Дечија недеља у Првој основној школи у Ужицу
Првог дана Дечије недеље ученици верске наставе су спремно започели планиране активности. Са првим зрацима топлог сунца михољског лета започели су час у школском дворишту. Уз суво лишће, украсе, лепак и веште руке почели су израду „уметничких радова“ које ће поклонити ове седмице најближима. Активностима су се придружили ученици са часова грађанског васпитања, а са њима и наставница енглеског која је у пријатној атмосфери започела и свој час. Након паузе и великог одмора сви заједно смо се упутили у Цркву Светог великомученика Георгија. Ученици другог разреда су сада искуствено могли да осете суштину прича са претходних часова о храму као месту сабрања. Задивљени иконописом, архитектуром, мирисом тамјана, млади ученици су сами почели певање Химне Светом Сави. Црквом се орио хор младих гласова што је и остале вернике, верујем, пријатно задивило. Након сликања, смене сунца, облака, па и кише, дневне активности смо наставили у кабинету. Добро припремљени са материјалом за часове верске наставе, завршили смо и последњу страницу нашег првог електронског часописа за верску наставу. https://anyflip.com/pcabb/flan/ Кроз данашње активности смо покушали да одговоримо на слоган Дечије недеље – Шта детету треба да расте до неба? Мало рада, одмора, дружења, радости, молитве, па опет рада, и мислимо да смо на добром путу! Вероучитељ Ненад Вукајловић
Опело и сахрана протојереја Дејана Стефановића (1960-2022)
„Са оцем Дејаном смо направили прве духовне кораке. У то време ми млади смо се исповедали код њега, јер нам је давао слободу да можемо слободно рећи све што нам је било на души (а било је много тога)! Сећам се и дивних многобројних дружења у просторијама преко пута Цркве, после вечерње службе, где нас је окупљао, а ми бисмо користили прилику да поставимо наша питања и изложимо недоумице. Хвала му бескрајно на томе! Са друге стране учинио је да Цркву заволимо као свој дом, живо учествујући у свим догађајма. Волели смо његову духовитост! Иако просторно и дуго раздвојени (ако ишта време и простор значи када имамо вечност пред собом) у нашим срцима је увек имао своје место које је заиста заслужио! Нека се сада радује у наручју Христа коме је служио, до дана када ћемо се сви поново срести! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!“ Овим речима се у својој поруци сучешћа, монахиња Теодосија из Петро-павловског манастира опростила од протојереја Дејана, брата по телу Епископа Јустина, који се на празник Воздвижења часног Крста преставио у Господу. У месту његовог покоја, Манастиру Вујну, 29. септембра служена је заупокојена Литургија којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана овог манастира, архимандрита Саве (Илића) и братства Храма Светог Марка у Београду у коме је отац Дејан служио. Благољепију Литургије, као и самог опела допринеле су монахиње из Манастира Благовештење, као и складни, молитвени гласови свештеника Дејана Марковића и Александра Грујовића. Након последњег целива, од оца Дејана се најпре опростио његов дугогодишњи старешина, протојереј ставрофор Трајан Којић, нагласивши да је и сâм био сведок да је о. Дејан након дугог служења Христу, са вером и надом, показао Јововско трпљење у болести и невољи, која га је снашла пред крај живота – никада не ропћући, јер је знао да се болест даје човеку да би био здрав и да је болест лек за Царство Небеско… Затим је Епископ након прочитане поруке монахиње Теодосије рекао: „Драги оче, чуо си шта кажу твоје колеге и саборци, чуо си шта каже твоје духовно чедо, једно од оних које си окупљао у цркви. Али живот, као што и сам знаш пун је искушења и тешкоћа. Радујем се што си ти до краја остао у истинитој Цркви. Господ нека ти дарује вечни покој са свима Светима. Амин.“ Нека ти је вечни спомен, достојни блаженства и вечног спомена, брате наш и оче Дејане! Из канцеларије Епископа
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Анђели и демони“
Нисмо обавезни да верујемо у анђеле: у Символу вере није ништа речено о томе. Мада се у молитви „Оче наш“ на њеном крају, говори: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавог“, то нас подсећа да постоји противник, постоји неко ко нас оптужује, који ће после, на Страшном суду рећи Богу, као тужилац на суду људском, показујући прстом на оптуженог: „Зашто хоћеш да га помилујеш? Како га можеш помиловати, кад је мени служио? Он се уопште није молио Теби. Ти си праведан! Зар ниси?“ То је посао клеветника: он стоји на суду и има дрскости да окривљује оног којег Бог оправдава. Анђели, пак, свети и светли, који нису престали да служе Богу, такође су стално присутни овде, у нашем животу. Премда у Символу вере о њима ништа не чујемо конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ И у Литургији светитеља Василија Великог је речено, да је Господ Бог, промишљајући о Својим створењима, „ поставио анђеле чуварима рода људског“. Анђели, што управљају стихијама, анђели који руководе читавим народима, анђели које сваки човек посебно има… Уопште, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима је немогуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност. Угледаћемо их, они ће нас узети за руку и повести ка престолу Божијем. Већ су нас избавили од хиљаду искушења, моле се, чувају нас ватреним мачом од сваке пакости и нечистоће, и не смемо да не говоримо о њима. Христос је зачет после Благослова архангела. Сигнал за Светог Духа била је сагласност Марије на речи архангела: Нека Ми буде по ријечи твојој, Ја сам раба Господња (Лк. 1, 38). Потребно је да анђео каже: „Пристала је“ — и тада је осењује благодат Утешитеља, и зачиње се у Њој Господ Исус Христос. Потом се Христос рађа и анђели поју: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Након тога, анђео јављајући се Јосифу више пута, спасава Младенца Исуса од оних који траже Његову душу. Наводе се најмање три појаве и указује се на још. Ево анђео говори: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Египат“, јер Ирод тражи душу Отрока. И у Египту: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у земљу Израиљеву“; „Устани узми Младеца и Матер Његову и иди тамо и тамо“ (в. Мт. 2, 13) — Јосиф је стално био под анђеоским руководством. Високо се говори о овом човеку. Потом Исус излази на проповед — и анђели га прате и бде над Њим. Одакле то знамо? Из речи о васкрсењу: када анђели седе на празном Гробу и сусрећу жене мироносице, говоре им: „Опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (в. Лк. 24, 6), — они подсећају апостоле и мироносице на речи Јеванђеља. Очигледно, седели су на том месту, очекујући људе да им кажу: „Није овде, него устаде“ (Лк. 24, 6). И даље врло важне речи: Шта тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5). Анђели су стајали на Јелеонској гори, када су апостоли, забацивши главе, гледали како се Христос вазноси. Дуго нису могли да их опусте, јер се Христос вазносио полако: без ичије помоћи, Христос васкрсли из мртвих, као Цар света, подизао се полако пред њиховим очима, и благосиљао их. Уздигнуо руке Своје и благословио их — Он двема рукама, архијерејски, благосиља их. Он се вазнео — а они су гледали у Њега. Када се Он већ сакрио из вида, а апостоли и даље нису опуштали главе. Спустили су главе, када су им анђели рекли: „Мужи Галилејски! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас вазнео на небо, Он ће исто с небеса на земљу доћи“. И пошли су у Јерусалим, хвалећи и благословећи Бога, чекајући долазак Духа Светога. Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела. Они живе у неком другом свету. Савремена физика сматра да постоје још неке димензије осим ове три. Димензија је више од три. Физика Ајнштајна четвртом димензијом назива време, али постоји и физика која сматра да поред три димензије видљивог света, у којем ми живимо, постоје и друге димензије. У њима пребивају анђели. Објаснити то је врло лако: замислите равну површину, која има две димензије — дужину и ширину, а висину и дубину нема, само нека раван. Нацртајте овде човека. И замислите да сте ви његов Бог. И тај равни човек живи, и живи он у простору те равни. А поред је још један равни човек. Они виде један другог таквим, а шта се налази изван те равни, не виде. Ми, да бисмо их видели, морамо се овако савити, пресећи ту раван. И тада ће они видети дошљака из друге димензије. Ти светли духови, са ватреним крилима, који воле Господа, са благоуханом молитвом,овде су стално, поред нас. Само, они нас не плаше, јер бисмо могли да умремо од страха, угледавши их. Човек може да чини много анђеоског: може да хвали Господа, да се моли, да созерцава Закон Божији. Сем тога, постоје ствари које анђео не може да чини, а човек може. Ево, на пример, столар прави табуре, и табуре је испало чврсто, лепо, добро. И нека такво табуре — свиђа му се дело руку његових. Ето, за такву радост су анђели ускраћени. Ако је, на пример, домаћица лепо испекла колач, сви су се најели и говоре: „Како је укусно! Свака част, мајсторе!“ — њој је то пријатно, и то је добро што је она урадила, — ту радост анђели немају. Радост материјалног, физичког стваралаштва човек има, анђели не. У неком смислу, човек је богатији од анђела. Никако не могу да пређем на демоне, и не желим да прелазим на њих, јер су заиста гнусни. Они су наши непријатељи и искасапили би нас, као пас термофор, да нас не чува Божанствена благодат. Зато ми се прича о анђелима. И поновићу се, човек је у неком смислу блаженији тих бесплотних анђела. Можемо помислити да су они бољи од нас.
Археолошки радови у Манастиру Студеници, септембар 2022. године (ВИДЕО)
На простору између Краљеве цркве и цркве Светог Јована у манастиру Студеници, приликом радова Завода за заштиту споменика културе на одвођењу атмосферских вода (дренажи) којима руководи археолог Емил Цабунац, пронађено је, за сада, више од двадесет гробова. Гробови припадају монашком гробљу, које се формирало на простору око Краљеве цркве и испред самог улаза у цркву Светог Јована. Досадашњим истраживањем утврђено је више типова гробова. Најчешћи тип је гробна конструкција формирана од вертикално постављених камених плоча израђених од врсте локалног зеленкастог камена (серпентинита). Поједине гробне коморе су биле наткривене сличним каменим плочама. Приликом чишћења неких гробова уочени су остаци дрвета, па се може закључити да су ове гробне коморе биле прекривене дрвеним даскама. Неки гробови такође садрже остатке дрвета и налазе гвоздених клинова, па се може претпоставити да су покојници били полагани у дрвене ковчеге. Важно је и откриће гроба у непосредној близини олтарске апсиде Краљеве цркве, чија је гробна конструкција била начињена од камених плоча истог зеленкастог камена (серпентинита) и мермера, а које су постављене тако да подсећају на кров на две воде. Такође, током досадашњих истраживања откривени су гробови у којима су покојници полагани у раку без икакве конструкције, што представља најједноставнији вид сахрањивања. Радови су још увек у току. Извор: Манастир Студеница
Упокојио се у Господу протојереј Дејан Стефановић
Дана 28. септембра 2022, у придворном параклису Светих четрдесет мученика у Краљеву, Епископ жички Г. Јустин служио је заупокојену Литургију у молитвени спомен свог брата по телу новопрестављеног протојереја Дејана Стефановића. Епископу је саслуживао архимандрит Дамјан (Цветковић). У блаженом уснућу подај Господе вечни покоји уснулом слуги Твоме протојереју Дејану и подај му вечни спомен.
Воздвижење Часног Крста у Храму Светога Саве у Краљеву
Његово Преосвештенство, Владика Јустин, је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Краљеву, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Александра Јевтића, протонамесника Новице Благојевића, ђакона Стефана Симића и ђакона Стефана Милошевског. Лепоти богослужења су својим појањем допринели протонамесник Дејан Марковић и господин Иван Трајковић, а својим чтечевским прислуживањем ипођакон Дејан Камиџорац уз помоћ двојице млађих прислужитеља нашег храма. Литургијски смо славили љубав Господњу према нама пројављену на Крсном Дрвету. О томе је Владика говорио у својој беседи, најпре нас подсетивши да се овог септембарског дана сећамо два догађаја везана за Часни Крст Господњи. Прво се сећамо проналаска Часнога Крста у време царице Јелене, када је васкрсењем мртвог човека откривено који је од три пронађена крста био Крст Господњи. Потом се сећамо победе цара Ираклија над персијским царом који је у својој власти држао Часни Крст и његовог свечаног повратка у Јерусалим. Приликом тог повратка цар је у царском одјејанију, свечано и тријумфално носио Крст, али тадашњи Патријарх је имао виђење анђела Божијег који забрањује цару да у царском оделу, несмирено, носи Часни Крст… Потом је Владика говорио о бескрајној љубави Божијој која се најбоље види у Његовој крсној жртви. На крају своје беседе, Владика нас је подсетио да љубити Господа значи држати заповести Његове и живети по заповестима Његовим. Нека нас Господ силом Свога Часног Крста сачува неповређенима у животним невољама које нас чекају на нашим животним путевима. Амин. Ђакон Стефан Милошевски
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светотројичном храму у Краљеву
Данас када Света, Саборна и Апостолска Црква слави и празнује Оданије празника рођења Пресвете Богородице и када славимо Светог свештеномученика Автонома служена је Света Архијерејска Литургија у Храму Свете Тројице у Краљеву. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин Стефановић, а саслуживали су: секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј Иван Радовановић, благајник ЕУО-а, протојереј Александар Грујовић, парох атенички, старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, протојереј Миломир Радић, протонамесник Дејан Марковић, јереји Мирослав Андрић и Радован Парезановић, протођакон Милутин Балтић, ђакони Стефан Симић, Стефан Милошевски и Горан Вучковић. Недеља 15. по Духовима ове године, која је уједно и недеља пред Воздвижење, била је велики празник и радост за литургијску заједницу Цркве Свете Тројице у Краљеву, јер је на овај дан Епископ Јустин рукоположио у чин свештеника нашег дугогодишњег протођакона Милутина Балтића. Ђакон Милутин Балтић је 9 година ђакон при Храму Свете Тројице где је редовно обављао своје ђаконске дужности, радећи и као службеник ЕУО-а Епархије жичке. У току Свете Литургије, Владика се присутнима обратио пригодном беседом, осврнувши се на Господње речи да свако ко чита Свето писмо треба да се труди да те речи и твори. Истину Цркве и Светога Писма не можемо разумети изван Цркве и Свете Литургије. Владика је нагласио да када примимо Господа у себе ослобађамо се ропства греху и смрти. Честитао је рукоположење свештенику Милутину, пожелевши му да службу врши себи на спасење, а Цркви на радост. У току Свете Литургије велики број верног народа и деце је узео учешће у Светом Причешћу. Отац Милутин је поделио нафору верном народу, а потом је приређена пригодна трпеза љубави. Чтец Петар Ђерковић
Предавање у Ивањици на тему „Крстом дође радост целом свету“
У недељу 25. септембра 2022. године, после вечерње службе када наша Црква прославља навечерје предпразништва Уздизања часног и животворног Крста, у 19 часова у сали парохијског дома Храма светог цара Константина и царице Јелене у Ивањици, молитвено сабрање настављено је духовним предавањем у сусрет овом великом празнику. У организацији Српске Православне Општине ивањичке, а уз благослов Епископа жичког Г. Јустина, отац Виталије, сабрат манастира Студеница, одржао је пред преко 50 Ивањичана духовно предавање на тему: „Крстом дође радост целом свету“. Јереј Младен Миливојевић, као модератор предавања, отворио је духовно вече тако што се захвалио у име старешине и братства храма оцу Виталију и присутном народу, најављујући да је оваква духовна вечер заправо нови почетак једне добре праксе којом ће ивањичка црква надаље организовати оваква предавања барем једном месечно. Јеромонах Виталије је на одабрану тему говорио о Христу који је Својим Крстом победио смрт, дарујући нам, уз радост васкрсења, и радост самога Крста као средство и символ победе. Указујући на неминовност страдања свакога, било богатог или сиромашног, током свог земаљског живота, отац Виталије је објаснио зашто не треба бежати од страдања: „Крстови на које наилазимо током живота, ако их не искористимо, празних руку ћемо доћи пред Страшни суд“. Притом Виталије истиче да је битно како страдамо – да оно мора бити са трпљењем: „Добровољно претрпљене невоље за које нисмо роптали једино доносе награду – односно за све што смо урадили насупрот логици овога света“. Отац Виталије више пута се осврнуо на посланице апостола Павла где стоји да је „реч о крсту лудост“ (1. Кор. 1,18) за овај свет, као и да је „лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1,25), као и да се треба попут апостола слабостима (немоћима) својим хвалити, јер се у нашим немоћима показује савршенство силе Божије (2. Кор. 12, 5;9). После завршеног предавања уследила су питања присутних на које је јеромонах Виталије стрпљиво и срдачно одговарао, а на крају нам указао на постојећи пројекат међународног квиз такмичења на сајту nemanjici.site, који окупља омладину од 10 до 15 година из целог света који се такмиче из знања на задате области, а тема предстојеће сезоне је „Страдање срба у XX веку“. Ђакон Тихомир Костић
У организацији ЦО Ужице започет нови циклус предавања „Црква и искушења садашњег времена“
Црквена општина Ужице започела је нови циклус предавања на тему Црква и искушења садашњег времена. Ове суботе, 24. септембра 2022. године, имали смо велику радост да нам у госте дође отац Александар Јевтић, свештеник у Краљеву, и одржи предавање под насловом ,,Православна духовност у савременом свету – изазови и одговори“. Предавање је одржано у Народној библиотеци Ужице, а у присуству ужичког свештенства и заинтересоване публике уводну реч је одржао протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог великомученика Георгија. Отац Александар, успео је да кроз сат времена живе речи, одржи пажњу слушалаца и подстакне присутне да се кроз призму Духа Светог и искуства литургијског живота суоче са искушењима које доноси садашњица. У току предавања дотакао се многих тема као што су истополне заједнице, питања ауторитета и слободе, јога, ратови, болести зависности, јавне и друштвене мреже, а на крају излагања отац Александар Јевтић је одговарао на питања заинтересованих слушалаца. Желимо да се захвалимо нашем Архипастиру Јустину који је благословио да започнемо овај циклус предавања, оцу Александру Јевтићу на речима поуке, Народној библиотеци на сарадњи, медијима који су испратили ово предавање и верујућем народу који је пројавио речи пророка Давида „Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41). Протонамесник Љубан Петровић
Свети Јустин Ћелијски, “Ако не љубим, не постојим, јер сам везан са небићем“
Волети човека, а не волети Бога је у ствари самољубље. А љубити Бога, а не волети човека је самообмана. Ову истину потпуно усваја и страсно проповеда Достојевски. Ако би било ко из свог разлога, па и из хришћанске смирености мрзео себе, онда би љубити ближњег као себе самога значило: мрзети ближњега као себе самога. Значи, љубити ближњег свог као себе самога би било: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено и освећено ја. Љуби ближњег свог Богом и у Богу. Такав је смисао две највеће заповести Богочовека у човечанском свету, јер о њима зависи вечност сваког човека уопште и свих људи скупа. За људске напоре љубав према ближњем је сама по себи немогућа. Ако нисам познао Бога и нисам се присајединио са Божјим бићем, онда не љубим. А ако љубим, онда припадам Богу и присајединио сам се са вечним извором љубави. Ко је од љубави он не може не љубити. Сједини ли се са Богом, добија силе да се сједињује и са људима. Удаљеност од Бога је и удаљеност од људи, а што је човек ближи Богу, ближи је и људима. Ако љубим, постојим, јер сам везан са Богочовеком. Ако не љубим, не постојим, јер сам везан са небићем. Свети Јустин Ћелијски, Философија и религија Ф. М. Достојевског
Дечија недеља у Првој основној школи у Ужицу
Првог дана Дечије недеље ученици верске наставе су спремно започели планиране активности. Са првим зрацима топлог сунца михољског лета започели су час у школском дворишту. Уз суво лишће, украсе, лепак и веште руке почели су израду „уметничких радова“ које ће поклонити ове седмице најближима. Активностима су се придружили ученици са часова грађанског васпитања, а са њима и наставница енглеског која је у пријатној атмосфери започела и свој час. Након паузе и великог одмора сви заједно смо се упутили у Цркву Светог великомученика Георгија. Ученици другог разреда су сада искуствено могли да осете суштину прича са претходних часова о храму као месту сабрања. Задивљени иконописом, архитектуром, мирисом тамјана, млади ученици су сами почели певање Химне Светом Сави. Црквом се орио хор младих гласова што је и остале вернике, верујем, пријатно задивило. Након сликања, смене сунца, облака, па и кише, дневне активности смо наставили у кабинету. Добро припремљени са материјалом за часове верске наставе, завршили смо и последњу страницу нашег првог електронског часописа за верску наставу. https://anyflip.com/pcabb/flan/ Кроз данашње активности смо покушали да одговоримо на слоган Дечије недеље – Шта детету треба да расте до неба? Мало рада, одмора, дружења, радости, молитве, па опет рада, и мислимо да смо на добром путу! Вероучитељ Ненад Вукајловић
Опело и сахрана протојереја Дејана Стефановића (1960-2022)
„Са оцем Дејаном смо направили прве духовне кораке. У то време ми млади смо се исповедали код њега, јер нам је давао слободу да можемо слободно рећи све што нам је било на души (а било је много тога)! Сећам се и дивних многобројних дружења у просторијама преко пута Цркве, после вечерње службе, где нас је окупљао, а ми бисмо користили прилику да поставимо наша питања и изложимо недоумице. Хвала му бескрајно на томе! Са друге стране учинио је да Цркву заволимо као свој дом, живо учествујући у свим догађајма. Волели смо његову духовитост! Иако просторно и дуго раздвојени (ако ишта време и простор значи када имамо вечност пред собом) у нашим срцима је увек имао своје место које је заиста заслужио! Нека се сада радује у наручју Христа коме је служио, до дана када ћемо се сви поново срести! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!“ Овим речима се у својој поруци сучешћа, монахиња Теодосија из Петро-павловског манастира опростила од протојереја Дејана, брата по телу Епископа Јустина, који се на празник Воздвижења часног Крста преставио у Господу. У месту његовог покоја, Манастиру Вујну, 29. септембра служена је заупокојена Литургија којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана овог манастира, архимандрита Саве (Илића) и братства Храма Светог Марка у Београду у коме је отац Дејан служио. Благољепију Литургије, као и самог опела допринеле су монахиње из Манастира Благовештење, као и складни, молитвени гласови свештеника Дејана Марковића и Александра Грујовића. Након последњег целива, од оца Дејана се најпре опростио његов дугогодишњи старешина, протојереј ставрофор Трајан Којић, нагласивши да је и сâм био сведок да је о. Дејан након дугог служења Христу, са вером и надом, показао Јововско трпљење у болести и невољи, која га је снашла пред крај живота – никада не ропћући, јер је знао да се болест даје човеку да би био здрав и да је болест лек за Царство Небеско… Затим је Епископ након прочитане поруке монахиње Теодосије рекао: „Драги оче, чуо си шта кажу твоје колеге и саборци, чуо си шта каже твоје духовно чедо, једно од оних које си окупљао у цркви. Али живот, као што и сам знаш пун је искушења и тешкоћа. Радујем се што си ти до краја остао у истинитој Цркви. Господ нека ти дарује вечни покој са свима Светима. Амин.“ Нека ти је вечни спомен, достојни блаженства и вечног спомена, брате наш и оче Дејане! Из канцеларије Епископа
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Анђели и демони“
Нисмо обавезни да верујемо у анђеле: у Символу вере није ништа речено о томе. Мада се у молитви „Оче наш“ на њеном крају, говори: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавог“, то нас подсећа да постоји противник, постоји неко ко нас оптужује, који ће после, на Страшном суду рећи Богу, као тужилац на суду људском, показујући прстом на оптуженог: „Зашто хоћеш да га помилујеш? Како га можеш помиловати, кад је мени служио? Он се уопште није молио Теби. Ти си праведан! Зар ниси?“ То је посао клеветника: он стоји на суду и има дрскости да окривљује оног којег Бог оправдава. Анђели, пак, свети и светли, који нису престали да служе Богу, такође су стално присутни овде, у нашем животу. Премда у Символу вере о њима ништа не чујемо конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ И у Литургији светитеља Василија Великог је речено, да је Господ Бог, промишљајући о Својим створењима, „ поставио анђеле чуварима рода људског“. Анђели, што управљају стихијама, анђели који руководе читавим народима, анђели које сваки човек посебно има… Уопште, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима је немогуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност. Угледаћемо их, они ће нас узети за руку и повести ка престолу Божијем. Већ су нас избавили од хиљаду искушења, моле се, чувају нас ватреним мачом од сваке пакости и нечистоће, и не смемо да не говоримо о њима. Христос је зачет после Благослова архангела. Сигнал за Светог Духа била је сагласност Марије на речи архангела: Нека Ми буде по ријечи твојој, Ја сам раба Господња (Лк. 1, 38). Потребно је да анђео каже: „Пристала је“ — и тада је осењује благодат Утешитеља, и зачиње се у Њој Господ Исус Христос. Потом се Христос рађа и анђели поју: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Након тога, анђео јављајући се Јосифу више пута, спасава Младенца Исуса од оних који траже Његову душу. Наводе се најмање три појаве и указује се на још. Ево анђео говори: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Египат“, јер Ирод тражи душу Отрока. И у Египту: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у земљу Израиљеву“; „Устани узми Младеца и Матер Његову и иди тамо и тамо“ (в. Мт. 2, 13) — Јосиф је стално био под анђеоским руководством. Високо се говори о овом човеку. Потом Исус излази на проповед — и анђели га прате и бде над Њим. Одакле то знамо? Из речи о васкрсењу: када анђели седе на празном Гробу и сусрећу жене мироносице, говоре им: „Опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (в. Лк. 24, 6), — они подсећају апостоле и мироносице на речи Јеванђеља. Очигледно, седели су на том месту, очекујући људе да им кажу: „Није овде, него устаде“ (Лк. 24, 6). И даље врло важне речи: Шта тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5). Анђели су стајали на Јелеонској гори, када су апостоли, забацивши главе, гледали како се Христос вазноси. Дуго нису могли да их опусте, јер се Христос вазносио полако: без ичије помоћи, Христос васкрсли из мртвих, као Цар света, подизао се полако пред њиховим очима, и благосиљао их. Уздигнуо руке Своје и благословио их — Он двема рукама, архијерејски, благосиља их. Он се вазнео — а они су гледали у Њега. Када се Он већ сакрио из вида, а апостоли и даље нису опуштали главе. Спустили су главе, када су им анђели рекли: „Мужи Галилејски! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас вазнео на небо, Он ће исто с небеса на земљу доћи“. И пошли су у Јерусалим, хвалећи и благословећи Бога, чекајући долазак Духа Светога. Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела. Они живе у неком другом свету. Савремена физика сматра да постоје још неке димензије осим ове три. Димензија је више од три. Физика Ајнштајна четвртом димензијом назива време, али постоји и физика која сматра да поред три димензије видљивог света, у којем ми живимо, постоје и друге димензије. У њима пребивају анђели. Објаснити то је врло лако: замислите равну површину, која има две димензије — дужину и ширину, а висину и дубину нема, само нека раван. Нацртајте овде човека. И замислите да сте ви његов Бог. И тај равни човек живи, и живи он у простору те равни. А поред је још један равни човек. Они виде један другог таквим, а шта се налази изван те равни, не виде. Ми, да бисмо их видели, морамо се овако савити, пресећи ту раван. И тада ће они видети дошљака из друге димензије. Ти светли духови, са ватреним крилима, који воле Господа, са благоуханом молитвом,овде су стално, поред нас. Само, они нас не плаше, јер бисмо могли да умремо од страха, угледавши их. Човек може да чини много анђеоског: може да хвали Господа, да се моли, да созерцава Закон Божији. Сем тога, постоје ствари које анђео не може да чини, а човек може. Ево, на пример, столар прави табуре, и табуре је испало чврсто, лепо, добро. И нека такво табуре — свиђа му се дело руку његових. Ето, за такву радост су анђели ускраћени. Ако је, на пример, домаћица лепо испекла колач, сви су се најели и говоре: „Како је укусно! Свака част, мајсторе!“ — њој је то пријатно, и то је добро што је она урадила, — ту радост анђели немају. Радост материјалног, физичког стваралаштва човек има, анђели не. У неком смислу, човек је богатији од анђела. Никако не могу да пређем на демоне, и не желим да прелазим на њих, јер су заиста гнусни. Они су наши непријатељи и искасапили би нас, као пас термофор, да нас не чува Божанствена благодат. Зато ми се прича о анђелима. И поновићу се, човек је у неком смислу блаженији тих бесплотних анђела. Можемо помислити да су они бољи од нас.
Археолошки радови у Манастиру Студеници, септембар 2022. године (ВИДЕО)
На простору између Краљеве цркве и цркве Светог Јована у манастиру Студеници, приликом радова Завода за заштиту споменика културе на одвођењу атмосферских вода (дренажи) којима руководи археолог Емил Цабунац, пронађено је, за сада, више од двадесет гробова. Гробови припадају монашком гробљу, које се формирало на простору око Краљеве цркве и испред самог улаза у цркву Светог Јована. Досадашњим истраживањем утврђено је више типова гробова. Најчешћи тип је гробна конструкција формирана од вертикално постављених камених плоча израђених од врсте локалног зеленкастог камена (серпентинита). Поједине гробне коморе су биле наткривене сличним каменим плочама. Приликом чишћења неких гробова уочени су остаци дрвета, па се може закључити да су ове гробне коморе биле прекривене дрвеним даскама. Неки гробови такође садрже остатке дрвета и налазе гвоздених клинова, па се може претпоставити да су покојници били полагани у дрвене ковчеге. Важно је и откриће гроба у непосредној близини олтарске апсиде Краљеве цркве, чија је гробна конструкција била начињена од камених плоча истог зеленкастог камена (серпентинита) и мермера, а које су постављене тако да подсећају на кров на две воде. Такође, током досадашњих истраживања откривени су гробови у којима су покојници полагани у раку без икакве конструкције, што представља најједноставнији вид сахрањивања. Радови су још увек у току. Извор: Манастир Студеница
Упокојио се у Господу протојереј Дејан Стефановић
Дана 28. септембра 2022, у придворном параклису Светих четрдесет мученика у Краљеву, Епископ жички Г. Јустин служио је заупокојену Литургију у молитвени спомен свог брата по телу новопрестављеног протојереја Дејана Стефановића. Епископу је саслуживао архимандрит Дамјан (Цветковић). У блаженом уснућу подај Господе вечни покоји уснулом слуги Твоме протојереју Дејану и подај му вечни спомен.
Воздвижење Часног Крста у Храму Светога Саве у Краљеву
Његово Преосвештенство, Владика Јустин, је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Краљеву, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Александра Јевтића, протонамесника Новице Благојевића, ђакона Стефана Симића и ђакона Стефана Милошевског. Лепоти богослужења су својим појањем допринели протонамесник Дејан Марковић и господин Иван Трајковић, а својим чтечевским прислуживањем ипођакон Дејан Камиџорац уз помоћ двојице млађих прислужитеља нашег храма. Литургијски смо славили љубав Господњу према нама пројављену на Крсном Дрвету. О томе је Владика говорио у својој беседи, најпре нас подсетивши да се овог септембарског дана сећамо два догађаја везана за Часни Крст Господњи. Прво се сећамо проналаска Часнога Крста у време царице Јелене, када је васкрсењем мртвог човека откривено који је од три пронађена крста био Крст Господњи. Потом се сећамо победе цара Ираклија над персијским царом који је у својој власти држао Часни Крст и његовог свечаног повратка у Јерусалим. Приликом тог повратка цар је у царском одјејанију, свечано и тријумфално носио Крст, али тадашњи Патријарх је имао виђење анђела Божијег који забрањује цару да у царском оделу, несмирено, носи Часни Крст… Потом је Владика говорио о бескрајној љубави Божијој која се најбоље види у Његовој крсној жртви. На крају своје беседе, Владика нас је подсетио да љубити Господа значи држати заповести Његове и живети по заповестима Његовим. Нека нас Господ силом Свога Часног Крста сачува неповређенима у животним невољама које нас чекају на нашим животним путевима. Амин. Ђакон Стефан Милошевски
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светотројичном храму у Краљеву
Данас када Света, Саборна и Апостолска Црква слави и празнује Оданије празника рођења Пресвете Богородице и када славимо Светог свештеномученика Автонома служена је Света Архијерејска Литургија у Храму Свете Тројице у Краљеву. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин Стефановић, а саслуживали су: секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј Иван Радовановић, благајник ЕУО-а, протојереј Александар Грујовић, парох атенички, старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, протојереј Миломир Радић, протонамесник Дејан Марковић, јереји Мирослав Андрић и Радован Парезановић, протођакон Милутин Балтић, ђакони Стефан Симић, Стефан Милошевски и Горан Вучковић. Недеља 15. по Духовима ове године, која је уједно и недеља пред Воздвижење, била је велики празник и радост за литургијску заједницу Цркве Свете Тројице у Краљеву, јер је на овај дан Епископ Јустин рукоположио у чин свештеника нашег дугогодишњег протођакона Милутина Балтића. Ђакон Милутин Балтић је 9 година ђакон при Храму Свете Тројице где је редовно обављао своје ђаконске дужности, радећи и као службеник ЕУО-а Епархије жичке. У току Свете Литургије, Владика се присутнима обратио пригодном беседом, осврнувши се на Господње речи да свако ко чита Свето писмо треба да се труди да те речи и твори. Истину Цркве и Светога Писма не можемо разумети изван Цркве и Свете Литургије. Владика је нагласио да када примимо Господа у себе ослобађамо се ропства греху и смрти. Честитао је рукоположење свештенику Милутину, пожелевши му да службу врши себи на спасење, а Цркви на радост. У току Свете Литургије велики број верног народа и деце је узео учешће у Светом Причешћу. Отац Милутин је поделио нафору верном народу, а потом је приређена пригодна трпеза љубави. Чтец Петар Ђерковић
Предавање у Ивањици на тему „Крстом дође радост целом свету“
У недељу 25. септембра 2022. године, после вечерње службе када наша Црква прославља навечерје предпразништва Уздизања часног и животворног Крста, у 19 часова у сали парохијског дома Храма светог цара Константина и царице Јелене у Ивањици, молитвено сабрање настављено је духовним предавањем у сусрет овом великом празнику. У организацији Српске Православне Општине ивањичке, а уз благослов Епископа жичког Г. Јустина, отац Виталије, сабрат манастира Студеница, одржао је пред преко 50 Ивањичана духовно предавање на тему: „Крстом дође радост целом свету“. Јереј Младен Миливојевић, као модератор предавања, отворио је духовно вече тако што се захвалио у име старешине и братства храма оцу Виталију и присутном народу, најављујући да је оваква духовна вечер заправо нови почетак једне добре праксе којом ће ивањичка црква надаље организовати оваква предавања барем једном месечно. Јеромонах Виталије је на одабрану тему говорио о Христу који је Својим Крстом победио смрт, дарујући нам, уз радост васкрсења, и радост самога Крста као средство и символ победе. Указујући на неминовност страдања свакога, било богатог или сиромашног, током свог земаљског живота, отац Виталије је објаснио зашто не треба бежати од страдања: „Крстови на које наилазимо током живота, ако их не искористимо, празних руку ћемо доћи пред Страшни суд“. Притом Виталије истиче да је битно како страдамо – да оно мора бити са трпљењем: „Добровољно претрпљене невоље за које нисмо роптали једино доносе награду – односно за све што смо урадили насупрот логици овога света“. Отац Виталије више пута се осврнуо на посланице апостола Павла где стоји да је „реч о крсту лудост“ (1. Кор. 1,18) за овај свет, као и да је „лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1,25), као и да се треба попут апостола слабостима (немоћима) својим хвалити, јер се у нашим немоћима показује савршенство силе Божије (2. Кор. 12, 5;9). После завршеног предавања уследила су питања присутних на које је јеромонах Виталије стрпљиво и срдачно одговарао, а на крају нам указао на постојећи пројекат међународног квиз такмичења на сајту nemanjici.site, који окупља омладину од 10 до 15 година из целог света који се такмиче из знања на задате области, а тема предстојеће сезоне је „Страдање срба у XX веку“. Ђакон Тихомир Костић
У организацији ЦО Ужице започет нови циклус предавања „Црква и искушења садашњег времена“
Црквена општина Ужице започела је нови циклус предавања на тему Црква и искушења садашњег времена. Ове суботе, 24. септембра 2022. године, имали смо велику радост да нам у госте дође отац Александар Јевтић, свештеник у Краљеву, и одржи предавање под насловом ,,Православна духовност у савременом свету – изазови и одговори“. Предавање је одржано у Народној библиотеци Ужице, а у присуству ужичког свештенства и заинтересоване публике уводну реч је одржао протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог великомученика Георгија. Отац Александар, успео је да кроз сат времена живе речи, одржи пажњу слушалаца и подстакне присутне да се кроз призму Духа Светог и искуства литургијског живота суоче са искушењима које доноси садашњица. У току предавања дотакао се многих тема као што су истополне заједнице, питања ауторитета и слободе, јога, ратови, болести зависности, јавне и друштвене мреже, а на крају излагања отац Александар Јевтић је одговарао на питања заинтересованих слушалаца. Желимо да се захвалимо нашем Архипастиру Јустину који је благословио да започнемо овај циклус предавања, оцу Александру Јевтићу на речима поуке, Народној библиотеци на сарадњи, медијима који су испратили ово предавање и верујућем народу који је пројавио речи пророка Давида „Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41). Протонамесник Љубан Петровић
Свети Јустин Ћелијски, “Ако не љубим, не постојим, јер сам везан са небићем“
Волети човека, а не волети Бога је у ствари самољубље. А љубити Бога, а не волети човека је самообмана. Ову истину потпуно усваја и страсно проповеда Достојевски. Ако би било ко из свог разлога, па и из хришћанске смирености мрзео себе, онда би љубити ближњег као себе самога значило: мрзети ближњега као себе самога. Значи, љубити ближњег свог као себе самога би било: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено и освећено ја. Љуби ближњег свог Богом и у Богу. Такав је смисао две највеће заповести Богочовека у човечанском свету, јер о њима зависи вечност сваког човека уопште и свих људи скупа. За људске напоре љубав према ближњем је сама по себи немогућа. Ако нисам познао Бога и нисам се присајединио са Божјим бићем, онда не љубим. А ако љубим, онда припадам Богу и присајединио сам се са вечним извором љубави. Ко је од љубави он не може не љубити. Сједини ли се са Богом, добија силе да се сједињује и са људима. Удаљеност од Бога је и удаљеност од људи, а што је човек ближи Богу, ближи је и људима. Ако љубим, постојим, јер сам везан са Богочовеком. Ако не љубим, не постојим, јер сам везан са небићем. Свети Јустин Ћелијски, Философија и религија Ф. М. Достојевског