Најава: 7. “Дани патријарха Павла“, Манастир Благовештење у Овчар Бањи, 27. септембар 2022.
Седму по реду манифестацију „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, започињемо свечаности у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи на Дан Воздвижење Часног Крста – Крстовдан, 27. септембра 2022. године. Програм свечаности се реализује кроз молитвено окупљање на Св. Литургији (8.00 часова). Након тога, свечаност настављамо у порти манастира на и испред„терасе патријарха Павла“. Биће поставлљена изложба награђених ручно рађених крстова из претходних година, крстови Колоније 2022 уз пригодан програм, хорско појања, доделу награде за најбољи крст и захвалница ученицима колоније 2022 године (9.30 часова). И ове године, заједно са представницима места огранака манифестације заједно сабрани отварамо манифестацију на овом светом месту где је Гојко Стојчевић примио монашки постриг и добио име Павле и где је редовно, као епископ рашко призренски и патријарх Српски, долазио до краја овоземаљског живота. Молитвено окупљање свештенства, монаштва и народа има велику симболику заједничког окупљања око идеје узношења дарова у славу патријарха Павла, угледање на човека који нам је приближио Јеванђеље и Христа. Овим сабрањем доприносимо ширењу идеје баштињења вредности Богоугодног дела патријарха Павле док је био на земљи. Угледајући се на њега, поправљамо себе, а другима приближавамо идеју чињења и поступања, увек и у свакој прилици, по стандардима Оца нашег и Сина Његовог, Господа Исуса Христа. Тим делом патријарха Павла осветљавамо наше путеве до царства вечног живота. Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ Туристичке организације Чачка и других јавних установа и установа културе града Чачка. “Дани патријарха Павла“
Уснуо у Господу протојереј – ставрофор Адам Чарапић (1933-2022)
На дан 19. септембра 2022. године када, наша Света Црква, прославља спомен на чудо Светог архангела Михаила, на пут ка вечном Царству Божијем испраћен је, наш брат и свештенослужитељ протојереј – ставрофор Адам Чарапић. Поводом упокојења оца Адама, служена је Света Литургија у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Литургијским сабрањем началствовао је Архијерејски намесник таковски – протојереј Драган Ђорем, а саслуживали су: протојереј – ставрофор Драган Радојичић, протојереј – ставрофор Драган Сарачевић, протојереј Чедомир Дамјановић, протонамесник Здравко Николић, јереј Владимир Воштић и ђакон Миладин Милуновић. Дана 17. септембра 2022. године, у јутарњим сатима, у Горњем Милановцу, представио се у Господу протојереј – ставрофор Адам Чарапић. Писање своје животе књиге од деведесет година, отац Адам је започео у здравој средини у селу Пријевор код Чачка 6. јуна 1933. године у честитој земљорадничкој породици Чарапић, од родитеља Радише и Софије. Основну школу завршава у Пријевору, затим гимназију у Чачку, а онда уписује Богословију у Београду при Манастиру Раковици. Отац Адам је, 1958. године, ступио у свештенички чин у Манастиру Сретење, рукоположен од стране тадашњег Епископа жичког Г. Германа – потоњег Патријарха српског. На првој парохији, у Шилопају, провео је са својом супругом пуних дванаест година. Године 1971. благословом Епископа жичког Василија, бива постављен на парохију у Горњем Милановцу у послушању и обавезама које је Црква стављала пред њега. Парохијску дужност вршио је у Луњевици, затим у Брусници, па у Велеречи. На брусничкој парохији, где је најдуже службовао, посебно се заузео на обнови Цркве Светог Николаја, која је, нажалост, била доста девастирана. Многе потешкоће су га пратиле у току радова на храму, као и сметње од ондашње власти. Ипак, уз помоћ Божију, захваљујући добрим људима, прота је успео да Цркву приведе богослужбеној функцији. Био је цењен и уживао је углед у целом граду – свештеник мира, љубави и утехе. Иза себе је оставио две ћерке – Љиљану и Снежану. Након заупокојене Литургије, служено је свештеничко опело, уз присуство многобројног свештенства и верног народа. Присутнима се обратио протојереј Драган Ђорем који је, читајући писмо, Епископа жичког Јустина, пренео речи утехе и подршке породици. Такође, на опелу се обратио пригодном беседом и, надлежни парох протојереј – ставрофор Аранђел Даниловић, опростивши се са оцем Адамом. Нека је вечни и блажени покој новопрестављеном протојереју – ставрофору Адаму, који ће остати међу нама у молитвеном сећању као пастир добри, који је дао велики допринос својој Цркви и своме роду. Нека му Господ подари Царство Небеско, а утеху његовој породици. Братство Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу
Почетак разговора о вери у Храму Светог Саве у Краљеву
У петак 16. септембра, у парохијском дому при Храму Светога Саве у Краљеву, отпочела су предавања која ће се редовно, из седмице у седмицу, одржавати, надамо се, и у годинама које се налазе пред нама. Овај дуго чекани дан је омогућен благословом Владике Јустина чијим залагањем је завршена изградња новог парохијског дома. Осим репрезентативног салона-трпезарије, службених просторија, у овом објекту се налази и лепа сала подесна за одржавање разних мисионарских и културних пројеката попут предавањâ, изложби, пројекцијâ филмова. Нема потребе наглашавати колико је велика потреба за проповедањем Речи Божије и за пружањем најосновнијих поука из хришћанске вере и хришћанског живота нашим људима. Због тога смо радосни што сада имамо све услове да се бавимо сведочењем православне вере, што је једна од најосновнијих дужности свештеникâ, вероучитељâ, па и свих православних хришћана. Краљевачки свештеници, вероучитељи, психолози, професори књижевности су се, благословом Епископа, окупили око овог мисионарског подухвата са надом да ће њихов труд бити плодоносан. Осмишљено је да ови сусрети не буду излагања у форми академских предавања, већ да буду много ближи форми црквене беседе, у трајању од двадесет до тридесет минута, након чега ће следити дискусија (разматрање питања, везаних за тему обраћања, која ће постављати слушаоци). Предмет ових разговора ће бити вера у Бога, љубав према Богу, хришћански живот, Света Литургија, однос културе и уметности према вери, и томе слично. Част да одржи почетно предавање је припала протојереју Радоји Санду, старешини нашега храма. Он је одржао Поздравно слово посвећено предавањима и разговорима који ће следити. У оквиру тог слова, о. Радоја, нас је подсетио на наше испадање из раја, на обећање спасења и на долазак Сина Божијега у телу. Истакао је да је смисао ових наших сабирања у томе да се стално сећамо љубави Божије пројављене према нама. Осим о. Радоје, у ово дивно вече су украсили Софија Ђорђевић, ученица VIII разреда, која је рецитовала песму Писмо учитељу, Добрице Ерића и господин Иван Трајковић, који је уз пратњу протонамесника Дејана Марковића и ђакона Стефана Симића отпевао песму Царица тишине посвећену Богомајци и дивну песму посвећену Светој Фотини Самарјанки. Ови разговори ће бити снимани и објављивани на посебном YouTube каналу који ће наредних дана бити формиран. Посебну захвалност дугујемо краљевачким вероучитељима, господину Филипу Зеленовићу и господину Дејану Драмићанину, психологу Милошу Благојевићу, и господину Душану Јовановићу који је задужен за снимање. Они су својим трудом допринели, и доприносиће, да ова предавања напредују и да доведу до жељених плодова. Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Вавилонска кула“
Данас нам предстоји да поразговарамо о Вавилону. Удубићемо се, колико је могуће, у библијску тему, полазећи од тога ко смо, како живимо данас, и имајући на уму да нема таквих библијских тема које се не би тицале данашњег времена и које би биле потпуно неутралне у односу на њега. Дакле, Вавилон. Вавилонска кула је неко мистичко окружење, које, нипошто, нису саградили глупи људи. То нису били људи са глупим представама, да ће, кобајаги, сада направити кулу и степенице ка небу. Они су схватали да је бескорисно занимање рукотворно, физички се успињати на небо. Био мистички задатак, који је однео са собом тајну својих градитеља. Чиме су желели да се баве, кога су призивали, кога отелотворили, шта су учинили? Вавилонска кула је један од симбола људске цивилизације, неуништива представа онога што људи стално покушавају да створе. Жеља да се рукотворним снагама попне на небо, на пример, изродила космонаутику, понос човека због лета у космос. И тај заслужени понос људског генија и храброст, ипак се, прилично, изгубила међу неким вавилонским тежњама: полетећемо тамо и доказаћемо да нисмо твар треперава, већ да имамо право — овај тренутак је присутан у одважности првих теоретичара космонаутике, првих теоретичара ваздухопловства. Тамо је био моменат противљења Богу. Наравно, космонаут може да буде верујући човек, са страхом Божијим, и уз молитву да полеће, и напушта гравитационо поље рођене планете, али испрва је у космонаутици био присутан вавилонски моменат. Питер Бројгел Старији је представио ово грандиозну изградњу — само недовршену. То је велико људско недовршено градилиште. Када је настала Европска унија, и када су изграђене све зграде Европског парламента у Стразбуру, архитектура тог објекта као да је специјално рађена по узору архитектуру недовршене Вавилонске куле на слици Питера Бројгела Старијег. Ови степенасти зидови, округла конструкција, недовршене арке, колонаде — све је лако препознатљиво: наменски је грађена нова зграда новооснованог међудржавног образовања, као духовно наслеђе Вавилонске куле, која је представљена на једној од најпознатијих слика западноевропског сликарства. Након рушења Храм Христа Спаситеља, уместо храма било је планирано да се изгради Дворац савета са огромном статуом Лењина на врху. Чак на цртежима је изгледало као нешто гнусно —цртежи су представљали неку језиву идеју неподношљиво велике зграде, неподношљиво страшних размера, на месту Божијег храма. То је била Вавилонска кула. Масони су себе називали зидарима који су настојали да направе: угломер, шестар, висак, длето — предмете њихове симболике. Градитељи шта раде? Наравно да граде. А шта граде? Граде нови свет. Христос нам говори о томе да постоји Небески Јерусалим, чији је архитекта и стваралац Бог. А на земљи постоје такви градитељи, који такође граде свој дом, супротан Небеском Јерусалиму. Тема свеобухватне изградње, дуготрајне, вишевековне, са милионима људи који учествују у грађењу — то је управо тема Вавилонске куле. Живимо у једној од етапа континуиране огромне градње. А површина градилишта заузима скоро целу васељену — по читавој земљи се гради нешто ново, нека невидљива, а понекад и видљива духовна грађевина. Ваљало би да се вратимо на мисли блаженог Августина, записане у његовој прекрасној књизи: „О граду Божијем“: постоје два града — Град Небески и град земаљски. Они ратују, као што су ахајци ратовали против Троје. Град Божији извргнут је исмевању, нападима, подсмеху, а град земаљски се гради попут узвишене тврђаве, попут Јерихона, да би се супротставио граду небеском и ратовао са њим. Августин пише, да човек и човечанство балансирају између два пола: на једном полу је љубав према Богу до самомржње (то су аскетизам и самопожртвовање), а на другом полу је љубав према себи до мржње према Богу. И Небески Јерусалим насељавају они који воле Бога до самопожртвовања, а земаљски град, полако и упорно, из века у век слободни зидари граде у мржњи према Богу и превеликој љубави према себи. Ова светска градња и јесте наша тема. Дакле, људи су се окупили да изграде себи име. Научили су да праве цигле. Очигледно да је цигла велико откриће: цигле дозвољавају да се граде какве желиш високе грађевине, уз правилне инжењерске прорачуне. И ево, они су почели да вуку наврх своје громаде и грдосије, и при томе је сво човечанство било тада уједињено и сви су говорили на једном језику. Господ је пореметио ту изградњу, помешао је језике људске. Људи су престали да разумеју једни друге. Од тада људи не разумеју једни друге. Чак и када људи говоре на једном језику, говоре о разним стварима: ти њему о попу, он теби о поповој кћерки… Не само да су се разни језици појавили, него се и комуникација разрушила. Људи су престали да се разумеју, да реагују једни на друге. Свако је затворен унутар свог егоизма, и то је један од разлога нашег неразумевања ближњих. И разлог што ближњи не разумеју нас. Господ је тако пореметио ту изградњу… Но, пошто смо новозаветни људи, враћамо се на догађаје Новог Завета. Све што је било у Старом Завету, има паралелу у Новом. Стари Завет је откривен у Новом, — говори блажени Августин, — а Нови Завет сакривен у Старом. Нешто супротно вавилонској изградњи било је у време Педесетнице. Света Педесетница, силазак Духа Светог на апостоле у облику огњених језика је оно што представља рефлексију у најбољем смислу те речи, исправљање онога што се десило у Вавилону. Ономад су људи престали да разумеју једни друге, а у време Педесетнице су одједном почели да разговарају о преславним делима Божијим на разним језицима, које до тада нису учили. Силазак Духа Светога је био анти-Вавилон. „Вавилон“ значи мешање, то јест све је било помешано. А изливање Духа Светога је божанствена хармонија и правилна подела једног од другог. Да бисмо, напокон, почели да разумемо једни друге, и да разумемо најважније: егоизам, национализам, затварање у уске оквире неће спасити човека, а изливањем Духа Светога свима је дато да схвате једни друге у Духу Светом. Речи о преславним делима Божијим, васкрслом Христу и будућем животу — то је анти-Вавилон, наша света и Божанска Педесетница. Ево, изволите, шта треба рећи од том грандиозном и великом догађају. Данас многи учествују — вољно или невољно, неки видљиво или невидљиво — у изградњи нове, огромне, богоборачке, људске грађевине са које ће или мудровати, или претити песницама небу, или директно ратовати
Поклоничко путовање из Виче на Свету Гору
Црквена општина Вича, на духовну радост својих парохијана, извела је петодневно поклоничко путовање у манастире Свете Горе Атонске. У понедељак 12. септембра молитвом за безбедно путовање, парохијани Црквене општине Вича, предвођени јерејем Немањом Матејићем, пошли су пут грчке луке Јерисоса, где су провели ноћ. Ујутру добивши благослов посебним документом, путници су наставили даље бродом, који их је довезао у пристаниште манастира Хиландар. Велики благослов указао се ходочасницима који су добили прилику да пођу путем наших отаца и утемељитеља, нашег равноапостолног оца Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог. Дуж пута ка манастиру обишли су споменике који сведоче о вишевековном труду благочестивих српских владара, да и они узидају свој рад у визију српског народа у Христу коју је развио Свети Сава и која на овом месту, и данас наставља да расте и да даје многе духовне плодове. Пирг краља Милутина и крстови цара Душана и краља Александра сведоци су оваквих напора. Цело окружење манастира обилује споменицима монашког живота из протеклих векова, крстионица, Савин бунар и лоза Светог Симеона која је многе парове, силом благодати Божије излечила од неплодности само су неки од оних који пркосе времену, попут чемпреса поред храма којима се не зна век. Посебна радост указала им се приликом да се укључе у богослужбени живот братије, учешћем у молитвеним последовањима, Након вечерње службе и заједничке трпезе, указала им се неизмерна благодат целивањем многобројних моштију светих отаца, међу којима су Свети пророк Исаија и Јован Крститетљ, као и чудотворна икона Богородице Тројеручице, која ужива посебно поштовање нашег народа. Рано ујутру прикључили су се јутрењу након кога је служена Света Литургија. Учешћем у светој литургији употпуњено је остваривање заједништва са братством као и светим оснивачима и заштитницима манастира. Након Трпезе спремљене љубављу монаха, наставили су бродом до руског манастира Светог Пантелејмона гледајући са брода бројне манастире и скитове на обали. И овде је гостопримством руских монаха добијен благослов за преноћиште. Ујутру су узели учешће у Светој Литургији заједно са братством и бројним поклоницима из целог света. Даље напустивши манастир бродом су се запутили у Уранополис, а одатле у град Солун. На српском војничком гробљу Зејтинлик, одслужен је парастос свима погинулима за слободу отаџбине, чувар гробља је испричао посетиоцима нешто више о жртви коју су поднели њихови преци оставивши кости на „вратима Србије“. Након тога уследио је обилазак града са величанственом Црквом Светог Димитрија, чије мошти уживају велико поштовање нашег народа и Аристотеловог трга. Након тога пошли су назад за Србију, да би ноћ провели у манастиру Светог Прохора Пчињског. Ујутру је служена Света Литургија, након које су се поклонили моштима светитеља, из чијег гроба скоро хиљаду година тече миро. Обишавши испосницу упознали су се са причом о подвигу великог светитеља Божијег. Последњи дан је употпуњен обиласком манастира Покрова Пресвете Богородице код Ђуниса и манастира Љубостиње. Особен благослов се указао путницима који су добили прилику да обиђу важна места за наш духовни идентитет, и да упознају разноликост Свете Литургије, у којој су учествовали на више различитих места, од којих свако носи особену јединственост. Поклоници су се сложили да је ово величанствено путовање на њих оставило велики утисак, и да су у срцу понели богате дарове са њега. Студент теологије Алекса Ковачевић
Литургијски почетак Црквене Нове године у Краљеву
Поводом почетка Црквене Нове године 14/1. септембра, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је литургијским сабрањем у Светосавском храму у Краљеву. Уз саслужење братства храма и учешће верног народа, принета је Бескрвна Жртва на освећење присутних и целог света. Након заамвоне молитве прочитана је Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу.
Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу
С обзиром на изазове и искушења са којима се наша Црква и њен верни народ суочавају, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, донео је одлуку да се, почевши од данашњег дана, у свим храмовима и манастирима Српске Православне Цркве на свим богослужењима произноси Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, која гласи: Господе Боже Оче, Сведржитељу, Творче неба и земље, и свих бића, и човека, којега си после свих других створења створио по слици и прилици Твојој и зато најсавршенијег међу створеним бићима, Ти си човека створио као мушко и женско, као једно удвоје и двоје уједно, и тако си од искони установио брак, и заповедио си: „Рађајте се и множите се”, и тако си у исти мах установио породицу као заједницу љубави у Теби, усавршену у свету Тајну љубави у Христу Твоме; Ти Сâм, Господе човекољубиви, Једини, у Светој Тројици слављени, одржи и умножи љубав Своју, благодат Своју и благослов Свој у свакоме браку и у свакој породици, у роду нашем и у васцелом свету Твоме, особито у дане наше, када се невидљиве силе злобе поднебеске и видљиве, свесне и несвесне, слуге њихове, упињу да обесвете светињу брака и оскрнаве чистоту породице намећући богопротивне и противприродне заједнице као замену за брак и породицу. Господе Исусе Христе, Сине Божји и Сине Човечји, Спаситељу наш, Ти си прво богочовечанско чудо Своје, знамење човекољубља Свога, учинио управо на једној свадби, свадби у Кани Галилејској, и тиме си показао и доказао да је брак частан и постеља брачна непорочна, што потврдише сви свети апостоли и ученици Твоји, који богодолично и с правом назваше Тебе, поред свега осталога, и Жеником Цркве Твоје, а њу Невестом Твојом, особито пак богоречити апостол Твој Павле који је смело и богонадахнуто навео љубав и јединство мужа и жене као слику љубави и јединства Тебе и свете Цркве Твоје; Ти Сâм, Христе Господе, одржи и умножи љубав Своју, благодат Своју и благослов Свој у свакоме браку и у свакој породици, у роду нашем и у васцеломе свету Твоме, особито у дане наше, када се невидљиве силе злобе поднебеске и видљиве, свесне и несвесне, слуге њихове, упињу да обесвете светињу брака и оскрнаве чистоту породице намећући богопротивне и противприродне заједнице као замену за брак и породицу. Душе Свети, Утешитељу благи, Тобом живи свака душа жива, Ти Собом просвећујеш и освећујеш све и сва, Ти си нам подарио сва надземаљска и земаљска добра која нам је, по благовољењу Бога и Оца, у Своме Домостроју спасења обезбедио Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос; Ти Сâм, Душе Истине, Источниче добара и Даваоче живота, дођи и к нама, недостојним слугама Твојим, и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и призови к покајању и нас и сву браћу нашу и сестре наше, и спаси, Добри, душе наше. О Пресвета Владичице наша, увек Дјево, Богородице, узоре, путеводитељко и заступнице свима који живе било у целомудрености и девствености било у целомудрију часнога и благословенога брака, Ти, материнском љубављу својом и свеобухватним молитвеним покровом својим, призови и приведи к покајању и нас и све ближње наше, очисти све од сваке нечистоте, телесне и духовне, и оспособи нас, Свенепорочна, да подражавамо безгрешно живљење твоје на земљи и непрестано служење твоје Сину Твом и Богу Твом и нашем. Преподобни оци наши и матере наше, ви који угодисте Богу живећи било у ангелоподобном безбрачју било у благодати брачне и породичне заједнице, сви ви што чистотом, врлином и светошћу прослависте Господа славе Који прослави вас у Царству Свом, у светој Цркви Својој, молите се Њему за нас и за сву у Христу браћу нашу и сестре наше! Амин. Извор: СПЦ
Епископ Јустин: Свети Јован Крститељ је пример опредељења за Царство Небеско
У недељу 13. по Духовима 11. септембра, када Света Црква прославља мученичку кончину Светог Пророка, Претече и Крститеља Јована, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У храму препуном људи, Владика је у складу са данашњим Јеванђељем и празником беседио о Царству ,,које није од овога света“. – Господ Исус Христос није дошао да отима власт овоземаљским великашима, већ да влада правдом, љубављу и истином. Данас је, по речима Светог Јустина Ћелијско, други Велики Петак, јер су данас људи обезглавили највећег између свих од жена рођених. Стога се данас пости, иако је недеља. Без поста нико не може угодити Богу, јер је он уз молитву крило које нас води Богу. Премда су Јован и Ирод били пријатељи (јер је цар Ирод веома поштовао Јована и често одлазио код њега по савет), Јован није могао да оћути истину и због ње је обезглављен. За нас је важно да се и ми као Свети Јован определимо за Царство Небеско и држимо Бога, правду, истину и љубав на првом месту, истакао је Владика. Велики број верног народа, нарочито мале деце, данас је приступио Светој Чаши. Вероучитељ Филип Зеленовић Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Усековање главе Светог Јована Крститеља
Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем. Тропар (глас 2): Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост. Преподобна Теодора Солунска. Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75 години својој, 879 год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили. Света мученица Василија. Пострадала за Христа у Срему. Свети мученик Анастасије. Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29 авг. 1794 год. О свети Јоване, дивни Крститељу,Ти Претеча беше славном Спаситељу,Ти чистотом твојом људске душе текнуИ к’o страшна труба са Јордана јекнуБудећ’ људе од сна и порока лена,Кад секира беше близу до корена.Ја се теби клањам, ја се теби молим:Помози да свакој напасти одолим.Ја се теби клањам, пророку најјачем,И пред тобом клечим, и пред тобом плачем:Дај ми од твог срца, лавовске јачине,Дај ми од твог духа, ангелске белине.Дај ми твоје моћи, да постигнем пробомБогу бит’ покоран и владати собом,Крстити се постом, чистити се бдењем.Сладити молитвом и небесним зрењем,И без страха ходит’ мучеништву свакомСа храброшћу твојом и са вером јаком.О свети Јоване, Божји угодниче,И за вишњу правду славни мучениче.Ти кога се војске нечастивих бојеНемој се оглушит’ о молење моје,Но укрепи мене молитвама твојим,Да к’o свећа право пред Господом стојим. РАСУЂИВАЊЕ Ако посматрате како људи умиру видећете, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Сваки је грех нож, и обично људи бивају посечени оним грехом, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија, скверна ћерка Иродијадина, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији, у граду Лериду, са изгнаним Иродом и Иродијадом, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла, и она се копрцаше, играјући ногама по води, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода, а главу њену донеше Иродијади на тањиру, као некад главу Јована Крститеља. Гле, како страшно смрт личи на грех учињени! СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3), и то: 1. како се Авенир војвода, противник Давидов, предаде Давиду на веру;2. како Јоав, војвода Давидов, уби Авенира;3. како Давид прокле дом Јоавов, и плака много за Авениром. БЕСЕДА о исцелењу човечанства раном Христовом Раном његовом ми се исцијелисмо (Иса. 53, 4). Христовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче, и ми знамо сад, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш, гнездо и извор нечистоће телесне, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима, и друго приносећи нечисте жртве, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто? Зато што је крв Христова чиста, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека, разблажују га, и њиме пелцују многе људе, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом, па је онда узимамо и пијемо, јер се каже, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна, једина безгрешна; крв пречиста, једина чиста у свету. О кад би људи знали, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје, и све троје чисто и чисти: чист дух, чиста крв, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и
Лист Храм бр. 83: Исидора Секулић, “Похвала српској мајци“
Најава: 7. “Дани патријарха Павла“, Манастир Благовештење у Овчар Бањи, 27. септембар 2022.
Седму по реду манифестацију „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, започињемо свечаности у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи на Дан Воздвижење Часног Крста – Крстовдан, 27. септембра 2022. године. Програм свечаности се реализује кроз молитвено окупљање на Св. Литургији (8.00 часова). Након тога, свечаност настављамо у порти манастира на и испред„терасе патријарха Павла“. Биће поставлљена изложба награђених ручно рађених крстова из претходних година, крстови Колоније 2022 уз пригодан програм, хорско појања, доделу награде за најбољи крст и захвалница ученицима колоније 2022 године (9.30 часова). И ове године, заједно са представницима места огранака манифестације заједно сабрани отварамо манифестацију на овом светом месту где је Гојко Стојчевић примио монашки постриг и добио име Павле и где је редовно, као епископ рашко призренски и патријарх Српски, долазио до краја овоземаљског живота. Молитвено окупљање свештенства, монаштва и народа има велику симболику заједничког окупљања око идеје узношења дарова у славу патријарха Павла, угледање на човека који нам је приближио Јеванђеље и Христа. Овим сабрањем доприносимо ширењу идеје баштињења вредности Богоугодног дела патријарха Павле док је био на земљи. Угледајући се на њега, поправљамо себе, а другима приближавамо идеју чињења и поступања, увек и у свакој прилици, по стандардима Оца нашег и Сина Његовог, Господа Исуса Христа. Тим делом патријарха Павла осветљавамо наше путеве до царства вечног живота. Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ Туристичке организације Чачка и других јавних установа и установа културе града Чачка. “Дани патријарха Павла“
Уснуо у Господу протојереј – ставрофор Адам Чарапић (1933-2022)
На дан 19. септембра 2022. године када, наша Света Црква, прославља спомен на чудо Светог архангела Михаила, на пут ка вечном Царству Божијем испраћен је, наш брат и свештенослужитељ протојереј – ставрофор Адам Чарапић. Поводом упокојења оца Адама, служена је Света Литургија у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. Литургијским сабрањем началствовао је Архијерејски намесник таковски – протојереј Драган Ђорем, а саслуживали су: протојереј – ставрофор Драган Радојичић, протојереј – ставрофор Драган Сарачевић, протојереј Чедомир Дамјановић, протонамесник Здравко Николић, јереј Владимир Воштић и ђакон Миладин Милуновић. Дана 17. септембра 2022. године, у јутарњим сатима, у Горњем Милановцу, представио се у Господу протојереј – ставрофор Адам Чарапић. Писање своје животе књиге од деведесет година, отац Адам је започео у здравој средини у селу Пријевор код Чачка 6. јуна 1933. године у честитој земљорадничкој породици Чарапић, од родитеља Радише и Софије. Основну школу завршава у Пријевору, затим гимназију у Чачку, а онда уписује Богословију у Београду при Манастиру Раковици. Отац Адам је, 1958. године, ступио у свештенички чин у Манастиру Сретење, рукоположен од стране тадашњег Епископа жичког Г. Германа – потоњег Патријарха српског. На првој парохији, у Шилопају, провео је са својом супругом пуних дванаест година. Године 1971. благословом Епископа жичког Василија, бива постављен на парохију у Горњем Милановцу у послушању и обавезама које је Црква стављала пред њега. Парохијску дужност вршио је у Луњевици, затим у Брусници, па у Велеречи. На брусничкој парохији, где је најдуже службовао, посебно се заузео на обнови Цркве Светог Николаја, која је, нажалост, била доста девастирана. Многе потешкоће су га пратиле у току радова на храму, као и сметње од ондашње власти. Ипак, уз помоћ Божију, захваљујући добрим људима, прота је успео да Цркву приведе богослужбеној функцији. Био је цењен и уживао је углед у целом граду – свештеник мира, љубави и утехе. Иза себе је оставио две ћерке – Љиљану и Снежану. Након заупокојене Литургије, служено је свештеничко опело, уз присуство многобројног свештенства и верног народа. Присутнима се обратио протојереј Драган Ђорем који је, читајући писмо, Епископа жичког Јустина, пренео речи утехе и подршке породици. Такође, на опелу се обратио пригодном беседом и, надлежни парох протојереј – ставрофор Аранђел Даниловић, опростивши се са оцем Адамом. Нека је вечни и блажени покој новопрестављеном протојереју – ставрофору Адаму, који ће остати међу нама у молитвеном сећању као пастир добри, који је дао велики допринос својој Цркви и своме роду. Нека му Господ подари Царство Небеско, а утеху његовој породици. Братство Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу
Почетак разговора о вери у Храму Светог Саве у Краљеву
У петак 16. септембра, у парохијском дому при Храму Светога Саве у Краљеву, отпочела су предавања која ће се редовно, из седмице у седмицу, одржавати, надамо се, и у годинама које се налазе пред нама. Овај дуго чекани дан је омогућен благословом Владике Јустина чијим залагањем је завршена изградња новог парохијског дома. Осим репрезентативног салона-трпезарије, службених просторија, у овом објекту се налази и лепа сала подесна за одржавање разних мисионарских и културних пројеката попут предавањâ, изложби, пројекцијâ филмова. Нема потребе наглашавати колико је велика потреба за проповедањем Речи Божије и за пружањем најосновнијих поука из хришћанске вере и хришћанског живота нашим људима. Због тога смо радосни што сада имамо све услове да се бавимо сведочењем православне вере, што је једна од најосновнијих дужности свештеникâ, вероучитељâ, па и свих православних хришћана. Краљевачки свештеници, вероучитељи, психолози, професори књижевности су се, благословом Епископа, окупили око овог мисионарског подухвата са надом да ће њихов труд бити плодоносан. Осмишљено је да ови сусрети не буду излагања у форми академских предавања, већ да буду много ближи форми црквене беседе, у трајању од двадесет до тридесет минута, након чега ће следити дискусија (разматрање питања, везаних за тему обраћања, која ће постављати слушаоци). Предмет ових разговора ће бити вера у Бога, љубав према Богу, хришћански живот, Света Литургија, однос културе и уметности према вери, и томе слично. Част да одржи почетно предавање је припала протојереју Радоји Санду, старешини нашега храма. Он је одржао Поздравно слово посвећено предавањима и разговорима који ће следити. У оквиру тог слова, о. Радоја, нас је подсетио на наше испадање из раја, на обећање спасења и на долазак Сина Божијега у телу. Истакао је да је смисао ових наших сабирања у томе да се стално сећамо љубави Божије пројављене према нама. Осим о. Радоје, у ово дивно вече су украсили Софија Ђорђевић, ученица VIII разреда, која је рецитовала песму Писмо учитељу, Добрице Ерића и господин Иван Трајковић, који је уз пратњу протонамесника Дејана Марковића и ђакона Стефана Симића отпевао песму Царица тишине посвећену Богомајци и дивну песму посвећену Светој Фотини Самарјанки. Ови разговори ће бити снимани и објављивани на посебном YouTube каналу који ће наредних дана бити формиран. Посебну захвалност дугујемо краљевачким вероучитељима, господину Филипу Зеленовићу и господину Дејану Драмићанину, психологу Милошу Благојевићу, и господину Душану Јовановићу који је задужен за снимање. Они су својим трудом допринели, и доприносиће, да ова предавања напредују и да доведу до жељених плодова. Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Вавилонска кула“
Данас нам предстоји да поразговарамо о Вавилону. Удубићемо се, колико је могуће, у библијску тему, полазећи од тога ко смо, како живимо данас, и имајући на уму да нема таквих библијских тема које се не би тицале данашњег времена и које би биле потпуно неутралне у односу на њега. Дакле, Вавилон. Вавилонска кула је неко мистичко окружење, које, нипошто, нису саградили глупи људи. То нису били људи са глупим представама, да ће, кобајаги, сада направити кулу и степенице ка небу. Они су схватали да је бескорисно занимање рукотворно, физички се успињати на небо. Био мистички задатак, који је однео са собом тајну својих градитеља. Чиме су желели да се баве, кога су призивали, кога отелотворили, шта су учинили? Вавилонска кула је један од симбола људске цивилизације, неуништива представа онога што људи стално покушавају да створе. Жеља да се рукотворним снагама попне на небо, на пример, изродила космонаутику, понос човека због лета у космос. И тај заслужени понос људског генија и храброст, ипак се, прилично, изгубила међу неким вавилонским тежњама: полетећемо тамо и доказаћемо да нисмо твар треперава, већ да имамо право — овај тренутак је присутан у одважности првих теоретичара космонаутике, првих теоретичара ваздухопловства. Тамо је био моменат противљења Богу. Наравно, космонаут може да буде верујући човек, са страхом Божијим, и уз молитву да полеће, и напушта гравитационо поље рођене планете, али испрва је у космонаутици био присутан вавилонски моменат. Питер Бројгел Старији је представио ово грандиозну изградњу — само недовршену. То је велико људско недовршено градилиште. Када је настала Европска унија, и када су изграђене све зграде Европског парламента у Стразбуру, архитектура тог објекта као да је специјално рађена по узору архитектуру недовршене Вавилонске куле на слици Питера Бројгела Старијег. Ови степенасти зидови, округла конструкција, недовршене арке, колонаде — све је лако препознатљиво: наменски је грађена нова зграда новооснованог међудржавног образовања, као духовно наслеђе Вавилонске куле, која је представљена на једној од најпознатијих слика западноевропског сликарства. Након рушења Храм Христа Спаситеља, уместо храма било је планирано да се изгради Дворац савета са огромном статуом Лењина на врху. Чак на цртежима је изгледало као нешто гнусно —цртежи су представљали неку језиву идеју неподношљиво велике зграде, неподношљиво страшних размера, на месту Божијег храма. То је била Вавилонска кула. Масони су себе називали зидарима који су настојали да направе: угломер, шестар, висак, длето — предмете њихове симболике. Градитељи шта раде? Наравно да граде. А шта граде? Граде нови свет. Христос нам говори о томе да постоји Небески Јерусалим, чији је архитекта и стваралац Бог. А на земљи постоје такви градитељи, који такође граде свој дом, супротан Небеском Јерусалиму. Тема свеобухватне изградње, дуготрајне, вишевековне, са милионима људи који учествују у грађењу — то је управо тема Вавилонске куле. Живимо у једној од етапа континуиране огромне градње. А површина градилишта заузима скоро целу васељену — по читавој земљи се гради нешто ново, нека невидљива, а понекад и видљива духовна грађевина. Ваљало би да се вратимо на мисли блаженог Августина, записане у његовој прекрасној књизи: „О граду Божијем“: постоје два града — Град Небески и град земаљски. Они ратују, као што су ахајци ратовали против Троје. Град Божији извргнут је исмевању, нападима, подсмеху, а град земаљски се гради попут узвишене тврђаве, попут Јерихона, да би се супротставио граду небеском и ратовао са њим. Августин пише, да човек и човечанство балансирају између два пола: на једном полу је љубав према Богу до самомржње (то су аскетизам и самопожртвовање), а на другом полу је љубав према себи до мржње према Богу. И Небески Јерусалим насељавају они који воле Бога до самопожртвовања, а земаљски град, полако и упорно, из века у век слободни зидари граде у мржњи према Богу и превеликој љубави према себи. Ова светска градња и јесте наша тема. Дакле, људи су се окупили да изграде себи име. Научили су да праве цигле. Очигледно да је цигла велико откриће: цигле дозвољавају да се граде какве желиш високе грађевине, уз правилне инжењерске прорачуне. И ево, они су почели да вуку наврх своје громаде и грдосије, и при томе је сво човечанство било тада уједињено и сви су говорили на једном језику. Господ је пореметио ту изградњу, помешао је језике људске. Људи су престали да разумеју једни друге. Од тада људи не разумеју једни друге. Чак и када људи говоре на једном језику, говоре о разним стварима: ти њему о попу, он теби о поповој кћерки… Не само да су се разни језици појавили, него се и комуникација разрушила. Људи су престали да се разумеју, да реагују једни на друге. Свако је затворен унутар свог егоизма, и то је један од разлога нашег неразумевања ближњих. И разлог што ближњи не разумеју нас. Господ је тако пореметио ту изградњу… Но, пошто смо новозаветни људи, враћамо се на догађаје Новог Завета. Све што је било у Старом Завету, има паралелу у Новом. Стари Завет је откривен у Новом, — говори блажени Августин, — а Нови Завет сакривен у Старом. Нешто супротно вавилонској изградњи било је у време Педесетнице. Света Педесетница, силазак Духа Светог на апостоле у облику огњених језика је оно што представља рефлексију у најбољем смислу те речи, исправљање онога што се десило у Вавилону. Ономад су људи престали да разумеју једни друге, а у време Педесетнице су одједном почели да разговарају о преславним делима Божијим на разним језицима, које до тада нису учили. Силазак Духа Светога је био анти-Вавилон. „Вавилон“ значи мешање, то јест све је било помешано. А изливање Духа Светога је божанствена хармонија и правилна подела једног од другог. Да бисмо, напокон, почели да разумемо једни друге, и да разумемо најважније: егоизам, национализам, затварање у уске оквире неће спасити човека, а изливањем Духа Светога свима је дато да схвате једни друге у Духу Светом. Речи о преславним делима Божијим, васкрслом Христу и будућем животу — то је анти-Вавилон, наша света и Божанска Педесетница. Ево, изволите, шта треба рећи од том грандиозном и великом догађају. Данас многи учествују — вољно или невољно, неки видљиво или невидљиво — у изградњи нове, огромне, богоборачке, људске грађевине са које ће или мудровати, или претити песницама небу, или директно ратовати
Поклоничко путовање из Виче на Свету Гору
Црквена општина Вича, на духовну радост својих парохијана, извела је петодневно поклоничко путовање у манастире Свете Горе Атонске. У понедељак 12. септембра молитвом за безбедно путовање, парохијани Црквене општине Вича, предвођени јерејем Немањом Матејићем, пошли су пут грчке луке Јерисоса, где су провели ноћ. Ујутру добивши благослов посебним документом, путници су наставили даље бродом, који их је довезао у пристаниште манастира Хиландар. Велики благослов указао се ходочасницима који су добили прилику да пођу путем наших отаца и утемељитеља, нашег равноапостолног оца Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог. Дуж пута ка манастиру обишли су споменике који сведоче о вишевековном труду благочестивих српских владара, да и они узидају свој рад у визију српског народа у Христу коју је развио Свети Сава и која на овом месту, и данас наставља да расте и да даје многе духовне плодове. Пирг краља Милутина и крстови цара Душана и краља Александра сведоци су оваквих напора. Цело окружење манастира обилује споменицима монашког живота из протеклих векова, крстионица, Савин бунар и лоза Светог Симеона која је многе парове, силом благодати Божије излечила од неплодности само су неки од оних који пркосе времену, попут чемпреса поред храма којима се не зна век. Посебна радост указала им се приликом да се укључе у богослужбени живот братије, учешћем у молитвеним последовањима, Након вечерње службе и заједничке трпезе, указала им се неизмерна благодат целивањем многобројних моштију светих отаца, међу којима су Свети пророк Исаија и Јован Крститетљ, као и чудотворна икона Богородице Тројеручице, која ужива посебно поштовање нашег народа. Рано ујутру прикључили су се јутрењу након кога је служена Света Литургија. Учешћем у светој литургији употпуњено је остваривање заједништва са братством као и светим оснивачима и заштитницима манастира. Након Трпезе спремљене љубављу монаха, наставили су бродом до руског манастира Светог Пантелејмона гледајући са брода бројне манастире и скитове на обали. И овде је гостопримством руских монаха добијен благослов за преноћиште. Ујутру су узели учешће у Светој Литургији заједно са братством и бројним поклоницима из целог света. Даље напустивши манастир бродом су се запутили у Уранополис, а одатле у град Солун. На српском војничком гробљу Зејтинлик, одслужен је парастос свима погинулима за слободу отаџбине, чувар гробља је испричао посетиоцима нешто више о жртви коју су поднели њихови преци оставивши кости на „вратима Србије“. Након тога уследио је обилазак града са величанственом Црквом Светог Димитрија, чије мошти уживају велико поштовање нашег народа и Аристотеловог трга. Након тога пошли су назад за Србију, да би ноћ провели у манастиру Светог Прохора Пчињског. Ујутру је служена Света Литургија, након које су се поклонили моштима светитеља, из чијег гроба скоро хиљаду година тече миро. Обишавши испосницу упознали су се са причом о подвигу великог светитеља Божијег. Последњи дан је употпуњен обиласком манастира Покрова Пресвете Богородице код Ђуниса и манастира Љубостиње. Особен благослов се указао путницима који су добили прилику да обиђу важна места за наш духовни идентитет, и да упознају разноликост Свете Литургије, у којој су учествовали на више различитих места, од којих свако носи особену јединственост. Поклоници су се сложили да је ово величанствено путовање на њих оставило велики утисак, и да су у срцу понели богате дарове са њега. Студент теологије Алекса Ковачевић
Литургијски почетак Црквене Нове године у Краљеву
Поводом почетка Црквене Нове године 14/1. септембра, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је литургијским сабрањем у Светосавском храму у Краљеву. Уз саслужење братства храма и учешће верног народа, принета је Бескрвна Жртва на освећење присутних и целог света. Након заамвоне молитве прочитана је Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу.
Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу
С обзиром на изазове и искушења са којима се наша Црква и њен верни народ суочавају, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, донео је одлуку да се, почевши од данашњег дана, у свим храмовима и манастирима Српске Православне Цркве на свим богослужењима произноси Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, која гласи: Господе Боже Оче, Сведржитељу, Творче неба и земље, и свих бића, и човека, којега си после свих других створења створио по слици и прилици Твојој и зато најсавршенијег међу створеним бићима, Ти си човека створио као мушко и женско, као једно удвоје и двоје уједно, и тако си од искони установио брак, и заповедио си: „Рађајте се и множите се”, и тако си у исти мах установио породицу као заједницу љубави у Теби, усавршену у свету Тајну љубави у Христу Твоме; Ти Сâм, Господе човекољубиви, Једини, у Светој Тројици слављени, одржи и умножи љубав Своју, благодат Своју и благослов Свој у свакоме браку и у свакој породици, у роду нашем и у васцелом свету Твоме, особито у дане наше, када се невидљиве силе злобе поднебеске и видљиве, свесне и несвесне, слуге њихове, упињу да обесвете светињу брака и оскрнаве чистоту породице намећући богопротивне и противприродне заједнице као замену за брак и породицу. Господе Исусе Христе, Сине Божји и Сине Човечји, Спаситељу наш, Ти си прво богочовечанско чудо Своје, знамење човекољубља Свога, учинио управо на једној свадби, свадби у Кани Галилејској, и тиме си показао и доказао да је брак частан и постеља брачна непорочна, што потврдише сви свети апостоли и ученици Твоји, који богодолично и с правом назваше Тебе, поред свега осталога, и Жеником Цркве Твоје, а њу Невестом Твојом, особито пак богоречити апостол Твој Павле који је смело и богонадахнуто навео љубав и јединство мужа и жене као слику љубави и јединства Тебе и свете Цркве Твоје; Ти Сâм, Христе Господе, одржи и умножи љубав Своју, благодат Своју и благослов Свој у свакоме браку и у свакој породици, у роду нашем и у васцеломе свету Твоме, особито у дане наше, када се невидљиве силе злобе поднебеске и видљиве, свесне и несвесне, слуге њихове, упињу да обесвете светињу брака и оскрнаве чистоту породице намећући богопротивне и противприродне заједнице као замену за брак и породицу. Душе Свети, Утешитељу благи, Тобом живи свака душа жива, Ти Собом просвећујеш и освећујеш све и сва, Ти си нам подарио сва надземаљска и земаљска добра која нам је, по благовољењу Бога и Оца, у Своме Домостроју спасења обезбедио Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос; Ти Сâм, Душе Истине, Источниче добара и Даваоче живота, дођи и к нама, недостојним слугама Твојим, и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и призови к покајању и нас и сву браћу нашу и сестре наше, и спаси, Добри, душе наше. О Пресвета Владичице наша, увек Дјево, Богородице, узоре, путеводитељко и заступнице свима који живе било у целомудрености и девствености било у целомудрију часнога и благословенога брака, Ти, материнском љубављу својом и свеобухватним молитвеним покровом својим, призови и приведи к покајању и нас и све ближње наше, очисти све од сваке нечистоте, телесне и духовне, и оспособи нас, Свенепорочна, да подражавамо безгрешно живљење твоје на земљи и непрестано служење твоје Сину Твом и Богу Твом и нашем. Преподобни оци наши и матере наше, ви који угодисте Богу живећи било у ангелоподобном безбрачју било у благодати брачне и породичне заједнице, сви ви што чистотом, врлином и светошћу прослависте Господа славе Који прослави вас у Царству Свом, у светој Цркви Својој, молите се Њему за нас и за сву у Христу браћу нашу и сестре наше! Амин. Извор: СПЦ
Епископ Јустин: Свети Јован Крститељ је пример опредељења за Царство Небеско
У недељу 13. по Духовима 11. септембра, када Света Црква прославља мученичку кончину Светог Пророка, Претече и Крститеља Јована, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У храму препуном људи, Владика је у складу са данашњим Јеванђељем и празником беседио о Царству ,,које није од овога света“. – Господ Исус Христос није дошао да отима власт овоземаљским великашима, већ да влада правдом, љубављу и истином. Данас је, по речима Светог Јустина Ћелијско, други Велики Петак, јер су данас људи обезглавили највећег између свих од жена рођених. Стога се данас пости, иако је недеља. Без поста нико не може угодити Богу, јер је он уз молитву крило које нас води Богу. Премда су Јован и Ирод били пријатељи (јер је цар Ирод веома поштовао Јована и често одлазио код њега по савет), Јован није могао да оћути истину и због ње је обезглављен. За нас је важно да се и ми као Свети Јован определимо за Царство Небеско и држимо Бога, правду, истину и љубав на првом месту, истакао је Владика. Велики број верног народа, нарочито мале деце, данас је приступио Светој Чаши. Вероучитељ Филип Зеленовић Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Усековање главе Светог Јована Крститеља
Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем. Тропар (глас 2): Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост. Преподобна Теодора Солунска. Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75 години својој, 879 год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили. Света мученица Василија. Пострадала за Христа у Срему. Свети мученик Анастасије. Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29 авг. 1794 год. О свети Јоване, дивни Крститељу,Ти Претеча беше славном Спаситељу,Ти чистотом твојом људске душе текнуИ к’o страшна труба са Јордана јекнуБудећ’ људе од сна и порока лена,Кад секира беше близу до корена.Ја се теби клањам, ја се теби молим:Помози да свакој напасти одолим.Ја се теби клањам, пророку најјачем,И пред тобом клечим, и пред тобом плачем:Дај ми од твог срца, лавовске јачине,Дај ми од твог духа, ангелске белине.Дај ми твоје моћи, да постигнем пробомБогу бит’ покоран и владати собом,Крстити се постом, чистити се бдењем.Сладити молитвом и небесним зрењем,И без страха ходит’ мучеништву свакомСа храброшћу твојом и са вером јаком.О свети Јоване, Божји угодниче,И за вишњу правду славни мучениче.Ти кога се војске нечастивих бојеНемој се оглушит’ о молење моје,Но укрепи мене молитвама твојим,Да к’o свећа право пред Господом стојим. РАСУЂИВАЊЕ Ако посматрате како људи умиру видећете, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Сваки је грех нож, и обично људи бивају посечени оним грехом, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија, скверна ћерка Иродијадина, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији, у граду Лериду, са изгнаним Иродом и Иродијадом, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла, и она се копрцаше, играјући ногама по води, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода, а главу њену донеше Иродијади на тањиру, као некад главу Јована Крститеља. Гле, како страшно смрт личи на грех учињени! СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3), и то: 1. како се Авенир војвода, противник Давидов, предаде Давиду на веру;2. како Јоав, војвода Давидов, уби Авенира;3. како Давид прокле дом Јоавов, и плака много за Авениром. БЕСЕДА о исцелењу човечанства раном Христовом Раном његовом ми се исцијелисмо (Иса. 53, 4). Христовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче, и ми знамо сад, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш, гнездо и извор нечистоће телесне, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима, и друго приносећи нечисте жртве, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто? Зато што је крв Христова чиста, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека, разблажују га, и њиме пелцују многе људе, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом, па је онда узимамо и пијемо, јер се каже, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна, једина безгрешна; крв пречиста, једина чиста у свету. О кад би људи знали, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје, и све троје чисто и чисти: чист дух, чиста крв, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и