Крстовдан у придворном параклису Светих 40 мученика у Краљеву
Дана 18. јануара 2023. на празник Крстовдан, уочи великог празника Богојављења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном параклису Светих 40 мученика севастијских у Краљеву. Из канцеларије Епископа
Најава: 24.01.2023. Светосавска академија у Г. Милановцу, беседи проф. др Драгиша Бојовић
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Јована Лукића (1935-2023)
Дугогодишњи парохијски свештеник Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј – ставрофор хаџи Јован Лукић уснуо је у Господу у својој 88. години живота, у недељу 15. јануара 2023. године. Свештенство Храма Господњег у Чачку служило је заупокојену Литургију у уторак 17. јануара у параклису при Саборној цркви. Касније, у току истог дана, служено је и опело у Саборној цркви у Чачку. На опелу почившег проте началствовао је парохијски свештеник протојер мр Небојша Дабић. Уз проту су саслуживали активни и умировљени свештеници; протојереј – ставрофор Саша Јоловић, протојереј – ставрофор Милорад Милидраг, протојереј – ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Нешко Богдановић, јереј Милан Љубичић, јереј Ђорђе Лазаревић; умировљени протојереј – ставрофор Радослав Милинковић, протојереј – ставрофор Драгомир Љубичић, протојереј Милан Филиповић, протојереј Љубиша Јаковљевић и јереј Миро Јовановић. Опелу је, поред породице и пријатеља, присуствовао многобројни верни народ, посебно бивши парохијани, који су дошли да молитвено искажу поштовање уснулом проти. На крају опела протојереј о. Небојша одржао је беседу подсећајући нас на детаље из протиног животописа, напомињући да не може све стати у беседу, јер живот почившег проте Јована не може стати на папир. Такође, у беседи је напоменуо да се у Господу упокојио свештенослужитељ који се придружио почившим свештенослужитељима Христовим. Након опела прота је сахрањен у породичној гробници на чачанском гробљу. ЦО при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Света Архијерејска Литургија у Ужицу
У недељу пред Богојављење, када наша Света Црква прославља Светог Силвестера Епископа Рима и Светог Серафима Саровског, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Душан Томић, протојереј Љубан Петровић, протојереј Владимир Стефановић, протојереј Михајло Вуковић, протонамесник Александар Степановић, као и ђакони Стефан Симић, Милан Босић и Бојан Мијаиловић. Светој Литургији присуствовало је мноштво верног народа, као и градоначелница Јелена Раковић Радивојевић са својим сарадницима. У току Свете Литургије Епископ је у чин протојереја рукопроизвео свештенике Дејана Марковића, Душана Томића, Љубана Петровића, Владимира Стефановића и Михајла Вуковића, а у чин протонамесника свештеника Александра Стјепановића. После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави. Старешина храма отац Владимир се захвалио Еписку на принетим Даровима и молитви, а новим протојерејима честитао је на добијеним чиновима. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Ђакон Милан Босић
Доцент др Ненад Божовић, “Засијаће звезда из Јакова“
Старозаветна читања на вечерњој служби уочи празника Рождества Христовог Богослужења древне Цркве садржала су старозаветна читања на литургијским сабрањима. Тако су током Господњих празника читана пророштва о њима и то је био незаобилазни део катихезе новокрштених који нису долазили из јудејства. Међутим, читање старозаветних одељака се у каснијој историји померило на вечерњу службу. То је, у великој мери, умањило познавање старозаветних пророштава и уопште Старог Завета код верних. У савременој парохијској пракси се, нажалост, у бројним случајевима дешава да се старозаветна читања, ионако из првобитног контекста измештена, додатно скрате или, још горе, уопште не читају. У Паримејнику је пред празник Рождества Христовог предвиђено укупно осам старозаветних читања. Циљ ових читања јесте да покаже како су у Христу као Месији испуњена сва старозаветна пророштва и очекивања, да се верни уведу у тајну празника и да се освести континуитет Божијег откривања и деловања у историји, како некада, тако и сада. Како бисмо показали важност ових читања анализираћемо прва три паримеја. Након првих стихира вечерње службе уочи Рождества, следи читање из прве главе Књиге постања у којој се говори о стварању света (1-13 – прва три дана). На први поглед не увиђамо повезаност стварања света са Рождеством Христовим, али дубљом анализом сазнајемо да је одељак циљано изабран. Наиме, Бог ствара свет својом Речју, он просто заповеди и сазда се („И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.“). Међутим, повезаност првог стиха Књиге постања и првог стиха Јеванђеља по Јовану открива нам шта, односно, боље ко је, Божија Реч. Ту доминира реч почетак: Пост 1, 1 – „У почетку створи Бог небо и земљу“ и Јн 1, 1 – „У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Бог бјеше Логос“ – у почетку је стварање, у почетку је и Логос. То значи да је свет створен „у почетку“, односно у Логосу, у Христу, кроз њега је све створено и зато „добро беше веома“. У празнику Рождества ова Реч постаје тело и настањује се међу нама (Јн 1, 14). Овај одељак показује да Христос, Логос Божији који се рађа, није створење Божије или само људско биће, него је савечан Оцу, сатворац света са Светим Духом, потпуни Бог и потпуни човек. Самим читањем овог одељка подсећамо се да Оваплоћење Божије није неки случајни и историјски условљени акт Божији, него део његовог превечног наума о свету и човеку – управо кроз најприсније сједињење са њим у богочовештву Христовом. Следеће у низу читања је из Књиге бројева 24, где се говори о пророку Валааму и цару моавском Валаку који му је нудио велике дарове да прокуне Израиљ. Валаам полази са Валаковим изасланицима и обећава да ће говорити само што му Господ буде казао. На Валаково разочарање, када је требало да прокуне Израиљ, Валаам га је благосиљао. Штавише, пророковао је велику победу Израиља над Моавом и над другим народима на путу ка Обећаној земљи након Изласка из Египта. Пре него почне његова беседа, наводе се речи Писма да је дух Господњи сишао на њега што значи да му Господ дарује пророчко виђење. Међутим, ова визија, како ћемо видети, не односи се само на тадашње историјске околности, него и на месијанско-новозаветну реалност. Нама је значајан стих 17: „Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове моавске и разорити све синове Ситове.“ Код Владике Атанасија, као и у црквенословенским Минејима стоји: „Засијаће звезда из Јакова и устаће Човек из Израиља“, док јеврејски текст (и Даничић који га преко латинског преноси) наводи: „изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља“. Слично томе, Бр 24, 7 у паримијама и LXX нема „сврх Агага“. Овде смо одлучили да горе наведемо стихове према Даничићу због анализе символа „палице“, односно, скиптра. Звезда је природни и поетски символ за изванредну, изузетну и посебну личност, и то не само у Библији (нпр. Иса 14, 12), него, штавише, и данас. „Палица“ се јасно односи на царско достојанство, односно, владарски скиптар или штап. У питању је оживљавање слике пастира који носи штап и влада над стадом: штити стадо штапом од звери, али и укорава и спасава заблуделе из стада. У Валаамовој пророчкој визији, дакле, имамо символ „звезде из Јакова“ и „палице из Израиља“. Оба символа Валаам не види изблиза и није у његовом историјском тренутку, али их ипак види. Дакле, та „звезда“, та тајанствена личност са великом влашћу, тек треба да се појави. Неки рабини су сматрали да се ово односи на цара Давида који је поразио „све кнезове моавске и синове Ситове“. Међутим, иако је његова победа постојала, Давидово царство је пропало, и на њега су се подигли сви околни народи, па и Моавци и други „синови Ситови“. Зато се ово пророштво не може односити на њега. Личност о којој говори Валаам ће имати „узвишено царство“, из њега ће „потећи извори вода“ и стога не може бити земаљски цар у политичком смислу речи. Он потиче из моћне Давидове лозе, али његова власт превазилази Давидову. „Узвишено царство“ о којем говори Валаам је Црква, „извори вода“ представљају благодат Духа Светога, односно, „воду живу“, а пораз „кнезова моавских и синова Ситових“ тумачи се као пораз свих непријатеља Цркве. Зато је Валаамове речи могуће применити само на Христа. То потврђује и Нови Завет: његову звезду виде мудраци са истока и пратећи је долазе до јасли (Мт 2, 2.) Треће по реду читање садржи стихове из четврте и пете главе Књиге пророка Михеја (4, 6-7 и 5, 2-4). Најзначајнији стих односи се на Месијино рођење у Витлејему (5, 2): „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена“ (према Даничићевом преводу). Владика Атанасије са грчког преводи овако: „И ти Витлејеме, доме Ефратов, еда ли си најмањи међу кнежевствима Јудиним? Из тебе ће мени изаћи Вођа, да ми буде кнез у Израиљу. И изласци његови су од искони, од дана вечних.“ Важно је истаћи да независно од различитих текстуалних варијанти смисао месијанских пророштава остаје исти. Прво што примећујемо јесте да
Уснуо у Господу протојереј-ставрофор Јован Лукић (1935-2023)
Прота је рођен 6. октобра 1935. године у кући честитих српских домаћина у селу Трешњевици. Основну школу завршио је у родном селу и у Приликама, а гимназијско образовање у Пожеги. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршава 1960. године. Оженио се Донком (1939-1999), из честите породице Ђукић, из Миросаљаца и са њом засновао породицу, Господ им је подарио сина Николу и кћерку Александру, унуке Ђорђа, Бојана и Данила и праунуку Петру. Примио је презвитерски чин 1960. године, био је на парохијама: у Брекову код Ариља (1960-1961.), у Драгојевцу, такође код Ариља (1961-1964.), у Прилипцу код Пожеге (1964-1975.) и у Чачку (1975-2000.), где је био и старешина Храма Вазнесења Господњег, задужбине жупана Страцимира, за време велике обнове (1981-1985). Одликован је правом ношења црвеног појаса (1962.), чином протонамесника (1973.), протојереја (1982.) и протојереја-ставрофора (2008.). Прота је упоредо са парохијским дужностима завршио Вишу педагошку школу и новинарску школу Југословенског института за новинарство. Студирао је права и педагогију у Приштини. Прота се упокојио у недељу 15.01.2023. Заупокојена Литургија биће служена 17.01.2023. у 07:30ч у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, где ће и опело бити служено у 14:00ч. У блаженом уснућу вечни покој подај, Господе, уснулом слузи твоме и учини му вечан спомен! ЦО Чачак
Епископ Јустин: Благодаћу и силом Божијом се освећују време и наш живот
У осми дан по Божићу на празник благовољења Господа Исуса Христа да се телесно обреже, служена је Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве у Краљеву. У диптиху данашњег празника назначена је вишеструка свечаност. Прославља се најпре догађај Христовог телесног обрезања, спомен на Светог Василија Великог и Нова година по јулијанском календару. Благољепију данашњег сабрања допринеле су посебне прозбе новогодишњег молепствија, које су говорили наши ђакони на јектенијама и коленопреклоне молитве које је читао Епископ Јустин. Преосвећени Владика Јустин се кроз поучну беседу обратио верном народу речима о значају празника Обрезања Господњег, говорећи о Христовом домостроју спасења, спомену на Божијег угодника Светог Василија Великог и његовом житију. Појаснио је смисао освећења времена силом Божијом, као и наше учешће у њему (целу беседу можете преслушати ОВДЕ). Душан Дуњић, дипл. теолог
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), Беседа у недељу пред Рођење Христово
Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије. У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините. Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју. А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости. А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни зa живота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина. Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и покушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо! Каква радост! Какво надахнуће! Амин. Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. јануар 2023 године
Празник Светог архиђакона Стефана у Храму Свете Тројице у Краљеву
Трећи дан Божића, 9. јануара, на дан када наша Света Црква прославља Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Краљеву. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Храма Свете Тројице протојереј Мирољуб Попадић, протојереј Миломир Радић, протојереј Мирослав Андрић, протојереј Радован Парезановић, протојереј Владимир Јовановић, протојереј Милутин Балтић, јереј Ненад Ивановић, ђакон Стефан Симић и ђакон Горан Вучковић. У току Малог входа Епископ Јустин је рукопроизвео јереје Мирослава Андрића, Радована Парезановића и Владимира Јовановића у чин протојереја, што је радост празника наше литургијске заједнице учинило још већим. Епископ Јустин је данашњим свечарима честитао Крсну славу, а потом је у архипастирској беседи говорио о смислу страдања у контексту празника Светог архиђакон Стефана (беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ). На крају Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено жито у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, који је Крсна слава хора при Храму Свете Тројице у Краљеву. Ђакон Горан Вучковић
Прича о разбојнику и Богомладенцу
Свето Предање говори да је на путу за Египат свету породицу пресрео разбојник, али им никакво зло није учинио. Видевши Младенца, он је рекао: „Када би се Бог родио као човек, не би могао бити лепши од Младенца.“ И разбојник их је оставио да прођу са миром. Зар то није дивно? Разбојник, који као звер никога не штеди, није светој породици нанео никакво зло. Видевши Младенца и Његову кротку Мајку, душа разбојникова се разнежила, јер је била дотакнута благодаћу Божијом. Нешто слично догађало се и са дивљим зверима, видевши свете мученике или преподобне, оне су остајале кротке и нису их нападале. Чак се и зли дуси боје кротких и смирених душа, јер их оне својом послушношћу, уздржљивошћу и молитвом побеђују. И опет, чудна је то ствар: разбојник се сажалио на Младенца Господа, а архијереји и старешине су га предали Пилату да Га разапне. А све је то било зато што се нису молили Богу и тражили од Њега да их упути шта да чине. Многе старешине и људи желе да учине добро, али не знају где да га нађу. Не знају да је оно у Богу и да нам га само Бог може дати. Архимандрит Софроније (Сахаров), Старац Силуан Атонски
Крстовдан у придворном параклису Светих 40 мученика у Краљеву
Дана 18. јануара 2023. на празник Крстовдан, уочи великог празника Богојављења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном параклису Светих 40 мученика севастијских у Краљеву. Из канцеларије Епископа
Најава: 24.01.2023. Светосавска академија у Г. Милановцу, беседи проф. др Драгиша Бојовић
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Јована Лукића (1935-2023)
Дугогодишњи парохијски свештеник Храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј – ставрофор хаџи Јован Лукић уснуо је у Господу у својој 88. години живота, у недељу 15. јануара 2023. године. Свештенство Храма Господњег у Чачку служило је заупокојену Литургију у уторак 17. јануара у параклису при Саборној цркви. Касније, у току истог дана, служено је и опело у Саборној цркви у Чачку. На опелу почившег проте началствовао је парохијски свештеник протојер мр Небојша Дабић. Уз проту су саслуживали активни и умировљени свештеници; протојереј – ставрофор Саша Јоловић, протојереј – ставрофор Милорад Милидраг, протојереј – ставрофор Владан Милосављевић, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Нешко Богдановић, јереј Милан Љубичић, јереј Ђорђе Лазаревић; умировљени протојереј – ставрофор Радослав Милинковић, протојереј – ставрофор Драгомир Љубичић, протојереј Милан Филиповић, протојереј Љубиша Јаковљевић и јереј Миро Јовановић. Опелу је, поред породице и пријатеља, присуствовао многобројни верни народ, посебно бивши парохијани, који су дошли да молитвено искажу поштовање уснулом проти. На крају опела протојереј о. Небојша одржао је беседу подсећајући нас на детаље из протиног животописа, напомињући да не може све стати у беседу, јер живот почившег проте Јована не може стати на папир. Такође, у беседи је напоменуо да се у Господу упокојио свештенослужитељ који се придружио почившим свештенослужитељима Христовим. Након опела прота је сахрањен у породичној гробници на чачанском гробљу. ЦО при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Света Архијерејска Литургија у Ужицу
У недељу пред Богојављење, када наша Света Црква прославља Светог Силвестера Епископа Рима и Светог Серафима Саровског, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Душан Томић, протојереј Љубан Петровић, протојереј Владимир Стефановић, протојереј Михајло Вуковић, протонамесник Александар Степановић, као и ђакони Стефан Симић, Милан Босић и Бојан Мијаиловић. Светој Литургији присуствовало је мноштво верног народа, као и градоначелница Јелена Раковић Радивојевић са својим сарадницима. У току Свете Литургије Епископ је у чин протојереја рукопроизвео свештенике Дејана Марковића, Душана Томића, Љубана Петровића, Владимира Стефановића и Михајла Вуковића, а у чин протонамесника свештеника Александра Стјепановића. После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави. Старешина храма отац Владимир се захвалио Еписку на принетим Даровима и молитви, а новим протојерејима честитао је на добијеним чиновима. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Ђакон Милан Босић
Доцент др Ненад Божовић, “Засијаће звезда из Јакова“
Старозаветна читања на вечерњој служби уочи празника Рождества Христовог Богослужења древне Цркве садржала су старозаветна читања на литургијским сабрањима. Тако су током Господњих празника читана пророштва о њима и то је био незаобилазни део катихезе новокрштених који нису долазили из јудејства. Међутим, читање старозаветних одељака се у каснијој историји померило на вечерњу службу. То је, у великој мери, умањило познавање старозаветних пророштава и уопште Старог Завета код верних. У савременој парохијској пракси се, нажалост, у бројним случајевима дешава да се старозаветна читања, ионако из првобитног контекста измештена, додатно скрате или, још горе, уопште не читају. У Паримејнику је пред празник Рождества Христовог предвиђено укупно осам старозаветних читања. Циљ ових читања јесте да покаже како су у Христу као Месији испуњена сва старозаветна пророштва и очекивања, да се верни уведу у тајну празника и да се освести континуитет Божијег откривања и деловања у историји, како некада, тако и сада. Како бисмо показали важност ових читања анализираћемо прва три паримеја. Након првих стихира вечерње службе уочи Рождества, следи читање из прве главе Књиге постања у којој се говори о стварању света (1-13 – прва три дана). На први поглед не увиђамо повезаност стварања света са Рождеством Христовим, али дубљом анализом сазнајемо да је одељак циљано изабран. Наиме, Бог ствара свет својом Речју, он просто заповеди и сазда се („И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.“). Међутим, повезаност првог стиха Књиге постања и првог стиха Јеванђеља по Јовану открива нам шта, односно, боље ко је, Божија Реч. Ту доминира реч почетак: Пост 1, 1 – „У почетку створи Бог небо и земљу“ и Јн 1, 1 – „У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Бог бјеше Логос“ – у почетку је стварање, у почетку је и Логос. То значи да је свет створен „у почетку“, односно у Логосу, у Христу, кроз њега је све створено и зато „добро беше веома“. У празнику Рождества ова Реч постаје тело и настањује се међу нама (Јн 1, 14). Овај одељак показује да Христос, Логос Божији који се рађа, није створење Божије или само људско биће, него је савечан Оцу, сатворац света са Светим Духом, потпуни Бог и потпуни човек. Самим читањем овог одељка подсећамо се да Оваплоћење Божије није неки случајни и историјски условљени акт Божији, него део његовог превечног наума о свету и човеку – управо кроз најприсније сједињење са њим у богочовештву Христовом. Следеће у низу читања је из Књиге бројева 24, где се говори о пророку Валааму и цару моавском Валаку који му је нудио велике дарове да прокуне Израиљ. Валаам полази са Валаковим изасланицима и обећава да ће говорити само што му Господ буде казао. На Валаково разочарање, када је требало да прокуне Израиљ, Валаам га је благосиљао. Штавише, пророковао је велику победу Израиља над Моавом и над другим народима на путу ка Обећаној земљи након Изласка из Египта. Пре него почне његова беседа, наводе се речи Писма да је дух Господњи сишао на њега што значи да му Господ дарује пророчко виђење. Међутим, ова визија, како ћемо видети, не односи се само на тадашње историјске околности, него и на месијанско-новозаветну реалност. Нама је значајан стих 17: „Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове моавске и разорити све синове Ситове.“ Код Владике Атанасија, као и у црквенословенским Минејима стоји: „Засијаће звезда из Јакова и устаће Човек из Израиља“, док јеврејски текст (и Даничић који га преко латинског преноси) наводи: „изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља“. Слично томе, Бр 24, 7 у паримијама и LXX нема „сврх Агага“. Овде смо одлучили да горе наведемо стихове према Даничићу због анализе символа „палице“, односно, скиптра. Звезда је природни и поетски символ за изванредну, изузетну и посебну личност, и то не само у Библији (нпр. Иса 14, 12), него, штавише, и данас. „Палица“ се јасно односи на царско достојанство, односно, владарски скиптар или штап. У питању је оживљавање слике пастира који носи штап и влада над стадом: штити стадо штапом од звери, али и укорава и спасава заблуделе из стада. У Валаамовој пророчкој визији, дакле, имамо символ „звезде из Јакова“ и „палице из Израиља“. Оба символа Валаам не види изблиза и није у његовом историјском тренутку, али их ипак види. Дакле, та „звезда“, та тајанствена личност са великом влашћу, тек треба да се појави. Неки рабини су сматрали да се ово односи на цара Давида који је поразио „све кнезове моавске и синове Ситове“. Међутим, иако је његова победа постојала, Давидово царство је пропало, и на њега су се подигли сви околни народи, па и Моавци и други „синови Ситови“. Зато се ово пророштво не може односити на њега. Личност о којој говори Валаам ће имати „узвишено царство“, из њега ће „потећи извори вода“ и стога не може бити земаљски цар у политичком смислу речи. Он потиче из моћне Давидове лозе, али његова власт превазилази Давидову. „Узвишено царство“ о којем говори Валаам је Црква, „извори вода“ представљају благодат Духа Светога, односно, „воду живу“, а пораз „кнезова моавских и синова Ситових“ тумачи се као пораз свих непријатеља Цркве. Зато је Валаамове речи могуће применити само на Христа. То потврђује и Нови Завет: његову звезду виде мудраци са истока и пратећи је долазе до јасли (Мт 2, 2.) Треће по реду читање садржи стихове из четврте и пете главе Књиге пророка Михеја (4, 6-7 и 5, 2-4). Најзначајнији стих односи се на Месијино рођење у Витлејему (5, 2): „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена“ (према Даничићевом преводу). Владика Атанасије са грчког преводи овако: „И ти Витлејеме, доме Ефратов, еда ли си најмањи међу кнежевствима Јудиним? Из тебе ће мени изаћи Вођа, да ми буде кнез у Израиљу. И изласци његови су од искони, од дана вечних.“ Важно је истаћи да независно од различитих текстуалних варијанти смисао месијанских пророштава остаје исти. Прво што примећујемо јесте да
Уснуо у Господу протојереј-ставрофор Јован Лукић (1935-2023)
Прота је рођен 6. октобра 1935. године у кући честитих српских домаћина у селу Трешњевици. Основну школу завршио је у родном селу и у Приликама, а гимназијско образовање у Пожеги. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршава 1960. године. Оженио се Донком (1939-1999), из честите породице Ђукић, из Миросаљаца и са њом засновао породицу, Господ им је подарио сина Николу и кћерку Александру, унуке Ђорђа, Бојана и Данила и праунуку Петру. Примио је презвитерски чин 1960. године, био је на парохијама: у Брекову код Ариља (1960-1961.), у Драгојевцу, такође код Ариља (1961-1964.), у Прилипцу код Пожеге (1964-1975.) и у Чачку (1975-2000.), где је био и старешина Храма Вазнесења Господњег, задужбине жупана Страцимира, за време велике обнове (1981-1985). Одликован је правом ношења црвеног појаса (1962.), чином протонамесника (1973.), протојереја (1982.) и протојереја-ставрофора (2008.). Прота је упоредо са парохијским дужностима завршио Вишу педагошку школу и новинарску школу Југословенског института за новинарство. Студирао је права и педагогију у Приштини. Прота се упокојио у недељу 15.01.2023. Заупокојена Литургија биће служена 17.01.2023. у 07:30ч у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, где ће и опело бити служено у 14:00ч. У блаженом уснућу вечни покој подај, Господе, уснулом слузи твоме и учини му вечан спомен! ЦО Чачак
Епископ Јустин: Благодаћу и силом Божијом се освећују време и наш живот
У осми дан по Божићу на празник благовољења Господа Исуса Христа да се телесно обреже, служена је Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве у Краљеву. У диптиху данашњег празника назначена је вишеструка свечаност. Прославља се најпре догађај Христовог телесног обрезања, спомен на Светог Василија Великог и Нова година по јулијанском календару. Благољепију данашњег сабрања допринеле су посебне прозбе новогодишњег молепствија, које су говорили наши ђакони на јектенијама и коленопреклоне молитве које је читао Епископ Јустин. Преосвећени Владика Јустин се кроз поучну беседу обратио верном народу речима о значају празника Обрезања Господњег, говорећи о Христовом домостроју спасења, спомену на Божијег угодника Светог Василија Великог и његовом житију. Појаснио је смисао освећења времена силом Божијом, као и наше учешће у њему (целу беседу можете преслушати ОВДЕ). Душан Дуњић, дипл. теолог
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), Беседа у недељу пред Рођење Христово
Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије. У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините. Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју. А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости. А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни зa живота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина. Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и покушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо! Каква радост! Какво надахнуће! Амин. Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. јануар 2023 године
Празник Светог архиђакона Стефана у Храму Свете Тројице у Краљеву
Трећи дан Божића, 9. јануара, на дан када наша Света Црква прославља Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Краљеву. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Храма Свете Тројице протојереј Мирољуб Попадић, протојереј Миломир Радић, протојереј Мирослав Андрић, протојереј Радован Парезановић, протојереј Владимир Јовановић, протојереј Милутин Балтић, јереј Ненад Ивановић, ђакон Стефан Симић и ђакон Горан Вучковић. У току Малог входа Епископ Јустин је рукопроизвео јереје Мирослава Андрића, Радована Парезановића и Владимира Јовановића у чин протојереја, што је радост празника наше литургијске заједнице учинило још већим. Епископ Јустин је данашњим свечарима честитао Крсну славу, а потом је у архипастирској беседи говорио о смислу страдања у контексту празника Светог архиђакон Стефана (беседу Епископа Јустина можете послушати: ОВДЕ). На крају Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено жито у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, који је Крсна слава хора при Храму Свете Тројице у Краљеву. Ђакон Горан Вучковић
Прича о разбојнику и Богомладенцу
Свето Предање говори да је на путу за Египат свету породицу пресрео разбојник, али им никакво зло није учинио. Видевши Младенца, он је рекао: „Када би се Бог родио као човек, не би могао бити лепши од Младенца.“ И разбојник их је оставио да прођу са миром. Зар то није дивно? Разбојник, који као звер никога не штеди, није светој породици нанео никакво зло. Видевши Младенца и Његову кротку Мајку, душа разбојникова се разнежила, јер је била дотакнута благодаћу Божијом. Нешто слично догађало се и са дивљим зверима, видевши свете мученике или преподобне, оне су остајале кротке и нису их нападале. Чак се и зли дуси боје кротких и смирених душа, јер их оне својом послушношћу, уздржљивошћу и молитвом побеђују. И опет, чудна је то ствар: разбојник се сажалио на Младенца Господа, а архијереји и старешине су га предали Пилату да Га разапне. А све је то било зато што се нису молили Богу и тражили од Њега да их упути шта да чине. Многе старешине и људи желе да учине добро, али не знају где да га нађу. Не знају да је оно у Богу и да нам га само Бог може дати. Архимандрит Софроније (Сахаров), Старац Силуан Атонски