Фјодор Михаилович Достојевски, О смиреној љубави
Одлучиш ли се тако једном за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Смирена љубав је велика сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љутит, с ружном речју, с озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси неговао пажљиву и делатну љубав. Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад неко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите сва створења Божја и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваки зрак Божји волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једном, ти ћеш после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет целом и безусловном љубављу. Фјодор Михаилович Достојевски, Браћа Карамазов
Лист Храм бр. 96: О самољубљу и исправљању срца, Свети Теофан Затворник
Свети великомученик Димитрије – слава Манастира Згодачице
Свети великомученик Димитрије Мироточиви свечано и молитвено прослављен је у Манастиру Згодачици кроз Свету Архијерејску Литургију коју је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а којем су саслуживали: секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), архијерејски намесник жички Саша Ковачевић, игуман згодачички протосинђел хаџи Стефан (Чкоњевић), јеромонах Иларион (Богојевић), владичански ђакон Стефан Симић и јерођакон Теофан (Пауновић). Светој Литургији присуствовао је и протојереј Жељко Филиповић, старешина Покровске цркве у Чукојевцу, као и протојереј Владимир Стефановић, ужички парох. Света Архијерејска Литургија обогаћена је присуством верног народа, као и присуством игуманије Манастира Каменца, мати Марине са сестрама, игуманије Манастира Сретења, мати Нине са сестрама, као и сестринством Манастира Вољавче. Господа и Светог Димитрија за певницом су усрдно и милозвучно прославили протопсалт Иван Трајковић и хор Светог Николаја Жичког. Архипастирска, за верни народ, присутно свештенство и монахујуће, лековита беседа, подсетила нас је на циљ човечијег битисања, а то је сједињење са Васкрслим Христом у Царству Небеском. Свако удаљавање од Распетога истовремено је добровољно одстојање у односу на Светлост и Истину, које ће за последицу имати потамњење иконе Божије (образа Божијег у човеку) и понирање у свет духовне таме и духовног ропства страстима и огреховљеној вољи. У своје време Господ је упозорио ученике да ће, идући за Њим, бити гоњени. Тако је било са истинским хришћанима ни пре 2.000 година, тако је и данас. Наш задатак је да се не бојимо, да се молимо за све који нису у стању да разумеју Христове следбенике, предајући се тако Господу у свему, баш као што је то чинио Свети великомученик Димитрије Солунски, Мироточиви Победоносац. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Уз обред резања славског колача одјекивала је молитвена прозба унутар манастира, удружена са молитвом „всјех од вјека упокојених“, који су овде служили, док је напољу топла новембарска киша умивала темеље једне нове светиње. У благословеном светомитровданском расположењу послужена је трпеза љубави за којом су многи и ове године уочили посебан украс – децу – те мале „небеске грађане“. Нека би Господ молитвама Светог Димитрија и Преосвећеног Епископа нашег Јустина на многаја лета умножио над свима нама данашње благослове. Братство Манастира Згодачице
Вера пуна Светлости – новообјављења књига ђакона Стефана Милошевског у издању Епархије жичке
Реч уредника – архимандрита Дамјана (Цветковића) Предлажући читаочевој пажњи нову књигу ђакона Стефана Милошевског, уредништво жели да још једном, укратко, истакне достојност овог богословског и пастирског труда који не представља ништа друго него живот и делање ђакона Стефана, лично искуство вере преточено у слова и речи. Имајући радост и благослов да је о. Стефан члан нашег братства, да заједно Богу приносимо бескрвну жртву и да смо кроз такву заједницу стекли дубље познанство, сведочимо о веродостојности изнетог у овој књизи. О. Стефан, Символ вере који тумачи, доживљава дубоко. Текст који пише је због тога налик на његове беседе – жив, непосредан, одмерен и практичан. Премда публикација не претендује да буде научна, аутор одлично познаје правила научне акривије и уредно водећи мисао, текст богати цитатима и референцама које недвосмислено сведоче о његовој ерудици, а уједно су и одличан путеводитељ свима онима који би да се упусте у самостално истраживање неких од тема које су преко тумачења Символа вере покренуте. Из Предговора аутора Са осећањем стида признајем, да сам на почетку свог „бављења“ Веронауком, помало и несвестан тога, имао бојазан да темама везаним за веру не можемо заинтересовати младе људе, рођење у двадесет првом веку. Међутим, показало се да је наша вера много „актуелнија“ и подстицајнија од онога што ми, по својој слабости, сматрамо. Навешћу врло индикативан пример: пре извесног времена, одржао сам час посвећен тумачењу 41. Псалма Давидовог. Садржај тог часа је, готово у целости, потекао из тумачења Светог Јована Златоустог, уз моја, само незнатна, осавремењивања и скраћивања његовог текста. Када сам видео да је деци ово веома занимљиво, одржао сам час са истом садржином у свим одељењима средње школе, у којој предајем, и у свим одељењима је био исти резултат. Са једне стране, деца овог века за коју обично кажемо „да их ништа живо не интересује“, а са друге стране, Свети Јован Златоусти који је живео пре хиљаду пет стотина педесет година, и песма која је настала пре готово три хиљаде година… Колико год то било неочекивано, деца су са изузетном пажњом слушала ове речи, записане у далекој прошлости. Зашто ово говорим? Зато што сам књигу која се налази пред вама писао са уверењем да је наша вера благо испуњено светлошћу и смислом, које је итекако у стању да загреје боготражитељско срце човеково. Жеља ми је била да једноставним језиком, човеку просечног образовања, представим лепоту наше верe, јер прича о љубави и доброти Божијој је насушна потреба у овом времену које нагони људе у депресију. Човек двадесет првог века, као и људи свих претходних векова, жѐђа за Богом, и наша је обавеза, као вероучитељâ и свештенослужитељâ, да пред њега распростремо дар који нам је поверен. Двадесет први век и сви други векови до Доласка Господњег ће се показати као векови вере и Цркве, насупрот многим очекивањима пророкâ безбожности и лажне слободе, јер душа људска жеђа за Богом живим који је Милост, Љубав и Доброта. Наше је да, у складу са сопственим могућностима, сведочимо Лепоту и Светлост којима одише биће Божије, а све остало ће Господ додати. Садржај књиге је у великој мери настао током предавањâ која сам одржавао у Дому Светог Владике Николаја, у Краљеву. Једна од многих тема о којима смо, у оквиру ових сусрета, говорили, била је и тема посвећења тумачењу Символа вере. Наравно, током непосредног писања књиге, трудио сам се да још јасније, прецизније и са више детаља, пишем о ономе о чему смо тамо говорили. Велика већина тих предавања је снимљена у аудио формату и може се пронаћи на YouTube каналу под називом „Хришћански разговори“. У том смислу, дугујем велику захвалност о. Влади Јовановићу, старешини Дома Владике Николаја, и људима који су, из седмице у седмицу, узимали учешће у овим нашим сусретима. Хвала им на истрајности и стрпљењу! Изузетну захвалност упућујем својој супрузи и мајци наших четворо деце, Клаудији, која је и током тих предавањâ и током часова настајања књиге, показивала велико разумевање и пружала подршку како би књига „угледала светлост дана“. Хвала мојој драгој породици. Нека нас Господ чува! Господин Ненад Поповић, вероучитељ из Параћина и мој друг из школских и факултетских дана, је учествовао у свим фазама настанка књиге. Његове, некада и врло строге, критике су ме приморавале да још јасније и недвосмисленије изражавам ставове и закључке који су изражени на претходним страницама. Он је читао радне верзије текста у настајању, пружао сугестије, указивао на пропусте и грешке, марљиво исправљао штампарске грешке… Овим путем му изражавам дубоку захвалност на великом труду и на посвећености са којом је вршио рецензију текста. Током писања сам водио велику борбу са употребом „запетâ“ и других интерпукцијских знакова. У тој борби сам имао вeеома квалификованог савезника у лику др Јовице Станковића, професора. Он је, чини ми се, успео да ми, макар у малој мери, покаже да „запете“ имају своје разлоге које треба испоштовати, како би целина реченице исказивала недвосмислено јасан смисао. Хвала, драгом господину Јовици. И на самом крају, желео бих да изразим захвалност једном монаху дугачке, а сада већ и седе, браде. „Ни на крај памети“ није ми било да пишем било какву књигу. Током тумачења Символа вере у Дому Владике Николаја, једна жена је рекла да би било лепо да то о чему говоримо, буде изражено у форми књиге. Међутим, понављам, нисам ни помишљао на било шта слично. После неколико дана, срео сам овог монаха који ми је, у необавезном разговору, рекао да би требало да напишем некакву књигу. Испрва сам помислио да бих могао сакупити текстове, који су током година писани за локални градски часопис, и од њих саставити својеврстан „зборник“. Ипак, када сам стигао кући, схватио сам да, у забелешкама са предавања, већ имам довољну количину материјала, неопходног за писање. Тако је све и почело. Дакле, књиге не би било да није било речи наговора овог монаха. Овим путем му изражавам своју велику захвалност. И његов удео у овом труду је веома велики. Хвала и нашем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, без чијег благовољења и благослова, верујем, ничега од овога не би било. Слава Ти, Господе! „Не нама, Господе, не нама, већ Имену Твоме дај Славу, због Милости Твоје и Истине
Слава Храма Светог Димитрија у Брезни
Дана 8. новембра по грегоријанском односно 26. октобра по јулијанском календару, када наша Црква прославља Светог великомученика Димитрија Солунског, Храм Светог Димитрија у Брезни при таковском намесништву са свештенством и верним народом прославио је своју славу. Указом кнеза Милоша Обреновића из 1837. године, започета је изградња овог храма, да би 1840. године била одслужена и прва Литургија на Васкрс. Храм је заједно са околним народом претрпео бројна страдања, ратове за ослобођење од турског царства, отаџбинске ратове, светске ратове али је успео да опстане до данашњег дана и да се у њему непрекидно узносе молитве Васкрслом Господу као и Његовом угоднику Светом Димитрију Солунском. И данас 186 година касније, када заслугом наших храбрих предака од који многи имају титулу ,,солунац“ попут Светог Димитрија, ми у миру прослављамо и благодаримо Господу за сва добра која су нам учињена. Овог 2024. лета господњег, Светом Литургијом началствовао је свештеник Живко Дамљановић парох прањански уз саслуживање свештеника у пензији Чедомира као и старешине храма свештеника Михајла Живковића. Традиционално народ се у великом броју сабере на овај дан, чувајући спомен на Светог Димитрија. Овогодишњи домаћини припремили су славски колач и жито као и богату трпезу за сав верујући народ.Свештенство је верујућем народу пожелело срећну храмовну славу уз наду да се што чешће молитвено сабирамо, особито у овим данима у којима се примећује брзи пад броја становника по сеоским подручјима као што је и ово. Да се сетимо и усвојимо речи Светог Владике Николаја: ,,Помози Боже да се Срби сложе, обоже и умноже.“ Јереј Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Краљеву
На дан када Света Црква прославља Светог апостола Јакова, првог Епископа града Јерусалима, краљевачка светосавска заједница имала је велику радост – Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију на којој је у чин ђакона рукоположио теолога Дарка Јараковића. Преосвећеном Владики саслуживало је братство храма уз појање хора и византијске певнице. Чин Свете Тајне рукоположења, по речима Владике Јустине, представља велику радост, јер се на тај начин призива благодат Пресветога Духа и Црква Христова добија новог трудбеника на њиви Господњој. Преосвећени Епископ се беседом обратио верном народу износећи живе и неисцрпне примере правилног и спасоносног живота хришћана кроз поуку данашње јеванђелске перикопе о богаташу и Лазару. Осврнуо се на однос богаташа и сиромаха и дубље појаснио њихов приступ Царству Божијем. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након пастирске беседе верни народ је приступио Чаши Господњој, а затим је уприличена трпеза љубави у славу Господа и част рукоположења новог ђакона Дарка. Душан Дуњић, дипл. теолог
Ново издање: Протопрезвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш? (друго, допуњено издање)
Протопрезвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш?, Краљево 2023, ЕУО Епархије жичке; друго, допуњено, издање Аутор, протопрезвитер Александар Јевтић, је клирик Епархије жичке, сабрат Саборног храма Светог Саве у Краљеву. Такође, он је уредник часописа Жички Благовесник, као и члан уредништва часописа Православни Мисионар. Уз то је и докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Прво издање његове књиге Господе, где станујеш? изашло је 2020. године у издању ЕУО Епархије жичке. Књига је у том издању систематизована и подељена у четири целине: Ликови и дела светитеља, Врлине-украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Сви текстови из ова четири одељка објављени су у часопису Православни Мисионар у рубрикама Светачник и Реч пастира. За ову књигу важи закључак да је теологија молитвени, али и интелектуални израз мисије Цркве. Мисија за Цркву није тек један аспект њеног послања, већ коренити део и крунски критеријум дејства. А шта више један свештенослужитељ може учинити на пољу мисије него да поред хришћанског живљења, проповеда речју или пером? У књизи која истовремено представља беседе, књижевне есеје, теолошка промишљања и критику, отац Александар Јевтић нам приказује мозаик кратких и директних одговора на актуелне, животне теме. Аутор то чини на основу своје ерудиције и неуморног бављења теологијом, философијом, књижевношћу, психологијом. Локално читалиште је 2020. било обогаћено првим издањем књиге оца Александра Јевтића која је тада наишла на добру рецепцију. Стога се појавила потреба за новим, допуњеним издањем. У том новом издању дoдата је још једна целина под називом Правило вере и молитве. У овом одељку аутор нас поново суочава са различитим феноменима савременог Православља дајући одговоре промишљено и надахнуто. Можемо чак рећи да у овој целини отац Александар на оригиналан начин прави сакралну мапу здраве духовности. У првом тексту под називом Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу отац Александар пише о великом проблему противприродне поделе на молитвено и академско богословље. Међутим, како аутор исправно примећује многи Свети оци били су и академски образовани и живели подвижнички те да у пуном смислу здрав богослов се једино може формирати кроз подражавање таквих светоотачких примера. У одељку Пут Богопознања аутор исправно примећује да опхрвани свакодневницом многи верујући људи не схватају пуни значај Оваплоћења и Васкрсења Христовог и уопште кључних догађаја Домостроја спасења. Међутим, узрастајући у вери могуће је доћи до здравог виђења и живљења вере. Аутор настављајући у истом ритму пише о богословљу и богопознању користећи метафору два плућна крила, те да су оба неопходна за здрав духовни живот. У одељку под називом Света тајна Јелеосвећења: некад и сад пише о потреби схватања ове Свете тајне у данашњем контексту и правилне употребе Јелеосвећења које је неодвојиво од Свете тајне Покајања. Настављајући са суштинским темама отац Александар себи и нама поставља питање да ли је синтагма теологија саборности само запис на застави којом машемо и да ли имамо реалност литургијске заједнице, односно да ли заиста оваплоћујемо саборност? У одељку који затвара књигу под називом Нека се светли светлост ваша пред људима учи нас да је најбоље разумевање овог јеванђелског стиха не потреба истицања добрих дела, већ напротив истина да ће добра дела која чинимо увек наћи пут светла ако су учињена у духу здраве вере. Циљ писања књиге, па и допуњеног издања је свакако жеља оца Александра да као парохијски свештеник, који има дубину и јасну оптику духовних хоризоната, изнесе своја сагледавања различитих насушних тема. Насупрот сувопарном стилу многих савремених теолога отац Александар пише јасно и течно, без непотребног академизма у пастирском богословљу. Закључујући можемо рећи да је реч о веома вредној књизи и за савремене хришћане и теологе. У овом делу мирјани проналазе ризнице светоотачког предања испреплетане са рецентним темама које се тичу сваког хришћанина, а свештенослужитељи инспирацију за своје беседе и подстрек за проповедање. Излишно је наглашавати колико ова књига даје допринос домаћој теолошкој литератури. Њен аутор ће у скоријој будућности тек умножавати своје таланте, јер свакако спада у малобројне ерудите међу домаћим теолозима. Стога, несумњиво очекујемо да ће и ово допуњено издање наићи на одговарајућу рецепцију. Протопрезвитер др Слободан С. Јаковљевић
Веронаука: Поклон ученика из Ратине школи у Врби
Међу новим уведеним облицима обогаћене и иновативне наставе, у школама где се настава одвија са једном сменом, примењена је додатна једносменска настава. Кроз бројне активности које могу пратити план наставе или имати могућност да се осмисле друге активности које ученици изаберу. Овим начином рада могу бити допуњени у норми и вероучитељи. Тако су ученици из ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Ратини у оквиру једносменске наставе са својим вероучитељем Миланом Милутиновићем осмислили велики пројекат. Они су најпре направили скице идејног решења њиховог пројекта. Пожелели су да направе статуу Доситеја Обрадовића коју би поклонили матичној школи у Врби поводом Дана школе. Пошто су поставили арматуру са грађевинским материјалом обликовали су радећи у групама вајану фигуру Доситеја који чита поуке из књиге, док су поред њега деца која га слушају. Њихова идеја била је да вредности кроз школу које је уградио Доситеј Обрадовић, живо трају и данас у новим генерацијама. Поред ове композиције израдили су и макету Доситејевог лицеја у Београду. Све ово они су на сам Дан школе, изложили као поклон у холу матичне школе. Бројни присутни гости, родитељи и ученици својим аплаузом и дивљењем су изразили захвалност за овакав подухват. Неколико телевизија и медија пропратило је овај догађај својим прилозима. Вероучитељ Милан Милутиновић
Чачак: Концерт хора РТС-а на свечаној Академији у част патријарха Павла
У великој сали Културног центра у Чачку одржана је свечана академија у част патријарха Павла у оквиру манифестације 8. „Дани патријарха Павла“ у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Овогодишња манифестација је један од садржаја пројекта „Чачанска родна“ – Чачак – престоница културе Србије 2023. године. После штампања и промоције другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски, дрворезбарске колоније „Крст патријарха Павла“ и свечаности у манастиру Благовештење кабларско, свечана академија посвећена имену и делу патријарха Павла је један од традиционалних садржаја Манифестације. Овогодишњу свечану академију чинили су целовечерњи концерт хора Радио-телевизије Србије под управом маестра Бојана Суђића, реномираног уметника светског гласа, и беседа о јеванђеоском животу патријарха Павла протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића бившег ректора и професора Призренске богословије и Богословије „Св. Кирило и Методије“ у Нишу. Публика, поштоваоци лика и дела патријарха Павла из овог дела Западне Србије уживали су у извођењу композиција овог реномираног ансамбла, препознатљивог звука и извођачког угледа у српском музичком животу који је део Музичке продукције РТС. Хор је извео композиције Оче наш Јосифа Маринковића, Херувимску пјесан, О како безаконоје, Трећу руковет, Пету руковет и Тебе појем Стевана Стојановића Мокрањца, Благословен јеси Господи Сергеја Рахмањинова, три мадригала Константина Бабића и Тројанац Милорада Кузмановића. О јеванђеоском животу Светог Павла патријарха српског надахнуто је говорио живи сведок ове изузетне личности, протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић. Прота Милутин је у време владике Павла (1962) године постављен за наставника Призренске богословије, а за ректора од 1984-2021. На крају програма, у име организатора и покровитеља, посебне захвалнице, реплике крста који је изрезбарио Гојко Стојчевић (Павле) у манастиру Вујан и два броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски уручио је Драго Милошевић. Свим члановима хора уручена су оба броја часописа посвећена овом светом човеку у издању манифестације „Дани патријарха Павла“. Иначе поменути часописи се могу наћи и у електронском облику на адреси https://danipatrijarhapavla.rs/izdavastvo/casopis. У оквиру 8. „Дани патријарха Павла“ најављен је за крај новембра или у децембру још један садржај; дуо драма „Патријарх Павле – бити човек међу људима и нељудима“ у извођењу глумаца Милана Малбаше и Александра Дунића. Покровитељ Манифестације је град Чачак. Организатор свечане академије, у име покровитеља, је удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Културним центром и Туристичком организацијом Чачка. “Дани патријарха Павла“
Митровске Задушнице у Манастиру Вујан
У суботу 4. новембра 2023. када се наша Света Црква молитвено сећа свих уснулих у Господу, Епископ жички Г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вујну уз саслуживање настојатеља манастира архимандрита Саве (Илића), пароха брђанско-прислоничког Звонка Рацића и ђакона Стефана Симића. Након Свете Литургије, Владика Јустин се обратио беседом верном народу рекавши да ми као хришћани увек треба да се сећамо наших сродника који су се упокојили, који привремено нису више са нама и да се непрестано молимо за њихове душе. Ми смо позвани да ревнујемо у молитви за душе наших ближњих, да се именом Божијим победоносним освећују душе наше и душе наших упокојених. Након беседе и Свете Литургије одслужен је помен свим упокојеним.Бог да прости сагрешења свим уснулима који се упокојише у благочестивој вери и да се удостоје гледања славе Божије са свима Светима. Братство Манастира Вујна
Фјодор Михаилович Достојевски, О смиреној љубави
Одлучиш ли се тако једном за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Смирена љубав је велика сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љутит, с ружном речју, с озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси неговао пажљиву и делатну љубав. Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад неко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите сва створења Божја и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваки зрак Божји волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једном, ти ћеш после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет целом и безусловном љубављу. Фјодор Михаилович Достојевски, Браћа Карамазов
Лист Храм бр. 96: О самољубљу и исправљању срца, Свети Теофан Затворник
Свети великомученик Димитрије – слава Манастира Згодачице
Свети великомученик Димитрије Мироточиви свечано и молитвено прослављен је у Манастиру Згодачици кроз Свету Архијерејску Литургију коју је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а којем су саслуживали: секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), архијерејски намесник жички Саша Ковачевић, игуман згодачички протосинђел хаџи Стефан (Чкоњевић), јеромонах Иларион (Богојевић), владичански ђакон Стефан Симић и јерођакон Теофан (Пауновић). Светој Литургији присуствовао је и протојереј Жељко Филиповић, старешина Покровске цркве у Чукојевцу, као и протојереј Владимир Стефановић, ужички парох. Света Архијерејска Литургија обогаћена је присуством верног народа, као и присуством игуманије Манастира Каменца, мати Марине са сестрама, игуманије Манастира Сретења, мати Нине са сестрама, као и сестринством Манастира Вољавче. Господа и Светог Димитрија за певницом су усрдно и милозвучно прославили протопсалт Иван Трајковић и хор Светог Николаја Жичког. Архипастирска, за верни народ, присутно свештенство и монахујуће, лековита беседа, подсетила нас је на циљ човечијег битисања, а то је сједињење са Васкрслим Христом у Царству Небеском. Свако удаљавање од Распетога истовремено је добровољно одстојање у односу на Светлост и Истину, које ће за последицу имати потамњење иконе Божије (образа Божијег у човеку) и понирање у свет духовне таме и духовног ропства страстима и огреховљеној вољи. У своје време Господ је упозорио ученике да ће, идући за Њим, бити гоњени. Тако је било са истинским хришћанима ни пре 2.000 година, тако је и данас. Наш задатак је да се не бојимо, да се молимо за све који нису у стању да разумеју Христове следбенике, предајући се тако Господу у свему, баш као што је то чинио Свети великомученик Димитрије Солунски, Мироточиви Победоносац. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Уз обред резања славског колача одјекивала је молитвена прозба унутар манастира, удружена са молитвом „всјех од вјека упокојених“, који су овде служили, док је напољу топла новембарска киша умивала темеље једне нове светиње. У благословеном светомитровданском расположењу послужена је трпеза љубави за којом су многи и ове године уочили посебан украс – децу – те мале „небеске грађане“. Нека би Господ молитвама Светог Димитрија и Преосвећеног Епископа нашег Јустина на многаја лета умножио над свима нама данашње благослове. Братство Манастира Згодачице
Вера пуна Светлости – новообјављења књига ђакона Стефана Милошевског у издању Епархије жичке
Реч уредника – архимандрита Дамјана (Цветковића) Предлажући читаочевој пажњи нову књигу ђакона Стефана Милошевског, уредништво жели да још једном, укратко, истакне достојност овог богословског и пастирског труда који не представља ништа друго него живот и делање ђакона Стефана, лично искуство вере преточено у слова и речи. Имајући радост и благослов да је о. Стефан члан нашег братства, да заједно Богу приносимо бескрвну жртву и да смо кроз такву заједницу стекли дубље познанство, сведочимо о веродостојности изнетог у овој књизи. О. Стефан, Символ вере који тумачи, доживљава дубоко. Текст који пише је због тога налик на његове беседе – жив, непосредан, одмерен и практичан. Премда публикација не претендује да буде научна, аутор одлично познаје правила научне акривије и уредно водећи мисао, текст богати цитатима и референцама које недвосмислено сведоче о његовој ерудици, а уједно су и одличан путеводитељ свима онима који би да се упусте у самостално истраживање неких од тема које су преко тумачења Символа вере покренуте. Из Предговора аутора Са осећањем стида признајем, да сам на почетку свог „бављења“ Веронауком, помало и несвестан тога, имао бојазан да темама везаним за веру не можемо заинтересовати младе људе, рођење у двадесет првом веку. Међутим, показало се да је наша вера много „актуелнија“ и подстицајнија од онога што ми, по својој слабости, сматрамо. Навешћу врло индикативан пример: пре извесног времена, одржао сам час посвећен тумачењу 41. Псалма Давидовог. Садржај тог часа је, готово у целости, потекао из тумачења Светог Јована Златоустог, уз моја, само незнатна, осавремењивања и скраћивања његовог текста. Када сам видео да је деци ово веома занимљиво, одржао сам час са истом садржином у свим одељењима средње школе, у којој предајем, и у свим одељењима је био исти резултат. Са једне стране, деца овог века за коју обично кажемо „да их ништа живо не интересује“, а са друге стране, Свети Јован Златоусти који је живео пре хиљаду пет стотина педесет година, и песма која је настала пре готово три хиљаде година… Колико год то било неочекивано, деца су са изузетном пажњом слушала ове речи, записане у далекој прошлости. Зашто ово говорим? Зато што сам књигу која се налази пред вама писао са уверењем да је наша вера благо испуњено светлошћу и смислом, које је итекако у стању да загреје боготражитељско срце човеково. Жеља ми је била да једноставним језиком, човеку просечног образовања, представим лепоту наше верe, јер прича о љубави и доброти Божијој је насушна потреба у овом времену које нагони људе у депресију. Човек двадесет првог века, као и људи свих претходних векова, жѐђа за Богом, и наша је обавеза, као вероучитељâ и свештенослужитељâ, да пред њега распростремо дар који нам је поверен. Двадесет први век и сви други векови до Доласка Господњег ће се показати као векови вере и Цркве, насупрот многим очекивањима пророкâ безбожности и лажне слободе, јер душа људска жеђа за Богом живим који је Милост, Љубав и Доброта. Наше је да, у складу са сопственим могућностима, сведочимо Лепоту и Светлост којима одише биће Божије, а све остало ће Господ додати. Садржај књиге је у великој мери настао током предавањâ која сам одржавао у Дому Светог Владике Николаја, у Краљеву. Једна од многих тема о којима смо, у оквиру ових сусрета, говорили, била је и тема посвећења тумачењу Символа вере. Наравно, током непосредног писања књиге, трудио сам се да још јасније, прецизније и са више детаља, пишем о ономе о чему смо тамо говорили. Велика већина тих предавања је снимљена у аудио формату и може се пронаћи на YouTube каналу под називом „Хришћански разговори“. У том смислу, дугујем велику захвалност о. Влади Јовановићу, старешини Дома Владике Николаја, и људима који су, из седмице у седмицу, узимали учешће у овим нашим сусретима. Хвала им на истрајности и стрпљењу! Изузетну захвалност упућујем својој супрузи и мајци наших четворо деце, Клаудији, која је и током тих предавањâ и током часова настајања књиге, показивала велико разумевање и пружала подршку како би књига „угледала светлост дана“. Хвала мојој драгој породици. Нека нас Господ чува! Господин Ненад Поповић, вероучитељ из Параћина и мој друг из школских и факултетских дана, је учествовао у свим фазама настанка књиге. Његове, некада и врло строге, критике су ме приморавале да још јасније и недвосмисленије изражавам ставове и закључке који су изражени на претходним страницама. Он је читао радне верзије текста у настајању, пружао сугестије, указивао на пропусте и грешке, марљиво исправљао штампарске грешке… Овим путем му изражавам дубоку захвалност на великом труду и на посвећености са којом је вршио рецензију текста. Током писања сам водио велику борбу са употребом „запетâ“ и других интерпукцијских знакова. У тој борби сам имао вeеома квалификованог савезника у лику др Јовице Станковића, професора. Он је, чини ми се, успео да ми, макар у малој мери, покаже да „запете“ имају своје разлоге које треба испоштовати, како би целина реченице исказивала недвосмислено јасан смисао. Хвала, драгом господину Јовици. И на самом крају, желео бих да изразим захвалност једном монаху дугачке, а сада већ и седе, браде. „Ни на крај памети“ није ми било да пишем било какву књигу. Током тумачења Символа вере у Дому Владике Николаја, једна жена је рекла да би било лепо да то о чему говоримо, буде изражено у форми књиге. Међутим, понављам, нисам ни помишљао на било шта слично. После неколико дана, срео сам овог монаха који ми је, у необавезном разговору, рекао да би требало да напишем некакву књигу. Испрва сам помислио да бих могао сакупити текстове, који су током година писани за локални градски часопис, и од њих саставити својеврстан „зборник“. Ипак, када сам стигао кући, схватио сам да, у забелешкама са предавања, већ имам довољну количину материјала, неопходног за писање. Тако је све и почело. Дакле, књиге не би било да није било речи наговора овог монаха. Овим путем му изражавам своју велику захвалност. И његов удео у овом труду је веома велики. Хвала и нашем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, без чијег благовољења и благослова, верујем, ничега од овога не би било. Слава Ти, Господе! „Не нама, Господе, не нама, већ Имену Твоме дај Славу, због Милости Твоје и Истине
Слава Храма Светог Димитрија у Брезни
Дана 8. новембра по грегоријанском односно 26. октобра по јулијанском календару, када наша Црква прославља Светог великомученика Димитрија Солунског, Храм Светог Димитрија у Брезни при таковском намесништву са свештенством и верним народом прославио је своју славу. Указом кнеза Милоша Обреновића из 1837. године, започета је изградња овог храма, да би 1840. године била одслужена и прва Литургија на Васкрс. Храм је заједно са околним народом претрпео бројна страдања, ратове за ослобођење од турског царства, отаџбинске ратове, светске ратове али је успео да опстане до данашњег дана и да се у њему непрекидно узносе молитве Васкрслом Господу као и Његовом угоднику Светом Димитрију Солунском. И данас 186 година касније, када заслугом наших храбрих предака од који многи имају титулу ,,солунац“ попут Светог Димитрија, ми у миру прослављамо и благодаримо Господу за сва добра која су нам учињена. Овог 2024. лета господњег, Светом Литургијом началствовао је свештеник Живко Дамљановић парох прањански уз саслуживање свештеника у пензији Чедомира као и старешине храма свештеника Михајла Живковића. Традиционално народ се у великом броју сабере на овај дан, чувајући спомен на Светог Димитрија. Овогодишњи домаћини припремили су славски колач и жито као и богату трпезу за сав верујући народ.Свештенство је верујућем народу пожелело срећну храмовну славу уз наду да се што чешће молитвено сабирамо, особито у овим данима у којима се примећује брзи пад броја становника по сеоским подручјима као што је и ово. Да се сетимо и усвојимо речи Светог Владике Николаја: ,,Помози Боже да се Срби сложе, обоже и умноже.“ Јереј Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Краљеву
На дан када Света Црква прославља Светог апостола Јакова, првог Епископа града Јерусалима, краљевачка светосавска заједница имала је велику радост – Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију на којој је у чин ђакона рукоположио теолога Дарка Јараковића. Преосвећеном Владики саслуживало је братство храма уз појање хора и византијске певнице. Чин Свете Тајне рукоположења, по речима Владике Јустине, представља велику радост, јер се на тај начин призива благодат Пресветога Духа и Црква Христова добија новог трудбеника на њиви Господњој. Преосвећени Епископ се беседом обратио верном народу износећи живе и неисцрпне примере правилног и спасоносног живота хришћана кроз поуку данашње јеванђелске перикопе о богаташу и Лазару. Осврнуо се на однос богаташа и сиромаха и дубље појаснио њихов приступ Царству Божијем. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након пастирске беседе верни народ је приступио Чаши Господњој, а затим је уприличена трпеза љубави у славу Господа и част рукоположења новог ђакона Дарка. Душан Дуњић, дипл. теолог
Ново издање: Протопрезвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш? (друго, допуњено издање)
Протопрезвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш?, Краљево 2023, ЕУО Епархије жичке; друго, допуњено, издање Аутор, протопрезвитер Александар Јевтић, је клирик Епархије жичке, сабрат Саборног храма Светог Саве у Краљеву. Такође, он је уредник часописа Жички Благовесник, као и члан уредништва часописа Православни Мисионар. Уз то је и докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Прво издање његове књиге Господе, где станујеш? изашло је 2020. године у издању ЕУО Епархије жичке. Књига је у том издању систематизована и подељена у четири целине: Ликови и дела светитеља, Врлине-украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Сви текстови из ова четири одељка објављени су у часопису Православни Мисионар у рубрикама Светачник и Реч пастира. За ову књигу важи закључак да је теологија молитвени, али и интелектуални израз мисије Цркве. Мисија за Цркву није тек један аспект њеног послања, већ коренити део и крунски критеријум дејства. А шта више један свештенослужитељ може учинити на пољу мисије него да поред хришћанског живљења, проповеда речју или пером? У књизи која истовремено представља беседе, књижевне есеје, теолошка промишљања и критику, отац Александар Јевтић нам приказује мозаик кратких и директних одговора на актуелне, животне теме. Аутор то чини на основу своје ерудиције и неуморног бављења теологијом, философијом, књижевношћу, психологијом. Локално читалиште је 2020. било обогаћено првим издањем књиге оца Александра Јевтића која је тада наишла на добру рецепцију. Стога се појавила потреба за новим, допуњеним издањем. У том новом издању дoдата је још једна целина под називом Правило вере и молитве. У овом одељку аутор нас поново суочава са различитим феноменима савременог Православља дајући одговоре промишљено и надахнуто. Можемо чак рећи да у овој целини отац Александар на оригиналан начин прави сакралну мапу здраве духовности. У првом тексту под називом Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу отац Александар пише о великом проблему противприродне поделе на молитвено и академско богословље. Међутим, како аутор исправно примећује многи Свети оци били су и академски образовани и живели подвижнички те да у пуном смислу здрав богослов се једино може формирати кроз подражавање таквих светоотачких примера. У одељку Пут Богопознања аутор исправно примећује да опхрвани свакодневницом многи верујући људи не схватају пуни значај Оваплоћења и Васкрсења Христовог и уопште кључних догађаја Домостроја спасења. Међутим, узрастајући у вери могуће је доћи до здравог виђења и живљења вере. Аутор настављајући у истом ритму пише о богословљу и богопознању користећи метафору два плућна крила, те да су оба неопходна за здрав духовни живот. У одељку под називом Света тајна Јелеосвећења: некад и сад пише о потреби схватања ове Свете тајне у данашњем контексту и правилне употребе Јелеосвећења које је неодвојиво од Свете тајне Покајања. Настављајући са суштинским темама отац Александар себи и нама поставља питање да ли је синтагма теологија саборности само запис на застави којом машемо и да ли имамо реалност литургијске заједнице, односно да ли заиста оваплоћујемо саборност? У одељку који затвара књигу под називом Нека се светли светлост ваша пред људима учи нас да је најбоље разумевање овог јеванђелског стиха не потреба истицања добрих дела, већ напротив истина да ће добра дела која чинимо увек наћи пут светла ако су учињена у духу здраве вере. Циљ писања књиге, па и допуњеног издања је свакако жеља оца Александра да као парохијски свештеник, који има дубину и јасну оптику духовних хоризоната, изнесе своја сагледавања различитих насушних тема. Насупрот сувопарном стилу многих савремених теолога отац Александар пише јасно и течно, без непотребног академизма у пастирском богословљу. Закључујући можемо рећи да је реч о веома вредној књизи и за савремене хришћане и теологе. У овом делу мирјани проналазе ризнице светоотачког предања испреплетане са рецентним темама које се тичу сваког хришћанина, а свештенослужитељи инспирацију за своје беседе и подстрек за проповедање. Излишно је наглашавати колико ова књига даје допринос домаћој теолошкој литератури. Њен аутор ће у скоријој будућности тек умножавати своје таланте, јер свакако спада у малобројне ерудите међу домаћим теолозима. Стога, несумњиво очекујемо да ће и ово допуњено издање наићи на одговарајућу рецепцију. Протопрезвитер др Слободан С. Јаковљевић
Веронаука: Поклон ученика из Ратине школи у Врби
Међу новим уведеним облицима обогаћене и иновативне наставе, у школама где се настава одвија са једном сменом, примењена је додатна једносменска настава. Кроз бројне активности које могу пратити план наставе или имати могућност да се осмисле друге активности које ученици изаберу. Овим начином рада могу бити допуњени у норми и вероучитељи. Тако су ученици из ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Ратини у оквиру једносменске наставе са својим вероучитељем Миланом Милутиновићем осмислили велики пројекат. Они су најпре направили скице идејног решења њиховог пројекта. Пожелели су да направе статуу Доситеја Обрадовића коју би поклонили матичној школи у Врби поводом Дана школе. Пошто су поставили арматуру са грађевинским материјалом обликовали су радећи у групама вајану фигуру Доситеја који чита поуке из књиге, док су поред њега деца која га слушају. Њихова идеја била је да вредности кроз школу које је уградио Доситеј Обрадовић, живо трају и данас у новим генерацијама. Поред ове композиције израдили су и макету Доситејевог лицеја у Београду. Све ово они су на сам Дан школе, изложили као поклон у холу матичне школе. Бројни присутни гости, родитељи и ученици својим аплаузом и дивљењем су изразили захвалност за овакав подухват. Неколико телевизија и медија пропратило је овај догађај својим прилозима. Вероучитељ Милан Милутиновић
Чачак: Концерт хора РТС-а на свечаној Академији у част патријарха Павла
У великој сали Културног центра у Чачку одржана је свечана академија у част патријарха Павла у оквиру манифестације 8. „Дани патријарха Павла“ у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Овогодишња манифестација је један од садржаја пројекта „Чачанска родна“ – Чачак – престоница културе Србије 2023. године. После штампања и промоције другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски, дрворезбарске колоније „Крст патријарха Павла“ и свечаности у манастиру Благовештење кабларско, свечана академија посвећена имену и делу патријарха Павла је један од традиционалних садржаја Манифестације. Овогодишњу свечану академију чинили су целовечерњи концерт хора Радио-телевизије Србије под управом маестра Бојана Суђића, реномираног уметника светског гласа, и беседа о јеванђеоском животу патријарха Павла протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића бившег ректора и професора Призренске богословије и Богословије „Св. Кирило и Методије“ у Нишу. Публика, поштоваоци лика и дела патријарха Павла из овог дела Западне Србије уживали су у извођењу композиција овог реномираног ансамбла, препознатљивог звука и извођачког угледа у српском музичком животу који је део Музичке продукције РТС. Хор је извео композиције Оче наш Јосифа Маринковића, Херувимску пјесан, О како безаконоје, Трећу руковет, Пету руковет и Тебе појем Стевана Стојановића Мокрањца, Благословен јеси Господи Сергеја Рахмањинова, три мадригала Константина Бабића и Тројанац Милорада Кузмановића. О јеванђеоском животу Светог Павла патријарха српског надахнуто је говорио живи сведок ове изузетне личности, протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић. Прота Милутин је у време владике Павла (1962) године постављен за наставника Призренске богословије, а за ректора од 1984-2021. На крају програма, у име организатора и покровитеља, посебне захвалнице, реплике крста који је изрезбарио Гојко Стојчевић (Павле) у манастиру Вујан и два броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски уручио је Драго Милошевић. Свим члановима хора уручена су оба броја часописа посвећена овом светом човеку у издању манифестације „Дани патријарха Павла“. Иначе поменути часописи се могу наћи и у електронском облику на адреси https://danipatrijarhapavla.rs/izdavastvo/casopis. У оквиру 8. „Дани патријарха Павла“ најављен је за крај новембра или у децембру још један садржај; дуо драма „Патријарх Павле – бити човек међу људима и нељудима“ у извођењу глумаца Милана Малбаше и Александра Дунића. Покровитељ Манифестације је град Чачак. Организатор свечане академије, у име покровитеља, је удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Културним центром и Туристичком организацијом Чачка. “Дани патријарха Павла“
Митровске Задушнице у Манастиру Вујан
У суботу 4. новембра 2023. када се наша Света Црква молитвено сећа свих уснулих у Господу, Епископ жички Г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вујну уз саслуживање настојатеља манастира архимандрита Саве (Илића), пароха брђанско-прислоничког Звонка Рацића и ђакона Стефана Симића. Након Свете Литургије, Владика Јустин се обратио беседом верном народу рекавши да ми као хришћани увек треба да се сећамо наших сродника који су се упокојили, који привремено нису више са нама и да се непрестано молимо за њихове душе. Ми смо позвани да ревнујемо у молитви за душе наших ближњих, да се именом Божијим победоносним освећују душе наше и душе наших упокојених. Након беседе и Свете Литургије одслужен је помен свим упокојеним.Бог да прости сагрешења свим уснулима који се упокојише у благочестивој вери и да се удостоје гледања славе Божије са свима Светима. Братство Манастира Вујна