„Не живети у лажи“ – манифест моралног отпора Дана када је Солжењицин ухапшен — 12. фебруара 1974. године — објавио је текст „Не живети у лажи“. Већ сутрадан био је протеран на Запад, где је дочекан као херој. Тај тренутак означава врхунац његове славе. Солжењицин изједначава лаж са идеологијом — са илузијом да се људска природа и друштво могу прекројити по унапред задатим шаблонима. А његова последња реч, пре него што је напустио домовину, позива совјетске грађане да, као појединци, престану да сарађују са лажима режима. Чак и најплашљивији могу направити тај најмање захтеван корак ка духовној независности. Ако многи крену тим путем тихог отпора, цео тај нечовечни систем ће се затетурати — и срушити. НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ! Било је времена кад нисмо смели ни шапатом да се огласимо. А сад ево — пишемо и читамо „самиздат“ (рус. тајно умножавани забрањени текстови), окупљамо се по пушионицама истраживачких института и отворено се жалимо једни другима на све што они муљају и у шта нас све гурају. Ту су те лудачке хвале за наше походе у свемир, док нам је кућа у рушевинама и сиромаштву; ту су те подршке удаљеним дивљачким режимима, распиривања грађанских ратова и неразумног уздизања Мао Це Тунга (и то још о нашем трошку!) — а на крају ће баш нас послати против њега, и мораћемо да идемо, јер шта ће нам друго преостати? А они суде коме хоће, здраве проглашавају душевно болеснима — и увек су то „они“, док смо ми — немоћни. Приближавамо се самој ивици пропасти; већ нас је захватила општа духовна погибија, а она физичка тек што није планула да прогута нас и нашу децу — док се ми и даље, кукавички, смешкамо и успутно мрмљамо: „А шта ми можемо да учинимо? Немамо снаге.“ Толико смо се безнадежно одрекли своје човечности да смо, за ситне погодности данашњице, спремни да се одрекнемо свих начела, своје душе, свега што су створили наши преци и свих изгледа наших потомака — само да не пореметимо свој бедни, привидно удобан живот. Изгубили смо снагу, понос, занос. Не плашимо се ни опште нуклеарне смрти, ни трећег светског рата (можда ћемо се, ето, сакрити у неку пукотину), али се бојимо једино — да заузмемо грађански став! Једина нам је нада да не одступимо од стада, да се не усудимо кренути сами, јер бисмо могли изненада остати без белог хлеба, грејања и без дозволе за боравак у Москви. Добро смо усвојили поуке које нам је држава годинама усађивала у свест: одавно смо помирени и задовољни њеним начелом — да човек не може побећи од своје средине, од друштвених прилика; оне нас обликују, јер: „битак одређује свест“. Шта ми имамо с тим? Ми, кажу, ту ништа не можемо. Али можемо — све! Чак и ако се тешимо и лажемо сами себе да није тако. Нису „они“ ти који су криви за све, већ ми сами, само ми! Неко ће узвратити: Али, заиста, ништа се не може учинити! Запушили су нам уста, нико нас не слуша, нико нас ништа не пита. Како да их натерамо да нас чују? Немогуће је натерати их да се предомисле. Најприродније би било једноставно их не бирати поново — али у нашој земљи нема избора, нема ни поновног гласања. На Западу постоје штрајкови и протестни маршеви, али ми смо превише застрашени, сувише се бојимо: како то — тек тако оставити посао и изаћи на улицу? Сва она судбоносна средства којима се Русија служила у својој бурној историји прошлог века данас су за нас још мање прихватљива. Заиста, не треба им се поново враћати! Данас, када су све секире већ посекле све што су имале да посеку, када је све што је посејано већ дало свој плод, можемо јасно видети колико су били заблудели, опијени и изгубљени они надмени младићи који су, кроз терор, крваве устанке и грађански рат, желели да створе праведну и срећну земљу. Не, хвала вам, оци просветитељства! Сада знамо да подлост средстава рађа подлост резултата. Нека нам руке остану чисте! Дакле, да ли се круг затворио? Зар заиста нема излаза? Зар нам једино преостаје да пасивно чекамо — можда ће се нешто само од себе догодити? Али не — ништа се само од себе неће расплести, ако ми сви, из дана у дан, настављамо да прихватамо, величамо и учвршћујемо, и ако се бар не одмакнемо од његове најслабије тачке — од лажи. Када се на мирно људско постојање обруши насиље, оно наступа самоуверено, с лицем које пламти од самопоуздања, развија своју заставу и узвикује: „Ја сам Насиље! Склоните се с пута, помакните се — све ћу вас смрвити!“ Али насиље брзо слаби; прође само неколико година — и више није тако сигурно у себе. Да би се одржало, да би изгледало прихватљиво, оно ће неизоставно призвати у помоћ свог савезника — Лаж. Јер насиље нема чиме другим да се покрије сем лажи, а лаж може опстати само уз насиље. И не спушта насиље своју тешку шапу сваки дан, нити на свако раме; али од нас захтева само једно — да се покоримо лажи, да свакодневно учествујемо у обмани, и то му је довољно као доказ наше оданости. И управо ту, у нашем одбијању, налазимо најједноставнији и најприступачнији кључ нашег ослобођења: лично неучествовање у лажи! Чак и ако је све покривено лажима, чак и ако све стоји под њиховом влашћу, одупримо се најмањим гестом: нека њихова владавина не опстаје захваљујући мени! И ово је начин да пробијемо привидне окове наше пасивности — најлакши пут за нас, а уједно најразорнији за Лаж. Јер када се људи одрекну лажи, лажи једноставно престају да постоје. Као паразити, оне могу опстати само када се привежу за појединца. Од нас се не тражи да сами изађемо на трг и викнемо истину, да наглас кажемо оно што мислимо — то је застрашујуће и томе још нисмо дорасли. Али хајде макар да одбијемо да говоримо оно што не мислимо! Ево пута који је најлакши и најприступачнији за нас и за наш дубоко укорењени, готово органски кукавичлук. Много лакши него (страшно је и изговорити те речи) грађанска непослушност у Гандијевом стилу. Наш пут мора
