Категорија: Православље

Погледајте сада сви Закхеја: колико је он заволео Христа и колико Га је тражио, колико је био љубљен од Господа, призван и близак Христу. Ако је, дакле, неко цариник или старешина цариника, ако, самим тим, ради рђав посао и неправедно сабира себи богатство, нека такав подражава онај пут ка спасењу којим је прошао овај старешина цариника и нека племенито раздаје и раздели све што је сабрао на недоличан начин. Ако је некоме отета имовина или на овај или онај начин живи у сиромаштву, нека се радује и нека благодари, јер је богат спасоносним сиромаштвом. Боље речено, нека га сам учини спасоносним тиме што ће благодарити Богу за своје сиромаштво којем је притекао и богати цариник, радосно се спасавајући, а што сте сада и чули о њему. На томе се завршава ово еванђелско приповедање. Свети Григорије Палама, Господе, просвети таму моју

„Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чинилац божанске љубави (συστατικόν της θείας ‘αγάπης), блажени Давид вели: „Страх Господњи је чист, остаје у век века“(Пс.18,10), јасно познавши да је он (=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски страх) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: „Љубав изгони страх напоље“(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности (στοργής), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима – и међу собом и према Богу – савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).” Извор: Свети Максим Исповедник, „Кратко тумачење Молитве Оче наш” (1–15), у: Видослов 2006/38, стр. 2.

Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан. Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу. Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици. И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе. Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“ Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све. „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“ Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу. Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву. После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова. „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж. „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио. Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо. Али имам питање. Или два питања. Или сто питања. У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира. Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај? Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор. И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету? Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе. Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли. Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“ Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован. Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима. Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)? Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп. Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15). И душа може да не осуђује само

Са вером и надом у Васкрсење, обавештавамо јавност да је у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године у 17 часова у Духовном центру Свети Сава у Шапцу уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије. У среду, 26. јануара 2022. године, у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу са почетком у 9 часова биће служена света заупокојена Литургија и опело. Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду као и за духовника цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду. Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке. У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике – емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране – требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава  издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.   Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира

Њена специјалност је историја српске средњовековне уметности, па сваког лета посећује српске манастире и истражује фреске. Нови живот фескама у капели краља Драгутина у манастиру Ђурђеви ступови дала је Саћи Шимада, историчарка уметности из Jaпана. О овом подухвату и значају фресака за српско културно наслеђе, али пре свега о њеној необичној љубави према српској средњовековној уметности, Саћи Шимада је говорила за Студница Инфо. Када је почело твоје интересовање за Србију и њене културно-историјске споменике? Када сам била на трећој години факултета, студирала сам византијску уметност и упознала сам се са српским наслеђем. Тада ми се та земља чинила тако далеком. Србија је тачка додира источних и западних култура, а мене су занимале многе одличне средњовековне грађевине и фреске, у којима су се те културе спојиле. Још више сам се заинтересовала када сам чула да је мој ментор проф. Мићитака Сузуки по завршетку рата први пут после дужег времена био у Србији и манастиру Хиландар, па сам, када сам магистрирала, одлучила да следеће године наставим студије у Београду. Пројекат рестаурације фресака Ђурђевих ступова са преко 20.000 долара помажу фондације из Јапана. Реци нам нешто о обнови фресака у манастиру Ђурђеви Ступовии и твом доприносу? Кинчо  је компанија која је настала још у 19. веку. Бави се производњом миришљавих штапића који терају инсекте и комарце, и основни састојак тих штапића је камилица из Србије. Они су још у време краља Александра увозили камилицу из Србије, и отуда та повезаност са Србијом и жеља да узму учешће у донирању нечега што је од изузетног значаја. Сумитомо је основан у 16. веку и тренутно има више од педесет компанија. Једна од њих је Фондација Сумитомо, која сваке године изабере петнаестак објеката културног наслеђа широм света. Размишљајући о томе шта, као странкиња која проучава историју српске средњовековне уметности, могу да учиним, дошла сам до закључка да је то сарадња на конзервацији и рестаурацији фресака. У обиласку цркава и манастира, брзо приметим у како се лошем стању налазе. У старим црквама се налазе веома вредне фреске, које ће бити теже одржавати у будућности ако се не третирају сада. Мој јапански ментор једном је имао такву сарадњу, па сам пожелела да једног дана и ја урадим нешто слично. Ове јесени успела сам да остварим пројекат конзервације и рестаурације. То је моја захвалност свим сарадницима који су ми помогли да проучавам српску уметност. Јер мени – странкињи и неправославки – потребан је посредник приликом посета црквама и манастирима. Све цркве имају свој, другачији бонтон, и да бих се снашла потребан ми је водич, који ми олакшава и разговоре са тамошњим свештеницима и са верницима. Од њих могу много да сазнам о историји, обичајима и животу овог краја. Тако да је за мене подршка конзервацији и рестаурацији природан продужетак мог истраживања. Зато сам се изненадила колико су то људи доживели као нешто посебно и колико медијске пажње је привукао наш пројекат. Твој утисак о Студеници, како си је доживела? Први пут сам посетила манастир Студеницу у пролеће 2003. године. У јесен 2002. године почела сам да студирам историју уметности на Филозофском факултету у Београду, и с нестрпљењем сам очекивала одлазак у Студеницу на пролеће. Са великим ранцима на леђима, моја јапанска другарица и ја кренуле смо аутобусом из Београда. Сишле смо у Ушћу. Тамо није било аутобуса или таксија, тако да нам није преостало ништа друго него да пешачимо. Међутим, било је предуго и прешле смо на стопирање. Након 30 минута, зидари, који су кренули ка манастиру, зауставили су ауто и повезли нас. Спасли су нас! Немам појма ко су били ти мајстори. Импресионирало ме је то што су људи који одлазe у манастир љубазни према странцима. Када сам први пут видела Студеницу, изгледала ми је као замак у шуми. Добро се сећам да је црква од белог мермера, била велика и величанствена. Још увек се сећам да је Студеничко распеће, које сам највише желела да видим, сијало у полумраку. У последње време једном годишње долазим у Србију, и том приликом обавезно посећујем Студеницу. Пре три године, преко професора у Београду, упознала сам монаха који је завршио историју уметности. Издејствовао ми је дозволу да снимам фреске и останем у конаку. Када сам стигла, сачекао ме је на аутобуској станици испред манастира и однео мој ранац до конака. Била сам усхићена његовом љубазношћу. Када сам питала монаха за аутобус за повратак, рекао ми је да један свештеник, који је такође завршио историју уметности, иде у Чачак и да ће ме одвести у манастир Жича. Рекли су ми „Може, све што ти треба“. Остала сам без речи на толику предусретљивост.  Нисам схватала шта их нагони да буду толико љубазни према мени, једној нехришћанки, али ми је постало јасно док сам путовала са оцем Александром и његовом женом. Рекао ми је да је био импресиониран јапанским филмом „Окурибито“ („човек који испраћа“, енглески назив филма је „Departures“). То је прича о традиционалном јапанском ритуалном погребнику. У Јапану, пре сахране, покојник се купа, пресвлачи у белу посмртну одећу, лице му се шминка и тек тада тело се ставља у ковчег. То је једна церемонија и постоје стручњаци који је изводе пред породицом покојника. „Тај ритуал је био много леп. Човек који га обавља био је миран и прецизан. И више од свега, био је пун наклоности. Он је ту за последњи испраћај и помаже породици да се опрости од покојника. Сваки покрет му је елегантан“ – тaко ми је рекао отац Александар. Одговорила сам му да је и ваша Литургија таква. Било ми је јасно зашто је отац Александар изабрао да гледа баш тај филм и могла сам да замислим како блиско га он доживљава. Студеничко распеће покрива јапански превод британског митрополита Kallistos Ware Случајно сам се упознала са преводиоцем који је свештеник православне цркве у Јапану и протојереј у Осаки. Питала сам га зашто је то изабрао, јер српске иконе у Јапану нису добро познате. „Био сам са супругом на јутарњој литургији у Студеници пре неколико година. Када је прво сунце ушло из олтарског простора, некако сам се окренуо и он је био ту. Био сам убеђен да је са нама, недалеко.

Телевизија Храм Архиепископије београдско – карловачке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и братством храма Светог Саве, реализовала је у протеклој години пројекат под називом „Земљи со, а тами сјај“. У питању је музичка компилација од 12 нумера, на којој учествују бројни наши уметници и музичари. Сергеј Ћетковић, Биља Крстић, Душан Свилар, Леонтина Вукомановић, Хорови Храма Светог Саве на Врачару, Катарина Божић… само су неки од учесника који су својим учешћем дали допринос овом пројекту. На компилацији ће се наћи неке од нумера из продукције Телевизије Храм, које су обележиле претходну годину, као и потпуно нове, ауторске нумере. Ово је година неколико јубилеја везаних за Светог владику Николаја Велимировића, стога је одабиром увршћено и неколико његових песама, до сада необјављених. Између осталих, ту је и његова чувена „Победна песма“, у потпуно новом музичком руху коју изводе хорови храма Светог Саве са гостима. Израда музичких аранжмана поверена је Растку Аксентијевићу и Небојши Брдарићу, а све нове нумере снимане су у Студију Спарта, осим једне, која је реализована у сарадњи са РТВ Војводина. Песме ће бити објављиване као синглови, а ускоро се очекује и издавање самог компакт диска. Током снимања, у радосној атмосфери, свако од извођача уткао је по нешто своје и аутентично и настале су  нумере, нешто савременијег звука за које смо сигурни да ће бити топло прихваћене. Извор: ТВ Храм

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41,

Животе очајних, не презри мене погруженог у очајање. Појава речи твојих просвећује и уразумљује младенце (Пс 118, 130). Свети, ти си рекао: Очисти се и изагнај из себе старог човека. Може ли блато само себе да очисти? Може ли грађевина сама себе да украси, без да је украси грађевинар? Може ли сасуд који је сачинио гнчар сам себе да испече, без да га његов створитељ положи у огањ и испита да ли је добар за употребу или не? И ти, Свети, уколико хоћеш да спасеш саздање своје, пошаљи свој Божанствени огањ да испече сасуд који си сачинио, како би затим могао да од тебе прими и уље и да га задржи за себе, јер је твоја слава и милост у векове. Амин. Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно руковођење, стр. 107-108