Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 10. по Духовима када прослављамо туманске светитеље Зосима и Јакова, евхаристијска заједница Светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и Чаши спасења и живота вечног. Епископу је саслуживало братство храма, као и протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог Георгија у Ужицу. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста око свог Епископа који се свима обратио речима поуке износећи широку лепезу начина човековог богопознања и општења са Богом. Преосвећени Владика осврнуо се и на огроман значај Светог Писма и његовог деловања на човека. У вези са данашњом причом из Светог Јеванђеља, Владика Јустин је говорио о значају вере, о њеном снажењу и превазилажењу искушења. Нагласио је да како нам вера расте, тако су нам и искушења већа. Ипак, захваљујући Ономе који нам је рекао: „Не бојте се, јер Ја победих свет“, имамо наду да јачањем своје вере победимо сва искушења. Имајући вере као зрна горушичиног, моћи ћемо и чуда да чинимо. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: „Најважније је да упознамо себе, да упознамо Бога, а онда Он зна како ће да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Беседу Епископа Јустина преносимо у целости: Душан Дуњић, дипл. теолог
Преподобни Зосима Тумански и Јаков Нови Тумански – слава у селу Кушићи
У недељу 10. по Педесетници, на дан када наша Света Црква прославља Преподобне Зосима Туманског и Јакова Новог Туманског, у селу Кушићи код Ивањице, родном месту преподобног Јакова, свечаним литургијским сабрањем је обележен овај радостан празник. Свету Литургију су у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служили протојереј Ненад Бајић, старешина храма у Ивањици, јереј Зоран Стевлић, парохијски свештеник у селу Кушићима, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, некадашњи парох ивањички, као и ђакон ивањички Тихомир Костић. У беседи упућеној верном народу након читања Светог Јеванђеља, ђакон Тихомир говорио је о домостроју Божијем и о вери која помера горе и кроз простор и време, и тако приближила Србима гору Синај преко дивних светитеља, нарочито Светог Саве и Светих Немањића. Преподобни Зосима и Јаков су наша спона и заступници, па треба долично да их прославимо и „зрном горушичиним“ наше вере и Светим причешћем на данашњи дан. После сечења колача, свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти, где се парохијски свештеник Зоран Стевлић захвалио свештеницима и присутном народу, пожелевши да Преподобни Јаков Тумански измолио од Господа благослов на све. Позвао је свештенство и верни народ да за седам дана присуствују у још већем броју на храмовној слави села Кушића. Ђакон Тихомир Костић
Преображење на Златибору
У божанској радости осењеној благодаћу Преображења дочекасмо овај Господњи празник. Прослава храмовне славе Цркве Преображења Господњег на Златибору отпочела је празничном вечерњом са петохлебницом, коју је служио о. Милан Мијаиловић уз саслуживање о. Петра Лазића из Чајетине. Своју пуноћу празнично славље доживело је сабрањем у Цркви Божијој на Светој Архијерејској Литургији, коју је служио Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереји-ставрофори Милорад Јовановић из Нирнберга, и Милун Костић, пензионисани свештеник из Лондона, протојереји Жарко Барац, Драган Глигић из Жиче, Миодраг Тодоровић из Коњевића, Давид Селаковић и Дејан Војисављевић са Златибора, протонамесници Петар Лазић из Чајетине и Владимир Стефановић из Ужица, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Током Свете Литургије, Владика је старешину Храма Светог Преображења Господњег протонамесника Дејана Војисављевића одликовао чином протојереја. Сви верни су једнодушно и у несвакидашњој радости узвикнули „Аксиос“. Велики број присутних је узео учешћа у Светом Причешћу. У склопу Евхаристије је освештан славски колач и жито , а након тога приступило се и освећењу грожђа. Епископ жички Јустин обратио се присутнима надахнутом беседом у којој је поручио да је данас велики дан за све људе који се труде да задобију благодат Божију, рекавши: „Господ заиста хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Сами знамо колико је тешко бити човек, а видели смо колико је тек тешко бити човек Божији. Господ премудри и предобри дао нам је средства помоћу којих можемо да се изборимо и превазиђемо људско, да се уздигнемо педаљ изнад земље. И баш зато данас Господ узима своја три ученика Петра, Јакова и Јована и на гори Тавор се преображава пред њима, као што пишу јеванђелисти: ‘Хаљине Његове постадоше светлије од сунца.’ Тиме их је охрабрио за све оно што ће их чекати приликом Његовог страдања.“ Евхаристијско сабрање је употпуњено богатим културно-уметничким програмом у порти цркве, а након тога и трпезом љубави. Никола Николић, студент теологије
Жичка хрисовуља додељена песнику Раду Танасијевићу
Песник Раде Танасијевић, из Дражевца код Обреновца, добитник је овогодишње Жичке хрисовуље. Угледна песничка награда, традиционално је уручена на Преображење у манастиру Жича, чиме је завршен и 31. Духовни сабор. Жички духовни сабор Преображење 2022. посвећен је песнику Раду Танасијевићу. За себе каже да живи у истом селу, на истом брду, у кући свог рођења пре 59 година. То је село Дражевац код Обреновца. Поезија му је једини начин одласка из места одакле је. Објавио је неколико збирки песама за одрасле и децу. Жички духовни сабор Преображење 2022. посвећен је песнику Раду Танасијевићу. За себе каже да живи у истом селу, на истом брду, у кући свог рођења пре 59 година. То је село Дражевац код Обреновца. Поезија му је једини начин одласка из места одакле је. Објавио је неколико збирки песама за одрасле и децу. „Мислим да људи који не пишу поезију, који чак и не читају поезију, живе песнички. Зашто. Зато што ту Едејску слику коју су понели из детињства чувају у себи јер она чува њихов унутрашњи и духовни свет“, каже Раде Танасијевић, добитник Жичке хрисовуље. Песме Рада Танасијевића заступљене су у антологијама савременог српског песништва и превођене су на шпански, немачки и пољски језик. А живи од земљорадње и мукотрпног рада. „Раде Танасијевић је истински, непатворени песник земље која подразумева и тај фолклор у подлози. Али и трагање за архетипским ситуацијама и сликама у својој свакодневици“, наводи Драган Хамовић, председник жирија 31. Жичког духовног сабора. Велика златопечатна хрисовуља песнику је уручена у манастиру Жича. Први пут за 31 годину колико трају Жичке духовне свечаности, награда је новчана. У музичком делу учествовао је ансамбл „Херувими“, а стихове је говорио глумац Небојша Дугалић. Припремио Ратко Бечки Извор: РТС
Слава жичког параклиса посвећеног Светом архиђакону Стефану
На дан откривања и Преноса чесних моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Жичи, где се овај празник традиционално обележава нарочито свечано, будући да је параклис жичког храма посвећен овом првомученику Христовом. И ове године мноштво верног народа се сабрало да, заједно са својим Архијерејем, прославе дан када су 415. године мошти Светог Стефана свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, при чему су се од Светих моштију догодила многа исцељења. Владика се сабраном народу у својој беседи обратио речима о значају поста и о томе да је период који је пред нама време за испит и смотру савести, време да преиспитамо свој живот, да увидимо какав је наш задатак и наше назначење на земљи. Створени за Небо и обдарени слободном вољом, рањени смо прародитељским грехом, а та рана се исцељује само повратком Богу и животом по Његовим заповестима, смирењем, спознајом својих слабости и искреним и дубоким покајањем, а пре свега учествовањем у Светим Тајнама Цркве. Владика је бројним верницима пожелео срећан и благословен ток поста, да, њиме умивени и очишћени, достојно дочекамо празник Успења Оне Која је натприродно родила Спаситеља душа наших. По окончању Свете Литургије, за све присутне припремљено је угошћење. Сестринство манастира
Почетак Великогоспојинског поста у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 9. по Духовима, 14. августа 2022. када Света Црква прославља старозаветне мученике Макавеје и Часни Крст, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су старешина храма протојереј Радоја Сандо, протојереј Радоје Перин (Епархија банатска), протонамесник Новица Благојевић и ђакон Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић. Владика је благословио почетак Богородичиног поста и беседио у складу са данашњим Јеванђељем и празником Светих Макавеја. – Као што су Свети Макавеји у Староме Завету живели у истини и пострадали за њу, тако и ми треба да живимо у истини Божијој и сведочимо истину, без обзира што живимо у свету препуном лажи. Нека царује лаж око нас, само нека буде ван нас и мимо нас, истакао је Владика Јустин. Велики број верног народа је приступио Светој Чаши. Након Свете Евхаристије у храму је традиционално извршено водоосвећење. Вероучитељ Филип Зеленовић Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Лист Храм бр. 82: Добар почетак брачног живота, Свети Пајсије Светогорац
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “О пажљивој употреби речи“
Размишљајући претходних дана о речима које изговарам, трудио сам се да се увече присетим које су то најчешће речи, колико их је било и да ли су заиста добар приказ онога што сам желео да кажем. Затим сам, сетивши се да је у низу дана било исувише непотребно изговорених речи, много шала, бесмислица, неиспуњених обећања, непримерених речи с обзиром на тренутну ситуацију, место и време, речи које су изговаране да би измамиле утисак, попуниле благотворну тишину, увећале ниво сујете. Било је и оних које оптерећују саговорника и мене, не доприносе увећању животне радости нити исказују захвалност, не уливају поверење, уносе немир и не славе Бога. После такве немарне употребе речи осећао сам се као да сам некога изневерио, несумњиво је то знак да је промашен циљ, начињена је грешка. Неко би рекао ситна грешка, али заправо веома крупна грешка, која даље доводи до чињења нових и тежих грешака. У питању је многоговорљивост или празнословље. Не знам да ли је то само мој утисак, али чини ми се да људима није пријатно када се нађу у друштву некога ко воли много да говори. Ретко када се таква особина описује као нечији квалитет, пре је мана. Треба бити поштен и рећи да се ни ћутљивост не вреднује високо на листи особина. Најпријатније је са људима који знају меру – када да говоре, када да пажљиво слушају, а када да ћуте. Узалудно просипање речи одраз је збрке у глави у којој се роје неповезане мисли које би требало да буду усмерене на оно што је дубоко, истинско и важно. Сећам се да је у основној школи у одељењу мог синовца била девојчица која је волела пуно да говори, њене реченице су се течно надовезивале, што је друге наводило на помисао да је сигурно веома интелигента и добар ђак, што није било тачно. Ради се о томе да се у свој тој збрци изгуби из вида суштина, превелики садржај којечега покрије суштину или можда служи као добра замена у случају немогућности доласка до суштине. Можда зато у древној Грчкој философи никог нису хтели да приме као свог ученика, пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Након разговора са неким ко много говори често сам осећао умор тежи од умора који прати тешко обављени посао и имао жељу да се осамим и да сам једно време ћутим. У тим ситуацијама мислио сам да ли је тај ко много прича свестан колику грешку чини. Пошто је многоговорљивост често скопчана са неспособношћу особе да заиста слуша и разуме друге, такви људи некада нису свесни да њихов говор оптерећује, као да не виде какав ефекат постижу и како губе саговорника који је већ одавно изгубио интересовање али се из пристојност труди да још мало сачека слутећи скори крај. У свему томе, пројављује се гордост с обзиром да се не мисли о ономе важном, као да се ставља капија и не дозвољава се Божијој благодати да уђе јер су нам сопствене речи довољне. Зато многоворљивац није ни свестан да самоме себи причињава највећу штету јер остаје слеп, да не кажем нем, за дубље познавање ствари. Многоговорљивост се може тумачити и у светлу издаје чула говора. Својим ушима можемо да бирамо да слушамо оговарања на послу, масне вицеве или псовке, а можемо и да послушамо душекорисно предавање, саслушамо унесрећеног човека или баку која станује сама. Исто тако некоме можемо пружити утеху, увећати његову радост, уделити му комплимент, а можемо га и оптеретити својим проблемима, неумесном увредом или једном од многобројних вести из рубрике црна хроника које заузимају све више простора наших електронских медија. Било која изговорена реч неће се тек тако распршити и нестати већ ће оставити утисак и утицати на мисли и осећања других особа. Лепе речи и поуке трају хиљадама година, окрепљују и служе као инспирација, док грубе и непромишљење остављају дубљи траг од ударца бича. Деца посебно памте ситуације када их је отац неоправдано искритиковао или увредио и тако нешто се много теже заборавља од ,,заслужених“ батина. Колико је реч значајна говори нам и пример чувене Хелен Келер која је захваљујући својој дивној учитељици и пријатељици Ен Саливен успела да научи да чита Брајевом азбуком на четири језика. Хелен је након болести у другој години ослепела и оглувела. Описивана је као дивље дете до момента када се у седмој години у њен живот појавила Ен. Имала је велике проблеме да је научи да седи за столом и користи прибор за јело. После месец дана рада са њом, не губећи наду, десио се преломан моменат. Ен је претходно много пута покушавала да је научи именовању предмета пишући прстом на њеном длану, док је једног дана није одвела до пумпе за воду где се низ њену леву руку сливао млаз хладне воде, док је Ен једном руком пумпала а другом на руци исписивала реч вода. Десило се чудо и Хелен је коначно схватила смисао писања по длану. Тог дана научила је тридесет речи, а већ са двадесет две године успела је да напише своју прву књигу. Касније је постала прва слепа и глува жена која је завршила факултет. Открићем речи њен сиромашан свет претварао се у шарено поље, што је најбоље описано у филму Чудотворка (Тhe miracle worker) како ју је звао њен пријатељ Марк Твен. Осим тога, лепота њеног писаног стила била је задивљујућа, посебно бих истакао диван текст – Три дана да видим (Three days to see) у коме пише о томе како би провела три дана поседујући чуло вида и слуха. Речи које говоримо имају велику снагу и зато их не смемо употребљавати узалуд. Свети пророк Давид у свом 140. Псалму каже: ,,Постави Господе стражу устима мојим и двер ограде око усана мојих“, а Свети Јефрем Сирин моли: ,,Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.“ Када томе придодамо Христове речи о томе да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду, увиђамо колико је озбиљан задатак пред нама. А ти читаоче, да ли си данас пазио како користиш речи? Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. август 2022. године
Света Архијерејска Литургија у Сечој Реци
У недељу 8. по Педесетници, на дан успења Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у старој Цркви брвнари у Сечој Реци. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник јереј Жељко Пантелић, протојереј-ставрофор Радосав Гајић, протојереј Александар Грујовић, јереј Томислав Гајић, ђакони Стефан Милошевски и Јован Стевановић. Током Свете Литургије, Владика је обнародовао одлуку Светог Архијерејског Синода да се протојереј Радосав Гајић уздигне у чин протојереја-ставрофора, те му је том приликом уручио напрсни крст. Отац Радосав Гајић је овакву почаст заслужио својим несебичним трудом за скоро навршене четири деценије службе. Поред многих немерљивих духовних дарова које је изнедрио; за време службовања је, са својим парохијанима, саградио једну цркву и парохијски дом, а једну цркву обновио. На Литургији се Владика обратио окупљенима беседом. Том приликом нас је поучио да је потребно у молитви созерцавати Свето Јеванђеље и напајати се водом живота са овога извора. – Најпре треба да тражимо духовно, правду Божију, а све остало, што нам је на корист, придодаће нам се. Христос је био најжалоснији када је видео, да народ његов, кога Он хоће да спаси иде насупрот истине и насупрот праве вере. Све остало: болести, слабости и недаће, то Господ Бог исцељује. То се десило и приликом догађаја о коме говори данашње Јеванђеље. Господ је прво исцелио човека а касније је сабрао народ, око пет хиљада људи осим жена и деце, наситивши их хлебом и указавши им да је Он истинити Хлеб живота, рекао је Владика Јустин. – Народ који се сабрао око Христа уложио је велики напор, најпре да би дошао на место Христове проповеди, а потом и да би саслушао Христову беседу која је дуго трајала. Приликом проповеди нису седели у удобним фотељама и амфитеатрима, већ на голети и камену, слушајући спасоносне речи Христове. Тако и ми, ако хоћемо да спознамо јеванђељске истине, морамо уложити како духовни, тако и физички подвиг. Овај догађај нас учи да Господ брине о нашем стању у овоме свету, али посебно о вечном спасењу, поучио је присутне Епископ Јустин. Епископ је овом приликом уручио и две грамате донаторима сечоречке цркве. Грамате је доделио господину Драгију Лучићу и господину Горану Миловићу и захвалио им се на њиховом несебичном дару. Након Свете Литургије сабрани су поделили трпезу љубави. Том приликом, протојереј-ставрофор Радосав Гајић захвалио се Владици на указаној части, као и свима који су овде поделили данашњу радост. Јереј Томислав Гајић
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 10. по Духовима када прослављамо туманске светитеље Зосима и Јакова, евхаристијска заједница Светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и Чаши спасења и живота вечног. Епископу је саслуживало братство храма, као и протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог Георгија у Ужицу. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста око свог Епископа који се свима обратио речима поуке износећи широку лепезу начина човековог богопознања и општења са Богом. Преосвећени Владика осврнуо се и на огроман значај Светог Писма и његовог деловања на човека. У вези са данашњом причом из Светог Јеванђеља, Владика Јустин је говорио о значају вере, о њеном снажењу и превазилажењу искушења. Нагласио је да како нам вера расте, тако су нам и искушења већа. Ипак, захваљујући Ономе који нам је рекао: „Не бојте се, јер Ја победих свет“, имамо наду да јачањем своје вере победимо сва искушења. Имајући вере као зрна горушичиног, моћи ћемо и чуда да чинимо. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: „Најважније је да упознамо себе, да упознамо Бога, а онда Он зна како ће да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Беседу Епископа Јустина преносимо у целости: Душан Дуњић, дипл. теолог
Преподобни Зосима Тумански и Јаков Нови Тумански – слава у селу Кушићи
У недељу 10. по Педесетници, на дан када наша Света Црква прославља Преподобне Зосима Туманског и Јакова Новог Туманског, у селу Кушићи код Ивањице, родном месту преподобног Јакова, свечаним литургијским сабрањем је обележен овај радостан празник. Свету Литургију су у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служили протојереј Ненад Бајић, старешина храма у Ивањици, јереј Зоран Стевлић, парохијски свештеник у селу Кушићима, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, некадашњи парох ивањички, као и ђакон ивањички Тихомир Костић. У беседи упућеној верном народу након читања Светог Јеванђеља, ђакон Тихомир говорио је о домостроју Божијем и о вери која помера горе и кроз простор и време, и тако приближила Србима гору Синај преко дивних светитеља, нарочито Светог Саве и Светих Немањића. Преподобни Зосима и Јаков су наша спона и заступници, па треба долично да их прославимо и „зрном горушичиним“ наше вере и Светим причешћем на данашњи дан. После сечења колача, свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти, где се парохијски свештеник Зоран Стевлић захвалио свештеницима и присутном народу, пожелевши да Преподобни Јаков Тумански измолио од Господа благослов на све. Позвао је свештенство и верни народ да за седам дана присуствују у још већем броју на храмовној слави села Кушића. Ђакон Тихомир Костић
Преображење на Златибору
У божанској радости осењеној благодаћу Преображења дочекасмо овај Господњи празник. Прослава храмовне славе Цркве Преображења Господњег на Златибору отпочела је празничном вечерњом са петохлебницом, коју је служио о. Милан Мијаиловић уз саслуживање о. Петра Лазића из Чајетине. Своју пуноћу празнично славље доживело је сабрањем у Цркви Божијој на Светој Архијерејској Литургији, коју је служио Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереји-ставрофори Милорад Јовановић из Нирнберга, и Милун Костић, пензионисани свештеник из Лондона, протојереји Жарко Барац, Драган Глигић из Жиче, Миодраг Тодоровић из Коњевића, Давид Селаковић и Дејан Војисављевић са Златибора, протонамесници Петар Лазић из Чајетине и Владимир Стефановић из Ужица, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Током Свете Литургије, Владика је старешину Храма Светог Преображења Господњег протонамесника Дејана Војисављевића одликовао чином протојереја. Сви верни су једнодушно и у несвакидашњој радости узвикнули „Аксиос“. Велики број присутних је узео учешћа у Светом Причешћу. У склопу Евхаристије је освештан славски колач и жито , а након тога приступило се и освећењу грожђа. Епископ жички Јустин обратио се присутнима надахнутом беседом у којој је поручио да је данас велики дан за све људе који се труде да задобију благодат Божију, рекавши: „Господ заиста хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Сами знамо колико је тешко бити човек, а видели смо колико је тек тешко бити човек Божији. Господ премудри и предобри дао нам је средства помоћу којих можемо да се изборимо и превазиђемо људско, да се уздигнемо педаљ изнад земље. И баш зато данас Господ узима своја три ученика Петра, Јакова и Јована и на гори Тавор се преображава пред њима, као што пишу јеванђелисти: ‘Хаљине Његове постадоше светлије од сунца.’ Тиме их је охрабрио за све оно што ће их чекати приликом Његовог страдања.“ Евхаристијско сабрање је употпуњено богатим културно-уметничким програмом у порти цркве, а након тога и трпезом љубави. Никола Николић, студент теологије
Жичка хрисовуља додељена песнику Раду Танасијевићу
Песник Раде Танасијевић, из Дражевца код Обреновца, добитник је овогодишње Жичке хрисовуље. Угледна песничка награда, традиционално је уручена на Преображење у манастиру Жича, чиме је завршен и 31. Духовни сабор. Жички духовни сабор Преображење 2022. посвећен је песнику Раду Танасијевићу. За себе каже да живи у истом селу, на истом брду, у кући свог рођења пре 59 година. То је село Дражевац код Обреновца. Поезија му је једини начин одласка из места одакле је. Објавио је неколико збирки песама за одрасле и децу. Жички духовни сабор Преображење 2022. посвећен је песнику Раду Танасијевићу. За себе каже да живи у истом селу, на истом брду, у кући свог рођења пре 59 година. То је село Дражевац код Обреновца. Поезија му је једини начин одласка из места одакле је. Објавио је неколико збирки песама за одрасле и децу. „Мислим да људи који не пишу поезију, који чак и не читају поезију, живе песнички. Зашто. Зато што ту Едејску слику коју су понели из детињства чувају у себи јер она чува њихов унутрашњи и духовни свет“, каже Раде Танасијевић, добитник Жичке хрисовуље. Песме Рада Танасијевића заступљене су у антологијама савременог српског песништва и превођене су на шпански, немачки и пољски језик. А живи од земљорадње и мукотрпног рада. „Раде Танасијевић је истински, непатворени песник земље која подразумева и тај фолклор у подлози. Али и трагање за архетипским ситуацијама и сликама у својој свакодневици“, наводи Драган Хамовић, председник жирија 31. Жичког духовног сабора. Велика златопечатна хрисовуља песнику је уручена у манастиру Жича. Први пут за 31 годину колико трају Жичке духовне свечаности, награда је новчана. У музичком делу учествовао је ансамбл „Херувими“, а стихове је говорио глумац Небојша Дугалић. Припремио Ратко Бечки Извор: РТС
Слава жичког параклиса посвећеног Светом архиђакону Стефану
На дан откривања и Преноса чесних моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Жичи, где се овај празник традиционално обележава нарочито свечано, будући да је параклис жичког храма посвећен овом првомученику Христовом. И ове године мноштво верног народа се сабрало да, заједно са својим Архијерејем, прославе дан када су 415. године мошти Светог Стефана свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, при чему су се од Светих моштију догодила многа исцељења. Владика се сабраном народу у својој беседи обратио речима о значају поста и о томе да је период који је пред нама време за испит и смотру савести, време да преиспитамо свој живот, да увидимо какав је наш задатак и наше назначење на земљи. Створени за Небо и обдарени слободном вољом, рањени смо прародитељским грехом, а та рана се исцељује само повратком Богу и животом по Његовим заповестима, смирењем, спознајом својих слабости и искреним и дубоким покајањем, а пре свега учествовањем у Светим Тајнама Цркве. Владика је бројним верницима пожелео срећан и благословен ток поста, да, њиме умивени и очишћени, достојно дочекамо празник Успења Оне Која је натприродно родила Спаситеља душа наших. По окончању Свете Литургије, за све присутне припремљено је угошћење. Сестринство манастира
Почетак Великогоспојинског поста у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 9. по Духовима, 14. августа 2022. када Света Црква прославља старозаветне мученике Макавеје и Часни Крст, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су старешина храма протојереј Радоја Сандо, протојереј Радоје Перин (Епархија банатска), протонамесник Новица Благојевић и ђакон Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић. Владика је благословио почетак Богородичиног поста и беседио у складу са данашњим Јеванђељем и празником Светих Макавеја. – Као што су Свети Макавеји у Староме Завету живели у истини и пострадали за њу, тако и ми треба да живимо у истини Божијој и сведочимо истину, без обзира што живимо у свету препуном лажи. Нека царује лаж око нас, само нека буде ван нас и мимо нас, истакао је Владика Јустин. Велики број верног народа је приступио Светој Чаши. Након Свете Евхаристије у храму је традиционално извршено водоосвећење. Вероучитељ Филип Зеленовић Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Лист Храм бр. 82: Добар почетак брачног живота, Свети Пајсије Светогорац
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “О пажљивој употреби речи“
Размишљајући претходних дана о речима које изговарам, трудио сам се да се увече присетим које су то најчешће речи, колико их је било и да ли су заиста добар приказ онога што сам желео да кажем. Затим сам, сетивши се да је у низу дана било исувише непотребно изговорених речи, много шала, бесмислица, неиспуњених обећања, непримерених речи с обзиром на тренутну ситуацију, место и време, речи које су изговаране да би измамиле утисак, попуниле благотворну тишину, увећале ниво сујете. Било је и оних које оптерећују саговорника и мене, не доприносе увећању животне радости нити исказују захвалност, не уливају поверење, уносе немир и не славе Бога. После такве немарне употребе речи осећао сам се као да сам некога изневерио, несумњиво је то знак да је промашен циљ, начињена је грешка. Неко би рекао ситна грешка, али заправо веома крупна грешка, која даље доводи до чињења нових и тежих грешака. У питању је многоговорљивост или празнословље. Не знам да ли је то само мој утисак, али чини ми се да људима није пријатно када се нађу у друштву некога ко воли много да говори. Ретко када се таква особина описује као нечији квалитет, пре је мана. Треба бити поштен и рећи да се ни ћутљивост не вреднује високо на листи особина. Најпријатније је са људима који знају меру – када да говоре, када да пажљиво слушају, а када да ћуте. Узалудно просипање речи одраз је збрке у глави у којој се роје неповезане мисли које би требало да буду усмерене на оно што је дубоко, истинско и важно. Сећам се да је у основној школи у одељењу мог синовца била девојчица која је волела пуно да говори, њене реченице су се течно надовезивале, што је друге наводило на помисао да је сигурно веома интелигента и добар ђак, што није било тачно. Ради се о томе да се у свој тој збрци изгуби из вида суштина, превелики садржај којечега покрије суштину или можда служи као добра замена у случају немогућности доласка до суштине. Можда зато у древној Грчкој философи никог нису хтели да приме као свог ученика, пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Након разговора са неким ко много говори често сам осећао умор тежи од умора који прати тешко обављени посао и имао жељу да се осамим и да сам једно време ћутим. У тим ситуацијама мислио сам да ли је тај ко много прича свестан колику грешку чини. Пошто је многоговорљивост често скопчана са неспособношћу особе да заиста слуша и разуме друге, такви људи некада нису свесни да њихов говор оптерећује, као да не виде какав ефекат постижу и како губе саговорника који је већ одавно изгубио интересовање али се из пристојност труди да још мало сачека слутећи скори крај. У свему томе, пројављује се гордост с обзиром да се не мисли о ономе важном, као да се ставља капија и не дозвољава се Божијој благодати да уђе јер су нам сопствене речи довољне. Зато многоворљивац није ни свестан да самоме себи причињава највећу штету јер остаје слеп, да не кажем нем, за дубље познавање ствари. Многоговорљивост се може тумачити и у светлу издаје чула говора. Својим ушима можемо да бирамо да слушамо оговарања на послу, масне вицеве или псовке, а можемо и да послушамо душекорисно предавање, саслушамо унесрећеног човека или баку која станује сама. Исто тако некоме можемо пружити утеху, увећати његову радост, уделити му комплимент, а можемо га и оптеретити својим проблемима, неумесном увредом или једном од многобројних вести из рубрике црна хроника које заузимају све више простора наших електронских медија. Било која изговорена реч неће се тек тако распршити и нестати већ ће оставити утисак и утицати на мисли и осећања других особа. Лепе речи и поуке трају хиљадама година, окрепљују и служе као инспирација, док грубе и непромишљење остављају дубљи траг од ударца бича. Деца посебно памте ситуације када их је отац неоправдано искритиковао или увредио и тако нешто се много теже заборавља од ,,заслужених“ батина. Колико је реч значајна говори нам и пример чувене Хелен Келер која је захваљујући својој дивној учитељици и пријатељици Ен Саливен успела да научи да чита Брајевом азбуком на четири језика. Хелен је након болести у другој години ослепела и оглувела. Описивана је као дивље дете до момента када се у седмој години у њен живот појавила Ен. Имала је велике проблеме да је научи да седи за столом и користи прибор за јело. После месец дана рада са њом, не губећи наду, десио се преломан моменат. Ен је претходно много пута покушавала да је научи именовању предмета пишући прстом на њеном длану, док је једног дана није одвела до пумпе за воду где се низ њену леву руку сливао млаз хладне воде, док је Ен једном руком пумпала а другом на руци исписивала реч вода. Десило се чудо и Хелен је коначно схватила смисао писања по длану. Тог дана научила је тридесет речи, а већ са двадесет две године успела је да напише своју прву књигу. Касније је постала прва слепа и глува жена која је завршила факултет. Открићем речи њен сиромашан свет претварао се у шарено поље, што је најбоље описано у филму Чудотворка (Тhe miracle worker) како ју је звао њен пријатељ Марк Твен. Осим тога, лепота њеног писаног стила била је задивљујућа, посебно бих истакао диван текст – Три дана да видим (Three days to see) у коме пише о томе како би провела три дана поседујући чуло вида и слуха. Речи које говоримо имају велику снагу и зато их не смемо употребљавати узалуд. Свети пророк Давид у свом 140. Псалму каже: ,,Постави Господе стражу устима мојим и двер ограде око усана мојих“, а Свети Јефрем Сирин моли: ,,Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.“ Када томе придодамо Христове речи о томе да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду, увиђамо колико је озбиљан задатак пред нама. А ти читаоче, да ли си данас пазио како користиш речи? Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. август 2022. године
Света Архијерејска Литургија у Сечој Реци
У недељу 8. по Педесетници, на дан успења Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у старој Цркви брвнари у Сечој Реци. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник јереј Жељко Пантелић, протојереј-ставрофор Радосав Гајић, протојереј Александар Грујовић, јереј Томислав Гајић, ђакони Стефан Милошевски и Јован Стевановић. Током Свете Литургије, Владика је обнародовао одлуку Светог Архијерејског Синода да се протојереј Радосав Гајић уздигне у чин протојереја-ставрофора, те му је том приликом уручио напрсни крст. Отац Радосав Гајић је овакву почаст заслужио својим несебичним трудом за скоро навршене четири деценије службе. Поред многих немерљивих духовних дарова које је изнедрио; за време службовања је, са својим парохијанима, саградио једну цркву и парохијски дом, а једну цркву обновио. На Литургији се Владика обратио окупљенима беседом. Том приликом нас је поучио да је потребно у молитви созерцавати Свето Јеванђеље и напајати се водом живота са овога извора. – Најпре треба да тражимо духовно, правду Божију, а све остало, што нам је на корист, придодаће нам се. Христос је био најжалоснији када је видео, да народ његов, кога Он хоће да спаси иде насупрот истине и насупрот праве вере. Све остало: болести, слабости и недаће, то Господ Бог исцељује. То се десило и приликом догађаја о коме говори данашње Јеванђеље. Господ је прво исцелио човека а касније је сабрао народ, око пет хиљада људи осим жена и деце, наситивши их хлебом и указавши им да је Он истинити Хлеб живота, рекао је Владика Јустин. – Народ који се сабрао око Христа уложио је велики напор, најпре да би дошао на место Христове проповеди, а потом и да би саслушао Христову беседу која је дуго трајала. Приликом проповеди нису седели у удобним фотељама и амфитеатрима, већ на голети и камену, слушајући спасоносне речи Христове. Тако и ми, ако хоћемо да спознамо јеванђељске истине, морамо уложити како духовни, тако и физички подвиг. Овај догађај нас учи да Господ брине о нашем стању у овоме свету, али посебно о вечном спасењу, поучио је присутне Епископ Јустин. Епископ је овом приликом уручио и две грамате донаторима сечоречке цркве. Грамате је доделио господину Драгију Лучићу и господину Горану Миловићу и захвалио им се на њиховом несебичном дару. Након Свете Литургије сабрани су поделили трпезу љубави. Том приликом, протојереј-ставрофор Радосав Гајић захвалио се Владици на указаној части, као и свима који су овде поделили данашњу радост. Јереј Томислав Гајић