
Слава Храма Светог архангела Гаврила у Борачу
На празник Сабора Светог архангела Гаврила, дана 26. јула 2023. борачка Црква прославила је своју храмовну славу. Светом Литургијом началствовао је јереј Владимир Благојевић, капетан при ВС на војном аеродрому у Лађевцима, уз саслуживање јереја Синише Јовановића. Након резања славског колача о. Владимир се сабраном верном народу обратио поуком о значају празника, као и светиње око које се смо се сабрали да принесемо службу Богу. Старешина храма, јереј Александар Јаћовић на трпези љубави захвалио се братији на посети и домаћинима који су се потрудили око припреме славе. Славље су увеличали припадници Војске Србије који су узели учешће у Светој Литургији и који су се, са мноштвом верног народа, причестили Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Јереј Александар Јаћовић

Слава Манастира Клисуре
„Ти стојиш пред престолом Благодати, и блисташ у сјају надразумном, свети и обожен и светлог изгледа, и просветљујеш све који те са вером славе, Гавриле, свети архистратиже.“ –Прва стихира у 9. песми Канона са јутрање службе Дана 26/13. јула 2023. када наша Света Црква прославља Сабор архангела Гаврила, предстојатеља небеских сила бестелесних, манастир Клисура торжествено је прославио своју славу. Пут ка манастиру био је тешко проходан од мноштва аутомобила. Велики број верујућег народа овог краја, од Ариља и Ивањице, преко локалних села па и гостију из даљих места се окупио на ову светковину, притичући манастирским зидинама као темељу који се припрема да прими Небески Јерусалим. Светом Литургијом началствовао је Архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесења на Овчару, уз саслужење Архијерејског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, умировљеног свештеника Србољуба Стојковића, пароха у Радаљеву јереја Аранђела Петровића и пароха пожешког јереја Сава Величковића. Благољепију богослужења је допринело и појање сестара из певнице ариљског светог храма. Велики број верника је приступио Светој Чаши причестивши се даровима Тела и Крви Христове а у наставку је освећен и пререзан славски колач. Надахнутом и садржајном беседом обратио се јереј Аранђел, крепећи душе свих сабраних. Игуманија ове свете обитељи, монахиња Евгенија, и њено сестринство, уз свесрдну помоћ житеља овог краја, потом је уприличила трпезу љубави у манастирској сали за сав окупљени народ. Јереј Саво Величковић

Храмовна слава у Чајетини
Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима. Лк.10,20 У дан када славимо Сабор Светог архангела Гаврила, благовесника Господњег и архистратига војске небеске у храму посвећеном његовом имену у Чајетини окупио се народ Божији са својим свештенством, да узнесе благодарност Богу за све и прослави сабор овог великог војсковође војске небеске. Свештеном сабрању началствовао је протојереј ставрофор Петар Лукић из Београда, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј ставрофор Вајко Спасојевић из Осла, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намесник рачански, протојереј Владимир Дуканац, протојереј Дејан Војисављевић, протонамесник Драгослав Јараковић, као и протођакон Радомир Перчевић. Богослужењу су присуствовали архимандрит Данило, мати Теодора игуманија манастира Дубрава, јереј Зоран Петровић из Лознице, протојереј Дејан Марковић, парох ужички, Mиладин Николић из Доње Трешњице, умировљени свештеник Милорад Цицовић. Светој Литургији су присуствовали председник општине Чајетина г. Милан Стаматовић и председник општине Сребреница г. Младен Грујичић, као и велики број верног народа из Чајетине и околних места. Светој Чаши приступила је већина верног народа потврдивши радост сусрета једних са другима и са Господом Живим Тројичним. Након Свете Литургије ишло се у опход око храма након чега је пререзан славски колач. Сабрању се обратио о. Владимир Дуканац честитавши славу братству храма и пожелевши да Свети архангел Гаврило својим молитвама увек чува верни народ у Чајетини, али и да верни народ увек молитвено буде уз свог заштитника. Након одслужене Литургије, послужена је трпеза љубави у новосаграђеном парохијском дому при храму у Чајетини коју су овогодишњи домаћини нештедимице спремили. У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја. протонамесник Петар Лазић старешина храма у Чајетини

Поклоничко путовање светињама Епархије браничевске
У понедељак 17. јула Лета господњег 2023. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина Црквена општина Врњачка Бања у сарадњи са поклоничком агенцијом “Јеж “организовала је поклоничко путовање светињама Браничевске епархије. Група верног народа предвођена духовником протонамесником хаџи Радованом Ђорђевићем у раним јутарњим часовима од Храма рођења Пресвете Богородице креће пут манастира Тумане где је после Свете Литургије служен молебан за здравље. Ова светиња највероватније датира из 14. века и његов настанак се по предању везује за Милоша Обилића. У овом манастиру налазе се двоје чудотворних моштију, светог Зосима и светог Јакова Туманског. Над овим светињама десио се велики број исцељења. Манастир је кроз историју као и многе друге српске задужбине био паљен, пљачкан и рушен. Након обиласка ове светиње духовно, окрепљени упркос веома топлом времену, ходочашће се наставља пут манастира Витовница. Ова светиња датира из 13 века. Задужбина је краља Милутина. Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је такође много пута страдао и дао је доста мученика од којих треба издвојити јеромонаха Саву кога су у 33. години убили витовнички безбожни комунисти. Овде је обитавало много подвижника од којих је најпознатији старац Тадеј, велики духовник нашег времена, а изрекао је и много пророчких речи од којих су се данас многе обистиниле. Његова најважнија реченица јесте: “Какве су нам мисли такав нам је живот“. Након тога ходочашће се наставља пут манастира Горњак који је задужбина Кнеза Лазара и потиче из 14. века. Судећи по многим споменицима у овом манастиру се највероватније живело без прекида. Главна црква је посвећена светом Николи а капела у стени изнад манастира Ваведењу. Манастир чува мошти светог Григорија Синаита који се овде подвизавао као и део моштију светог кнеза Лазара. Српски песник Ђура Јакшић је овој светињи посветио поему “Пут у Горњак“. Након тога група ходочасника духовно окрепљена креће пут Врњачке Бање благодарећи Богу псалмима и духовним песмама. Богослов Ђорђе Сирар

Вера је молитва: Боже испразни ме од мене, и усели се Ти у мене!
“Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: Верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни ме од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере. И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, – све предивно, преслатко и преславно.“ Свети Николај Охридски и Жички, Беседа у 7. недељу по Педесетници


Евхаристијско славље и састанак генерације крагујевачких богослова (2010-2015) у Краљеву
У недељу 7. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства храма, као и протојереја-ставрофора Милојка Дробњака, јереја Петра Грујића и протођакона Ненада Матића. Након причешћивања Телом и Крвљу Господа Христа, Владика се бираним речима обратио верном народу тумачећи данашње стихове Матејевог јеванђеља, говорећи о важности молитве Господу за просветљење духовних очију. Посебна радост, о којој је Владика Јустин говорио јесте скуп генерације 2010-2015. крагујевачке Богословије, чији је домаћин епархијски ђакон Стефан Симић. Владика им је пожелео да буду вредни и да им Господ дарује да ревнују на својим службама у Цркви Христовој. Крагујевачки богослови који су данас дипломирани теолози и свештеници, сабрали су се под свод епархијске саборне Цркве да прославе 8 година од своје матуре. Радост евахаристијске заједнице пренета је и на црквену трпезу која је овај пут угостила и наше слављенике. Душан Дуњић, дипл. теолог

Свети Прокопије – слава Манастира Вољавче
Данас када Света, Саборна и Апостолска Црква врши спомен Светог великомученика Прокопија удостојени смо архијерејског служења Епископа жичког Господина Јустина у Манастиру Вољавчи. Епископу Јустину саслуживали су: протонамесник Александар Суботић, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, као и ђакон Стефан Симић. Лепоту данашњег богослужења увеличало је присуство игумана Манастира Згодачице оца Стефана, мати игуманије Михаиле из Манастира Благовештења, мати игуманије Марине из Манастира Каменца, сестринство Манастира Сретења, као и братство из Манастира Тумане. Манастир Вољавча је постао место утехе и духовне снаге верном народу у околини Краљева, Чачка па и шире. За монахиње манастира можемо слободно рећи да поседују оно Авраамово гостољубље које треба да краси хришћане. У својој беседи Владика Јустин се осврнуо на житије Светог Прокопија, које оставља дубок утисак на све који га читају. Владика се осврнуо и на подвиг осталих хришћанских светитеља који су били војници, али и мученици и истински сведоци вере Христове. -Наш циљ је да се вратимо у Едем. Христос тражи сусрет са човеком који тражи истину – а Пут, Истина и Живот је Христос. Ми хришћани треба да тежимо сусрету са Богом кроз наш лични однос, кроз Свету Литургију, молећи се за себе, али и за мир и спасење читавог света. Тако се молио Свети Прокопије, Свети старци Порфирије и Пајсије, као и остали свети. Наш живот у Христу није егоцентричан, него христоцентричан, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Литургије причестио се велики број верног народа и деце. Владика Јустин је по завршетку заамовне молитве пререзао колач и честитао славу игуманији Теодори и сестринству манастира, као и верном народу. Чтец Петар Ђерковић

Свети Прокопије – првa храмовна слава у Баљевцу
Радуј се, Свети великомучениче Прокопије, узвишени Христов страдалниче! Храм Светог великомученика Прокопија у Баљевцу се гради по благослову из 2021. године, који је добијен од нашег Епископа жичког Господина Јустина. У име Господа тим благословом је ово место добило нову духовну енергију и по добијању грађевинске дозволе на празник Ивањдан 2022. за годину дана се укровио храм за радост и духовно усавршавање овог места. По речима становника Баљевца и околних места, навечерје славе, литија и данашњи празник ове 2023. године је најсвечаније прослављен у овом крају од памтивека. Највећи ослонац у изградњи храма био нам је господин Михаило Двојаковић, Ибарски рудник, али и многи велики домаћини овог нашег места и из целе земље. Велики људи су отворили срца, да се Свети великомученик Прокопије усели у њих и у наше место. У храму се редовно богослужи од Лазареве суботе, а будући да ово место дуго година није имало храм за богослужења, ова сабраања су код људи изазвала велику радост и емоције. Прослава празника је започела вечерњим богослужењем, којим је началствовао јереј Владан Вуковић, а саслуживао старешина храма јереј Немања Тимотијевић. Потом је уследила литија кроз Баљевац, а славље је настављено трпезом љубави и пригодним уметничким програмом КУД “Брвенице“. Светом Литургијом је началствовао Архијерејски намесник протојереј Данило Петровић, а саслуживали су протојереј Радован Радосављевић, протонамесник Александар Тимотијевић, јереј Владан Вуковић, јереј Милан Костић, као и старешина храма јереј Немања Тимотијевић. За певницом су били појци из нашег храма, а са њима из целе општине предвођени парохом из ушћа јерејем Милованом Крупниковићем. Након Свете Литургије освећен је славски колач, а овогодишњи домаћин је био овдашњи парох Немања Тимотијевић, који се захвалио свима на помоћи при изградњи ове светиње. Потом су освећена звона која је приложио ктитор храма господин Михаило Двојаковић и крстови који ће вековима позивати верни народ у ову светињу, као онај крст који је засијао на небу и призвао Светог Прокопија да се обрати у хришћанство, и постане заштитник деце, младенаца и рудара. Радост овог празника је настављена уметничким програмом КУД-а “Миломир Главчић“, а потом и трпезом љубави за све присутне у радости ове светиње. Јереј Немања Тимотијевић

Жички благовесник, Православље: Протојереј Александар Р. Јевтић, “Ходачи на жици успеха и таштине“
На сачуваним предметима из периода древних цивилизација виде се прикази разних акробатских вештина, попут плеса на леђима разјареног бика (минојски приказ из времена 2000 година пре Христа). Две хиљаде година после Христа, један од најизазовнијих адреналинских видова акробатике постало је ходање по жици. Са отвореним очима, или повезом преко њих, људи су почели да прелазе велике раздаљине између највиших небодера широм света. Неки су се осмелили да прелазе и преко отвореног грла великих вулкана. Њихов подвиг је постао познат широм света, па су у новије време често обарани светски рекорди у овој необичној дисциплини. Ваљда је то и сведочанство о потреби савременог човека да се из учмале свакодневице вине у висине, да савлада своје страхове и задиви посматраче. Ипак, мали је број оних који су изабрали ову опасну дисциплину. Много већи број је оних који су решили да се докажу на животној жици разапетој између две тачке – успеха и таштине. Савремени човек је од малих ногу упућен на успех. Родитељи, како имућни, тако и сиромашни, причају деци како треба да буду успешни у животу. Неки им саветују да до тог циља дођу вредним и поштеним учењем и радом, а други разним пречицама које се придржавају оне старе крилатице да „циљ оправдава средство“. Фрустрације које настају на овом путу су различите, али неминовне. Вредни и поштени се осећају изневерено и оштећено када виде да око њих успевају и они који су одлучили да пречицама дођу до успеха. Ови други, осећају страх и жељу да елиминишу из окружења оне који су били вредни и поштени, јер им, из сна у коме је пријатно боравити, буде успавану савест. И рађају се генерација за генерацијом, које родитељи и даље саветују различито, али увек са истим циљем – да успеју у животу. У међувремену, многи родитељи се разочарају, па више и не саветују децу да буду добра, већ да гледају само себе; „јер тако сви раде“. О овоме феномену у књизи Тајна школе пише психијатар Светомир Бојанин: „Јагма за пуким престижом, која је подстакла јагму за пуким информацијама, без развијања осећајности (у савременим школским системима европског културног круга) и без труда око стицања етичке подлоге која једина може да влада тим информацијама, ствара нове облике тоталитаризма и безнађа.“ Речи овог светски признатог мислиоца, који је својевремено био заслужан и за увођење предмета неуропсихологија на Дефектолошки и Медицински факултет Универзитета у Београду, шира српска интелектуална јавност у области просвете, дочекала је са негодовањем због стављања „превеликог акцента“ на улогу менталног здравља у образовном процесу при школама. У међувремену, дошло се и до честих изјава да ове установе и нису васпитне, већ само образовне. Дакле, задатак им је да децу опскрбе са што више знања као збира информацијама чијом ће се даљом применом у животу борити да буду успешни. Остали аспекти развоја људске личности (морални, ментални, психички, духовни) препуштени су родитељима. У овом расцепу и разједињености бића, деца се све више осећају несигурно и без ослонца. Разлику између гомилања информација и процеса сазнања кроз заједницу са другима нема ко да им објасни, а то је, према Берђајеву у делу Ја и свет објеката, предуслов „за савладавање усамљености“ У међувремену, све су гласније постале разне иницијативе да се и родитељима ове области одузму, под изговором да се на тај начин штите дечја права. Тако се дошло и до предлога у појединим деловима Европе да се забрани крштавање деце пре пунолетства, да се малолетним девојчицама да право да абортирају без знања родитеља, да се Цркви под изгвором секуларистичког модела одузме право оглашавања о друштвеним изазовима и темама, да се сваки повишен тон у васпитању детета може тумачити као агресија и бити повод за пријаву насиља у породици. Родитељи су онда решили да се посвете заради новца, па раде на по два-три места како би новца било довољно за све дечије амбиције и прохтеве. Ни оних 30 минута дневно за окупљање породице око једног стола, о којима је покојни Владета Јеротић недавно говорио, изгледа да се најчешће не налази. И тако деца, без ослонца, без задовољења исконских људских потреба за љубављу, пажњом и саосећањем, постају емотивно све хладнија, себичнија, незадовољнија и рањивија. Тако дођосмо и до таштине. О овом веома важном појму деца углавном ништа не знају, а и одрасли врло мало. Још је Френсис Фукујама у делу Наша постхумана будућност указао да ће у будућности највећа опасност по друштво долазити од жеље за друштвеним похвалама и самоистицањем. У најкраћим цртама, таштина представља жељу да нас други хвале и славе. Основни циљ човековог живота и деловања тада постају други, али не са изворно хришћанским усмерењем да се остварење сопствене личности дешава једино кроз делатну љубав и служење другима без очекивања награде за то. Овде је циљ да нам се други диве и похваљују нас. Све се усмерава ка том циљу, врлина и порок. Због тога је и Господ Исус Христос упозоравао да чак и циљ молитве не треба да буде похвала јавности (Мт 6, 5), а фарисеје је критиковао речима: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединог Бога не тражите“ (Јн 5, 44). Таштина као све ређе употребљавана реч, чак и у теологији, може се наћи у светоотачким списима. Тамо се о њој пише као о веома озбиљном греху, који чак у неким ситуацијама превазилази и гордост. Ево како о њој у Прегледу духовне борбе пише Свети Јован Касијан: „Будући надвладане, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну или стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача […] Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.“ Свети Нил Синајски у Аскетским поукама пише: „Онај који иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижење.“ Какву ово везе има са данашњицом, могао

Слава Храма Светог архангела Гаврила у Борачу
На празник Сабора Светог архангела Гаврила, дана 26. јула 2023. борачка Црква прославила је своју храмовну славу. Светом Литургијом началствовао је јереј Владимир Благојевић, капетан при ВС на војном аеродрому у Лађевцима, уз саслуживање јереја Синише Јовановића. Након резања славског колача о. Владимир се сабраном верном народу обратио поуком о значају празника, као и светиње око које се смо се сабрали да принесемо службу Богу. Старешина храма, јереј Александар Јаћовић на трпези љубави захвалио се братији на посети и домаћинима који су се потрудили око припреме славе. Славље су увеличали припадници Војске Србије који су узели учешће у Светој Литургији и који су се, са мноштвом верног народа, причестили Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Јереј Александар Јаћовић

Слава Манастира Клисуре
„Ти стојиш пред престолом Благодати, и блисташ у сјају надразумном, свети и обожен и светлог изгледа, и просветљујеш све који те са вером славе, Гавриле, свети архистратиже.“ –Прва стихира у 9. песми Канона са јутрање службе Дана 26/13. јула 2023. када наша Света Црква прославља Сабор архангела Гаврила, предстојатеља небеских сила бестелесних, манастир Клисура торжествено је прославио своју славу. Пут ка манастиру био је тешко проходан од мноштва аутомобила. Велики број верујућег народа овог краја, од Ариља и Ивањице, преко локалних села па и гостију из даљих места се окупио на ову светковину, притичући манастирским зидинама као темељу који се припрема да прими Небески Јерусалим. Светом Литургијом началствовао је Архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесења на Овчару, уз саслужење Архијерејског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, умировљеног свештеника Србољуба Стојковића, пароха у Радаљеву јереја Аранђела Петровића и пароха пожешког јереја Сава Величковића. Благољепију богослужења је допринело и појање сестара из певнице ариљског светог храма. Велики број верника је приступио Светој Чаши причестивши се даровима Тела и Крви Христове а у наставку је освећен и пререзан славски колач. Надахнутом и садржајном беседом обратио се јереј Аранђел, крепећи душе свих сабраних. Игуманија ове свете обитељи, монахиња Евгенија, и њено сестринство, уз свесрдну помоћ житеља овог краја, потом је уприличила трпезу љубави у манастирској сали за сав окупљени народ. Јереј Саво Величковић

Храмовна слава у Чајетини
Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима. Лк.10,20 У дан када славимо Сабор Светог архангела Гаврила, благовесника Господњег и архистратига војске небеске у храму посвећеном његовом имену у Чајетини окупио се народ Божији са својим свештенством, да узнесе благодарност Богу за све и прослави сабор овог великог војсковође војске небеске. Свештеном сабрању началствовао је протојереј ставрофор Петар Лукић из Београда, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј ставрофор Вајко Спасојевић из Осла, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намесник рачански, протојереј Владимир Дуканац, протојереј Дејан Војисављевић, протонамесник Драгослав Јараковић, као и протођакон Радомир Перчевић. Богослужењу су присуствовали архимандрит Данило, мати Теодора игуманија манастира Дубрава, јереј Зоран Петровић из Лознице, протојереј Дејан Марковић, парох ужички, Mиладин Николић из Доње Трешњице, умировљени свештеник Милорад Цицовић. Светој Литургији су присуствовали председник општине Чајетина г. Милан Стаматовић и председник општине Сребреница г. Младен Грујичић, као и велики број верног народа из Чајетине и околних места. Светој Чаши приступила је већина верног народа потврдивши радост сусрета једних са другима и са Господом Живим Тројичним. Након Свете Литургије ишло се у опход око храма након чега је пререзан славски колач. Сабрању се обратио о. Владимир Дуканац честитавши славу братству храма и пожелевши да Свети архангел Гаврило својим молитвама увек чува верни народ у Чајетини, али и да верни народ увек молитвено буде уз свог заштитника. Након одслужене Литургије, послужена је трпеза љубави у новосаграђеном парохијском дому при храму у Чајетини коју су овогодишњи домаћини нештедимице спремили. У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја. протонамесник Петар Лазић старешина храма у Чајетини

Поклоничко путовање светињама Епархије браничевске
У понедељак 17. јула Лета господњег 2023. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина Црквена општина Врњачка Бања у сарадњи са поклоничком агенцијом “Јеж “организовала је поклоничко путовање светињама Браничевске епархије. Група верног народа предвођена духовником протонамесником хаџи Радованом Ђорђевићем у раним јутарњим часовима од Храма рођења Пресвете Богородице креће пут манастира Тумане где је после Свете Литургије служен молебан за здравље. Ова светиња највероватније датира из 14. века и његов настанак се по предању везује за Милоша Обилића. У овом манастиру налазе се двоје чудотворних моштију, светог Зосима и светог Јакова Туманског. Над овим светињама десио се велики број исцељења. Манастир је кроз историју као и многе друге српске задужбине био паљен, пљачкан и рушен. Након обиласка ове светиње духовно, окрепљени упркос веома топлом времену, ходочашће се наставља пут манастира Витовница. Ова светиња датира из 13 века. Задужбина је краља Милутина. Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је такође много пута страдао и дао је доста мученика од којих треба издвојити јеромонаха Саву кога су у 33. години убили витовнички безбожни комунисти. Овде је обитавало много подвижника од којих је најпознатији старац Тадеј, велики духовник нашег времена, а изрекао је и много пророчких речи од којих су се данас многе обистиниле. Његова најважнија реченица јесте: “Какве су нам мисли такав нам је живот“. Након тога ходочашће се наставља пут манастира Горњак који је задужбина Кнеза Лазара и потиче из 14. века. Судећи по многим споменицима у овом манастиру се највероватније живело без прекида. Главна црква је посвећена светом Николи а капела у стени изнад манастира Ваведењу. Манастир чува мошти светог Григорија Синаита који се овде подвизавао као и део моштију светог кнеза Лазара. Српски песник Ђура Јакшић је овој светињи посветио поему “Пут у Горњак“. Након тога група ходочасника духовно окрепљена креће пут Врњачке Бање благодарећи Богу псалмима и духовним песмама. Богослов Ђорђе Сирар

Вера је молитва: Боже испразни ме од мене, и усели се Ти у мене!
“Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: Верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни ме од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере. И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, – све предивно, преслатко и преславно.“ Свети Николај Охридски и Жички, Беседа у 7. недељу по Педесетници


Евхаристијско славље и састанак генерације крагујевачких богослова (2010-2015) у Краљеву
У недељу 7. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства храма, као и протојереја-ставрофора Милојка Дробњака, јереја Петра Грујића и протођакона Ненада Матића. Након причешћивања Телом и Крвљу Господа Христа, Владика се бираним речима обратио верном народу тумачећи данашње стихове Матејевог јеванђеља, говорећи о важности молитве Господу за просветљење духовних очију. Посебна радост, о којој је Владика Јустин говорио јесте скуп генерације 2010-2015. крагујевачке Богословије, чији је домаћин епархијски ђакон Стефан Симић. Владика им је пожелео да буду вредни и да им Господ дарује да ревнују на својим службама у Цркви Христовој. Крагујевачки богослови који су данас дипломирани теолози и свештеници, сабрали су се под свод епархијске саборне Цркве да прославе 8 година од своје матуре. Радост евахаристијске заједнице пренета је и на црквену трпезу која је овај пут угостила и наше слављенике. Душан Дуњић, дипл. теолог

Свети Прокопије – слава Манастира Вољавче
Данас када Света, Саборна и Апостолска Црква врши спомен Светог великомученика Прокопија удостојени смо архијерејског служења Епископа жичког Господина Јустина у Манастиру Вољавчи. Епископу Јустину саслуживали су: протонамесник Александар Суботић, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, као и ђакон Стефан Симић. Лепоту данашњег богослужења увеличало је присуство игумана Манастира Згодачице оца Стефана, мати игуманије Михаиле из Манастира Благовештења, мати игуманије Марине из Манастира Каменца, сестринство Манастира Сретења, као и братство из Манастира Тумане. Манастир Вољавча је постао место утехе и духовне снаге верном народу у околини Краљева, Чачка па и шире. За монахиње манастира можемо слободно рећи да поседују оно Авраамово гостољубље које треба да краси хришћане. У својој беседи Владика Јустин се осврнуо на житије Светог Прокопија, које оставља дубок утисак на све који га читају. Владика се осврнуо и на подвиг осталих хришћанских светитеља који су били војници, али и мученици и истински сведоци вере Христове. -Наш циљ је да се вратимо у Едем. Христос тражи сусрет са човеком који тражи истину – а Пут, Истина и Живот је Христос. Ми хришћани треба да тежимо сусрету са Богом кроз наш лични однос, кроз Свету Литургију, молећи се за себе, али и за мир и спасење читавог света. Тако се молио Свети Прокопије, Свети старци Порфирије и Пајсије, као и остали свети. Наш живот у Христу није егоцентричан, него христоцентричан, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Литургије причестио се велики број верног народа и деце. Владика Јустин је по завршетку заамовне молитве пререзао колач и честитао славу игуманији Теодори и сестринству манастира, као и верном народу. Чтец Петар Ђерковић

Свети Прокопије – првa храмовна слава у Баљевцу
Радуј се, Свети великомучениче Прокопије, узвишени Христов страдалниче! Храм Светог великомученика Прокопија у Баљевцу се гради по благослову из 2021. године, који је добијен од нашег Епископа жичког Господина Јустина. У име Господа тим благословом је ово место добило нову духовну енергију и по добијању грађевинске дозволе на празник Ивањдан 2022. за годину дана се укровио храм за радост и духовно усавршавање овог места. По речима становника Баљевца и околних места, навечерје славе, литија и данашњи празник ове 2023. године је најсвечаније прослављен у овом крају од памтивека. Највећи ослонац у изградњи храма био нам је господин Михаило Двојаковић, Ибарски рудник, али и многи велики домаћини овог нашег места и из целе земље. Велики људи су отворили срца, да се Свети великомученик Прокопије усели у њих и у наше место. У храму се редовно богослужи од Лазареве суботе, а будући да ово место дуго година није имало храм за богослужења, ова сабраања су код људи изазвала велику радост и емоције. Прослава празника је започела вечерњим богослужењем, којим је началствовао јереј Владан Вуковић, а саслуживао старешина храма јереј Немања Тимотијевић. Потом је уследила литија кроз Баљевац, а славље је настављено трпезом љубави и пригодним уметничким програмом КУД “Брвенице“. Светом Литургијом је началствовао Архијерејски намесник протојереј Данило Петровић, а саслуживали су протојереј Радован Радосављевић, протонамесник Александар Тимотијевић, јереј Владан Вуковић, јереј Милан Костић, као и старешина храма јереј Немања Тимотијевић. За певницом су били појци из нашег храма, а са њима из целе општине предвођени парохом из ушћа јерејем Милованом Крупниковићем. Након Свете Литургије освећен је славски колач, а овогодишњи домаћин је био овдашњи парох Немања Тимотијевић, који се захвалио свима на помоћи при изградњи ове светиње. Потом су освећена звона која је приложио ктитор храма господин Михаило Двојаковић и крстови који ће вековима позивати верни народ у ову светињу, као онај крст који је засијао на небу и призвао Светог Прокопија да се обрати у хришћанство, и постане заштитник деце, младенаца и рудара. Радост овог празника је настављена уметничким програмом КУД-а “Миломир Главчић“, а потом и трпезом љубави за све присутне у радости ове светиње. Јереј Немања Тимотијевић

Жички благовесник, Православље: Протојереј Александар Р. Јевтић, “Ходачи на жици успеха и таштине“
На сачуваним предметима из периода древних цивилизација виде се прикази разних акробатских вештина, попут плеса на леђима разјареног бика (минојски приказ из времена 2000 година пре Христа). Две хиљаде година после Христа, један од најизазовнијих адреналинских видова акробатике постало је ходање по жици. Са отвореним очима, или повезом преко њих, људи су почели да прелазе велике раздаљине између највиших небодера широм света. Неки су се осмелили да прелазе и преко отвореног грла великих вулкана. Њихов подвиг је постао познат широм света, па су у новије време често обарани светски рекорди у овој необичној дисциплини. Ваљда је то и сведочанство о потреби савременог човека да се из учмале свакодневице вине у висине, да савлада своје страхове и задиви посматраче. Ипак, мали је број оних који су изабрали ову опасну дисциплину. Много већи број је оних који су решили да се докажу на животној жици разапетој између две тачке – успеха и таштине. Савремени човек је од малих ногу упућен на успех. Родитељи, како имућни, тако и сиромашни, причају деци како треба да буду успешни у животу. Неки им саветују да до тог циља дођу вредним и поштеним учењем и радом, а други разним пречицама које се придржавају оне старе крилатице да „циљ оправдава средство“. Фрустрације које настају на овом путу су различите, али неминовне. Вредни и поштени се осећају изневерено и оштећено када виде да око њих успевају и они који су одлучили да пречицама дођу до успеха. Ови други, осећају страх и жељу да елиминишу из окружења оне који су били вредни и поштени, јер им, из сна у коме је пријатно боравити, буде успавану савест. И рађају се генерација за генерацијом, које родитељи и даље саветују различито, али увек са истим циљем – да успеју у животу. У међувремену, многи родитељи се разочарају, па више и не саветују децу да буду добра, већ да гледају само себе; „јер тако сви раде“. О овоме феномену у књизи Тајна школе пише психијатар Светомир Бојанин: „Јагма за пуким престижом, која је подстакла јагму за пуким информацијама, без развијања осећајности (у савременим школским системима европског културног круга) и без труда око стицања етичке подлоге која једина може да влада тим информацијама, ствара нове облике тоталитаризма и безнађа.“ Речи овог светски признатог мислиоца, који је својевремено био заслужан и за увођење предмета неуропсихологија на Дефектолошки и Медицински факултет Универзитета у Београду, шира српска интелектуална јавност у области просвете, дочекала је са негодовањем због стављања „превеликог акцента“ на улогу менталног здравља у образовном процесу при школама. У међувремену, дошло се и до честих изјава да ове установе и нису васпитне, већ само образовне. Дакле, задатак им је да децу опскрбе са што више знања као збира информацијама чијом ће се даљом применом у животу борити да буду успешни. Остали аспекти развоја људске личности (морални, ментални, психички, духовни) препуштени су родитељима. У овом расцепу и разједињености бића, деца се све више осећају несигурно и без ослонца. Разлику између гомилања информација и процеса сазнања кроз заједницу са другима нема ко да им објасни, а то је, према Берђајеву у делу Ја и свет објеката, предуслов „за савладавање усамљености“ У међувремену, све су гласније постале разне иницијативе да се и родитељима ове области одузму, под изговором да се на тај начин штите дечја права. Тако се дошло и до предлога у појединим деловима Европе да се забрани крштавање деце пре пунолетства, да се малолетним девојчицама да право да абортирају без знања родитеља, да се Цркви под изгвором секуларистичког модела одузме право оглашавања о друштвеним изазовима и темама, да се сваки повишен тон у васпитању детета може тумачити као агресија и бити повод за пријаву насиља у породици. Родитељи су онда решили да се посвете заради новца, па раде на по два-три места како би новца било довољно за све дечије амбиције и прохтеве. Ни оних 30 минута дневно за окупљање породице око једног стола, о којима је покојни Владета Јеротић недавно говорио, изгледа да се најчешће не налази. И тако деца, без ослонца, без задовољења исконских људских потреба за љубављу, пажњом и саосећањем, постају емотивно све хладнија, себичнија, незадовољнија и рањивија. Тако дођосмо и до таштине. О овом веома важном појму деца углавном ништа не знају, а и одрасли врло мало. Још је Френсис Фукујама у делу Наша постхумана будућност указао да ће у будућности највећа опасност по друштво долазити од жеље за друштвеним похвалама и самоистицањем. У најкраћим цртама, таштина представља жељу да нас други хвале и славе. Основни циљ човековог живота и деловања тада постају други, али не са изворно хришћанским усмерењем да се остварење сопствене личности дешава једино кроз делатну љубав и служење другима без очекивања награде за то. Овде је циљ да нам се други диве и похваљују нас. Све се усмерава ка том циљу, врлина и порок. Због тога је и Господ Исус Христос упозоравао да чак и циљ молитве не треба да буде похвала јавности (Мт 6, 5), а фарисеје је критиковао речима: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединог Бога не тражите“ (Јн 5, 44). Таштина као све ређе употребљавана реч, чак и у теологији, може се наћи у светоотачким списима. Тамо се о њој пише као о веома озбиљном греху, који чак у неким ситуацијама превазилази и гордост. Ево како о њој у Прегледу духовне борбе пише Свети Јован Касијан: „Будући надвладане, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну или стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача […] Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.“ Свети Нил Синајски у Аскетским поукама пише: „Онај који иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижење.“ Какву ово везе има са данашњицом, могао