Сретење Господње – и твоје и моје
Данас, данас је велики свети Празник Сретења. За свакога од нас постоји лични празник Сретења. Он се срео са Господом свим срцем, свим бићем, кад је пошао за Њим, кад је пошао за бесмртношћу, пошао у Живот Вечни, пошао је за вечном Истином, за вечном Правдом, за вечним Животом. То је твоје Сретење и моје Сретење. И сваки дан је Сретење, ако ти сваки дан идеш за Господом Христом и вршиш Његове заповести, молиш се у храму, молиш се у кући, на путу, на улици молиш се Њему, гле ти идеш за Њим, то је твоје Сретање са Њим, јер Он те води кроз овај свет, води, проводи и одводи у Вечни Живот. Зато је данашњи Празник – празник свакога од нас, свакодневни празник, и зато је велики Симеон Праведни Богопримац уистини велики Пророк и велики Светитељ Божји, удостојен да на својим светим и чистим рукама држи у наручју Младенца, Детенце Исуса, Спаситеља света. Каква част, част и радост, која се никада неће одузети од овог великог и Светог Праведника. И ми празнујемо овог великог и дивног Светитеља. Сутра је дан његовог празника, а већ данас Он празнује. И сву је силу Господњу примио у себе, у свету душу своју, сав се осветио, сав орадостио вечном радошћу. И он, он је велики помоћник свима који иду за Господом Христом, који верују у Њега. Он подиже ако поклекнеш у гресима. Свети Јустин Ћелијски
Света Три Јерарха – храмовна слава у Пожеги
У навечерје празника Света Три Јерарха служено је празнично бденије којим је началствовао протојереј Крста Лазић уз саслужење Архијерејског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића и старешине Цркве у Ариљу јереја Бојана Милошевића. Након празничног бденија, сабрана заједница из храма прешла је у просторије галерије културног центра Пожега где је одржано добротворно вече гуслања и представљање традиционалних вредности. Гости на овој вечери били су УГ-„Право у жицу“ из Ужица, а поред овог удружења имали смо част да нас посете и млади гуслари из Црне Горе (Плужина, Подгорице и Никшића).Сав прилог са ове вечери био је намењен за наставак радова при Храму Света Три Јерарха у Пожеги. На дан славе имали смо част да у нашем граду и нашем Храму началствује Светом Литургијом Његово Преосвештенство Владика жички господин Јустин. Саслуживали су протојереј Драган Стевић, протојереј-ставрофор Милић Драговић из Ужица, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох из Пожеге, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Мирчета Крупниковић из Ариља, протојереј Љубан Петровић из Ужица, протонамесник Владимир Кораћ из Севојна, протојереј Небојша Дабић из Чачка, јереј Раде Марић из Лучана, протојереј Божо Главоњић, протојереј Милован Вујовић, протојереј Дејан Ракић, као и ђакони Стефан Симић и Дарко Глукчевић. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Поред многобројног свештенства велики број народа сабрао се у Храму Света Три Јерарха да дочека свог Архијереја и литургијски увелича славу новог пожешког храма. Литургији су присуствовали представници војске, полиције и градских власти. У току Литургије протонамесник Милован Вујовић и јереј Дејан Ракић, произведени су у чин протојереја, а за дугогодишњи рад и службу у Цркви Божијој. Са великом радошћу велики број верника приступио је Светом Причешћу, а затим је одржан пригодан програм у храму. Гости из гусларског удружења извели су неколико нумера пред Епископом и народом, а подељен је антидор и иконица Света Три Јерарха на благослов свима који су били присутни. Потом је уприличено послужење за све присутне. Студент теологије Никола Лазић
Освећење темеља Храма Сабора Светих дванаест апостола у селу Доњи Таор
На дан када наша Црква прославља Света Три Јерарха и недељу Блудног сина, по благослову Епископа жичког Господина Јустина, обављено је освећење темеља будућег Храма Сабора дванаест Апостола у селу Доњи Таор. Освећење је извршио Архијерејски намесник црногорски протонамесник Жељко Пантелић уз саслужење протојереја Саше Станишића, протојереја Мирослава Јанковића, јереја Благоја Гавриловића и ђакона Јована Стевановића. Након освећења, Архијерејски намесник се захвалио ктитору Слађани Крстајић из Суботице, а затим се обратио верном народу надахнутом беседом, пожеливши им да ово богоугодно дело што пре заврше, уз поруку да градећи храм изграђујемо себе. Надлежни парох је позвао сабрани народ на свечану трпезу поводом овог догађаја. Ђакон Јован Стевановић
Прича о блудном сину – сведочанство екстатичне Божије љубави, Архимандрит Василије Гондикакис
Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Зашто избегавамо исповест?“
Налазимо се у припремним седмицама пред долазећи Часни пост, најстрожи и најдужи по трајању. Они који посте трудиће се да постом и молитвом чисте своју душу, да делима милосрђа, вежбањем смирења и стрпљења, уз помоћ Божију учине себе бољима, како би привукли благодат Духа Светога, и радосно дочекали највећи празник Васкрс. Неко ће постити на води, неко на уљу, свако по благослову свога свештеника или духовника. Искуство говори да ће највећи број верника приступити светој тајни причешћа на крају прве, Чисте седмице поста. Иако свештеници непрестано подсећају да се након тога настави са постом, многи већ наредне седмице почињу да мрсе, губе почетни елан и настављају да живе по старим правилима, са укорењеним штетним навикама, остављајући бригу о души по страни. Невезано од тога како и колико посте, многи занемарују, други свесно избегавају, а неки чак сматрају и непотребном свету тајну покајања која би требало да претходи светој тајни причешћа. Није лако дати једноставан одговор на питање зашто је то тако, али је важно да свако од нас постави себи то питање. Када се Светој Ксенији Петроградској изненада упокојио супруг Андреј Фјодорович Петров, појац дворског хора, Ксенија је толико била потресена његовим напуштањем овоземаљског света да је тај моменат био прекретница у животу будуће светитељке. Поуздано знамо да га је искрено волела по томе шта се десило потом. Наиме, Ксенији је било неприхватљиво да њен драги овај свет напусти без хришћанског покајања! Након тога, ова млада удовица је одлучила да се прави безумна, како би се, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Господ јој је касније даровао и дар прозорљивости, а народ је толико привукла снага њене океанске вере, да су многи журили да јој уделе по једну копејку. Пример Свете Ксеније и њеног супруга Андреја, довољно говори о томе колико је страшно напустити свет непокајан. Као дугогодишњи исповедник, архимандрит Серафим Алексејев је често разговарао са верницима који нису осећали потребу да дођу на исповест. Памтио је и бележио њихове одговоре да би их касније класификовао у неколико категорија. Навешћемо три најчешћа и кратко прокоментарисати шта је код сваког од њих проблематично. Одговор/изговор једне групе верника добро описује следећа реченица: ,,Ја сам толико грешан! Може ли Бог да опрости моје грехе?“ Овакав одговор нам говори да тај човек не познаје довољно слабост људску, али и снагу милосрђа Божијег. Неко ко често греши требало би да чешће и призива име Божије, да призна своју немоћ и схвати да не може сам да се поправи и тражи помоћ Његову који ће свакако помоћи. Отац Милош Весин сматра да губљење наде услед ,,претеране“ грешности, а као плод посусталости у вери, колико год да је то реалан и често присутан проблем, не би требало да одбија, већ напротив – да привлачи душу молитви, покајању и исповести. Иза оваквог одговора може да се крије и неискреност према себи, у смислу да смо довољно свесни да можемо добити опроштај али се плашимо да учинимо напор и након исповести испољавамо труд у очишћењу душе. Можда нам је некада тешко што грешимо, али нам је још теже да се мењамо и тако заваравамо себе да смо много грешни, а заправо нисмо спремни да кренемо путем покајања и касније промене живота. Друге одговоре које наводи архимандрит Серафим могу се свести на следећу реченицу: ,,Зашто да идем на исповест? Ја немам никаквих посебних грехова.“ За разлику од претходне, где особа признаје да је грешна, овде је могуће да је нечастиви умешао прсте и у особу уселио гордост која јој је толико замутила духовне очи. Када неко каже да нема посебне грехове, могуће је да мисли да није никога убио, није никада ништа украо, није никога преварио, није преварио супруга/супругу и сл. Међутим, немогуће је да никада није починио неки, условно речено, ситни грех. Вероватно је некада слагао, изговорио псовку, није учинио добро дело када је могао, или се прејео, хвалио или исмевао ближњег. Проблем није у тежини или ,,величини греха“, већ у нашој неосетљивости према греху. Свети Исак Сирин опомиње: ,,Чувај се малих ствари, да не би пао када су у питању веће.“ Особе које се често исповедају и које се труде да исповеђене грехе не понављају постају осетљивије за питања унутрашњег живота и примећују колико има тога што је могуће исправити. Другим речима, раде оно што је најпотребније – брину се за душу. Могуће је и да они које можемо сврстати у ову категорију сматрају како су други људи грешнији од њих, постављају се у позицију судије, и у поређењу са њима грешнима, они су исправни и добри. Трећа, такође веома присутна категорија одговора, најбоље се описује наредном реченицом: ,,Све је то истина. Али зашто да било шта исповедам када знам да ћу сутра поново починити тај грех.“ Онима који се могу пронаћи у овој реченици Свети Јован Лествичник поручује: ,,Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама, него са гордошћу.“ У позадини оваквог става се крије неспремност особе да уђе у борбу са грехом. Свети Оци наводе да чак и уколико се исповеђени грех понавља, уколико га особа више пута исповеда, али се труди да то више не чини, његова снага ће временом слабити. Ако човек изнова пада у пређашњи или неки други грех, то би баш требало да буде мотив за одлазак на исповест, а не за избегавање исповести. Што дуже чинимо грех постајемо роб греха, такво понашање претвара се у навику која може постати наша друга природа, а тек онда нас очекује велика и тешка борба. Велики Пост, који се налази пред нама, је прилика да ступимо на бојно поље против сопственог греха, маловерја и неосетљивости. Требало би да сваку прилику користимо, јер, попут мужа Ксеније Петроградске, не знамо још колико прилика ћемо имати… Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. фебруар 2023. године
Света Архијерејска Литургија у Прањанима
Дана 05. фебруара 2023. године, у Недељу Митара и Фарисеја, када наша Света Црква прославља спомен на Светог свештеномученика Климента Анкирског, у Цркви Вазнесења Господњег у Прањанима, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, старешина Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј – ставрофор Миодраг Анђелић, парох бајинобаштански протојереј Горан Милинковић, парох прањански јереј Војислав Рисимовић, као и ђакони Стефан Симић и Миладин Милуновић. Епископу су чтецирали: чтечеви Петар Ђерковић, Бојан Милошевић и вероучитељ Милорад Васиљевић. Својим умилним гласом певницу је водио протопсалт Иван Трајковић. Велика духовна радост обасјала је парохију прањанску и њене вернике због доласка Епископа жичког, кога је верни народ у великом броју дочекао. Црква Вазнесења Господњег у Прањанима подигнута је 1903. године поред старије цркве брвнаре из 1827. године. На почетку Литургије, на Малом входу, посебна част уприличена је прањанској парохији рукопроизвођењем јереја Војислава Рисимовића у чин протојереја. Након читања Светог Јеванђеља по Луки, пастирском поуком народу се обратио Владика Јустин. Он је поучио народ како се треба припремати за предстојећи Васкршњи пост и због чега је он значајан за живот верујућег човека. Преосвећени је нагласио да је важно да ојачамо духовно, да се припремимо достојно, јер идемо у сусрет највећем догађају у историји рода људског – Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа. Епископ је посебно нагласио битност смирења на хришћанском путу спасења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави у парохијској сали коју је, са великим трудом и љубављу, уз подршку верног народа, припремио отац Војислав. Парох прањански је потом заблагодарио Епископу на доласку и одликовању, као и свима који су узели учешћа у молитвеном заједништву. Након трпезе љубави Владика Јустин је благословио свештенство уз наду на поновно молитвено сабрање. Вероучитељ Милорад Васиљевић
О две врсте гордости и смирења
Смирења има две врсте, као што постоје и две врсте гордости. Прва врста гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу… Размотримо сада и два вида смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: “Смирен је онај који себе сматра нижим од свих.“ Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење светих. Преподобни ава Доротеј, Подвижничке поуке
О два облика молитве – благодарење и прозба
И фарисеј и цариник су узашли у цркву јер су обојица имали исти циљ: да се помоле, иако је фарисеј, тек што је узашао, срушио самога себе, изопачивши начин на који се молио. Циљ усхођења је, дакле, код обојице био исти јер су обојица узашли да се помоле, али су начини на који су се молили били противни: један је узашао као скрушен и смирен, јер је од Псалмопојца-Пророка научио да Бог неће презрети скрушено и смирено срце. Знајући то из искуства, пророк и за самога себе каже: Понизих се, и спасе ме Господ ( в. Пс. 114; 6). И зашто уопште да кажем – пророк, када је и Господ пророка ради нас смирио Себе и постао оно што смо ми, због чега је, према апостолским речима, (Филипљ. 2; 8-9), и Бог Њега високо уздигао! Фарисеј је узашао надмено и разметљиво, намеравајући да оправда самога себе и то пред Богом пред Којим је сва наша праведност као нечиста крпа. Он није послушао онога што каже: Мрзак је Господу које год поносита срца (Приче Сол. 16; 5) и: Господ се противи гордима (Приче Сол. 3; 34) и: Тешко онима који сами себе правдају и сами су себи мудри (Ис. 5; 21).Њих нису раздвајале само различита нарав и начин (на који су се молили), него и сам вид молитве, која је такође била двојака. Уистину, молитва није само прозба, него и благодарење. Један од оних што се моле узлази у храм Божији да би прославио Бога и заблагодарио Му за оно што је од Њега примио, а други да би тражио оно што још није добио а где спада и отпуштање грехова, посебно за нас који грешимо у сваком часу наших дана. Што се тиче нашег обећања које из благочашћа приносимо Богу, оно се не назива молитвом, него „заветом“. То је обзнанио и онај што каже: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем (Пс.75; 12), а такође и онај који говори: Боље је да се не заветујеш, него да се заветујеш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 9).Код оба ова вида молитве постоје и два вида недоличности која прети непажљивима: вера и скрушеност, уз уздржавање од зла, чине да молитва и прозба за отпуштање грехова буду делотворне, док их очајање и окорелост (срца) чине узалудним. Благодарење за добра, добијена од Бога, Њему је угодно само ако га прате смирење и одсуство преузношења. Међутим, преузношење приликом благодарења, као да смо та добра добили захваљујући својој усрдности и знању, као и осуђивање оних који та добра немају, чини да благодарење не буде угодно Богу. Фарисеј је боловао и од једног и од другог, осудивши самога себе и сопственим речима. Он је у храм узашао да заблагодари а не да моли. Он је, са благодарењем Богу, неразборито и несрећно помешао преузношење и осуђивање, јер је речено: Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (в. Лк. 18; 11). Извор: Свети Григорије Палама, Беседа о митару и фарисеју
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Као што чезне јелен за изворима вода, тако душа моја жуди за Тобом, Боже“ (Пс 41, 1)
Наслов овога текста је почетни стих једне древне песме, која је написана пре готово три хиљаде година. Као што можемо видети, почетне речи 41. Псалма су, својеврсна, изјава љубави, упућена Богу. Писац овим речима вели да је његова жудња за Богом, силна попут жеђи јелена за водом – као што ова животиња не може живети без воде, тако ни душа песника не може без напојености Богом. Ово су речи човека чије срце пламти љубављу према Богу. Најчешће, постоје два момента која у срцу распламсавају љубав. То су: лепота (не само телесна), и величина доброчинства, тј. љубав, показана према нама. Срце песника је, сазерцавајући сваки од ових момената, певало о љубави према Богу као о силној жудњи. Најпре: лепота. Како можемо говорити о лепоти Божијој? Пророк Исаија, је приликом своје молитве, у заносу, имао визију Престола Господњег. Видео је Небеса отворена, и сјај, красоту, величанственост и дивоту Бога који седи на Престолу. Још је видео тзв. серафиме који, задивљени величанственошћу и лепотом Божијом, окружују Престо, и који даноноћно славослове Бога, певајући: Свет, Свет, Свет је Господ над војскама“. Већина људи међу нама, претпостављам, неће имати прилику да током земног живота види овакву величанствену слику, али о лепоти Божијој можемо судити и посматрајући величанствена дела Божија: небо, месец, звезде, мора, реке, језера, смењивање годишњих доба… Једно дете је, док је очарано посматрало борову шуму, прекривену снегом, ускликнуло: „Погледајте, каква уметност. Ово ниједан човек не би могао да наслика!“. Уметник, који је осликао тај величанствени призор је Сâми Бог. Гледајући у лепоту творевине можемо слутити неисказиву лепоту Творца. Затим: величина доброчинства и љубав. Погледајмо чиме нас је све Бог обдарио. Даровао нам је живот, могућност да говоримо, да гледамо, да ходамо (колико су велики ови дарови, најбоље знају они људи који су за неки од њих, нажалост, ускраћени), да будемо слободни и да волимо. Но, Његовој доброти овде није крај. Када смо отпали из раја, није нас препустио смрти и ђаволу, већ је послао Сина Свога Јединороднога, да свима који верују у Њега, дарује живот Вечни. Свето Писмо, у књизи пророка Исаије, наводи следеће речи које Бог упућује човеку: „Хоће ли мајка заборавити изданак утробе своје? (Питање је хипотетичко. Наравно да неће.) Али, чак и ако мајка заборави своје дете, ја тебе (ово се Бог обраћа лично нама) заборавити нећу“. Овим речима Бог показује колика је Његова љубав према нама – она је већа чак и од љубави мајке према своме детету – чак и ако мајка остави и заборави своје дете, Бог нас оставити неће. И ова реченица је својеврсна изјава љубави, овога пута, упућена нама. На крају крајева, свакодневно, што свесно, што несвесно, грешимо. Да ли нас Бог свакога часа кажњава? Или: свакодневно пролазимо покрај зграда и кућа, па, да ли се дешава да по нашим главама падају цигле или делови крова? Све ово су показатељи величине љубави Божије према нама. Све ово је имао „на уму“ писац овог Псалма. Услед тога је његово срце могло горети овако силном љубављу према Богу. У наставку своје песме, песник вели: „Жедна је душа моја за Богом живим: кад ли ћу доћи, и јавити се, лицу Божијем?“. Према Светом Јовану Златоустом, писац ове песме је цар Давид. Он је био славан, моћан, успешан у ратовима, богат. Па, опет, као да све то сматра ништавним, јер једино за чим жуди је да прође све ово привремено и да, коначно, стане пред лице Божије. За њега је гледање лица Божијег, једино истинско блаженство. На самом крају треба рећи: Благо души која гори оваквом љубављу према Богу. Јер, у овом животу, у којем су патње и болови неминовност, она ће ходити гледајући само у Свога Доброчинитеља који нас обасипа Својом богатом милошћу. Она ће, као и сви други, пролазити кроз невоље, искушења, неправде, презире, болести, али је ништа од тога неће дотицати, већ ће све бити преображено утехом у Богу. Дај, Боже, и нама срце које гори оваквом љубављу према Теби. Амин! Ово је, готово у целости написано према тумачењу Светог Јована Златоустог. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 03. фебруар 2023. године
Упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (1931-2023)
Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашeно је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини. Дуги низ година био је председник Атинске академије. Извор: Портал “Ризница”
Сретење Господње – и твоје и моје
Данас, данас је велики свети Празник Сретења. За свакога од нас постоји лични празник Сретења. Он се срео са Господом свим срцем, свим бићем, кад је пошао за Њим, кад је пошао за бесмртношћу, пошао у Живот Вечни, пошао је за вечном Истином, за вечном Правдом, за вечним Животом. То је твоје Сретење и моје Сретење. И сваки дан је Сретење, ако ти сваки дан идеш за Господом Христом и вршиш Његове заповести, молиш се у храму, молиш се у кући, на путу, на улици молиш се Њему, гле ти идеш за Њим, то је твоје Сретање са Њим, јер Он те води кроз овај свет, води, проводи и одводи у Вечни Живот. Зато је данашњи Празник – празник свакога од нас, свакодневни празник, и зато је велики Симеон Праведни Богопримац уистини велики Пророк и велики Светитељ Божји, удостојен да на својим светим и чистим рукама држи у наручју Младенца, Детенце Исуса, Спаситеља света. Каква част, част и радост, која се никада неће одузети од овог великог и Светог Праведника. И ми празнујемо овог великог и дивног Светитеља. Сутра је дан његовог празника, а већ данас Он празнује. И сву је силу Господњу примио у себе, у свету душу своју, сав се осветио, сав орадостио вечном радошћу. И он, он је велики помоћник свима који иду за Господом Христом, који верују у Њега. Он подиже ако поклекнеш у гресима. Свети Јустин Ћелијски
Света Три Јерарха – храмовна слава у Пожеги
У навечерје празника Света Три Јерарха служено је празнично бденије којим је началствовао протојереј Крста Лазић уз саслужење Архијерејског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића и старешине Цркве у Ариљу јереја Бојана Милошевића. Након празничног бденија, сабрана заједница из храма прешла је у просторије галерије културног центра Пожега где је одржано добротворно вече гуслања и представљање традиционалних вредности. Гости на овој вечери били су УГ-„Право у жицу“ из Ужица, а поред овог удружења имали смо част да нас посете и млади гуслари из Црне Горе (Плужина, Подгорице и Никшића).Сав прилог са ове вечери био је намењен за наставак радова при Храму Света Три Јерарха у Пожеги. На дан славе имали смо част да у нашем граду и нашем Храму началствује Светом Литургијом Његово Преосвештенство Владика жички господин Јустин. Саслуживали су протојереј Драган Стевић, протојереј-ставрофор Милић Драговић из Ужица, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох из Пожеге, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Мирчета Крупниковић из Ариља, протојереј Љубан Петровић из Ужица, протонамесник Владимир Кораћ из Севојна, протојереј Небојша Дабић из Чачка, јереј Раде Марић из Лучана, протојереј Божо Главоњић, протојереј Милован Вујовић, протојереј Дејан Ракић, као и ђакони Стефан Симић и Дарко Глукчевић. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Поред многобројног свештенства велики број народа сабрао се у Храму Света Три Јерарха да дочека свог Архијереја и литургијски увелича славу новог пожешког храма. Литургији су присуствовали представници војске, полиције и градских власти. У току Литургије протонамесник Милован Вујовић и јереј Дејан Ракић, произведени су у чин протојереја, а за дугогодишњи рад и службу у Цркви Божијој. Са великом радошћу велики број верника приступио је Светом Причешћу, а затим је одржан пригодан програм у храму. Гости из гусларског удружења извели су неколико нумера пред Епископом и народом, а подељен је антидор и иконица Света Три Јерарха на благослов свима који су били присутни. Потом је уприличено послужење за све присутне. Студент теологије Никола Лазић
Освећење темеља Храма Сабора Светих дванаест апостола у селу Доњи Таор
На дан када наша Црква прославља Света Три Јерарха и недељу Блудног сина, по благослову Епископа жичког Господина Јустина, обављено је освећење темеља будућег Храма Сабора дванаест Апостола у селу Доњи Таор. Освећење је извршио Архијерејски намесник црногорски протонамесник Жељко Пантелић уз саслужење протојереја Саше Станишића, протојереја Мирослава Јанковића, јереја Благоја Гавриловића и ђакона Јована Стевановића. Након освећења, Архијерејски намесник се захвалио ктитору Слађани Крстајић из Суботице, а затим се обратио верном народу надахнутом беседом, пожеливши им да ово богоугодно дело што пре заврше, уз поруку да градећи храм изграђујемо себе. Надлежни парох је позвао сабрани народ на свечану трпезу поводом овог догађаја. Ђакон Јован Стевановић
Прича о блудном сину – сведочанство екстатичне Божије љубави, Архимандрит Василије Гондикакис
Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Зашто избегавамо исповест?“
Налазимо се у припремним седмицама пред долазећи Часни пост, најстрожи и најдужи по трајању. Они који посте трудиће се да постом и молитвом чисте своју душу, да делима милосрђа, вежбањем смирења и стрпљења, уз помоћ Божију учине себе бољима, како би привукли благодат Духа Светога, и радосно дочекали највећи празник Васкрс. Неко ће постити на води, неко на уљу, свако по благослову свога свештеника или духовника. Искуство говори да ће највећи број верника приступити светој тајни причешћа на крају прве, Чисте седмице поста. Иако свештеници непрестано подсећају да се након тога настави са постом, многи већ наредне седмице почињу да мрсе, губе почетни елан и настављају да живе по старим правилима, са укорењеним штетним навикама, остављајући бригу о души по страни. Невезано од тога како и колико посте, многи занемарују, други свесно избегавају, а неки чак сматрају и непотребном свету тајну покајања која би требало да претходи светој тајни причешћа. Није лако дати једноставан одговор на питање зашто је то тако, али је важно да свако од нас постави себи то питање. Када се Светој Ксенији Петроградској изненада упокојио супруг Андреј Фјодорович Петров, појац дворског хора, Ксенија је толико била потресена његовим напуштањем овоземаљског света да је тај моменат био прекретница у животу будуће светитељке. Поуздано знамо да га је искрено волела по томе шта се десило потом. Наиме, Ксенији је било неприхватљиво да њен драги овај свет напусти без хришћанског покајања! Након тога, ова млада удовица је одлучила да се прави безумна, како би се, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Господ јој је касније даровао и дар прозорљивости, а народ је толико привукла снага њене океанске вере, да су многи журили да јој уделе по једну копејку. Пример Свете Ксеније и њеног супруга Андреја, довољно говори о томе колико је страшно напустити свет непокајан. Као дугогодишњи исповедник, архимандрит Серафим Алексејев је често разговарао са верницима који нису осећали потребу да дођу на исповест. Памтио је и бележио њихове одговоре да би их касније класификовао у неколико категорија. Навешћемо три најчешћа и кратко прокоментарисати шта је код сваког од њих проблематично. Одговор/изговор једне групе верника добро описује следећа реченица: ,,Ја сам толико грешан! Може ли Бог да опрости моје грехе?“ Овакав одговор нам говори да тај човек не познаје довољно слабост људску, али и снагу милосрђа Божијег. Неко ко често греши требало би да чешће и призива име Божије, да призна своју немоћ и схвати да не може сам да се поправи и тражи помоћ Његову који ће свакако помоћи. Отац Милош Весин сматра да губљење наде услед ,,претеране“ грешности, а као плод посусталости у вери, колико год да је то реалан и често присутан проблем, не би требало да одбија, већ напротив – да привлачи душу молитви, покајању и исповести. Иза оваквог одговора може да се крије и неискреност према себи, у смислу да смо довољно свесни да можемо добити опроштај али се плашимо да учинимо напор и након исповести испољавамо труд у очишћењу душе. Можда нам је некада тешко што грешимо, али нам је још теже да се мењамо и тако заваравамо себе да смо много грешни, а заправо нисмо спремни да кренемо путем покајања и касније промене живота. Друге одговоре које наводи архимандрит Серафим могу се свести на следећу реченицу: ,,Зашто да идем на исповест? Ја немам никаквих посебних грехова.“ За разлику од претходне, где особа признаје да је грешна, овде је могуће да је нечастиви умешао прсте и у особу уселио гордост која јој је толико замутила духовне очи. Када неко каже да нема посебне грехове, могуће је да мисли да није никога убио, није никада ништа украо, није никога преварио, није преварио супруга/супругу и сл. Међутим, немогуће је да никада није починио неки, условно речено, ситни грех. Вероватно је некада слагао, изговорио псовку, није учинио добро дело када је могао, или се прејео, хвалио или исмевао ближњег. Проблем није у тежини или ,,величини греха“, већ у нашој неосетљивости према греху. Свети Исак Сирин опомиње: ,,Чувај се малих ствари, да не би пао када су у питању веће.“ Особе које се често исповедају и које се труде да исповеђене грехе не понављају постају осетљивије за питања унутрашњег живота и примећују колико има тога што је могуће исправити. Другим речима, раде оно што је најпотребније – брину се за душу. Могуће је и да они које можемо сврстати у ову категорију сматрају како су други људи грешнији од њих, постављају се у позицију судије, и у поређењу са њима грешнима, они су исправни и добри. Трећа, такође веома присутна категорија одговора, најбоље се описује наредном реченицом: ,,Све је то истина. Али зашто да било шта исповедам када знам да ћу сутра поново починити тај грех.“ Онима који се могу пронаћи у овој реченици Свети Јован Лествичник поручује: ,,Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама, него са гордошћу.“ У позадини оваквог става се крије неспремност особе да уђе у борбу са грехом. Свети Оци наводе да чак и уколико се исповеђени грех понавља, уколико га особа више пута исповеда, али се труди да то више не чини, његова снага ће временом слабити. Ако човек изнова пада у пређашњи или неки други грех, то би баш требало да буде мотив за одлазак на исповест, а не за избегавање исповести. Што дуже чинимо грех постајемо роб греха, такво понашање претвара се у навику која може постати наша друга природа, а тек онда нас очекује велика и тешка борба. Велики Пост, који се налази пред нама, је прилика да ступимо на бојно поље против сопственог греха, маловерја и неосетљивости. Требало би да сваку прилику користимо, јер, попут мужа Ксеније Петроградске, не знамо још колико прилика ћемо имати… Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. фебруар 2023. године
Света Архијерејска Литургија у Прањанима
Дана 05. фебруара 2023. године, у Недељу Митара и Фарисеја, када наша Света Црква прославља спомен на Светог свештеномученика Климента Анкирског, у Цркви Вазнесења Господњег у Прањанима, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, старешина Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј – ставрофор Миодраг Анђелић, парох бајинобаштански протојереј Горан Милинковић, парох прањански јереј Војислав Рисимовић, као и ђакони Стефан Симић и Миладин Милуновић. Епископу су чтецирали: чтечеви Петар Ђерковић, Бојан Милошевић и вероучитељ Милорад Васиљевић. Својим умилним гласом певницу је водио протопсалт Иван Трајковић. Велика духовна радост обасјала је парохију прањанску и њене вернике због доласка Епископа жичког, кога је верни народ у великом броју дочекао. Црква Вазнесења Господњег у Прањанима подигнута је 1903. године поред старије цркве брвнаре из 1827. године. На почетку Литургије, на Малом входу, посебна част уприличена је прањанској парохији рукопроизвођењем јереја Војислава Рисимовића у чин протојереја. Након читања Светог Јеванђеља по Луки, пастирском поуком народу се обратио Владика Јустин. Он је поучио народ како се треба припремати за предстојећи Васкршњи пост и због чега је он значајан за живот верујућег човека. Преосвећени је нагласио да је важно да ојачамо духовно, да се припремимо достојно, јер идемо у сусрет највећем догађају у историји рода људског – Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа. Епископ је посебно нагласио битност смирења на хришћанском путу спасења. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави у парохијској сали коју је, са великим трудом и љубављу, уз подршку верног народа, припремио отац Војислав. Парох прањански је потом заблагодарио Епископу на доласку и одликовању, као и свима који су узели учешћа у молитвеном заједништву. Након трпезе љубави Владика Јустин је благословио свештенство уз наду на поновно молитвено сабрање. Вероучитељ Милорад Васиљевић
О две врсте гордости и смирења
Смирења има две врсте, као што постоје и две врсте гордости. Прва врста гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу… Размотримо сада и два вида смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: “Смирен је онај који себе сматра нижим од свих.“ Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење светих. Преподобни ава Доротеј, Подвижничке поуке
О два облика молитве – благодарење и прозба
И фарисеј и цариник су узашли у цркву јер су обојица имали исти циљ: да се помоле, иако је фарисеј, тек што је узашао, срушио самога себе, изопачивши начин на који се молио. Циљ усхођења је, дакле, код обојице био исти јер су обојица узашли да се помоле, али су начини на који су се молили били противни: један је узашао као скрушен и смирен, јер је од Псалмопојца-Пророка научио да Бог неће презрети скрушено и смирено срце. Знајући то из искуства, пророк и за самога себе каже: Понизих се, и спасе ме Господ ( в. Пс. 114; 6). И зашто уопште да кажем – пророк, када је и Господ пророка ради нас смирио Себе и постао оно што смо ми, због чега је, према апостолским речима, (Филипљ. 2; 8-9), и Бог Њега високо уздигао! Фарисеј је узашао надмено и разметљиво, намеравајући да оправда самога себе и то пред Богом пред Којим је сва наша праведност као нечиста крпа. Он није послушао онога што каже: Мрзак је Господу које год поносита срца (Приче Сол. 16; 5) и: Господ се противи гордима (Приче Сол. 3; 34) и: Тешко онима који сами себе правдају и сами су себи мудри (Ис. 5; 21).Њих нису раздвајале само различита нарав и начин (на који су се молили), него и сам вид молитве, која је такође била двојака. Уистину, молитва није само прозба, него и благодарење. Један од оних што се моле узлази у храм Божији да би прославио Бога и заблагодарио Му за оно што је од Њега примио, а други да би тражио оно што још није добио а где спада и отпуштање грехова, посебно за нас који грешимо у сваком часу наших дана. Што се тиче нашег обећања које из благочашћа приносимо Богу, оно се не назива молитвом, него „заветом“. То је обзнанио и онај што каже: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем (Пс.75; 12), а такође и онај који говори: Боље је да се не заветујеш, него да се заветујеш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 9).Код оба ова вида молитве постоје и два вида недоличности која прети непажљивима: вера и скрушеност, уз уздржавање од зла, чине да молитва и прозба за отпуштање грехова буду делотворне, док их очајање и окорелост (срца) чине узалудним. Благодарење за добра, добијена од Бога, Њему је угодно само ако га прате смирење и одсуство преузношења. Међутим, преузношење приликом благодарења, као да смо та добра добили захваљујући својој усрдности и знању, као и осуђивање оних који та добра немају, чини да благодарење не буде угодно Богу. Фарисеј је боловао и од једног и од другог, осудивши самога себе и сопственим речима. Он је у храм узашао да заблагодари а не да моли. Он је, са благодарењем Богу, неразборито и несрећно помешао преузношење и осуђивање, јер је речено: Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (в. Лк. 18; 11). Извор: Свети Григорије Палама, Беседа о митару и фарисеју
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Као што чезне јелен за изворима вода, тако душа моја жуди за Тобом, Боже“ (Пс 41, 1)
Наслов овога текста је почетни стих једне древне песме, која је написана пре готово три хиљаде година. Као што можемо видети, почетне речи 41. Псалма су, својеврсна, изјава љубави, упућена Богу. Писац овим речима вели да је његова жудња за Богом, силна попут жеђи јелена за водом – као што ова животиња не може живети без воде, тако ни душа песника не може без напојености Богом. Ово су речи човека чије срце пламти љубављу према Богу. Најчешће, постоје два момента која у срцу распламсавају љубав. То су: лепота (не само телесна), и величина доброчинства, тј. љубав, показана према нама. Срце песника је, сазерцавајући сваки од ових момената, певало о љубави према Богу као о силној жудњи. Најпре: лепота. Како можемо говорити о лепоти Божијој? Пророк Исаија, је приликом своје молитве, у заносу, имао визију Престола Господњег. Видео је Небеса отворена, и сјај, красоту, величанственост и дивоту Бога који седи на Престолу. Још је видео тзв. серафиме који, задивљени величанственошћу и лепотом Божијом, окружују Престо, и који даноноћно славослове Бога, певајући: Свет, Свет, Свет је Господ над војскама“. Већина људи међу нама, претпостављам, неће имати прилику да током земног живота види овакву величанствену слику, али о лепоти Божијој можемо судити и посматрајући величанствена дела Божија: небо, месец, звезде, мора, реке, језера, смењивање годишњих доба… Једно дете је, док је очарано посматрало борову шуму, прекривену снегом, ускликнуло: „Погледајте, каква уметност. Ово ниједан човек не би могао да наслика!“. Уметник, који је осликао тај величанствени призор је Сâми Бог. Гледајући у лепоту творевине можемо слутити неисказиву лепоту Творца. Затим: величина доброчинства и љубав. Погледајмо чиме нас је све Бог обдарио. Даровао нам је живот, могућност да говоримо, да гледамо, да ходамо (колико су велики ови дарови, најбоље знају они људи који су за неки од њих, нажалост, ускраћени), да будемо слободни и да волимо. Но, Његовој доброти овде није крај. Када смо отпали из раја, није нас препустио смрти и ђаволу, већ је послао Сина Свога Јединороднога, да свима који верују у Њега, дарује живот Вечни. Свето Писмо, у књизи пророка Исаије, наводи следеће речи које Бог упућује човеку: „Хоће ли мајка заборавити изданак утробе своје? (Питање је хипотетичко. Наравно да неће.) Али, чак и ако мајка заборави своје дете, ја тебе (ово се Бог обраћа лично нама) заборавити нећу“. Овим речима Бог показује колика је Његова љубав према нама – она је већа чак и од љубави мајке према своме детету – чак и ако мајка остави и заборави своје дете, Бог нас оставити неће. И ова реченица је својеврсна изјава љубави, овога пута, упућена нама. На крају крајева, свакодневно, што свесно, што несвесно, грешимо. Да ли нас Бог свакога часа кажњава? Или: свакодневно пролазимо покрај зграда и кућа, па, да ли се дешава да по нашим главама падају цигле или делови крова? Све ово су показатељи величине љубави Божије према нама. Све ово је имао „на уму“ писац овог Псалма. Услед тога је његово срце могло горети овако силном љубављу према Богу. У наставку своје песме, песник вели: „Жедна је душа моја за Богом живим: кад ли ћу доћи, и јавити се, лицу Божијем?“. Према Светом Јовану Златоустом, писац ове песме је цар Давид. Он је био славан, моћан, успешан у ратовима, богат. Па, опет, као да све то сматра ништавним, јер једино за чим жуди је да прође све ово привремено и да, коначно, стане пред лице Божије. За њега је гледање лица Божијег, једино истинско блаженство. На самом крају треба рећи: Благо души која гори оваквом љубављу према Богу. Јер, у овом животу, у којем су патње и болови неминовност, она ће ходити гледајући само у Свога Доброчинитеља који нас обасипа Својом богатом милошћу. Она ће, као и сви други, пролазити кроз невоље, искушења, неправде, презире, болести, али је ништа од тога неће дотицати, већ ће све бити преображено утехом у Богу. Дај, Боже, и нама срце које гори оваквом љубављу према Теби. Амин! Ово је, готово у целости написано према тумачењу Светог Јована Златоустог. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 03. фебруар 2023. године
Упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (1931-2023)
Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашeно је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини. Дуги низ година био је председник Атинске академије. Извор: Портал “Ризница”