Рибашевина: Промоција књиге “Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 10. децембра, у парохијском дому Цркве Светог Василија Острошког у Рибашевини, одржана је промоција књиге „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића из Ужица, која је у издању Историјског архива Ужице недавно изашла из штампе. Књига говори о дешавањима на територији тадашњег Ужичког среза за време Другог светског рата, ратном путу Ужичана у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), а уједно представља и споменицу свим њеним настрадалим припадницима. У књизи је дат и до сада најдетаљнији попис настрадалих у ратном вихору, како припадника свих војних формација тако и цивилног становништва. Промоцију су молитвом започели о. Марко Ерић, парох карански, као и старешина храма о. Томислав Гајић. Он се потом обратио присутнима стављајући акценат на богословско и хришћанско тумачење историје, а затим и најавио Милојка Милићевића, председника удружења гуслара „Михаило Миловановић“. Као погодну за ову прилику, као и тематику која је у књизи описана, гуслар је изабрао и презентовао песму: „Под крстом – Следујући Богу и прецима“. Историчар Милутин Велисављевић причао је о свим проблемима кроз које је српска историографија пролазила, како за време турске окупације, тако и за време окупације током оба светска рата, па и после оног Другог: Српска историја је попут леопардове коже – неки догађаји из њене повести су светле и јарке тачке, али између њих су црне мрље. Зато је драгоцена свака књига која осветљава те делове наше прошлости. Нарочит допринос чувању сећања на људе и догађаје српској историографији дала је књига „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића. Нарочито дирљив говор одржао је пензионисани пуковник Драган Крсмановић, у коме се, између осталог, осврнуо и на страдање ђенерала Михаиловића и његових сабораца, истакао потребу за њиховом рехабилитацијуом у колективном сећању српског народа и нагласио да је ова књига допринела да сећања не те људе не избледе под наслагама нашег заборава. Он је потом похвалио напоран, темељан и упоран рад аутора истичући га као пример историчарима, па и целим историјским институтима, настављајући: Књига Дејана Ђерића нам потврђује да су документа окосница сваког историографског рада. Али не само она објављена већ и она занемарена, прећутана или намерно прескочена. А када се на богату документарну основу надогреде дневнички записи и сведочанства учесника и њихових сродника, на светлост дана излази Ужице какво нисмо познавали нити веровали да је икада постојало. Ужице домаћина, предузимљивих и вредних људи привржених властитој традицији и дубоко укорењених у православној вери која је обликовала етос и систем вредности који се одржао вековима. Гробови оних који су се борили за то Ужице, и који су понели тешки крст верности заклетви, расути су широм српских земаља а они преживели осетили су горчину прогонства на далеким континентима. Галерија биографија и сачувани ликови страдалника мали је допринос да им се одужимо али и велика нада да можемо постати достојни њихове жртве. Завршну реч дао је аутор, испричао ратне приче и трагичне судбине угледних људи овога краја и напоменуо да је српском народу потребно помирење, али не помирење на ћутању, лажима и обманама већ помирење по символима вере – помирење у истини и љубави. Помирење крај подигнутих споменика онима који до сада нису имали прилику да о њима историја пише, судија да им суди а свештеник да им очита опело. Аутор се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачу, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана. Гуслар Милићевић ставио завршну тачку на промоцију изводећи део песме Светог Владике Николаја „Небеска литургија“. Сутрадан, 11. децембра промоција је одржана и у просторијама ОШ у суседном селу Каран и на њој су о књизи и страдању српског народа говорили: о. Марко Ерић, историчар Милутин Велисављевић и аутор. Дејан Ђерић
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, Јеванђеље по Марку
Свети апостол Марко био је један од седамдесеторице малих апостола. Сходно обичајима тог времена имао је два имена, једно јеврејско и друго грчко-римско, па вас не треба чудити ако негде прочитате да се звао и Јован Марко. Пореклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве – вршњак и пријатељ апостола Павла. Након Спаситељевог Вазнесења, кућа мајке Светог Марка је постала место молитвених сусрета првих хришћана у Јерусалиму и уточиште за апостоле. На молбу римских хришћана, Марко је написао Јеванђеље о Христу, на основу својег памћења, али и на основу сведочења апостола Петра са којим је био веома близак. Познато је да је Јеванђеље по Марку, по својем обиму, најкраће од свих Јеванђеља, али није мање лепо и мање утешно од остала три Јеванђеља. Навешћу догађај са покојним митрополитом Антонијем (Блумом) са којим сте се као читаоци наше рубрике већ претходно срели. Наиме, он је још као младић донео одлуку да не верује у Бога. Међутим, након школског предавања једног свештеника решио је да нешто прочита о Христу, па се определио да то буде најкраће Јеванђеље. Пре читања Јеванђеља, обећао је себи да ће засвагда раскрстити са вером, уколико му се оно не допадне. Послушајте његове речи: „И тада сам сусрео Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј. Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља: да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре. Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…“ Kao што видите, читајући Јеванђеље, потоњи митрополит је срео Самога Христа и научио да је Бог љубав, јер Он сунцем обасјава и зле и добре. Касније, све до краја свог земног живота, овај младић је био ватрени проповедник Јеванђеља и доброте Божије. Драги читаоци, у овом времену хитрине и јурњаве, усудите се да прочитате макар најкраће Јеванђеље – можда и вас током читања тог Јеванђеља обасја доброта љубави Божије, због које вреди трпети и највеће патње и неправде које живот носи са собом. На самом крају: још неколико речи о Светом апостолу Марку. Он се упокојио у Господу као Епископ Александрије Египатске 63 или 68 године. Наша Црква га молитвено прославља 8. маја. Нека нам Господ, његовим молитвама, отвори очи да нас обасја утеха која се скрива у речима јеванђелске повести о Христу. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. децембар 2022. године
Најава: Љиг, 01.01.2023. у 10.30, др Биљана Пиргић, “Ми, наша деца, савремено доба“
Недеља Праотаца у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу Праотаца, 25. децембра 2022. године, на дан када Света Црква прославља и празник Светог Спиридона Тримитунског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење свештенства. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени Владика Јустин је поучио сабрани народ о домаћину који је позвао госте на зготовљену вечеру, поредећи је са Господњим Царством Небеским у које нас Господ непрестано позива. Отац наш Небески шаље Сина свога, да свему да живот вечни, а живот вечни је да сви познамо Оца Небескога. Постојаност Царства Божијег је непобитна чињеница, а да ли ћемо се ми наћи у њему, искључиво од нас самих зависи. Преосвећени је позвао на припрему за Царство Божије које већ сада морамо да оприсутнимо и препознамо, како би очекујући Царство Божије били на вечној гозби коју је Отац наш Небески уготовио за све нас. Да би живели у таквој непролазној светлости, наша тама мора бити непрестано осветљена молитвом, постом и Даровима Господњим на Светој Литургији, како би задобили ум Христов. Епископ је свим мајкама честитао празник материца. Напојивши се речима Епископове беседе, молитвом, а надасве принесеним и освећеним Даровима, народ је приступио Чаши спасења са Трпезе Господње. Владикину беседу у целости можете послушати: ОВДЕ. Ђакон Стефан Симић
Најава: Ужице, 30.12.2022. у 19.00, “Славите Господа јер је добар“
Митрополит пафоски Георгије – нови кипарски Архиепископ
Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
Завршетак првог циклуса “Краљевачких разговора о вери“
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, и залагањем старешине Храма Светог Саве, протојереја Радоје Санда, од 21. септембра 2022. године започета је серија разговора о вери у просторијама парохијског дома храма Светог Саве у Краљеву. Први циклус наших сусрета је био посвећен старозаветним темама. У оквиру овог библијског циклуса одржано је шеснаест сусрета на којима смо покушали да макар мало приближимо ширем аудиторијуму основне истине и поруке вере које су уткане у светописамски текст. Као предавачи учествовали су краљевачко свештенство, вероучитељи као и други предавачи из области своје струке и интересовања. Наши Разговори се снимају и објављују на нашем Youtube каналу под насловом ,,Краљевачки разговори о вери“. Сам канал је покренут са надом да ће ове речи евентуално допрети до људи који нису у могућности да присуствују нашим сусретима, а који су жељни речи истине. Наслов нашег канала је Краљевачки разговори о вери, а истом можете приступити кликом на следећи линк: ОВДЕ. Старозаветне теме о којима је било речи у првом циклусу су између осталог: непоколебљиво поверење праоца и патријарха Аврама у Бога, израиљско освајање Ханана, прича о праведном Јову, доживљаји пророка Јоне, милост и покајање код цара Давида, поетика Песме над Песмама, молитвослов три младића у књизи пророка Данила, псалтир као прототип молитве, шетње кроз тематике старозаветног законодавства, кратак пресек историје пророчке мисли као и повезаност Старог и Новог Завета. Од 14. јануара креће нови циклус Разговора посвећен тумачењу Новог Завета. Надамо се да ће овај проповеднички труд уродити плодом. Такође, користимо прилику да упутимо позив свим добронамерним и заинтересованим људима да посете просторије нашег парохијског дома и буду судеоници заједничких разговора и промишљања о стварима вере. Наша окупљања се одржавају петком од 19 часова након акатиста Пресветој Мајци Божијој. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ликовна радионица у Манастиру Вујан
У суботу 17.12.2022 године, ученици ОШ „Прељина“ су посетили Манастир Вујан са својим вероучитељем Бојаном Кнежевић, узимајући учешће у Светој Литургији, након чега је реализована ликовна радионица. На литургијском сабрању су присуствовали ученици од петог до осмог разреда, који су, припремајући се постом, приступили Светој Тајни Причешћа. Након тога, љубазношћу вујанских монаха, на челу са настојатељем манастира архимандритом Савом (Илићем), ученици су имали прилику да учествују у ликовној радионици. Идеја је била да се ураде цртежи икона, који би могли да користе у школској приредби поводом прославе Светог Саве. У консултацији вероучитеља са наставницима српског језика и ликовне културе, ученици су цртали по моделу иконе Пресвете Богородице. У том подухвату их је усмеравао о. Сава, наводећи их да уоче благост боја и покрета којим је иконописана Богородица, изражавајући Њен лик док у наручју држи Господа Исуса Христа. На овај начин је тематизован Божићни пост, Богородичини празници и ишчекивање рођења Христовог- Божић, што је и била тема школских часова. Сву атмосферу је употпунио амбијент манастира и послужење које је братство припремило. На овај начин ученици су могли искуствено да доживе евхаристијску заједницу радости, јединство труда и лепоте у самом раду, као и да науче значај и смисао иконе. На крају нашег боравка, ученици су од о. Саве добили на дар крстиће. Надамо се да ће овај боравак ученицима бити водиља и у осталим животним трудовима, те да ће се сједињујући се са Телом и Крвљу Христовим благодат излити и на сваки њихов животни труд. Вероучитељ Бојан Кнежевић
Комеморација академику Миловану Данојлићу: Како је живео, тако је писао
Комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче, 22. децембра 2022. године. године, у Српској књижевној задрузи (СКЗ), чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022). Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима. – Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века – рекао је др Радивоје Микић. – Још од књиге “Урођенички псалми”, објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје “лирске расправе” из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена. Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао: – У књигама, какве су “Змијин свлак” и “Година пролази кроз авлију”, у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко. У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: “Најталентованији је Мића Данојлић.” – Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: “Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн”, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије. Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи: – Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо. Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке: – Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву. Своју беседу Бећковић је завршио речима: – Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године. Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца. ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ Бећковић каже да није ни слутио “колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић”: – И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у “Години која пролази кроз авлију”, тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом… Извор: Вечерње новости
Ибарске новости: Протојереј-ставрофор Милош Весин, “Православље – вера радости и радост вере“
Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“. Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то?
Рибашевина: Промоција књиге “Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 10. децембра, у парохијском дому Цркве Светог Василија Острошког у Рибашевини, одржана је промоција књиге „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића из Ужица, која је у издању Историјског архива Ужице недавно изашла из штампе. Књига говори о дешавањима на територији тадашњег Ужичког среза за време Другог светског рата, ратном путу Ужичана у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), а уједно представља и споменицу свим њеним настрадалим припадницима. У књизи је дат и до сада најдетаљнији попис настрадалих у ратном вихору, како припадника свих војних формација тако и цивилног становништва. Промоцију су молитвом започели о. Марко Ерић, парох карански, као и старешина храма о. Томислав Гајић. Он се потом обратио присутнима стављајући акценат на богословско и хришћанско тумачење историје, а затим и најавио Милојка Милићевића, председника удружења гуслара „Михаило Миловановић“. Као погодну за ову прилику, као и тематику која је у књизи описана, гуслар је изабрао и презентовао песму: „Под крстом – Следујући Богу и прецима“. Историчар Милутин Велисављевић причао је о свим проблемима кроз које је српска историографија пролазила, како за време турске окупације, тако и за време окупације током оба светска рата, па и после оног Другог: Српска историја је попут леопардове коже – неки догађаји из њене повести су светле и јарке тачке, али између њих су црне мрље. Зато је драгоцена свака књига која осветљава те делове наше прошлости. Нарочит допринос чувању сећања на људе и догађаје српској историографији дала је књига „Тежина заклетве“ аутора Дејана Ђерића. Нарочито дирљив говор одржао је пензионисани пуковник Драган Крсмановић, у коме се, између осталог, осврнуо и на страдање ђенерала Михаиловића и његових сабораца, истакао потребу за њиховом рехабилитацијуом у колективном сећању српског народа и нагласио да је ова књига допринела да сећања не те људе не избледе под наслагама нашег заборава. Он је потом похвалио напоран, темељан и упоран рад аутора истичући га као пример историчарима, па и целим историјским институтима, настављајући: Књига Дејана Ђерића нам потврђује да су документа окосница сваког историографског рада. Али не само она објављена већ и она занемарена, прећутана или намерно прескочена. А када се на богату документарну основу надогреде дневнички записи и сведочанства учесника и њихових сродника, на светлост дана излази Ужице какво нисмо познавали нити веровали да је икада постојало. Ужице домаћина, предузимљивих и вредних људи привржених властитој традицији и дубоко укорењених у православној вери која је обликовала етос и систем вредности који се одржао вековима. Гробови оних који су се борили за то Ужице, и који су понели тешки крст верности заклетви, расути су широм српских земаља а они преживели осетили су горчину прогонства на далеким континентима. Галерија биографија и сачувани ликови страдалника мали је допринос да им се одужимо али и велика нада да можемо постати достојни њихове жртве. Завршну реч дао је аутор, испричао ратне приче и трагичне судбине угледних људи овога краја и напоменуо да је српском народу потребно помирење, али не помирење на ћутању, лажима и обманама већ помирење по символима вере – помирење у истини и љубави. Помирење крај подигнутих споменика онима који до сада нису имали прилику да о њима историја пише, судија да им суди а свештеник да им очита опело. Аутор се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачу, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана. Гуслар Милићевић ставио завршну тачку на промоцију изводећи део песме Светог Владике Николаја „Небеска литургија“. Сутрадан, 11. децембра промоција је одржана и у просторијама ОШ у суседном селу Каран и на њој су о књизи и страдању српског народа говорили: о. Марко Ерић, историчар Милутин Велисављевић и аутор. Дејан Ђерић
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, Јеванђеље по Марку
Свети апостол Марко био је један од седамдесеторице малих апостола. Сходно обичајима тог времена имао је два имена, једно јеврејско и друго грчко-римско, па вас не треба чудити ако негде прочитате да се звао и Јован Марко. Пореклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве – вршњак и пријатељ апостола Павла. Након Спаситељевог Вазнесења, кућа мајке Светог Марка је постала место молитвених сусрета првих хришћана у Јерусалиму и уточиште за апостоле. На молбу римских хришћана, Марко је написао Јеванђеље о Христу, на основу својег памћења, али и на основу сведочења апостола Петра са којим је био веома близак. Познато је да је Јеванђеље по Марку, по својем обиму, најкраће од свих Јеванђеља, али није мање лепо и мање утешно од остала три Јеванђеља. Навешћу догађај са покојним митрополитом Антонијем (Блумом) са којим сте се као читаоци наше рубрике већ претходно срели. Наиме, он је још као младић донео одлуку да не верује у Бога. Међутим, након школског предавања једног свештеника решио је да нешто прочита о Христу, па се определио да то буде најкраће Јеванђеље. Пре читања Јеванђеља, обећао је себи да ће засвагда раскрстити са вером, уколико му се оно не допадне. Послушајте његове речи: „И тада сам сусрео Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј. Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља: да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре. Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…“ Kao што видите, читајући Јеванђеље, потоњи митрополит је срео Самога Христа и научио да је Бог љубав, јер Он сунцем обасјава и зле и добре. Касније, све до краја свог земног живота, овај младић је био ватрени проповедник Јеванђеља и доброте Божије. Драги читаоци, у овом времену хитрине и јурњаве, усудите се да прочитате макар најкраће Јеванђеље – можда и вас током читања тог Јеванђеља обасја доброта љубави Божије, због које вреди трпети и највеће патње и неправде које живот носи са собом. На самом крају: још неколико речи о Светом апостолу Марку. Он се упокојио у Господу као Епископ Александрије Египатске 63 или 68 године. Наша Црква га молитвено прославља 8. маја. Нека нам Господ, његовим молитвама, отвори очи да нас обасја утеха која се скрива у речима јеванђелске повести о Христу. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. децембар 2022. године
Најава: Љиг, 01.01.2023. у 10.30, др Биљана Пиргић, “Ми, наша деца, савремено доба“
Недеља Праотаца у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу Праотаца, 25. децембра 2022. године, на дан када Света Црква прославља и празник Светог Спиридона Тримитунског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење свештенства. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени Владика Јустин је поучио сабрани народ о домаћину који је позвао госте на зготовљену вечеру, поредећи је са Господњим Царством Небеским у које нас Господ непрестано позива. Отац наш Небески шаље Сина свога, да свему да живот вечни, а живот вечни је да сви познамо Оца Небескога. Постојаност Царства Божијег је непобитна чињеница, а да ли ћемо се ми наћи у њему, искључиво од нас самих зависи. Преосвећени је позвао на припрему за Царство Божије које већ сада морамо да оприсутнимо и препознамо, како би очекујући Царство Божије били на вечној гозби коју је Отац наш Небески уготовио за све нас. Да би живели у таквој непролазној светлости, наша тама мора бити непрестано осветљена молитвом, постом и Даровима Господњим на Светој Литургији, како би задобили ум Христов. Епископ је свим мајкама честитао празник материца. Напојивши се речима Епископове беседе, молитвом, а надасве принесеним и освећеним Даровима, народ је приступио Чаши спасења са Трпезе Господње. Владикину беседу у целости можете послушати: ОВДЕ. Ђакон Стефан Симић
Најава: Ужице, 30.12.2022. у 19.00, “Славите Господа јер је добар“
Митрополит пафоски Георгије – нови кипарски Архиепископ
Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
Завршетак првог циклуса “Краљевачких разговора о вери“
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, и залагањем старешине Храма Светог Саве, протојереја Радоје Санда, од 21. септембра 2022. године започета је серија разговора о вери у просторијама парохијског дома храма Светог Саве у Краљеву. Први циклус наших сусрета је био посвећен старозаветним темама. У оквиру овог библијског циклуса одржано је шеснаест сусрета на којима смо покушали да макар мало приближимо ширем аудиторијуму основне истине и поруке вере које су уткане у светописамски текст. Као предавачи учествовали су краљевачко свештенство, вероучитељи као и други предавачи из области своје струке и интересовања. Наши Разговори се снимају и објављују на нашем Youtube каналу под насловом ,,Краљевачки разговори о вери“. Сам канал је покренут са надом да ће ове речи евентуално допрети до људи који нису у могућности да присуствују нашим сусретима, а који су жељни речи истине. Наслов нашег канала је Краљевачки разговори о вери, а истом можете приступити кликом на следећи линк: ОВДЕ. Старозаветне теме о којима је било речи у првом циклусу су између осталог: непоколебљиво поверење праоца и патријарха Аврама у Бога, израиљско освајање Ханана, прича о праведном Јову, доживљаји пророка Јоне, милост и покајање код цара Давида, поетика Песме над Песмама, молитвослов три младића у књизи пророка Данила, псалтир као прототип молитве, шетње кроз тематике старозаветног законодавства, кратак пресек историје пророчке мисли као и повезаност Старог и Новог Завета. Од 14. јануара креће нови циклус Разговора посвећен тумачењу Новог Завета. Надамо се да ће овај проповеднички труд уродити плодом. Такође, користимо прилику да упутимо позив свим добронамерним и заинтересованим људима да посете просторије нашег парохијског дома и буду судеоници заједничких разговора и промишљања о стварима вере. Наша окупљања се одржавају петком од 19 часова након акатиста Пресветој Мајци Божијој. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ликовна радионица у Манастиру Вујан
У суботу 17.12.2022 године, ученици ОШ „Прељина“ су посетили Манастир Вујан са својим вероучитељем Бојаном Кнежевић, узимајући учешће у Светој Литургији, након чега је реализована ликовна радионица. На литургијском сабрању су присуствовали ученици од петог до осмог разреда, који су, припремајући се постом, приступили Светој Тајни Причешћа. Након тога, љубазношћу вујанских монаха, на челу са настојатељем манастира архимандритом Савом (Илићем), ученици су имали прилику да учествују у ликовној радионици. Идеја је била да се ураде цртежи икона, који би могли да користе у школској приредби поводом прославе Светог Саве. У консултацији вероучитеља са наставницима српског језика и ликовне културе, ученици су цртали по моделу иконе Пресвете Богородице. У том подухвату их је усмеравао о. Сава, наводећи их да уоче благост боја и покрета којим је иконописана Богородица, изражавајући Њен лик док у наручју држи Господа Исуса Христа. На овај начин је тематизован Божићни пост, Богородичини празници и ишчекивање рођења Христовог- Божић, што је и била тема школских часова. Сву атмосферу је употпунио амбијент манастира и послужење које је братство припремило. На овај начин ученици су могли искуствено да доживе евхаристијску заједницу радости, јединство труда и лепоте у самом раду, као и да науче значај и смисао иконе. На крају нашег боравка, ученици су од о. Саве добили на дар крстиће. Надамо се да ће овај боравак ученицима бити водиља и у осталим животним трудовима, те да ће се сједињујући се са Телом и Крвљу Христовим благодат излити и на сваки њихов животни труд. Вероучитељ Бојан Кнежевић
Комеморација академику Миловану Данојлићу: Како је живео, тако је писао
Комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче, 22. децембра 2022. године. године, у Српској књижевној задрузи (СКЗ), чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022). Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима. – Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века – рекао је др Радивоје Микић. – Још од књиге “Урођенички псалми”, објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје “лирске расправе” из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена. Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао: – У књигама, какве су “Змијин свлак” и “Година пролази кроз авлију”, у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко. У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: “Најталентованији је Мића Данојлић.” – Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: “Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн”, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије. Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи: – Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо. Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке: – Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву. Своју беседу Бећковић је завршио речима: – Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године. Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца. ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ Бећковић каже да није ни слутио “колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић”: – И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у “Години која пролази кроз авлију”, тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом… Извор: Вечерње новости
Ибарске новости: Протојереј-ставрофор Милош Весин, “Православље – вера радости и радост вере“
Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: „Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље“. „Како да не, изволите!“ И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао… И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: „Оче, дозволите ми нешто да урадим…“ У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: „Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем…“ И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: „Православље – радост вере и вера радости“. Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо „у једну Свету, саборну и апостолску Цркву“. Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: „Христос воскресе, радости моја!“ Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Краљева, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: „Само си ми још ти у животу требао…“ Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то?