Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У трећу недељу по Педесетници, када прослављамо Преподобног Онуфрија и Светог Петра Атонског, 25. јуна 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство нашег светога храма. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У храму препуном народа, Владика је у складу са данашњим Јеванђељем и светитељима које празнујемо, беседио о ономе што је најважније у људском животу – спасењу душе. Владика је изразио радост поводом наставка фрескописања нашега храма и рекао да то спољашње украшавање мора да прати и унутрашње благољепије – украшавање душе. Човек треба најпре да се стара за своју душу коју не могу наситити сва богатства овога света, већ једино Господ. Беседу Владике Јустина можете послушати ОВДЕ. У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследила је Света Тајна Причешћа, којој је приступио велики број верног народа, а нарочито деце. Вероучитељ Филип Зеленовић
Проф. др Предраг Драгутиновић, “Задобити дар љубави. Наслеђе краљице Јелене“ (предавање у Манастиру Градац)
Хришћанство, које се у историји појављује као Црква, као заједница људи окупљених око имена Исуса Христа, верујући да је он Син Божји који је пострадао и васкрсао из мртвих и тиме даровао искупљење од смрти и пропадања свету и људима, утемељено је на непоколебљивом убеђењу да је Божија љубав у Христу походила свет и да је једини човеков одговор на њу заправо повратна љубав према Богу, људима и творевини. По сведочанству Светог Писма Новог Завета љубав није само највећа врлина на чије задобијање је Бог позвао човека, већ је љубав сам начин божанског постојања. Човек је позван да постоји на тај начин, начин љубави, да буде вољен, да воли, да се раздељује и да му се удељује живот са извора истинског живота. Свети Апостол Павле описује Цркву као заједницу многих и различитих дарова. Ти дарови су „пројава Духа“ (1Кор 12,7) које се свакоме даје на корист: једноме реч мудрости, другоме реч знања; једноме вера, другоме дар исцељивања; некима да чине чуда, некима дар пророштва; једнима да говоре непознате језике, другима да их тумаче … сви ти дарови срастају у једно Тело Христово, радујући се једни с другима, допуњавајући једни друге и страдајући једни са другима. Црква је Црква апостола, пророка, учитеља, чудотвораца, оних који помажу и исцељују и оних који имају дар управљања (1Кор 12,4-11). Немају сви све дарове, већ сваки појединачно чине богатство црквеног живота. Постоји међутим један дар који је узвишенији од свих, јер док је већина духовних дарова пролазна и делимична, тај дар је непролазан и целовит: то је дар љубави који је основа сваког другог дара. Јер само љубављу дарови бивају уједињени у хармонију и бивају препознатљиви као удови Тела Христовог. „Љубав никад не престаје“, каже Свети Апостол Павле (1Кор 13,8). Тај дар се дарује свима који верују у Исуса Христа и сви су позвани да га усвоје, задрже и предају даље свима око себе. У православној Цркви постоји велики “облак сведока” (Јев 12,1) вере живљене у љубави, људи који су своје животе уградили у Тело Христово, предали их Богу и завештали будућности. Један такав живот водила је краљица Јелена. Ушавши у наслеђе божанске љубави дароване Цркви Христовој, она није била само пасивни прималац исте, већ активни делатник, сведочећи “веру која кроз љубав дела” (Гал 5,6). Она нам је тако предала оно што је примила, она је умножила дар љубави и дала нам га у наслеђе. Многе је дарове примила Света Јелена и све их објединила у љубави. Њена љубав обитава у Цркви кроз векове и стигла је до нас. Дани Краљице Јелене су увек пригодна прилика да се подсетимо њеног наслеђа, да о њему промишљамо и да на њега одговоримо, да бисмо и сами, на њеном трагу, били активни делатници у њиви љубави Божје, а не само равнодушни примаоци и посматрачи живота који нам промиче пред очима. Циљ овог излагања је да покаже двоструко наслеђе краљице Јелене. С једне стране, да укаже на континуитет њеног деловања са хришћанским предањем које је и сама баштинила, с друге пак да укаже на оно што се оставила иза себе као наслеђе у које смо позвани да уђемо ми као достојни наследници. Иако је проучавање средњовековних личности увек један специфичан истраживачки акт, јер су подаци о њима презентовани често на начине који не омогућавају јасну слику, о краљици Јелени је сачувано довољно података. Међутим, постоје многе историјске недоумице и нерешена питања у вези њене личности и временом живљења. Много тога је још увек предмет проучавања разних историјских научних дисциплина. Као извор за своја промишљања користићемо Житије краљице Јелене архиепископа Данила Другог, које нуди духовни портрет светитељке, портрет који наглашава одређене аспекте њене личности и дела, оне аспекте који су заправо кључни за овде одабрану тему. Краљица Јелена је једина жена којој је посвећено посебно житије. У средњовековном делу Животи краљева и архиепископа српских (написаном између 1317. и 1340.), архиепископ Данило описује владарске способности и монашке идеале којима су биле посвећене водеће личности цркве и државе, међу којима је и краљица Јелена. Сам Данило сведочи: „Светим молитвама вашим изоштрен, ја, грешни Данило, саставих напред писана житија благоверних краљева српске земље, што је видљиво пред лицем вашег христољубља, и о овоме потрудићу се и све ћу казати по истини, као што ми објавише сведоци живота ове блажене Јелене пре мене, а колико и ја очима мојима видех, истинито ћу исповедити“. Свакако, српска средњовековна житија нису класични историјски извори попут архива, хроника или историографских дела, али нису ништа мање „исторична“, пошто сваки запис из прошлости, па и онај који претендује да буде најобјективнији, самим чиним записа већ интерпретира историјски податак. Тако су и житија интерпретације протекле историјске стварности. Она су писана са циљем, сврхом и намером да прославе светитеља, али и да поуче свакога ко чита. У том смислу житија су блиска библијским наративима који прошлост записују и тумаче тако што славе Божја дела и указују на актуелност и „садашњост“ описаних догађаја, јер онај који чита није само неко ко добија информацију и податак, већ неко ко је позван да учествује „сада“. У том смислу Житије краљице Јелене представља наставак ткања библијских наратива (близу 100 цитата и алузија на Свето Писмо постоји у кратком Житију Свете Јелене) о присуству Божијем у историји кроз оне личности које су се слободно, вером укључиле у ток историје спасења и својим „да“ обећањима Божјим оставили трајни траг за будућност, у све дане трајања овога света. Оно је заправо прича о једној љубави, прича о примљеној и предатој љубави. Света краљица Јелена, жена српског краља Уроша I Немањића и мајка краљева Драгутина и Милутина управљала је делом државе у другој половини 13. века. Када је Драгутин почео да влада земљом предао је мајци на управу један њен део. Територија којом је Јелена владала више од три деценије, обухватала је Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. После 1309. године краљичина област је сужена на властелинство манастира Градац, двор у Брњацима са околином, и крајеве око Плава. Све што знамо о њеној управи крајње је похвално. Очигледно је имала „дар управљања“ који помиње Свети Апостол Павле (1Кор 12, 28). Међутим, овај део живота свете Јелене писац Житија помиње само сажето и
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“
Понекад се на нашим плећима налазе превелики терети за ношење. Наравно, не мислим на џакове цемента, нити на плећа нашег тела, већ на плећа наших душа и на душевно-духовне терете невидљиве за око. Верујем да разумете о чему пишем, јер је велика већина људи темељно уроњена у разноврсне бриге. Погледајте само на оне међу нама који су родитељи: брину се за здравље своје деце, за њихов правилан развој, за њихов успех у школи, за њихове несташлуке, за њихово друштво (какво је?), за, можда, њихову склоност ка коцки… Али ту није крај бригама – уколико су тим људима живи родитељи, онда се брину и за њих јер су вероватно онемоћали и болешљиви и потребна им је помоћ. Затим, ту је брига око пословне каријере: недовољно велике плате праћене високом стопом инфлације, неслагања са колегама, тензије са шефовима, разне ситне неправде каквих има у свакој професији… Када се саберу све ове бриге, може нам изгледати као да носимо стотине килограма терета на својим нејаким раменима. Како? Одакле нам снага, тј. да ли уопште имамо потребну снагу? Пре него што покушам указати на одговор на ова питањâ, навешћу вам разлог који ме је навео да пишем о овој теми. Наиме, пре неколико седмица, супруга мога пријатеља је извршила самоубиство. Бол и сломљеност чланова њене породице је нешто што се не може речима описати. Не знамо разлоге овакве страшне одлуке, али то се десило, сасвим сигурно, услед нагомиланог терета, који умара и који ствара страшну празнину. Човек може живети са теретом, али уколико се тај терет преобрази у духовну празнину, тј. уколико човек више не зна чему носити терет и уколико дође до тога да помишља како је све бесмислено, онда то постаје сасвим неиздрживо. Празнина (=умор услед помисли да је све бесмислено) је терет који снажно крши сваки атом снаге у човековом бићу. Чини ми се да нипошто не смемо допустити да терет (који је неизбежан у овоме паломе свету) прерасте у духовну празнину, јер се терет још увек може носити… Дакле: како пронаћи снагу да се издигнемо изнад провалије духовне празнине? Јеванђелска повест о Господу Исусу, бележи следеће речи, које нам могу користити као путоказ: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“. Треба знати да благи Господ упућује ове речи и нама, не само својим тадашњим слушаоцима. Уколико смо уморни, и натоварени, и свесни да немамо снаге носити претешке терете, не треба да клонемо и одустанемо, већ да одемо к Њему, очекујући утеху и предах. Господ нас позива да приступимо к Њему и Он ће скинути терет са наших онемоћалих плећа и ставити га на своја плећа, пружајући нам предах. У историји религије и цивилизације, не верујем да ћемо наићи на човекољубивији и племенитији позив од овог. Од нас уморних се не очекује ништа сем да приступимо к Њему, а заузврат Он ступа у наше животе, пружајући нам утеху и предах – Он све дарује, а сав терет преузима на себе! Када год слушамо овај позив, требало би да се сетимо количине љубави која се крије у тим речима. Такав позив је могућ јер нас Бог воли бескрајном љубављу. Једина љубав која нам у извесној мери може дочарати љубав Божију је љубав мајке према своме детету. Велика је утеха знати да Онај у чијој је руци дах наш, како вели једна црквена песма (тј. Он је неко од кога зависи све у нашим животима и у овоме свету), је неко ко нас воли толиком љубављу. Уколико би од нас затражили да у једној, краткој, реченици, изразимо суштину хришћанске вере, вероватно бисмо то успели учинити уз помоћ чувених светописамских речи: Бог је љубав! Бог није незаинтересован нити хладан према нама, већ нас воли и све чини да би нас увео у Своје Царство. Зар, онда, уопште можемо пропасти и бити уништени? Не1 Јер Господ неће проиграти поверење које пројављујемо према Њему! Знање да је љубав Божија позадина наведеног Христовог позива упућеног уморнима и натоваренима је, у том смислу, снажна утеха која нам показује да имамо Уточиште којем можемо прибегнути какве год да су околности. Чак и када смо сами одговорни за своје терете, Господ нас не одбацује када му се обратимо, већ сасвим поступа са нама као што родитељ поступа са својим дететом (чак и много брижније – Христос је, не без разлога, рекао: „Када ви зли будући умете даре добре даривати својој деци, а камоли Бог, маловерни?“). И, као што родитељ неће допустити да дете пропадне, тако и Бог чека наш вапај упућен Њему и одмах хита нама у сусрет. Дакле, као хришћани, колико год да нам је покаткад тешко, треба да се сећамо љубави Божије према нама, и овог позива. И, уместо да разочарано одустајемо од борбе, требало би да направимо кораке ка Ономе који нас призива к Себи. А Господ, сасвим сигурно, неће одбацити своје чедо које му се обраћа… Неко ће се, на овом месту, запитати, где се то Бог може пронаћи? Одговор на то питање је следећи: Њему се може вапити на сваком месту владавине Његове (даклe, свуда), a најпре у Цркви, коју је Он основао и сазидао. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. јун 2023. године
Најава: Испит кандидата за упис у Богословију
У четвртак 29. јуна 2023. године, у 11 часова, у просторијама Епархије жичке при Храму Свете Тројице, Трг Светог Саве бр. 4 у Краљеву, биће организован пријемни испит за кандидате за упис у богословије. Из канцеларије Епископа
РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић, Пост – дијета душе и тела?
Успешно завршени Дани краљице Јелене
Овогодишњи Дани краљице Јелене започети су и завршени програмом за децу, у оквиру којих је узело учешће око 700 младих људи. Овако конципиран програм одговор је на догађај који је потресао целу Србију у мају ове године. ДЕТАЉНИЈЕ
Документарни филм „Свети Јаков Тумански“ у Ивањици
У среду 21. јуна 2023. године, а у организацији Дома Културе Ивањица и Црквене општине ивањичке, у великој сали парохијског дома Храма Св. Константина и Јелене у Ивањици приказан је ауторски филм „Свети Јаков Тумански“ редитеља Бошка Милосављевића. Грађани Ивањице, свештенство ивањичког храма као и део сестринства Манастира Ковиље окупило се у 19 часова у великој сали ивањичког парохијског дома. Пројекцији је присуствовала и група верника из Сомбора која је тренутно у лечилишту Специјалне болнице за рехабилитацију Ивањица и која ће сутра посетити Кушиће поред Ивањице, родно место Радоја Арсовића, потоњег светог Јакова Туманског. Аутор Бошко Милосављевић је пре самог приказивања филма пред пуном великом салом одржао уводну реч о самом филму, мотивима и околностима за његово снимање, а после пројекције позвао је присутни народ у порту испред Храма на наставак разговора и са великим ентузијазмом одговарао на сва питања која су му упућена после гледања филма. Филм Свети Јаков Тумански премијерно је приказан у Београду 5. априла 2023. у Дому Омладине, затим је приказан на телевизији ТВ Прва и део овог филма може се наћи у на Јутјуб каналу. Од тада овај филм и аутор, пуни поштовања према лику и делу Светог Јакова, обилазе Србију подражавајући Светог Јакова „да изађу у свет и сведоче Христа, ако затреба и речима“. Велика је радост и част да су аутор и његово дело посетили Ивањицу, која се поноси својим Светим Јаковом, и подсетили све нас на идеале, напомене и опомене парохијском свештенству које је Свети Јаков упутио из чаше љубави и светосавског завета који је живео. Овом приликом се захваљујемо Бошку Милосављевићу и целокупној групи људи који су, одбијајући хонораре, уткали део свога труда, знања и талента у сам филм. Такође се захваљујемо Дому културе Ивањица који овим пројектима наставља да оплемењује културу и дух Ивањице. Документарни филм „Свети Јаков Тумански“ и његов аутор настављају своју богомољачку шетњу следећим приказивањем у четвртак 22. јуна у сали Куће српско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу такође у 19 часова. Ђакон Тихомир Костић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вујан
У другу недељу по Духовима, а у дан молитвеног прослављања преподобног оца нашег Светог Петра Коришког, у Манастиру Вујан Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички г. Јустин. Владики су саслуживали: игуман ове свете обитељи архимандрит Сава (Илић) и парох брђански, протонамесник Звонко Рацић, док је за певницом био свештеник краљевачки Ненад Ивановић. Посебну радост причинио је велики број деце и мештана који су приступили Светој Чаши. Након Литургије у манастирској трпезарији уприличено је послужење за све присутне. Из канцеларије Епископа Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ.
Мудра тактика поста
“Оптерећено мноштвом јела, наше тело чини да је ум некако немаран и непокретан. Са друге стране, уколико је измождено претераним уздржањем, оно сагледатељни део душе чини тромим и лењим за поучавање. Стога треба начин телесне исхране усагласити са стањем сила и снаге тела. Наиме, када је здраво треба га по мери притешњавати, а када је немоћно – донекле му попуштати. Подвижник не треба да се раслаби телесно, већ треба да има довољно снаге за подвиг, како би се душа барем телесним напорима чистила.“ Свети Дијадох Фотички, Подвижничке поуке
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У трећу недељу по Педесетници, када прослављамо Преподобног Онуфрија и Светог Петра Атонског, 25. јуна 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство нашег светога храма. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У храму препуном народа, Владика је у складу са данашњим Јеванђељем и светитељима које празнујемо, беседио о ономе што је најважније у људском животу – спасењу душе. Владика је изразио радост поводом наставка фрескописања нашега храма и рекао да то спољашње украшавање мора да прати и унутрашње благољепије – украшавање душе. Човек треба најпре да се стара за своју душу коју не могу наситити сва богатства овога света, већ једино Господ. Беседу Владике Јустина можете послушати ОВДЕ. У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследила је Света Тајна Причешћа, којој је приступио велики број верног народа, а нарочито деце. Вероучитељ Филип Зеленовић
Проф. др Предраг Драгутиновић, “Задобити дар љубави. Наслеђе краљице Јелене“ (предавање у Манастиру Градац)
Хришћанство, које се у историји појављује као Црква, као заједница људи окупљених око имена Исуса Христа, верујући да је он Син Божји који је пострадао и васкрсао из мртвих и тиме даровао искупљење од смрти и пропадања свету и људима, утемељено је на непоколебљивом убеђењу да је Божија љубав у Христу походила свет и да је једини човеков одговор на њу заправо повратна љубав према Богу, људима и творевини. По сведочанству Светог Писма Новог Завета љубав није само највећа врлина на чије задобијање је Бог позвао човека, већ је љубав сам начин божанског постојања. Човек је позван да постоји на тај начин, начин љубави, да буде вољен, да воли, да се раздељује и да му се удељује живот са извора истинског живота. Свети Апостол Павле описује Цркву као заједницу многих и различитих дарова. Ти дарови су „пројава Духа“ (1Кор 12,7) које се свакоме даје на корист: једноме реч мудрости, другоме реч знања; једноме вера, другоме дар исцељивања; некима да чине чуда, некима дар пророштва; једнима да говоре непознате језике, другима да их тумаче … сви ти дарови срастају у једно Тело Христово, радујући се једни с другима, допуњавајући једни друге и страдајући једни са другима. Црква је Црква апостола, пророка, учитеља, чудотвораца, оних који помажу и исцељују и оних који имају дар управљања (1Кор 12,4-11). Немају сви све дарове, већ сваки појединачно чине богатство црквеног живота. Постоји међутим један дар који је узвишенији од свих, јер док је већина духовних дарова пролазна и делимична, тај дар је непролазан и целовит: то је дар љубави који је основа сваког другог дара. Јер само љубављу дарови бивају уједињени у хармонију и бивају препознатљиви као удови Тела Христовог. „Љубав никад не престаје“, каже Свети Апостол Павле (1Кор 13,8). Тај дар се дарује свима који верују у Исуса Христа и сви су позвани да га усвоје, задрже и предају даље свима око себе. У православној Цркви постоји велики “облак сведока” (Јев 12,1) вере живљене у љубави, људи који су своје животе уградили у Тело Христово, предали их Богу и завештали будућности. Један такав живот водила је краљица Јелена. Ушавши у наслеђе божанске љубави дароване Цркви Христовој, она није била само пасивни прималац исте, већ активни делатник, сведочећи “веру која кроз љубав дела” (Гал 5,6). Она нам је тако предала оно што је примила, она је умножила дар љубави и дала нам га у наслеђе. Многе је дарове примила Света Јелена и све их објединила у љубави. Њена љубав обитава у Цркви кроз векове и стигла је до нас. Дани Краљице Јелене су увек пригодна прилика да се подсетимо њеног наслеђа, да о њему промишљамо и да на њега одговоримо, да бисмо и сами, на њеном трагу, били активни делатници у њиви љубави Божје, а не само равнодушни примаоци и посматрачи живота који нам промиче пред очима. Циљ овог излагања је да покаже двоструко наслеђе краљице Јелене. С једне стране, да укаже на континуитет њеног деловања са хришћанским предањем које је и сама баштинила, с друге пак да укаже на оно што се оставила иза себе као наслеђе у које смо позвани да уђемо ми као достојни наследници. Иако је проучавање средњовековних личности увек један специфичан истраживачки акт, јер су подаци о њима презентовани често на начине који не омогућавају јасну слику, о краљици Јелени је сачувано довољно података. Међутим, постоје многе историјске недоумице и нерешена питања у вези њене личности и временом живљења. Много тога је још увек предмет проучавања разних историјских научних дисциплина. Као извор за своја промишљања користићемо Житије краљице Јелене архиепископа Данила Другог, које нуди духовни портрет светитељке, портрет који наглашава одређене аспекте њене личности и дела, оне аспекте који су заправо кључни за овде одабрану тему. Краљица Јелена је једина жена којој је посвећено посебно житије. У средњовековном делу Животи краљева и архиепископа српских (написаном између 1317. и 1340.), архиепископ Данило описује владарске способности и монашке идеале којима су биле посвећене водеће личности цркве и државе, међу којима је и краљица Јелена. Сам Данило сведочи: „Светим молитвама вашим изоштрен, ја, грешни Данило, саставих напред писана житија благоверних краљева српске земље, што је видљиво пред лицем вашег христољубља, и о овоме потрудићу се и све ћу казати по истини, као што ми објавише сведоци живота ове блажене Јелене пре мене, а колико и ја очима мојима видех, истинито ћу исповедити“. Свакако, српска средњовековна житија нису класични историјски извори попут архива, хроника или историографских дела, али нису ништа мање „исторична“, пошто сваки запис из прошлости, па и онај који претендује да буде најобјективнији, самим чиним записа већ интерпретира историјски податак. Тако су и житија интерпретације протекле историјске стварности. Она су писана са циљем, сврхом и намером да прославе светитеља, али и да поуче свакога ко чита. У том смислу житија су блиска библијским наративима који прошлост записују и тумаче тако што славе Божја дела и указују на актуелност и „садашњост“ описаних догађаја, јер онај који чита није само неко ко добија информацију и податак, већ неко ко је позван да учествује „сада“. У том смислу Житије краљице Јелене представља наставак ткања библијских наратива (близу 100 цитата и алузија на Свето Писмо постоји у кратком Житију Свете Јелене) о присуству Божијем у историји кроз оне личности које су се слободно, вером укључиле у ток историје спасења и својим „да“ обећањима Божјим оставили трајни траг за будућност, у све дане трајања овога света. Оно је заправо прича о једној љубави, прича о примљеној и предатој љубави. Света краљица Јелена, жена српског краља Уроша I Немањића и мајка краљева Драгутина и Милутина управљала је делом државе у другој половини 13. века. Када је Драгутин почео да влада земљом предао је мајци на управу један њен део. Територија којом је Јелена владала више од три деценије, обухватала је Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. После 1309. године краљичина област је сужена на властелинство манастира Градац, двор у Брњацима са околином, и крајеве око Плава. Све што знамо о њеној управи крајње је похвално. Очигледно је имала „дар управљања“ који помиње Свети Апостол Павле (1Кор 12, 28). Међутим, овај део живота свете Јелене писац Житија помиње само сажето и
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“
Понекад се на нашим плећима налазе превелики терети за ношење. Наравно, не мислим на џакове цемента, нити на плећа нашег тела, већ на плећа наших душа и на душевно-духовне терете невидљиве за око. Верујем да разумете о чему пишем, јер је велика већина људи темељно уроњена у разноврсне бриге. Погледајте само на оне међу нама који су родитељи: брину се за здравље своје деце, за њихов правилан развој, за њихов успех у школи, за њихове несташлуке, за њихово друштво (какво је?), за, можда, њихову склоност ка коцки… Али ту није крај бригама – уколико су тим људима живи родитељи, онда се брину и за њих јер су вероватно онемоћали и болешљиви и потребна им је помоћ. Затим, ту је брига око пословне каријере: недовољно велике плате праћене високом стопом инфлације, неслагања са колегама, тензије са шефовима, разне ситне неправде каквих има у свакој професији… Када се саберу све ове бриге, може нам изгледати као да носимо стотине килограма терета на својим нејаким раменима. Како? Одакле нам снага, тј. да ли уопште имамо потребну снагу? Пре него што покушам указати на одговор на ова питањâ, навешћу вам разлог који ме је навео да пишем о овој теми. Наиме, пре неколико седмица, супруга мога пријатеља је извршила самоубиство. Бол и сломљеност чланова њене породице је нешто што се не може речима описати. Не знамо разлоге овакве страшне одлуке, али то се десило, сасвим сигурно, услед нагомиланог терета, који умара и који ствара страшну празнину. Човек може живети са теретом, али уколико се тај терет преобрази у духовну празнину, тј. уколико човек више не зна чему носити терет и уколико дође до тога да помишља како је све бесмислено, онда то постаје сасвим неиздрживо. Празнина (=умор услед помисли да је све бесмислено) је терет који снажно крши сваки атом снаге у човековом бићу. Чини ми се да нипошто не смемо допустити да терет (који је неизбежан у овоме паломе свету) прерасте у духовну празнину, јер се терет још увек може носити… Дакле: како пронаћи снагу да се издигнемо изнад провалије духовне празнине? Јеванђелска повест о Господу Исусу, бележи следеће речи, које нам могу користити као путоказ: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“. Треба знати да благи Господ упућује ове речи и нама, не само својим тадашњим слушаоцима. Уколико смо уморни, и натоварени, и свесни да немамо снаге носити претешке терете, не треба да клонемо и одустанемо, већ да одемо к Њему, очекујући утеху и предах. Господ нас позива да приступимо к Њему и Он ће скинути терет са наших онемоћалих плећа и ставити га на своја плећа, пружајући нам предах. У историји религије и цивилизације, не верујем да ћемо наићи на човекољубивији и племенитији позив од овог. Од нас уморних се не очекује ништа сем да приступимо к Њему, а заузврат Он ступа у наше животе, пружајући нам утеху и предах – Он све дарује, а сав терет преузима на себе! Када год слушамо овај позив, требало би да се сетимо количине љубави која се крије у тим речима. Такав позив је могућ јер нас Бог воли бескрајном љубављу. Једина љубав која нам у извесној мери може дочарати љубав Божију је љубав мајке према своме детету. Велика је утеха знати да Онај у чијој је руци дах наш, како вели једна црквена песма (тј. Он је неко од кога зависи све у нашим животима и у овоме свету), је неко ко нас воли толиком љубављу. Уколико би од нас затражили да у једној, краткој, реченици, изразимо суштину хришћанске вере, вероватно бисмо то успели учинити уз помоћ чувених светописамских речи: Бог је љубав! Бог није незаинтересован нити хладан према нама, већ нас воли и све чини да би нас увео у Своје Царство. Зар, онда, уопште можемо пропасти и бити уништени? Не1 Јер Господ неће проиграти поверење које пројављујемо према Њему! Знање да је љубав Божија позадина наведеног Христовог позива упућеног уморнима и натоваренима је, у том смислу, снажна утеха која нам показује да имамо Уточиште којем можемо прибегнути какве год да су околности. Чак и када смо сами одговорни за своје терете, Господ нас не одбацује када му се обратимо, већ сасвим поступа са нама као што родитељ поступа са својим дететом (чак и много брижније – Христос је, не без разлога, рекао: „Када ви зли будући умете даре добре даривати својој деци, а камоли Бог, маловерни?“). И, као што родитељ неће допустити да дете пропадне, тако и Бог чека наш вапај упућен Њему и одмах хита нама у сусрет. Дакле, као хришћани, колико год да нам је покаткад тешко, треба да се сећамо љубави Божије према нама, и овог позива. И, уместо да разочарано одустајемо од борбе, требало би да направимо кораке ка Ономе који нас призива к Себи. А Господ, сасвим сигурно, неће одбацити своје чедо које му се обраћа… Неко ће се, на овом месту, запитати, где се то Бог може пронаћи? Одговор на то питање је следећи: Њему се може вапити на сваком месту владавине Његове (даклe, свуда), a најпре у Цркви, коју је Он основао и сазидао. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. јун 2023. године
Најава: Испит кандидата за упис у Богословију
У четвртак 29. јуна 2023. године, у 11 часова, у просторијама Епархије жичке при Храму Свете Тројице, Трг Светог Саве бр. 4 у Краљеву, биће организован пријемни испит за кандидате за упис у богословије. Из канцеларије Епископа
РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић, Пост – дијета душе и тела?
Успешно завршени Дани краљице Јелене
Овогодишњи Дани краљице Јелене започети су и завршени програмом за децу, у оквиру којих је узело учешће око 700 младих људи. Овако конципиран програм одговор је на догађај који је потресао целу Србију у мају ове године. ДЕТАЉНИЈЕ
Документарни филм „Свети Јаков Тумански“ у Ивањици
У среду 21. јуна 2023. године, а у организацији Дома Културе Ивањица и Црквене општине ивањичке, у великој сали парохијског дома Храма Св. Константина и Јелене у Ивањици приказан је ауторски филм „Свети Јаков Тумански“ редитеља Бошка Милосављевића. Грађани Ивањице, свештенство ивањичког храма као и део сестринства Манастира Ковиље окупило се у 19 часова у великој сали ивањичког парохијског дома. Пројекцији је присуствовала и група верника из Сомбора која је тренутно у лечилишту Специјалне болнице за рехабилитацију Ивањица и која ће сутра посетити Кушиће поред Ивањице, родно место Радоја Арсовића, потоњег светог Јакова Туманског. Аутор Бошко Милосављевић је пре самог приказивања филма пред пуном великом салом одржао уводну реч о самом филму, мотивима и околностима за његово снимање, а после пројекције позвао је присутни народ у порту испред Храма на наставак разговора и са великим ентузијазмом одговарао на сва питања која су му упућена после гледања филма. Филм Свети Јаков Тумански премијерно је приказан у Београду 5. априла 2023. у Дому Омладине, затим је приказан на телевизији ТВ Прва и део овог филма може се наћи у на Јутјуб каналу. Од тада овај филм и аутор, пуни поштовања према лику и делу Светог Јакова, обилазе Србију подражавајући Светог Јакова „да изађу у свет и сведоче Христа, ако затреба и речима“. Велика је радост и част да су аутор и његово дело посетили Ивањицу, која се поноси својим Светим Јаковом, и подсетили све нас на идеале, напомене и опомене парохијском свештенству које је Свети Јаков упутио из чаше љубави и светосавског завета који је живео. Овом приликом се захваљујемо Бошку Милосављевићу и целокупној групи људи који су, одбијајући хонораре, уткали део свога труда, знања и талента у сам филм. Такође се захваљујемо Дому културе Ивањица који овим пројектима наставља да оплемењује културу и дух Ивањице. Документарни филм „Свети Јаков Тумански“ и његов аутор настављају своју богомољачку шетњу следећим приказивањем у четвртак 22. јуна у сали Куће српско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу такође у 19 часова. Ђакон Тихомир Костић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вујан
У другу недељу по Духовима, а у дан молитвеног прослављања преподобног оца нашег Светог Петра Коришког, у Манастиру Вујан Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички г. Јустин. Владики су саслуживали: игуман ове свете обитељи архимандрит Сава (Илић) и парох брђански, протонамесник Звонко Рацић, док је за певницом био свештеник краљевачки Ненад Ивановић. Посебну радост причинио је велики број деце и мештана који су приступили Светој Чаши. Након Литургије у манастирској трпезарији уприличено је послужење за све присутне. Из канцеларије Епископа Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ.
Мудра тактика поста
“Оптерећено мноштвом јела, наше тело чини да је ум некако немаран и непокретан. Са друге стране, уколико је измождено претераним уздржањем, оно сагледатељни део душе чини тромим и лењим за поучавање. Стога треба начин телесне исхране усагласити са стањем сила и снаге тела. Наиме, када је здраво треба га по мери притешњавати, а када је немоћно – донекле му попуштати. Подвижник не треба да се раслаби телесно, већ треба да има довољно снаге за подвиг, како би се душа барем телесним напорима чистила.“ Свети Дијадох Фотички, Подвижничке поуке