрпео разне муке, шамарање, цепање хитона и смрт на крсту, апостоли препознају Месију. Господ их утврђује и дарива богатим даровима, међу којима је и говор разним (непознатим) језицима на празник Педесетнице, рекао је Владика. Преосвећени је истакао да је Црква увек почивала у светлости, насупрот многих који су тврдили да је у тами и да не иде у корак са временом. Она је увек напредовала у архитектури, уметности, философији и на многим другим пољима. Увек је сведочила и данас сведочи да све што је на земљи, а не узда се на Бога, или не чини у име Божије, нема вечно битије (остаје само овде). Хришћани у Цркви очекују оно што није пролазно, како истиче Свето Писмо: „што око не виде, ухо не чу, и у срце човеково не дође.“ У литургијској заједничкој Чаши велики број благочестивог народа и деце је узео учешћа, причестивши се истинитим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који нас је и у данашњи дан сабрао под омофором Епископа жичког Господина Јустина. Након евхаристијског сабрања, уследила је трпеза љубави, на којој се присутнима обратио јереј Иван Босић, старешина Храма Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима. Он је заблагодарио Епископу Јустину и пожелео му добродошлицу, истакавши да је заправо он, као Епископ и пастир једини прави домаћин. Заблагодарио је и свим мештанима села Миоковци на свакодневном труду за Цркву, као и на припремљеној трпези, коју су заједнички уготовили. Чтец Душан Арсенијевић
Света Литургија у студеничкој Испосници Светог Саве
У другу недељу по Духовима служена је Света Литургија у студеничкој доњој Испосници Светог Саве. Уз благослов високопреподобног игумана Манастира Студеница архимандрита др Тихона (Ракићевића), Литургију је служио протонамесник Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, уз саслужење новорукоположеног ђакона Милана Попадића. Благољепију је допринео г. Зоран Божовић и део хора при Храму Свете Тројице, као и двојица теолога Стефан Дончић и Немања Поскурица. Светој Литургији је присуствовао монах Августин, сабрат манастира, као и велики број парохијана Цркве Свете Тројице из Краљева. У току Свете Литургије по прочитаној перикопи из Светог Јеванђеља, присутнима се обратио пригодном беседом отац Мирољуб, који се осврнуо на прочитано Јеванђеље и протумачио га верном народу. Подсетио је на лик и дело Светога Саве, рекавши да требамо да ходимо стопама Светог Саве као што смо овде стопама његовим дошли, али не само физичким стопама, већ и духовним стопа да ходамо као наш отац Сава. На литургијски возглас Са страхом Божијим и љубављу приступите, велики број деце и верног народа је учествовао у Светој Тајни Причешћа. По завршетку Литургије послужена је пригодна трпеза коју су припремили Манастир Студеница и верни народ, а затим је уследила посета Горњој Испосници, уз многе хвалоспеве Светоме Сави и светородној Лози Немањића. У повратку група парохијана са својим свештеником Мирољубом Попадићем посетила је Манастир Студеницу и поклонила се моштима Светога Симеона, Свете мајке Анастасије и Преподобног Симона Монаха. Вероучитељ Петар Ђерковић
Ибарске новости: Свети Владика Николај, “О ништавилу свега у поређењу са Христом“
Држим све да су трице, само да Христа добијем. (Филипљанима 3, 8) Апостол који ово пише имао је светску ученост, имао је богатство и пријатеље, имао је младост и здравље, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: с в е о с т а в и х! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала, пред богаташима као просјак, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнуди драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице, само да Христа добијем. Па да ли се, браћо, превари апостол Павле оставивши све као трице, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче, да се апостол не превари, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. Заиста, браћо, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је, браћо, наш једини истински пријатељ. О, васкрсли Господе Христе, помози нам одрећи се трица, одрећи се трулежи, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети Владика Николај Жички Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. јун 2022. године