Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Земљотрес и јеванђелска истина о нашим животима“
У овом броју наше рубрике, са вама ћу поделити две врло необичне ситуације које је приредио овај страшан земљотрес у Турској и Сирији. Уверен сам да би се о свакој од њих могла написати књига или снимити филм, јер ни по чему нису свакидашње и очекиване. Прва ситуација: Ископавајући тела у срушеној згради, спасиоци су пронашли торбу у којој се налазило милион евра. Врло је необично и то што новац није пронађен у нечијој скупој „вили“ које су се налазиле изван града, већ у стамбеној згради у којој су живели припадници средњег економског сталежа. Још увек се нису јавили власници овог новца, и вероватно се неће ни јавити, јер је велика већина станара те зграде свој земни живот завршила под рушевинама. Дакле, не знају се никакве околности везане за овај новац. Међутим, за потребе овог текста замислићемо да је новац припадао породици која се ни по чему није издвајала од својих комшија. Можда су се комшије свакодневно сретале са њима, не могући ни да претпоставе да су ови људи власници толиког богатства. Можда су ти људи све своје време проводили, борећи се да стекну богатство, чврсто посвећени овоме циљу. Можда су жртвовали своја пријатељства, своје породичне односе, зарађујући, згрћући новац, не знајући ни за предах, ни за живот који није испуњен бројкама. Ко зна колике године одрицања и напора су се скриле у ову торбу са парама? Међутим, наишла је страшна ноћ земљотреса и, за свега неколико минута, ови људи су све изгубили – и живот и новац који је зарађен крвавом муком, не окусивши плодове свога рада. Друга ситуација: Услед инфлације и неконтролисаног раста цена, власник десет станова је подигао висину станарине својим подстанарима. Једна породица није била у стању да исплаћује нову висину кирије, и отац те породице је молио власника стана да им изађе у сусрет. Власник је то одбио, знајући да је велика потражња за становима, и рекао им је да напусте стан уколико га не могу плаћати. Немајући друго решење, породица подстанара се иселила из стана. Међутим, следеће ноћи је „наишао“ земљотрес и неповратно разорио свих десет станова овог човека. Подигнуте су десетине хиљада шатора у којима сада бораве људи који су остали без крова над главом. Испоставило се, готово невероватно, да су ове две породице (породица подстанара и породица власника станова) привремено смештене у шаторима, који се налазе један до другог. Сада су „на истом“ у погледу места становања – но власник станова се ипак налази у незавиднијој позицији – њему треба живети крај људи које је истерао „на улицу“. Околности описане у обе ситуације, снажно иду у прилог основном светописамском доживљају о човеку – човек није само биће земно, и није створен само за земљу, за имовину и за богаћење земним добрима, већ за Светлост Вечног Царства Божијег. Господ у Јеванђељу јасно каже: „Јер, каква је корист човеку, ако човек сав свет задобије, а души својој науди?“. Обе ситуације, овде приказане, сведоче да су Господње речи сушта истина. Жртве оне прве породице, њихова невероватна посвећеност стицању новца (који су на крају крајева и стекли), њихова одрицања од свега што се треба платити новцем како би додатно уштедело су се испоставиле као сасвим бесмислена жртва. Новац су сматрали нечим што је најзначајније и нечим чему све треба подредити, а у трену су остали и без новца и без живота. Њихово живљење се показало као потпуни промашај. Другим речима, каква им је корист од стечених милион евра, које ће сада ко зна ко трошити? Но истинитост наведених јеванђелских речи ће постати сасвим очигледна тек када Господ, по други пут, дође међу нас и када наступи Дан Суђења. На Суду Божијем, Господ нас неће питати да ли смо били богати или сиромашни (тамо ће то бити сасвим небитно, што би псалми рекли „на истом су и богат и сиромах“), већ ће нас питати за љубав, доброту, милосрђе, човекољубље, опраштање, радост и веру. Уколико уместо радости, љубави и доброте, наши животи процветају плодове егоизма, мржње, презира, оговарања, сплеткарења, и томе слично, све и да смо највећи милијардери света, нећемо ући у Светлост Царства Божијега и у славу појања са анђелима, већ ћемо отићи тамо где је, према јеванђелским речима, „тама најкрајња, плач и шкргут зуба и огањ неугасиви“. Из перспективе Вечности обасјане лицем Божијим, свима ће бити сасвим јасно да је током земног живљења првенствено требало да узгајамо плодове јеванђелких врлина. Колико је тек онда страшно, уколико су ови људи, згрћући тај милион, живели као да Бога нема? Осим што су изгубили ове животе, изгубиће и Вишње Царство, а зарадиће таму, плач и шкргут зуба, на сву Вечност. Слично ће бити, осим уколико се покаје, и оном власнику десет станова који је истерао људе на улицу. Тамо ће бити упитан за свој однос према људима који су га окруживали – приликом одговорања, власништво над десет станова му неће бити од помоћи… Дакле, човек који се труди да живи јеванђелском добротом ће бити на двоструком добитку. И овде ће бити оплемењен радошћу, љубављу, добротом и вером (наравно, невоље овде никога не мимоиолазе, па неће њега) и Господ ће му пружати обилну утеху, и тамо ће наследити Царство Небеско. Није требало да се деси земљотрес да би ово схватили, али сам уверен да ни након ове страшне катастрофе, опет многи људи неће схватити како треба живети… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. фебруар 2023. године
Ђаци пољопривредне школе из Пожеге у Хиландару
„Господом сачувасмо живот свој и земљу нашу нерасипану од непријатеља. Спасавамо се уздајући се не на лук или на мишицу него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени и силом крста укрепљени побеђивасмо непријатеље наше. А дајемо заповед, ако који иступи из оног што сам узаконио, гнев Божији нека прождре њега и потомство његово.“ Речи су које ће дуго одзвањати у срцима ученика пожешке средње школе „Љубо Мићић“ са домом ученика који су претходних недељу дана од 12. 2. до 19. 2. 2023. године провели на Светој Гори у царској лаври манастиру Хиландар. Њихов сваки дан започињао је молитвом, колено преклоним метанијама испред иконе Мајке Божије Богородице Тројеручице и кивотом Светог Симеона на којем горе наведене речи и налазимо, затим Литургијом и ручком у манастирској трпезарији, како са монаштвом овог манастира тако и са мирјанима и поклоницима ове свете обитељи, слушајући за то време разне духовне поуке. Овако надахнути одлазили су на разна послушања која су углавном била везана за манастирску економију, конкретно рад у винограду и воћњаку око орезивања и слушања разних савета и смерница, како њиховог професора Милована Вуксановића тако и професора са Пољопривредног факултета. Он их је детаљно упутио о појединостима везаним за најстарију и најјединственију лозу на свету – Свету лозу Симеона Мироточивог, а причу су допунили монаси који својим вишевековним радом брину о врту Мајке Божије, а све у циљу да се оно научено кроз досадашње школовање имплементира у пракси. Како је мудро промишљао Свети Сава са осталим Немањићима и свима онима који су владали српским народом и помагали Светогорске светиње сведоци смо и ми који смо се кроз овај наш мали принос, попут оне две лепте сиромашне удовице, тако снажно напојити благодати Божије. Тако је првим радним даном након распуста и повратком настави цела школа одисала тим миром и духовним даровима донетим са овог светог места. У тих недељу дана задесили смо се када се слави празник Сретења Господњег који је величанствено прослављен а и сви ученици по први пут у животу приступили су Светој тајни исповести, а након тога и причешћу, након чега су и сами признали да њихов живот после недељу дана у Хиландару више неће бити исти. Да наши славни Оци и Светитељи не требају да буду забринути над нама сведочи и боравак Председника општине и његових блиских сарадника, који су највећим делом ову нашу експедицију и финансијски подржали, али и разговор са игуманом Методијем на крају нашег боравка који је показао благодарност на труду ђака уручивши им и пригодне дарове уз предлог да ово буде образац и за остале генерације како наше тако и осталих школа. Благодарни што се удостојисмо ове посете, слажемо у срцу духовне дарове које нам је Пресвета Богородица дала, а које по нашој моћи никада небисмо могли стећи! Ђакон пожешки Дарко Глукчевић
Међународни дан матерњег језика
,,Кад се памет са говором дружи, знање служи да народу пружи; Негуј језик да у бескрај траје, по њему се наслеђе познаје… Бирај речи неписменост спречи, језик лечи глупост да не звечи; Чувај језик српских великана, ради прошлих и будућих дана!” Како су на школском разгласу одјекнуле речи песме ,,Негујмо српски језик,” тако су се ученици Прве основне школе краља Петра II из Ужица сетили важног датума да обележе дан матерњег језика. Ученици првог разреда ( I4 ) су на интегративном часу грађанског васпитања и верске наставе, кроз низ радионица и активности, учили, објаснили, сазнали, применили и обележили међународни дан матерњег језика 21.фебруар. Од тренутка када су домишљатим одговорима објашњавали шта значи реч матерњи, до решавања првих задатака о важности очувања свог, српског језика, могли смо прочитати чувене речи Душка Радовића: ,,Волите српски језик сваког дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас.” На сјајан цитат једна ученица закључује: ,,Ако чувамо српски језик и ћирилицу, онда чувамо и нас саме!” Поред сећања, на досада помињаног, Вука Стефановића Караџића, лепоту нашег језика, богатство писма…ученици су имали први задатак да у две колоне разврстају правилно и неправилно написане речи. Вредни прваци, уз пар сугестија, покушаја, успешних решења, прешли су и на други задатак да одреде које су то наше старе српске речи које смо заборавили и уместо њих данас користимо стране позајмљенице. Са одушевљењем смо тумачили значење најлепше српске речи – праскозорје, коју нам је прочитала учитељица Марија Негројевић. Док су се млади прсти и руке отимале око папирића и слагању колона, на табли су се могле прочитати речи чувене повеље Стефана Немање: ,,Чувај чедо моје језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?” Чувањем језика, чувамо и културу, писмо, традицију, веру, а тиме и народ. Вођени овим речима ученици су у групама сликали, бојили, писали важна обележја нашег народа. Почев од заставе, грба, слова азбуке, књиге, народне ношње дошли смо до идеје да све то објединимо на један пано у знак сећања на наше дружење и важност поменутог датума. Цртеж по цртеж, слику по слику, слово по слово и привели смо рад крају…а у позадини смо ослушкивали наставак стихова химне акције о очувању српског језика: ,,Три пут мери да будеш у праву, не дај језик ни за живу главу, добро пази кад отвараш уста, без језика кућа нам је пуста!” Вероучитељ Ненад Вукајловић
Епископ Јустин богослужио у придворном параклису у Краљеву
У Недељу месопусну Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном параклису Светих 40 мученика севастијских у Краљеву. Из канцеларије Епископа
Протопрезвитер Александар Шмеман, Месопусна недеља
Ова недеља се зове „Месопусна“ јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост – уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава“ великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост. Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни“. Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест „да љубе један другог“, па је додао: „По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог“. Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у „јединству вере и љубави“. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање у једно, оних који су били раштркани“, успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу“, и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама“ и „надокнадама“, или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична “ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“ у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно „социјалној активности“, са којом данас често идентификују Хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за „овај свет“, и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“
Поука “Све у своје време“
“Све под небом има своје време, како вели Проповедник (Проп 3,1). Не тражимо, дакле, пре времена оно што ће доћи у своје време, преварени својом гордељивом ревношћу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, јер постоји време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати. ако о томе не поведемо рачуна, нећемо после ни у одговарајуће време добити оно што том времену припада“. Свети Јован Лествичник, Лествица
Задушнице у Светосавском храму у Краљеву
Дана 18. фебруара 2023. када се обележавају Задушнице – молитвени спомен на све преминуле православне хришћане од Адама до наших дана, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Светосавском храму у Краљеву. Саслуживало је братство храма уз молитвено учешће верног народа Божијег. У наставку је одслужен парастос.
Слава Манастира Сретења под Овчаром
Дана 15. фебруара 2023. када наша Света Црква молитвено прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Сретење под Овчаром. Епископу Јустину саслуживали су протојереји Србољуб Стојковић, Жарко Барац и Мирољуб Јовановић, јеромонах Иларион (Богојевић), ђакон Стефан Симић и јерођакон Теофан (Пауновић), у молитвеном присуству монаштва и верног народа. Епископ је у својој беседи истакао важност поста, као и да сви треба да живимо у љубави и слози. Поред тога поменуо је и велики значај празника Сретења као црквеног празника, али и као важног државног датума. Поручио је да сви треба да постанемо ,,богопримци”, баш као и старац Симеон, који је у својим рукама држао читав домострој спасења, саму суштину живота – Господа нашег Исуса Христа. Целу беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћивања Светим Даровима, пререзан је славски колач, а потом је уследила трпеза љубави. Стефан Дончић, ученик Београдске богословије
Николајеве студије, година III, број 5
Из штампе је изашла пета свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2023. 176 стр. У петој свесци Николајевих студија објављен је преглед увида Светог Владике Николаја о друштвено–политичким темама, који је кроз истраживање Охридског пролога припремио крстоносни прота Џон Дејвид Финли, продекан Академије Светог Атанасија из Сан Инеза у Калифорнији и руководилац Одељења за мисију и евангелизацију Антиохијске Православне Архиепископије за Северну Америку. Чланак др Немање Радуловића, професора Филолошког факултета Универзитета у Београду, на основу архивске грађе Фондације Нова Атлантида показује како је круг панхуманиста из двадесетих година прошлог века суштински био српски огранак мреже Димитрија Митриновића (1887–1953); Николај Велимировић, који се током свог боравка у Лондону са њима повезао, после 1. светског рата од ове групе се дистанцирао — на разочарење Митриновићевих следбеника, како показује њихова преписка из треће деценије 20. века. Чиме се Владика Николај бавио почетком двадесетих година 20. века показује његово писмо проти Стевану Димитријевићу (1866–1953) од 12. децембра 1921. године, које је уводним текстом и коментаром растумачио Немања Андријашевић, докторанд Православног богословског факултета БУ. Из Владикиног дописа сазнају се поједини подаци о Богомољачком покрету, стању у Епархији охридској, као и о односу српске војске према држави Албанији. Ово писмо пронађено је у Архиву проте Димитријевића у Покрајинском државном архиву Косова и Метохије у Приштини, и објављује се први пут. Ђакон Будимир Кокотовић из Библиотеке Српске Патријаршије у свом чланку доноси краћи преглед живота и деловања проте Алексе Тодоровића (1899–1990), дугогодишњег сарадника Епископа Николаја Велимировића. Под непосредним руководством проте Тодоровића излазила су после 2. светског рата издања Библиотеке „Свечаник“, а међу њима објављено је и неколико дела Епископа Николаја. Преглед живота и рада Николаја Велимировића прилаже Љупка Катана, докторанд на Факулету политичких наука Универзитета у Београду. Овај кратки животопис Вл. Николаја, у ком се посебна пажња поклања његовим дипломатским вештинама, написан је на основу литературе и истраживања претходних аутора и засебних истраживања ауторке у англоамеричким државама. Презвитер Душан Ђаковић, докторанд на Православном богословском факултету Каподистријског националног универзитета у Атини, пише о једном новом издању — диптиху др Снежане Адамовић објављеном под двојним насловом као Созерцање Беседа под гором и Петар II Петровић Његош у критичкој мисли Николаја Велимировића. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије додат је у doiSerbia Репозиторијум — http://www.doiserbia.nb.rs/, као и у DOAJ: https://doaj.org/toc/2738-1072. Недавно је часопис укључен у базу ЕРИХ ПЛУС — http://kanalregister.hkdir.no/publiseringskanaler/erihplus/periodical/info?id=504200. Часопис Николајеве студије укључен је и у AtlaSerials PLUS® (Atlas PLUS®) збирку часописа Америчког богословског библиотечког удружења [American Theological Library Association] (https://www.atla.com/research-tool/atlas-plus/), а доступан је и преко платформе ЕБСКО / EBSCOhost Research Platform (https://www.ebsco.com/). Николајеве студије
Други сретењски шаховски турнир у Гучи
Дана 15. фебруара 2023. године, са благословом црквене општине Гуча, у сали парохијског дома Храма Светог архангела Гаврила у Гучи одржан је други по реду Сретењски турнир у шаху за ученике ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ и СШ ,, Драгачево“. Турнир је организован у корелацији шаховске секције и верске наставе поменутих школа, а резултат је сарадње професора филозофије Ђулијана Ђулића, професора математике Зарка Шуманова и вероучитеља Дарка Стевановића. Ученици су најпре присуствовали Светој Литургији, а након тога, облагодаћени Светим Тајнама и најсавршенијим заједништвом, приступили су овом племенитом спорту. Турнир су отворили чланови литургијске секције Средње школе ,,Драгачево“ химном ,,Боже правде“, а потом је вероучитељ одржао пригодан говор у коме се захвалио црквеној општини Гуча, колегама и ученицима који су дошли у великом броју. Појаснио је значај празника Сретења као сусрета Бога и човека, те је позвао ученике да се сретну једни са другима у овој племенитој игри. Нагласио је да сваки потез у шаху вуче последице, као и сваки поступак у животу, те да нас шах учи да будемо ,,Мудри као змије и безазлени као голубови“ (Мт 10, 16). Такође, вероучитељ је поменуо и значај Сретења за српски народ, као датума подизања Првог српског устанка (1804) и доношења првог Устава Србије (1835). Потом је професор Ђулијано приступио прозивци присутних и распоређивању такмичара. Наиме, турнир је организован у 8 кола, на 11 шаховских табли. На крају турнира, пехар и златна медаља отишли су у руке Лазара Радичећа, сребрну медаљу освојио је Јован Стојић, а бронзану Иван Драмлић. Сва тројица су ученици одељења IIг СШ ,,Драгачево“ и активни чланови шаховске секције. Ученик ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ који је имао највише победа је Огњен Јоровић, те ће он накнадно добити похвалницу и књигу, као и Вишња Марковић, која је најмлађи учесник турнира, а имала је чак пет победа. Нека би Господ дао да овај турнир постане традиција, те да наши ученици наставе редовно приступати Чаши најсавршенијег заједништва и бавити се овим племенитим спортом. Вероучитељ Дарко Стевановић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Земљотрес и јеванђелска истина о нашим животима“
У овом броју наше рубрике, са вама ћу поделити две врло необичне ситуације које је приредио овај страшан земљотрес у Турској и Сирији. Уверен сам да би се о свакој од њих могла написати књига или снимити филм, јер ни по чему нису свакидашње и очекиване. Прва ситуација: Ископавајући тела у срушеној згради, спасиоци су пронашли торбу у којој се налазило милион евра. Врло је необично и то што новац није пронађен у нечијој скупој „вили“ које су се налазиле изван града, већ у стамбеној згради у којој су живели припадници средњег економског сталежа. Још увек се нису јавили власници овог новца, и вероватно се неће ни јавити, јер је велика већина станара те зграде свој земни живот завршила под рушевинама. Дакле, не знају се никакве околности везане за овај новац. Међутим, за потребе овог текста замислићемо да је новац припадао породици која се ни по чему није издвајала од својих комшија. Можда су се комшије свакодневно сретале са њима, не могући ни да претпоставе да су ови људи власници толиког богатства. Можда су ти људи све своје време проводили, борећи се да стекну богатство, чврсто посвећени овоме циљу. Можда су жртвовали своја пријатељства, своје породичне односе, зарађујући, згрћући новац, не знајући ни за предах, ни за живот који није испуњен бројкама. Ко зна колике године одрицања и напора су се скриле у ову торбу са парама? Међутим, наишла је страшна ноћ земљотреса и, за свега неколико минута, ови људи су све изгубили – и живот и новац који је зарађен крвавом муком, не окусивши плодове свога рада. Друга ситуација: Услед инфлације и неконтролисаног раста цена, власник десет станова је подигао висину станарине својим подстанарима. Једна породица није била у стању да исплаћује нову висину кирије, и отац те породице је молио власника стана да им изађе у сусрет. Власник је то одбио, знајући да је велика потражња за становима, и рекао им је да напусте стан уколико га не могу плаћати. Немајући друго решење, породица подстанара се иселила из стана. Међутим, следеће ноћи је „наишао“ земљотрес и неповратно разорио свих десет станова овог човека. Подигнуте су десетине хиљада шатора у којима сада бораве људи који су остали без крова над главом. Испоставило се, готово невероватно, да су ове две породице (породица подстанара и породица власника станова) привремено смештене у шаторима, који се налазе један до другог. Сада су „на истом“ у погледу места становања – но власник станова се ипак налази у незавиднијој позицији – њему треба живети крај људи које је истерао „на улицу“. Околности описане у обе ситуације, снажно иду у прилог основном светописамском доживљају о човеку – човек није само биће земно, и није створен само за земљу, за имовину и за богаћење земним добрима, већ за Светлост Вечног Царства Божијег. Господ у Јеванђељу јасно каже: „Јер, каква је корист човеку, ако човек сав свет задобије, а души својој науди?“. Обе ситуације, овде приказане, сведоче да су Господње речи сушта истина. Жртве оне прве породице, њихова невероватна посвећеност стицању новца (који су на крају крајева и стекли), њихова одрицања од свега што се треба платити новцем како би додатно уштедело су се испоставиле као сасвим бесмислена жртва. Новац су сматрали нечим што је најзначајније и нечим чему све треба подредити, а у трену су остали и без новца и без живота. Њихово живљење се показало као потпуни промашај. Другим речима, каква им је корист од стечених милион евра, које ће сада ко зна ко трошити? Но истинитост наведених јеванђелских речи ће постати сасвим очигледна тек када Господ, по други пут, дође међу нас и када наступи Дан Суђења. На Суду Божијем, Господ нас неће питати да ли смо били богати или сиромашни (тамо ће то бити сасвим небитно, што би псалми рекли „на истом су и богат и сиромах“), већ ће нас питати за љубав, доброту, милосрђе, човекољубље, опраштање, радост и веру. Уколико уместо радости, љубави и доброте, наши животи процветају плодове егоизма, мржње, презира, оговарања, сплеткарења, и томе слично, све и да смо највећи милијардери света, нећемо ући у Светлост Царства Божијега и у славу појања са анђелима, већ ћемо отићи тамо где је, према јеванђелским речима, „тама најкрајња, плач и шкргут зуба и огањ неугасиви“. Из перспективе Вечности обасјане лицем Божијим, свима ће бити сасвим јасно да је током земног живљења првенствено требало да узгајамо плодове јеванђелких врлина. Колико је тек онда страшно, уколико су ови људи, згрћући тај милион, живели као да Бога нема? Осим што су изгубили ове животе, изгубиће и Вишње Царство, а зарадиће таму, плач и шкргут зуба, на сву Вечност. Слично ће бити, осим уколико се покаје, и оном власнику десет станова који је истерао људе на улицу. Тамо ће бити упитан за свој однос према људима који су га окруживали – приликом одговорања, власништво над десет станова му неће бити од помоћи… Дакле, човек који се труди да живи јеванђелском добротом ће бити на двоструком добитку. И овде ће бити оплемењен радошћу, љубављу, добротом и вером (наравно, невоље овде никога не мимоиолазе, па неће њега) и Господ ће му пружати обилну утеху, и тамо ће наследити Царство Небеско. Није требало да се деси земљотрес да би ово схватили, али сам уверен да ни након ове страшне катастрофе, опет многи људи неће схватити како треба живети… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. фебруар 2023. године
Ђаци пољопривредне школе из Пожеге у Хиландару
„Господом сачувасмо живот свој и земљу нашу нерасипану од непријатеља. Спасавамо се уздајући се не на лук или на мишицу него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени и силом крста укрепљени побеђивасмо непријатеље наше. А дајемо заповед, ако који иступи из оног што сам узаконио, гнев Божији нека прождре њега и потомство његово.“ Речи су које ће дуго одзвањати у срцима ученика пожешке средње школе „Љубо Мићић“ са домом ученика који су претходних недељу дана од 12. 2. до 19. 2. 2023. године провели на Светој Гори у царској лаври манастиру Хиландар. Њихов сваки дан започињао је молитвом, колено преклоним метанијама испред иконе Мајке Божије Богородице Тројеручице и кивотом Светог Симеона на којем горе наведене речи и налазимо, затим Литургијом и ручком у манастирској трпезарији, како са монаштвом овог манастира тако и са мирјанима и поклоницима ове свете обитељи, слушајући за то време разне духовне поуке. Овако надахнути одлазили су на разна послушања која су углавном била везана за манастирску економију, конкретно рад у винограду и воћњаку око орезивања и слушања разних савета и смерница, како њиховог професора Милована Вуксановића тако и професора са Пољопривредног факултета. Он их је детаљно упутио о појединостима везаним за најстарију и најјединственију лозу на свету – Свету лозу Симеона Мироточивог, а причу су допунили монаси који својим вишевековним радом брину о врту Мајке Божије, а све у циљу да се оно научено кроз досадашње школовање имплементира у пракси. Како је мудро промишљао Свети Сава са осталим Немањићима и свима онима који су владали српским народом и помагали Светогорске светиње сведоци смо и ми који смо се кроз овај наш мали принос, попут оне две лепте сиромашне удовице, тако снажно напојити благодати Божије. Тако је првим радним даном након распуста и повратком настави цела школа одисала тим миром и духовним даровима донетим са овог светог места. У тих недељу дана задесили смо се када се слави празник Сретења Господњег који је величанствено прослављен а и сви ученици по први пут у животу приступили су Светој тајни исповести, а након тога и причешћу, након чега су и сами признали да њихов живот после недељу дана у Хиландару више неће бити исти. Да наши славни Оци и Светитељи не требају да буду забринути над нама сведочи и боравак Председника општине и његових блиских сарадника, који су највећим делом ову нашу експедицију и финансијски подржали, али и разговор са игуманом Методијем на крају нашег боравка који је показао благодарност на труду ђака уручивши им и пригодне дарове уз предлог да ово буде образац и за остале генерације како наше тако и осталих школа. Благодарни што се удостојисмо ове посете, слажемо у срцу духовне дарове које нам је Пресвета Богородица дала, а које по нашој моћи никада небисмо могли стећи! Ђакон пожешки Дарко Глукчевић
Међународни дан матерњег језика
,,Кад се памет са говором дружи, знање служи да народу пружи; Негуј језик да у бескрај траје, по њему се наслеђе познаје… Бирај речи неписменост спречи, језик лечи глупост да не звечи; Чувај језик српских великана, ради прошлих и будућих дана!” Како су на школском разгласу одјекнуле речи песме ,,Негујмо српски језик,” тако су се ученици Прве основне школе краља Петра II из Ужица сетили важног датума да обележе дан матерњег језика. Ученици првог разреда ( I4 ) су на интегративном часу грађанског васпитања и верске наставе, кроз низ радионица и активности, учили, објаснили, сазнали, применили и обележили међународни дан матерњег језика 21.фебруар. Од тренутка када су домишљатим одговорима објашњавали шта значи реч матерњи, до решавања првих задатака о важности очувања свог, српског језика, могли смо прочитати чувене речи Душка Радовића: ,,Волите српски језик сваког дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас.” На сјајан цитат једна ученица закључује: ,,Ако чувамо српски језик и ћирилицу, онда чувамо и нас саме!” Поред сећања, на досада помињаног, Вука Стефановића Караџића, лепоту нашег језика, богатство писма…ученици су имали први задатак да у две колоне разврстају правилно и неправилно написане речи. Вредни прваци, уз пар сугестија, покушаја, успешних решења, прешли су и на други задатак да одреде које су то наше старе српске речи које смо заборавили и уместо њих данас користимо стране позајмљенице. Са одушевљењем смо тумачили значење најлепше српске речи – праскозорје, коју нам је прочитала учитељица Марија Негројевић. Док су се млади прсти и руке отимале око папирића и слагању колона, на табли су се могле прочитати речи чувене повеље Стефана Немање: ,,Чувај чедо моје језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?” Чувањем језика, чувамо и културу, писмо, традицију, веру, а тиме и народ. Вођени овим речима ученици су у групама сликали, бојили, писали важна обележја нашег народа. Почев од заставе, грба, слова азбуке, књиге, народне ношње дошли смо до идеје да све то објединимо на један пано у знак сећања на наше дружење и важност поменутог датума. Цртеж по цртеж, слику по слику, слово по слово и привели смо рад крају…а у позадини смо ослушкивали наставак стихова химне акције о очувању српског језика: ,,Три пут мери да будеш у праву, не дај језик ни за живу главу, добро пази кад отвараш уста, без језика кућа нам је пуста!” Вероучитељ Ненад Вукајловић
Епископ Јустин богослужио у придворном параклису у Краљеву
У Недељу месопусну Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном параклису Светих 40 мученика севастијских у Краљеву. Из канцеларије Епископа
Протопрезвитер Александар Шмеман, Месопусна недеља
Ова недеља се зове „Месопусна“ јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост – уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава“ великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост. Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни“. Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест „да љубе један другог“, па је додао: „По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог“. Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у „јединству вере и љубави“. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање у једно, оних који су били раштркани“, успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу“, и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама“ и „надокнадама“, или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична “ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“ у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно „социјалној активности“, са којом данас често идентификују Хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за „овај свет“, и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“
Поука “Све у своје време“
“Све под небом има своје време, како вели Проповедник (Проп 3,1). Не тражимо, дакле, пре времена оно што ће доћи у своје време, преварени својом гордељивом ревношћу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, јер постоји време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати. ако о томе не поведемо рачуна, нећемо после ни у одговарајуће време добити оно што том времену припада“. Свети Јован Лествичник, Лествица
Задушнице у Светосавском храму у Краљеву
Дана 18. фебруара 2023. када се обележавају Задушнице – молитвени спомен на све преминуле православне хришћане од Адама до наших дана, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Светосавском храму у Краљеву. Саслуживало је братство храма уз молитвено учешће верног народа Божијег. У наставку је одслужен парастос.
Слава Манастира Сретења под Овчаром
Дана 15. фебруара 2023. када наша Света Црква молитвено прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Сретење под Овчаром. Епископу Јустину саслуживали су протојереји Србољуб Стојковић, Жарко Барац и Мирољуб Јовановић, јеромонах Иларион (Богојевић), ђакон Стефан Симић и јерођакон Теофан (Пауновић), у молитвеном присуству монаштва и верног народа. Епископ је у својој беседи истакао важност поста, као и да сви треба да живимо у љубави и слози. Поред тога поменуо је и велики значај празника Сретења као црквеног празника, али и као важног државног датума. Поручио је да сви треба да постанемо ,,богопримци”, баш као и старац Симеон, који је у својим рукама држао читав домострој спасења, саму суштину живота – Господа нашег Исуса Христа. Целу беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћивања Светим Даровима, пререзан је славски колач, а потом је уследила трпеза љубави. Стефан Дончић, ученик Београдске богословије
Николајеве студије, година III, број 5
Из штампе је изашла пета свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2023. 176 стр. У петој свесци Николајевих студија објављен је преглед увида Светог Владике Николаја о друштвено–политичким темама, који је кроз истраживање Охридског пролога припремио крстоносни прота Џон Дејвид Финли, продекан Академије Светог Атанасија из Сан Инеза у Калифорнији и руководилац Одељења за мисију и евангелизацију Антиохијске Православне Архиепископије за Северну Америку. Чланак др Немање Радуловића, професора Филолошког факултета Универзитета у Београду, на основу архивске грађе Фондације Нова Атлантида показује како је круг панхуманиста из двадесетих година прошлог века суштински био српски огранак мреже Димитрија Митриновића (1887–1953); Николај Велимировић, који се током свог боравка у Лондону са њима повезао, после 1. светског рата од ове групе се дистанцирао — на разочарење Митриновићевих следбеника, како показује њихова преписка из треће деценије 20. века. Чиме се Владика Николај бавио почетком двадесетих година 20. века показује његово писмо проти Стевану Димитријевићу (1866–1953) од 12. децембра 1921. године, које је уводним текстом и коментаром растумачио Немања Андријашевић, докторанд Православног богословског факултета БУ. Из Владикиног дописа сазнају се поједини подаци о Богомољачком покрету, стању у Епархији охридској, као и о односу српске војске према држави Албанији. Ово писмо пронађено је у Архиву проте Димитријевића у Покрајинском државном архиву Косова и Метохије у Приштини, и објављује се први пут. Ђакон Будимир Кокотовић из Библиотеке Српске Патријаршије у свом чланку доноси краћи преглед живота и деловања проте Алексе Тодоровића (1899–1990), дугогодишњег сарадника Епископа Николаја Велимировића. Под непосредним руководством проте Тодоровића излазила су после 2. светског рата издања Библиотеке „Свечаник“, а међу њима објављено је и неколико дела Епископа Николаја. Преглед живота и рада Николаја Велимировића прилаже Љупка Катана, докторанд на Факулету политичких наука Универзитета у Београду. Овај кратки животопис Вл. Николаја, у ком се посебна пажња поклања његовим дипломатским вештинама, написан је на основу литературе и истраживања претходних аутора и засебних истраживања ауторке у англоамеричким државама. Презвитер Душан Ђаковић, докторанд на Православном богословском факултету Каподистријског националног универзитета у Атини, пише о једном новом издању — диптиху др Снежане Адамовић објављеном под двојним насловом као Созерцање Беседа под гором и Петар II Петровић Његош у критичкој мисли Николаја Велимировића. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије додат је у doiSerbia Репозиторијум — http://www.doiserbia.nb.rs/, као и у DOAJ: https://doaj.org/toc/2738-1072. Недавно је часопис укључен у базу ЕРИХ ПЛУС — http://kanalregister.hkdir.no/publiseringskanaler/erihplus/periodical/info?id=504200. Часопис Николајеве студије укључен је и у AtlaSerials PLUS® (Atlas PLUS®) збирку часописа Америчког богословског библиотечког удружења [American Theological Library Association] (https://www.atla.com/research-tool/atlas-plus/), а доступан је и преко платформе ЕБСКО / EBSCOhost Research Platform (https://www.ebsco.com/). Николајеве студије
Други сретењски шаховски турнир у Гучи
Дана 15. фебруара 2023. године, са благословом црквене општине Гуча, у сали парохијског дома Храма Светог архангела Гаврила у Гучи одржан је други по реду Сретењски турнир у шаху за ученике ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ и СШ ,, Драгачево“. Турнир је организован у корелацији шаховске секције и верске наставе поменутих школа, а резултат је сарадње професора филозофије Ђулијана Ђулића, професора математике Зарка Шуманова и вероучитеља Дарка Стевановића. Ученици су најпре присуствовали Светој Литургији, а након тога, облагодаћени Светим Тајнама и најсавршенијим заједништвом, приступили су овом племенитом спорту. Турнир су отворили чланови литургијске секције Средње школе ,,Драгачево“ химном ,,Боже правде“, а потом је вероучитељ одржао пригодан говор у коме се захвалио црквеној општини Гуча, колегама и ученицима који су дошли у великом броју. Појаснио је значај празника Сретења као сусрета Бога и човека, те је позвао ученике да се сретну једни са другима у овој племенитој игри. Нагласио је да сваки потез у шаху вуче последице, као и сваки поступак у животу, те да нас шах учи да будемо ,,Мудри као змије и безазлени као голубови“ (Мт 10, 16). Такође, вероучитељ је поменуо и значај Сретења за српски народ, као датума подизања Првог српског устанка (1804) и доношења првог Устава Србије (1835). Потом је професор Ђулијано приступио прозивци присутних и распоређивању такмичара. Наиме, турнир је организован у 8 кола, на 11 шаховских табли. На крају турнира, пехар и златна медаља отишли су у руке Лазара Радичећа, сребрну медаљу освојио је Јован Стојић, а бронзану Иван Драмлић. Сва тројица су ученици одељења IIг СШ ,,Драгачево“ и активни чланови шаховске секције. Ученик ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ који је имао највише победа је Огњен Јоровић, те ће он накнадно добити похвалницу и књигу, као и Вишња Марковић, која је најмлађи учесник турнира, а имала је чак пет победа. Нека би Господ дао да овај турнир постане традиција, те да наши ученици наставе редовно приступати Чаши најсавршенијег заједништва и бавити се овим племенитим спортом. Вероучитељ Дарко Стевановић