Категорија: Православље

Биће глад – рекао је Пророк, оплакујући Јерусалим – али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8, 11). Глад, то је стање лишености и уједно потребе за најнеопходнијом храном. Али постоји и глад која је гора и трагичнија од ове глади, а то је – кад човек који бива лишен онога што је неопходно за спасење не осећа ужас несреће, не осећа чак ни потребу за спасењем. Гладан човек обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли где нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко да погачу од проса или мекиња или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре- док је гладовао- патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има потребу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу куша хлеб духовног живота спасоносну реч; њега не може да не нађе онај ко га до краја упорно тражи. Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се – рекао је Господ. Али постоји и они који услед дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље; стога постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они немају жељу да слушају поуке; а када не би имали онога ко би их поучио – не би га ни тражили, већ би живот проводили у греху, више и од блудног сина. Јер он, ако је и био ускраћен удаљивши се од заједничког Хранитеља, Оца и Господара, допао је још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио Божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању до те мере задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог.Али боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску причу, која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама. „Човек неки“ – каже Господ -„имађаше два сина“. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Јер ако је Он заиста ради нашег спасења постао Човек, што би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи, Он – Који свагда представља Чувара душа и тела наших, као Владика и Творац и једног и другог, Он Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо доведени у биће? Јер Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре но што смо дошли на свет: „пре но што свет постаде“. Претходно је нас ради створио Анђеле који се шаљу на службу, како Павле вели – „ради оних који треба да наследе спасење“. Претходно је такође нас ради над целим тим тварним светом простро небо, подигавши га као некакав заједнички шатор за све у свету- небо, које је увек многоструко самопокретно, изгледа зато да би кроз уравнотежено самопокретање сачувало своје место. Увек покретно у самом себи, оно са собом носи и мноштво звезда, како бисмо и из тога видели пролазност садашњег живота и како бисмо од онога што се налази изнад наших глава имали користи, као што је имамо и од свега онога што се налази под њим (небом). Нас ради он је створио велико светило за дан а мања за ноћ; њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом правцу као и небо или у супротном, да иду заједно или да се удаљавају, како би нам служили за одређивање (годишњих) доба и периода године; анђели, који су изнад чулно опазивих доживљаја, али и бесловесне животиње, које живе руководећи се искључиво својим инстинктом, за овим немају потребу. То је дакле саздано за нас, јер смо обдарени и другим осећањима, као и осећањем за лепоту видљивог света, те умом преко чула примамо те знаке. Ради нас Он је утврдио земљу, простро море и над њим богато излио ваздух, а над ваздухом је потом премудро поставио стихију огња, како би ублажио са тим повезану прекомерну хладноћу у ономе што се налази доле, под њим, и како би остала сачувана топлота тога огња у његовој области; ако бесловесне животиње, да би опстале, такође имају потребу за тим стварима као и људи, оне су ипак, како каже Пророк Давид, створене пре нас, зато да би служиле људима (Пс. 104,20). Дакле, пре него што је саздао нас, Творац је ради нашег тела начинио сав овај свет; произвео га је ни из чега. Шта све није учинио Владика који љуби добродетељ не би ли нас поправио и повео ка добродетељи (врлини)? Читав овај материјални свет представља некакво огледало онога што се налази изнад њега, како бисмо кроз духовно сазерцање овог, као по каквој чудесној лествици, могли да доспемо до оног вишег света. Он је у нас положио урођени закон, као какву норму која не зна за уступке, као непогрешивог судију и наставника- сопствену савест свакога од нас како нам, ако нашу душу узнемири мисао, не би био потребан други наставник за схватање добра; ако спољашњем осјећају благообразно принесемо наш ум, тада, по речима Апостола, што је на Њему невидиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1, 20). Дакле, откривши кроз природу и твар познање добродетељи (врлине), Он је поставио Анђеле Чуваре, подигао је Оце и Пророке ради руковођења, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу разумну природу и познању добијеном на основу сазерцавања твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили – о, каква немарност са наше стране, и напротив, каква великодушност и уједно брига од стране Онога који нас љуби; Он је Самога Себе предао за нас, источивши богатство Свога Божанства у нашу слабост, примивши нашу природу, и пошто је постао Човек као што смо ми, благоизволео је да постане наш Учитељ. Сам нас учи о узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом, и уједно нас подстиче да подражавамо Његово

О радости сусрета са другим и о људској чежњи за Господом Христом приказаној кроз догађај везан за Закхеја могле су се чути речи које је са фреквенције 93.0 ариљским хришћанима упутио презвитер Дејан Марковић из Краљева. У 48. епизоди која је емитована у петак у 10.05 са локалног Радија „Ариље“, отац Дејан је на веома оригиналан начин прословио у рубрици Глас јеванђеља о поменутом догађају из Лукиног јеванђеља које ће се читати у наредној недељи на литургијском сабрању. Након Поучних читања и музичке паузе гост из светосавског краљевачког храма надахнуто је приближио слушаоцима личности Света три Јерарха и веома приступачно објаснио догађај Сретења Господњег – празника који нам се приближава, истичући посебно важност сусрета Старог и Новог Завета, сусрета Бога и човека. Братство цркве Светог Ахилија на чији позив се отац Дејан одазвао кроз разговор и послужење заблагодарило је госту на љубави, издвојеном времену и поучним речима. Емисија „Глас Господњи“ се емитује у континуитету од марта 2015. године сваког петка на таласима Радија „Ариље“. Младен Миливојевић, ђакон и катихета ариљски   Четрдесет осма епизода – 12. фебруар 2016. Архива емисије

 Претпостављам, ипак, да свако ко има ум признаје да за нас првенствено благо представља ученост, и не само ова најблагороднија и наша ученост која се, презирући сва украшавања и плодност речитости, хвата за јединствено спасење и лепоту која се созерцава умом, него и ученост спољашња, које се многи хришћани, не разумевши добро, гнушају као зле, опасне и од Бога удаљавајуће. Небо, земља, ваздух и све што је на њима се не смеју презирати због тога што су их неки људи лоше разумели, па су, уместо Богу, њима самим указали божанско поклоњење. Напротив, ми ћемо, окористивши се у њима оним што је добро за живот и благостање, избећи све опасно, и нећемо са безумницима твар супротстављати Творцу, него ћемо на основу творевине закључивати о Творцу, како божанствени Апостол говори: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2 Кор. 10,5). Исто тако за ватру, за храну, за гвожђе и за све остало се не може рећи да је било која од ових ствари сама по себи нити кориснија нити штетнија од свих других; то зависи од слободне воље оних који их употребљавају. Чак и међу гмизавцима има таквих који се могу употребити за припрему лековитих масти. Тако смо ми и из наука позајмили неке чињенице и сазнања, али и одбацили све што води ка демонима, ка заблудама и у дубину погибије. Ми смо из њих извлачили оно што је корисно чак и за само благочешће, кроз лошије научивши се бољем и немоћ њихову обративши у снагу и чврстину нашег учења. Због тога не треба омаловажавати образовање и ученост, као што о томе расуђују неки, него, напротив, треба признати за глупе и незналице оне који би, држећи се таквог мишљења, хтели да све виде сличним себи, како би у општем недостатку сакрили свој недостатак и избегли разобличење у незнању. Према томе, предложивши и утврдивши ово, почнимо да посматрамо живот Василијев. Најраније детињство Василијево, под руководством великог оца, у чијем лицу је Понт предлагао општег наставника врлине, било је повијено пеленама и уобличено у најбоље и најчистије здање, које божанствени Давид прекрасно назива дневним и супротставља ноћном (Пс. 138,16). Под овим руководством чудесни Василије се обучава делу и речи, и они заједно у њему расту и садејствују једно другом. Он се не хвали неком тамо Тесалијском и планинском пећином као учионицом врлине, нити некаквим високомерним кентауром – учитељем њихових хероја, не учи се од њега да стрелама погађа зечеве, трчи за дивокозама, лови јелене, побеђује у тучама или да зналачки јаше коње, употребљавајући једног те истог и у својству коња и у својству учитеља, не храни се, као у баснама, мозговима јелена и лавова; него, напротив, изучава основни циклус наука и усавршава се у благочешћу; кратко речено, већ од првих лекција бива вођен ка будућем савршенству. Јер они који су успели у делу, запоставивши реч, или у речи, запоставивши дело, ни по чему се, како се мени барем чини, не разликују од једнооких, који трпе много нелагоде када сами гледају, а још већи стид када на њих гледају. Али зато онај који може да преуспе и у једном и у другом постаје човек са обе десне руке; такав може бити савршен, и у овом животу може да предокуша тамошње блаженство. Према томе, било је веома благотворно за Василија што је он у својој кући имао образац врлине; на њега се угледајући и сам је убрзо постао савршен. И као што можеш да видиш како ждребад и телад од рођења трче и скачу за својим матерама, тако је и он са ревношћу ждребета трчао за оцем и није заостајао за њим у узвишеним поривима врлине, него је, као на некој скици (ако је ово одговарајуће поређење) скицирао трагове будуће лепоте своје врлине, и исцртавао обрисе савршенства пре него што је наступило време савршенства. И када се довољно обучио код куће, а како није смело да му промакне ништа добро и да ни у чему не заостане за марљивом пчелом, која са сваког цвета убира оно најкорисније, тада жури у Кесарију да похађа тамошње школе. Говорим ово о Кесарији чувеној и нашој (зато што је она и мени била руководитељица и наставница у словесним наукама), коју исто тако можемо назвати митрополијом наука, као што је можемо назвати и митрополијом градова који јој припадају и којима управља. Ако би неко њу лишио првенства у наукама, одузео би јој њено најбоље имање. Јер други градови се диче украсима друге врсте, или древним, или новим, да би, ја мислим, било о чему да се прича или имало шта да се види, али одличје Кесарије су науке, као што су то натписи на оружју или наслови причама. А о ономе што следи нека причају исти они који су и учили Василија, и наслађивали се његовом ученошћу. Нека они посведоче: какав је он био пред учитељима, и какав пред вршњацима, како се са једним равњао, а друге надвисивао у сваком погледу, какву је славу за кратко време стекао и код простог народа и код најуваженијих грађана, откривајући у себи ученост већу од година, и чврстину карактера већу од учености. Он је био оратор над ораторима још пре него што је дошао до катедре софиста, философ над философима још пре слушања лекција из философије, а што је најважније – јереј хришћанима још пре свештенства. Колико су сви и у свему за њим заостајали! Словесне науке за њега су биле споредна ствар, и из њих је узимао само оно што је могло да помогне нашој мудрости, зато што је неопходно имати и снагу речи, како би се јасно могло изразити оно што се приказује уму. Јер мисао која се не искаже речју је покрет укоченог. А његова главна преокупација је била наша хришћанска мудрост, то јест одрешење од световних страсти, пребивање са Богом, по мери тога како је кроз доње он усходио према горњем и како је посредством онога што је непостојано и брзопролазно стицао оно што је постојано и што пребива вечно. (Извод из: Свети Григорије Богослов, Надгробно Слово Василију, Архиепископу Кесарије Кападокијске)  

Припремајући се за празник Рођења Христовог братство цркве Светог Ахилија одлучило је да у своју средину позове чачанског свештеника Милана Љубичића и замоли га да учествује у 41. епизоди емисије „Глас Господњи“. Поменута емисија се редовно емитује сваког петка у 10 часова са локалног радио Ариља. Отац Милан је надахнуто тумачио јеванђелску причу о Великој вечери из  Лукиног јеванђеља повезујући је са нашом реалношћу и истичући наше савремене разлоге избегавања одласка на литургијска сабрања на којима се та Вечера Будућег Царства дешава. Посебно је интересантан део када оцу Милану ђаци ОШ „Стеван Чоловић“ из Ариља постављају питања о јелки и бадњаку, о учешћу младих у црквеном животу, о потреби милосрдних подухвата у нашем времену… У оквиру завршне рубрике „У сурет празнику“ наш гост се осврнуо на прослављање Материца, где је на веома приступачан начин објаснио значај тог типично српског празника. Позвао је све мајке да се угледају на најсавршенију мајку – Пресвету Богородицу, и да својим примером поучавају своју децу упућујући их ка путу побожности. Након поучних речи изговорених ариљским парохијанима отац Милан Љубичић је на кратко свратио у цркву светог Ахилија где се сусрео са старешином цркве, протојерејем Драганом Стевићем који се госту захвалио на љубави и издвојеном времену. Младен Миливојевић, ђакон и катихета ариљски Архива емисије

„Смисао поста у животу православног хришћанина“ била је тема трећег (и последњег у овој години) духовног предавања које је одржано у организацији црквене општине Пожега. Благодарећи пастирској бризи Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, Пожегу је, у суботу 12. децембра, посетио свештеник цркве Вазнесења Господњег у Чачку, јереј Марко Мирковић. У надахњујућим речима ( како за народ тако и за свештенство) отац Марко је кроз пластичне и занимљиве примере сведочио живу веру и надамо се у сваком од присутних продубио жељу и жеђ за Васкрслим Господом. Да је предавање наишло на позитивну рецепцију од стране присутних сведочи то што је по његовом завршетку постављено мноштво питања на која је гост одговарао ослањајући се на учење јеванђеља Христовог и лично пастирско искуство. Преостаје још да напоменемо да ће се црквена општина Пожега старати да и у наредној години, по благослову епископа Јустина, организује слична сабрања. ђакон Александар Каранац

По шести пут у Ариљу је од 19. јула до 2. августа одржана ариљска летња музичка манифестација – АРЛЕММ. АРЛЕММ је културно – едукативна манифестација која окупља најеминентније уметнике, професоре и предаваче из различитих уметничких поља: класичне, духовне, традиционалне и џез музике, као и људе креативних способности, са идејом да, првенствено деци и младима а онда и свим слојевима друштва, приближи праве културне вредности. За петнаест дана свог трајања Ариљци су имали прилике да на АРЛЕММ-у присуствују многобројним културним и духовним догађајима, од којих ћемо овде поменути само најзјначајније. Наш познатни уметник и извођач етно-музике Слободан Тркуља одржао је 24. јула на платоу испред градске галерије у Ариљу предавање на тему „Модерна традиција“. Фестивалски програм је одржаван на неколико места у граду од којих је најатрактивнији Уски Вир – острво на реци Рзаву где су одржавани концерти учесника АРЛЕММ-а од којих су, свакако, најпознатији: мађарски виолиниста светског гласа Роби Лакатош који је наступио 31. јула и свима знан македонски гитариста Влатко Стефановски који је у двоипочасовном концерту 1. августа одушевио све присутне. Уз благослов и свесрдну помоћ старешине храма Светог Ахилија протојереја Драгана Стевића, протојереја Мирчете Крупниковића и јереја Бојана Милошевића, ове године је АРЛЕММ био много богатији духовним садржајима. У среду 29. јула у дворишту породице Бркић, у прелепом амбијенту, отворена је изложба фотографија Сретена Вуковића „Хиландар – неочекивано путовање“. У четвртак 30. јула, од 20.30 часова, у порти Цркве светог Ахилија, одржано је предавање на тему Богољубље и страхопоштовање. Предавач је био протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, редовни професор на Богословском факултету у Србињу, некадашњи одговорни уредник листа Православље, аутор бројних књига и предавања на тему теологије, религије и образовања. На Илиндан 2. августа Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић професор Богословског факултета у Београду са ариљским свештенством. У препуној драгутиновој задужбини професор Влада је произнео надахнуту беседу на тему наше вере у Господа Исуса Христа. У 20.30 часова у порти храма Светог Ахилија свечано је затворен овогодишњи АРЛЕММ  уз концерт Дивне Љубојевић, хора Мелоди и полазника Студија за духовну музику. Надамо се да ће од ове године овакви духовни садржаји постати традиција на АРЛЕММ-у и место драгог сусрета свих Ариљаца и гостију Ариља. вероучитељ Ненад Стефановић

У просторијама Народне библиотеке „Свети Стефан Првовенчани“ у Краљеву, одржана је, 4. августа 2015. године, пројекција документарног филма о блаженопочившем Епископу жичком Стефану (Боци). Пројекцији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин у пратњи протојереја-ставрофора Љубинка Костића, сценаристе филма и свештенства краљевачких цркава. Сарадници проти Љубинку на овом филму били су Виктор Маричић и Радослав Живковић.  

У Духовном центру „Владика Николај Велимировић“ 24. и 25. јула 2015. године у Краљеву, др Ивица Живковић, професор у богословији Св. Кирила и Методија у Нишу, одржао је предавања на тему Православна породица и подизање деце. Предавања су организована у сарадњи са Народном библиотеком „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, у овиру циклуса предавања под називом Духовни разговори са др Ивицом Живковићем. Проф. Живковић је, тим поводом, одржао два предавања на Дечјем одељењу Народне библиотеке под називом Православна биоетика – поштовање светиње живота и Дисциплиновање мисли у животу православних хришћана. Прилог КАТВ Краљево

ХРИШЋАНСКИ СМИСАО БОЛЕСТИ И ПАТЊЕ протојереј-ставрофор др Зоран Крстић 4. јул 2015. године У суботу, 4. јула, у порти храма Вазнесења Господњег одршане су витешке игре и представљање старих заната Србије. У оквиру „Летњих духовних Сабрања“ уприличен је целодневни програм који је за циљ имао да приближи историју храма свима који су били ради да дођу и учествују у многобројним радионицама. Програм је отворило витешко друштво „Свибор“ које је привукло највише знатижељника, свих узраста. Расположени витезови представили су оружје, опреме и разне вештине које су красиле наше средњовековне претке. Посебно је било интересантно нашим најмлађим посетиоцима који су могли да се опробајау у витешком двобоју, боју, гађању луком и стрелом, мачевању… Поред витезова представило нам се и друштво за очување старих заната „Босиљак“. Даме су весело показивале како се прела вуна, хеклало, везло. Поред њих смо имали прилику и да видимо како се прерађује глина у прелепе мајсторије грнчарства. Веште руке, нежни потези, срећни осмеси…иконописање, дуборез… Наши млади уметници су нам у хладу летње жеге приказали како се осликавају иконе, раде дуборези за иконостасе, тетраподе. Након дневног дружења уприличено је затварање „Духовних сабрања“, гост је био уважени професор Православног Богословског факултета у Београду, др Зоран Крстић који нам је приближио смисао страдања и патње. У веома квалитетном предавању могли смо да чујемо разбијање доста предрасуда и представа које су се усадиле у наше размишљања. Након пет субота дошли смо до краја „Летњих духовних сабрања“. Старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј Иван Пауновић позвао нас је да се опет саберемо на јесен у оквиру „Јесењих духовних сабрања“. [divider] МИР ДУШЕВНИХ СИЛА јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине (код Будве) 27. јун 2015. г. У суботу, 27. јуна 2015. године, одржано је четврто предавање у оквиру  „Летњих духовних сабрања“, која организује Храм Вазнесења Господњег у Чачку. Предавач је био јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине (код Будве) и говорио је на тему Мир душевних  сила. Поред око три стотине присутних, из Чачка и околине, али и других градова, предавању су присуствовали чачански свештеници и монаси манастира Преображење. Надахнуто и занимљиво излагање оца Рафаила, оставило је на присутне снажан утисак и надамо се да ће и у будуће бити гост у нашем граду. Немањићка задужбина, манастир Подмаине, налази се у околини Будве у Црној Гори, обновљен је крајем деведесетих година двадесетог века и данас манастирско братство има разноврсну и развијену мисионарску делатност. У оквиру своје издавачке делатности, манастир објављује значајна дела духовне литературе, која су након предавања могла да се купе, по веома приступачним ценама. Остаје нам да оно што смо научили на овом предавању, уз Божију помоћ, примењујемо у свакодневном животу. Милош З. Јелић, вероучитељ [divider] ПРОБЛЕМ ЗАВИСНОСТИ Протојереј Бранко Ћурчин 20. јун 2015. г. На трећем окупљању у  оквиру „Духовних Сабрања“ које, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, организује храм Вазнесења Господњег у Чачку, о свом Богоугодном раду у Заједници и искуствима говорио је духовник Правослвне заједнице „Земља живих“, протојереј Бранко Ћурчин. Поред оца Бранка о свом животу пре заједнице, и у њој, дирљиво су сведочили штићеници Земље живих Милан и Душан , разговор је водила вероучитељ Ирена Чоловић. “Земља живих“ је заједница која представља пружену Божју руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу. Божји одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу. Уверени да је зависник у егзистенцијалној кризи, створена је клима живота у духу једноставне хришћанске породице. Хришћански живот, својом пуноћом, даје истински одговор на људски немир и да нико сем Бога Оца који је створио човека не може да оздрави његово рањено и повређено срце. Вероучитељ Милош Живановић [divider] ЧОВЕК СВЕДОК ВРЕМЕНА музичар Зоран Костић Цане 13. јун 2015. г. У оквиру „Духовних Сабрања“ које, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, организује храм Вазнесења Господњег у Чачку, предавање је одржао познати музичар Зоран Костић – Цане. Предавач је беседио на тему „Човек, сведок времена“. Која су наша достигнућа као људи уколико омашимо танан пут богопознања и предамо се идолопоклонству медиокритета и медија и на који начин је могуће да млада особа пронађе своју личност кроз искуство Васкрслог Христа и Цркве. Беседећи и о личном боготражитељном путу и проналаску себе, као што је опевао у својим песмама, Цане је уз препознатљиви метафорични начин изражавања одржао предавање пред пуном портом Саборног храма. [divider] ПРОБЛЕМ САМОУБИСТВА протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић 06. јун 2015. г. Српска Православна Црквена Општина Чачак, при храму Вазнесења Господњег, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, организује низ предавања која за тему имају црквени и духовни одговор на све веће проблеме који потресају наше друштво. Не можемо рећи да раније нису постојале болести зависности и аутодеструкција, екстремно наглашена у самоубиству, али морамо приметити да смо тренутно сведоци времена у којем се човек лагано, готово неприметно, стапа у modus vivendi који га удаљава од свега онога што би човек требало да буде као биће створено по „лику и обличју Божјем“. Намеће нам се идеја да смо се, пре свега, удаљили једни од других. Постала нам је препрека чак и посаветовати некога у духу братољубног односа. Уколико некога опомено ризикујемо да добијемо критику како се мешамо у туђе навике, односе. Но, запитајмо се следеће. Уколико се налазимо у чамцу на отвореном мору, један од путника буши рупу у чамцу, испод својег седишта, када га опоменεмо рећи ће нам: „Шта те се тиче што ја бушим испод свог седишта“. Али, схвата ли да својим понашањем угрожава многе око себе? Особа зависна од алкохола угрожава постојање своје породице. Деца ће отићи научена погрешним идеалима. Свети Василије Велики рекао је „Алкохолизам је призивање ђавола“, није погрешио. Алкохолизам, коцкање, зависност о крајње неморалним и безбожним порнографским филмовима, блуд, промискуитет… Корак по корак који се сам намеће као логичан след околности. Небројено пута смо чули о алкохоличарима, или коцкарима. који су изгубили све, укључујући и породицу. Достојевски маестрално осликава Алексеја Ивановича, коцкара, и његов пут. Некако, све док човек греши има наде за покајање и исправку постојања, преумљење, но, једном када пређе границу и крене путем самоубиства све се завршава трагедијом погрешног усмеравања постојања. Живот

Програм отварања изложбе започео је молебним каконом Светом Владики Николају жичком, уз појање византијског хора  Псалтика– полазника московске школе византијског појања. Након молебана, који је служио ахимандрит Доротеј, духовник братства Синови Свете Горе ,који су и учествовали у организацији изложбе, присутнима се најпре обратио  Амбасадор Републике Србије у Москви, господин Славенко Терзић. Поздравивши публику, истакао је историјски и духовни значај Манастира Жиче кроз векове и изразио своје задовољство одзивом руске публике, као и свима који су учествовали у организацији. Након поздравне речи његове екселенције, присутнима се обратио и Епископ моравички господин Антоније, а затим и председник братства Синови Свете Горе, господин Александар Тузенко. Након поздравне речи, приказан је кратак документарни филм о историјском развоју Манастира Жиче. У музичком делу програма учествовали су уметници из Србије и Русије:  уметници Бољшог театра, затим  Мерима Његомир и проф. Никола Рацков, који су  извели изворне народне песме Косова и Метохије, Црне Горе, Македоније, Србије и Русије, Христина Аглинц и руска група Ихтис која је, уз пратњу древних музичких инструмената, певала песме Владике Николаја. Међу званицама био је и некадашњи Амбасадор Руске федерације у Србији,  господин Александар Конузин, који је поздравио напоре српске Амбасаде у Москви на јачању исконских спона између руског и српског народа. Након завршетка програма,  публика је имала прилику да погледа тридесет икона Манастира Жиче, рађених у древном византијском стилу. Манастир Жича захваљује свима који су учествовали у организацији изложбе  и програму отварања изложбе која је престоници Русије, вековном центру словенске уметности, духовности и културе, представила део историјског и културног наслеђа Србије и њену ванвремену, христолику лепоту која зрачи са ликова осликаних у древној задужбини Немањића. Преузето: Манастир Жича