Категорија: Православље

Наши ангели – чувари, Божији изасланици који су нам упућени, без препрека и брзо прелазе пут од Бога до нас, и од нас до Бога (када их наша дела не би спречавала у томе). Они од Бога исходе ка нама, да би нам донели Његову благодат. Они од нас усходе ка Богу, да би Му предали наше молитве и благодарења. Колико је потребно да свакоме од нас буде близак његов ангео – чувар! Какво би поверење требало да имамо у њега! Током свог живота, њему можемо да поверимо најскривеније тајне своје душе. Оне тајне, које не бисмо поверили ни најприснијим људима. То је стога, што у ангелу-чувару видимо најмудријег саветника, најнекористољубивијег у љубави и помоћи, благог у привезаности за нас, брижног у нашим потребама. Због тога наша Црква током богослужења свакодневно у наше име узноси молитву: „Ангела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, молимо од Господа.“ Архимандрит Јован (Крестјанкин)

Црква је од почетка своје историје изражавала тајну вере, не само преко свог богослужбеног и светотајинског живота, већ и кроз своју узвишену иконографску уметност. Икона је оживела Јеванђеље у очима многих људских генерација све до данашњих дана. Појава играног филма омогућила је један нови вид израза и сведочења Јеванђеља, које се увек изнова исписује кроз житија небројаних Божијих светитеља. Чудесно и потресно житије светог Нектарија Чудотворца добило је и своје филмско остварење ове године и то после 101. године од упокојења овог великог светитеља наше Православне Цркве. Сви они који су руски филм „Острво“ сматрали врхунцем православне кинематографије биће пријатно изненађени дубином и ширином филма „Божији човек“ чији је аутор и режисер једна побожна Српкиња госпођа Јелена Поповић. Говорећи о овом филму немогуће је не бити личан, посебно из разлога што смо и сами имали прилике да на себи осетимо благу исцелитељску руку великог Божијег светитеља. Нећу улазити у детаљну анализу филма, већ ћу се потрудити да у пар речи искажем свој лични доживљај овог филмског ремек дела.   Први и најупечатљивији утисак који филм даје свом гледаоцу је осећај да пред собом има документарни, а не играни филм. Лепота кадрова, дубина глумачких тумачења, ширина у приказивању духа једног доба, заиста плене својом реалношћу. Арис Серветалис, глумац који у филму тумачи светог Нектарија не глуми већ живи своју улогу. Све време приказивања филма пажљивог гледаоца прожима осећај као да посматра правог светог Нектарија који пред нама поново проживљава свој потресни живот. Чак шта више, у очима, лику, покретима и поступцима које свети Нектарије чини пројављује се и сам Христос који је реално присутан у свом страдалном светитељу. Гледајући Нектарија спознајемо Христа, а присуство живога Христа се најснажније осећа у неизрецивом смирењу које свети Нектарије постојано исказује. Имајући пред собом Нектаријев живот видимо да је он сав прожет молитвом и потпуним предавањем Христу. Овај суштински моменат у филму је тако снажно наглашен у бројним сценама када се свети Нектарије ватрено моли предајући изнова себе и свој живот Христу Богу. Док гледамо те сцене и сами добијамо жељу да узмемо бројаницу у руке и да се молимо Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Људи који у филму долазе у контакт са светим Нектаријем на различите начине реагују на његову појаву. Једни га величају, други га клеветају, трећи га воле, четврти га издају, сви се о њега саблажњавају. Нектарије, заиста, постаје знак распознавања и најбољег и најгорег у сваком човеку који је имао прилике да га сретне. Нико према њему не остаје равнодушан. Он је свима доступан и пријемчив, али ипак за све остаје тајна. Видимо га као верног сина своје Цркве, искреног брата свих свештеника и професора, мудрог учитеља својих ученика, храброг мужа вернога народа, доброг оца своје духовне деце. Потпуно предан Христу свима је био све. Све носећи на својим духовним плећима, трпећи, тешећи и страдајући због многих. Прогоњен и од духовних и световних власти, одбачен од народа, ипак остаје у Христу веран свима, и зато га Бог на крају чудесно прославља и уздиже на престо своје непролазне славе. Заиста, филм „Божији човек“ је библијска драма живота једног светог човека који стоји раме уз раме са апостолима, пророцима и мученицима Божијим из свих времена. Својом снагом и дубином овај чудесни филм нас потреса и баца у реалност палог и огреховљеног света у коме и ми живимо, света у коме је људима најлакше да се саблазне и огреше о Бога и Његове свете људе; тужног света који се мучи у агонији страха, неповерења, неслоге, властољубља, зависти и мржње. Ипак, овај филм нам поручује да Бог није оставио свет на милост и немилост силама таме и зла, јер Бог и из пепела многих неправди себи подиже дивне светитеље попут светог Нектарија Чудотворца; светитеље који својом светлошћу могу да дотакну и најтврђа људска срца. Ово је филм који смо добили на дар, као утеху, у овом смутном и тешком времену у коме се данас налазимо. Ово је филм који нас изнова подсећа шта значе врлине смирења, трпљења, храбрости, мудрости, вере, наде и љубави. Ово је филм који треба све нас да подстакне на молитву, покајање и подвиг. Свети Нектарије, Чудотворче Егински, моли Бога за нас. Свештеник Владан Вуковић  

(…) И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином – и са самим собом – и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни – без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ – моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву – и жртву! – за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије. Свети Николај Велимировић, Извод из беседе у 18. недељу по Духовима

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. – Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Детаљније…

Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. „Томо, овај пут ћу да родим. Немам више времена.“ Тако некако отприлике гласи та реченица. Она се губи у густом емотивном ткиву филма: до тада смо већ неколико пута промијенили и временске оквире, и приче, и перспективе – већ неколико пута нас је завртио емотивни рингишпил за који непрекидно мислимо да се дешава између Томе, Силване, доктора и Љиљане, а у ствари се актуелизују и копају наскровитији ћошкови наших душа. У њима се траже неостварени снови и небивали животи, јад над самим собом који није постао и никада неће бити. До тада је све било. Та реченица је само илустрација, пречица у временском току. Њена једина функција је да нам каже да Гордана (чини ми се) жели да роди, а не да, претпостављамо, „овај пут“ прекине један живот. Ми је гутамо. Као што засићени емоцијама гутамо све. Не знамо да ли је Тома убио некога возећи пијан (претпостављамо да није?) Јер се у нашим емоцијама губимо, у сажаљењу над собом ми заборвљамо друге. Они нису важни у животу душе сабијене између „утјехе слабих пред смрћу“ и некакве афективне замјене за цјеловито људско биће. „Овај пут ћу да родим“ најтрагичнија је, можда, реченица, цјелокупног „Томе“: наша пропаст изречена и формулисана, непримјетна и естетизована. Илустрација неважности људског живота пред на пиједестал вриједности уздигнуте „патње“ и „страдања“. Југословенска метафизика гордости ума и чулности душе: обје се живе и смјењују само да се заборави истински Други, онај поред тебе, онај коме си дужан Поглед који јесте Живот. Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. У времену у коме би свако од нас могао заиста данима да плаче за све добро које нисмо учинили, за све зло које другима јесмо, за све промашаје, за сву дјецу која Гордана није одлучила да роди – ми ћемо плакати над тешким собом који не жели да се мијења, већ да га жалимо. Погријешио сам прошли пут. „Тома“ може да изгребе у нама много емоција, али засигурно ништа од тога нас не чини бољим људима – осим у оном свеопштем, необавезујућем смислу у коме свако од нас вјерује да заиста јесте „добар човјек“, ма шта осјећао и урадио. Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза. Презвитер Дарко Ђого Извор: www.in4s.net

Никада кивот са моштима Светог Јакова није изношен из манастира. Светитељ је ту, у Туману, пуних 75 година. Са одређеном дозом бриге, али и са љубављу покренули смо га у походе Краљеву и Епархији жичкој, управо тамо где је Светитељ живео и делао у славу Божију. Све магле и бриге развејане су када су звона храма Светог Саве поздравила Преподобног. Видљиви призор био је нестваран. Радост је озарила лица свештенослужитеља и вернога народа. Благодат је била очигледна и готово опипљива. Некада тужно отишавшег из града, дочекују са почастима. Несхваћеног и другачијег, сада срећу небом прослављеног. Заиста свој међу својима. А и ми у његовој пратњи осетили смо се тако. Тек у Краљеву пред моштима Светог Јакова разумео сам и схватио колики је дар Господ кроз њега излио Туману. При повратку моштију у манастир братија видно радосна брзо унесоше Светитеља на своје место. Кажу осетило се да је отишао и одахнули су када је опет ту. Слава Ти Господе, хвала ти велики угодниче његов, који нам блисташ вечним сјајем. Игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић)

“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ. Достојан! Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки  Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички  Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки  Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански  Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе. Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”. Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори. По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријарх, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. “Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.” Патријарх се затим обратио Епископу Методију: “Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца  Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет. Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету: “Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ” По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких. Детаљније: https://mitropolija.com/2021/09/26/ustolicen-episkop-budimljansko-niksicki-metodije-moja-duznost-i-obaveza-je-da-produzim-sveto-i-svijetlo-djelo-svojih-prethodnika-molite-se-za-mene/ Извор: mitropolija.com

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је данас увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Свечани чин устоличења новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија започео је Светом архијерејском литургијом коју је служио Свјатјејши Патријарх српски уз саслужење архијереја, свештенства и свештеномонаштва. По завршетку Свете патријаршијске литургије, а по благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Јоаникија за митрополита црногорско-приморског прочитао је Преосвећени владика Давид, члан Светог синода. Обраћајући се Митрополиту Јоаникију, Патријарх је казао да је служба митрополита црногорско-приморског узвишена те да је велика и велика част, али и велика одговорност доћи на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља до данас и послије великог оца блаженопочившег Митрополита Амфилохија. “Нисмо дошли овдје да било шта отмемо и угрозимо или не дај Боже украдемо, дошли смо да обавимо свети чин Вашег устоличења”, поручио је предстојатељ Српске цркве и додао да је “мир овдје потребнији него ишта”. “Ви сте овдје да не питате ко је ко и ком народу припада, Ви сте овдје да отупљујете оштрице и спајате мостове”, нагласио је Патријарх српски Порфирије, уручивши жезал Митрополиту Јоаникију. У  приступној бесједи Митрополит Јоаникије је заблагодарио Патријараху и Светом архијерејском сабору на изабору “у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморскога”. “Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град.” “Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење”, поручио је у приступној бесједи Митрополит Јоаникије и додао: “Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори”, . Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изабран за митрополита црногорско-приморског на овогодишњем мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. ДОСТОЈАН!  Весна Девић Извор: mitropolija.com

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који први пут долази у Црну Гору у том својству, стигао је вечерас око 18 часова испред подгоричког Саборног храма Христовог васкрсења гдје му је приређен свечани дочек у којем учествују архијереји и свештенство наше Српске православне цркве и помјесних православних цркава, вјерни народ из свих крајева Црне Горе. Свјатјејши Патријарх Порфирије у пратњи више епископа и свештенства допутовао је данас, око 13.30 часова, у Црну Гору, а на подгоричком аеродрому дочекао га је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Свечана доксологија – у присуству архијереја, свештеника, свештеномонаштва наше и осталих помјесних цркава, као и многобројног вјерног народа који се сабрао да дочека и узме благослов од Патријарха српског, а преко њега и свих насљедника Светога Саве до наших времена – служена је на бини испред Саборног храма. Послије свечаног чина доксологије служена је празнична вечерња служба, након које су се сабранима обратили домаћин владика Јоаникије и Патријарх српски Порфирије. Високопреосвећени изабрани Митрополит црногорско-приморски поздравио је госте, браћу архијереје, вјерни народ, све присутне, упутивши Патријарху ријечи добродошлице и благодарности, подсјетивши да је овај велик сабор приређен због доласка Патријарха Порфирија, који први пут као новоизабрани патријарх долази да посјети Црну Гору, да јој донесе мир и благослов: “Ваша светости, Ви као насљедник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава, и ево дошли сте да и овај свети престо древне Епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у својој светој служби и своме срцу. ” Изражавајући радост што су се вечерас сабрали архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља, Митрополит Јоаникије је нагласио да то даје и велику снагу. “Ево, Ваша светости дошли сте, поводом Нашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу, и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филермске, и у земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и својој Цркви”, закључио је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Првојерарх наше Цркве је захвалио на добродошлици, рекавши да би све овдје сабране, најрадије као и све људе Црне Горе, смјестио у своје срце и закључао у њега: “И заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Св. Василија Острошког, да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим ријечима да општимо једни са другима. Нарадије бих се ћутке спустио у крипту гдје је смјештено тијело великог архипастира и спаситеља опустошене мртве Црне Горе. У крипту у којој се налази тијело нашег и вашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи јер и ако је имао у наше име недоумице, сада их сигурно у близини Христовој нема. Засигурно зна да је мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан.” Патријарх српски је нагласио да Црква не постоји због тога да би рјешавала економске, социолошке, државне и друге проблеме већ постоји “да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вјечни”. “Само када дотакнемо ту тајну, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени саборе, утјешен вашом вјером, знам да смо сазвани у име Оца, Сина и Светог Духа. Данас је празник и ја вам га од свег срца честитам. Овакви дани и догађаји описани су у Светом писму”, нагласио је Свјатјејши Патријарх и додао: “Господ је услишио преко Сабора архијереја СПЦ наше молитве. Изашао је у сусрет нашим молитвама и ми смо за предстојатеља Митрополије добили великог мужа, онога ког смо жељели, ког смо измолили, владику Јоаникија. Ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама, у своје лично име и у име пуноће СПЦ честитам. То је за нас велика радост коју смо спремни да подијелимо са свима.” Поручио је да сви са овог скупа своју браћу и сестре братски грле и цјеливају, а која данас нису сабране на овом скупу: “Или нас не препознају или не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом и молимо се да их Господ одобровољи, али и наша срца прошири до небеса, да у та наша срца они имају улазе, а да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо више него било кога другог у братски загрљај. Јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то како ко себе види и доживљава, како види себе по националном опредјељењу, који политички поглед на свијет има и којој странци припада, сви смо једно. Да је Црква знамо добро јединствени кров и простор за све нас. Кров под који нас, када приступимо, свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо. Ми Христом просвијетљени, молитвама Св. Василија Великог, Светог Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, знамо да је за Бога најмање битно, како и на који начин себе доживљавамо ако смо Христови”, казао је,

Вера у човека не само да прожима него и детерминише целокупно стваралаштво европског човека. Сва европска култура и цивилизација испилила се из те вере. И засновала на њој као на камену станцу. Тип европског човека развио се и формирао на тој вери. Природно је и логично што се вера у човека извила у обожавање човека које у човекоманији добија своју завршну форму. Прогласи ли се човек за центар света, он се ма кад мора прогласити за центар бића. Антропоцентризам се неминовно завршава антрополатријом. Вера у човека има своје законе. Основни је овај: човек је једино што треба уважавати, једино што треба обожавати, стога – немој имати других богова осим човека! (…) Самоусавршавање Христом и по Христу јесте једини пут не само за правилно и беспрекорно решење проблема личности него и проблема заједнице, друштва, народа, братства. Достојевски тврди: самоусавршавање у Христовом духу јесте основ свему; лично усавршавање је не само почетак свега, него и наставак свега, и исход. То је пут Христа Богочовека и православља, пут старе хришћанске Цркве. Само тај пут не завршава прашумским беспућем. Идући њиме и човек и човечанство иду путем богочовечанске бесмртности и вечности. Зато се Достојевски држи тога богочовечанског пута. По њему: све моралне идеје и идеали, све социјалне идеје и идеали оснивају се на идеји личног апсолутног самоусавршавања. А та идеја моралног самоусавршавања исходила је увек, и исходи, из мистичких идеја, из убеђења да је човек вечан, да није просто земаљска животиња, него да је везан са другим световима и са вечношћу. Свети Јустин Ћелијски, Достојевски о Европи и Словенству