Категорија: Православље

На позив свештенства ЦО Чачак, професор др Давор Џалто посетио је Чачак и одржао пригодно предавање. Овај врсни теолог и мислилац рођен је 1980. у Травнику. Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић“ у Нишу као студент генерације. Академску каријеру започиње у Београду где је дипломирао на Филозофском факултету као најбољи студент. Након дипломирања уписује постдипломске студије у Београду а затим и докторске студије на Универзитету у Фрајбургу где је 2006. одбранио докторску тезу поставши најмлађи доктор наука у Немачкој и Источној Европи. Професор је историје и теорије уметности, као и иконографије и религиологије. Као учесник престижног Фулбрајт програма америчке Владе предавао је на Фордхам Универзитету у Њујорку. Поред радова из историје уметности, објавио је и низ  у којима се дотиче друштвене теорије, философије и богословља. Заинтересовани верници и суграђани имали су прилику да у сали парохијског дома у Чачку чују предавање на тему „Православље и рат“. Једна од најкомплекснијих тема за разумети у Православљу управо је тема и поимање рата. Упоређујући Стари и Нови Завет веома је лако приметити тензију која влада у мисли јеврејског народа на путу кроз старозаветну историју који обилује сценама из похода и ратова које су водили Јевреји. Са друге стране, видимо један потпуно другачији приступ доживљају рата у Новом Завету, пацифистички и човекољубивији. Схватити сав парадокс учења о рату готово је неизводљиво. Професор Џалто јасно је нагласио да не постоје црквени оци који оправдавају рат у својој теологији, са духовне стране. Али, са тачке гледишта политичко – друштвених питања за рат се може изнаћи неко помирљиво образложење. Посебно када је рат одбрамбен, додуше, тада долазимо у други, својеврсни проблем. Наиме, рат је оправдан када је одбрамбен, хришћанско начело је заштитити слабијег и немоћног. Али, и у том тренутку долази до одузимања живота другог људског бића, личности. Дакле, иако је идеал хришћанског живота заштита слабијег и помоћ потребитом, такође је идеал и окренути други образ. И један и други приступ су благословени од Господа, али, управо ту и настаје проблем, у рату поштујући један принцип нарушавамо други, а оба су значајна. Да би се избегла сва лудост рата, уништења, потребно би било да се Царство Господње настани међу нама, до тада, на несрећу, човек ће остати човек са свим својим слабостима. Професор је покушао да ову, неисцрпну тему, приближи препуној сали парохијског дома у Чачку. Предавач је на самом крају предавања позвао све присутне да поведу најважнији и најтежи рат, рат са самима собом. Уколико би се људи поправили и исправили мерећи свој живот Христом, свет би се преобразио. Вероучитељ Ђорђе Чоловић

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Призрену чином освећења обновљене призренске Богословије. Потом су, у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја одржаване редовне саборске седнице. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим епископа шабачког Лаврентија, који није дошао на Сабор из оправданих разлога. Најважнија тема овогодишњег заседања Сабора била је припрема за учествовање Српске Православне Цркве на Светом и Великом Сабору Православне Цркве, сазваном за јун ове године на острву Криту. У вези са тим предстојећим свеправославним Сабором Сабор архијерејâ Српске Православне Цркве је усвојио текст који изражава његов начелни став по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом Сабору. Важна је такође одлука Сабора да се благовремено – а то значи што скорије – отпочне са припремама за прославу 800-годишњице самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019), у сарадњи са органима Србије и Републике Српске и са свим релевантним научним и културним институцијама српског народа. У исто време Сабор је са задовољством примио на знање извештај митрополита црногорско-приморског Амфилохија о успешном току припремâ за прославу 1000-годишњице мученичке смрти светог Јована Владимира, краља српског, која ће се одржати у септембру ове године у Бару и на коју ће, поред Патријарха и епископâ Српске Православне Цркве, бити позвани и поглавари, односно високе делегације, свих Православних Цркава. Установљен је и орден светога краља Јована Владимира, који ће се додељивати исповедницима вере и страдалницима за веру. Као и сваке претходне године, Сабор је разматрао питања црквене просвете, као и унутрашње и спољашње мисије Цркве уопште. Протојереј Гојко Перовић, досадашњи вршилац дужности ректора Богословије светог Петра Цетињског на Цетињу, изабран је за ректора исте Богословије. Библиотеци Српске Патријаршије у Београду признат је статус матичне библиотеке на целокупном подручју Српске Православне Цркве. Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна. Констатовано је да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама изузетно добри, потпуно у духу саборности и јединства Цркве, осим једног тужног изузетка – односâ са Румунском Патријаршијом, чији епископи и свештеници већ годинама, неканонски и небратољубиво, врше упаде у подручја јурисдикције Српске Православне Цркве у Источној Србији, посебно у Тимочкој крајини. После многих ранијих обраћања и апела, нажалост досад безуспешних, Сабор је поново позвао Румунску Цркву да сместа престане са овом цркворушилачком праксом; у противном, проблем ће бити изнет пред Свети и Велики Сабор Православне Цркве, а уколико и после Сабора таква антиканонска активност буде настављена, Српска Православна Црква ће – са искреним болом, али Цркве ради – бити приморана да прекине литургијско и канонско општење са Румунском Православном Црквом. Односи са другим хришћанским Црквама и заједницама, као и са Јеврејском заједницом и Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, никако не може рећи за односе са екстремистичким круговима  у Римокатоличкој Цркви у Хрватској и у Босни и Херцеговини, као ни за односе са таквим круговима у Исламској заједници Босне и Херцеговине и у Исламској заједници у Србији. Однос Цркве и државе у Србији развија се у знаку добре воље и сарадње у условима одвојености Цркве и државе. Нарочито је важна подршка Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде како Српској Правосланвој Цркви тако и свим осталим традиционалним Црквама и верским заједницама. Сабор очекује да овом телу буде враћен статус Министарства верâ. Констатовано је да верска служба у Војсци Србије, као и у оружаним снагама Босне и Херцеговине, иде узлазном линијом. Има, нажалост, и проблемâ и нерешених питања. Стога Сабор очекује да процес реституције неправедно одузете црквене имовине у Србији буде убрзан и у потпуности окончан. Сабор поново апелује на надлежне органе државе Србије да Цркви буду враћене матичне књиге, одузете још 1946. године, наводно ради преписивања. Исто тако, Сабор, по ко зна који пут, понавља свој став да посмртни остаци српског и светског великана, Николе Тесле, не заслужују да буду музејски експонат него да буду достојно сахрањени на одговарајућем месту поред храма Светог Саве на Врачару, као што су и Вук и Доситеј сахрањени пред Саборном црквом у Београду. Саборски Оци су констатовали да је положај Српске Православне Цркве у јужној српској покрајини и даље изузетно тежак иако има знакова наде и поводâ за оптимизам, као што су несметани рад Богословије у Призрену и признавање имовинских права манастиру Високим Дечанима. Стање у региону је, нажалост, једнако обремењено потешкоћама и страдањима: у Хрватској усташоидни шовинисти харангирају против Српске Православне Цркве и српског народа; у босанско-херцеговачкој Федерацији на делу је стални притисак, све до отворене дискриминације; у Црној Гори се спрема закон који не само да не признаје Цркви статус и идентитет него јој прети отвореним прогоном, а њена власт Српску Православну Цркву проглашава за државног непријатеља број један, ваљда у духу свог „демократског и евроатлантског опредељења“; у Републици Македонији још трају монтирани процеси против aрхиепископа Јована и Охридске Архиепископије. Сабор је, наравно, изразио солидарност и са свим православним и инославним хришћанима, као и муслиманима, који пате и гину на Блиском и Средњем Истоку. Исто тако, Сабор молитвено жели што скорији прекид бесмисленог сукоба међу једноверном и једнокрвном браћом у Украјини. Одржана је заједничка седница Светог Архијерејског Сабора и Централног тела за изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару и прихваћен је извештај о досадашњим радовима на унутрашњем уређењу Храма. Саслушани су и примљени извештаји Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Великог црквеног суда, добротворне фондације „Човекољубље“, поклоничке агенције „Доброчинство“ и осталих централних црквених тела и установа, као и извештаји господе епископâ, о раду у протеклом извештајном периоду. Делокруг рада Одбора за Јасеновац је проширен: он ће се убудуће бавити свим жртвама и страдањима Српске Цркве и српског народа у Другом светском рату. На основу извештајâ из готово свих епархија, са жаљењем је установљено да „бела куга“, као грех и као национално самоубиство на одложени рок, све више хара у српском народу. Сабор стога позива свој верни народ на покајање и

Последњих година у Србији се шири такозвани „Хиландарски колач“ или „Хиландарски квасац“. Због злоупотребе имена Хиландар у датом случају, неопходно је да се манастир Хиландар огласи по том питању. Деведесетих година прошлога века делио се квасац за колач под именом „Амишки колач пријатељства“, а 1999. године под именом „Острошки хлеб љубави“. Такође 2003. године понавља се иста превара под именом „Хлеб пријатељства из Хиландара“. У последње време поново у Србији почиње да кружи квасац за тзв. „Хиландарски колач“. У манастиру Хиландару постоји пекара и у њој се пече обичан хлеб, углавном полубели или црни хлеб. Током мешења хлеба се користи куповни суви квасац у паковањима од по пола килограма, који се углавном набавља у Србији. Дакле, не постоји никакав „Хиландарски квасац“. Значи, током мешења хлеба у Хиландару као састојци за хлеб се користе: брашно, вода, со и обичан куповни квасац, понекад се смеса обогати семенкама неких биљака. Никада се у справљању хлеба у Хиландару не користи млеко и јаја. Осим што се ради о превари народа када је у питању „Хиландарски колач“, веома забрињава и сам процес справљања тог колача, који представља читав ритуал. Колико смо обавештени, сам процес справљања тог колача траје 10 дана, уз коришћење млека и јаја. То нарочито православни хришћани треба да имају у виду, јер се справљањем и коришћењем тог „мрсног“ колача у време Црквом установљених постова, нарушава пост! Веровање да справљање овог „Хиландарског колача“ и ширење даље тог теста или квасца доноси срећу онима који га праве је чисто сујеверје и бесмислица. Назив „Хиландарски квасац“ или „Хиландарски колач“ нема никакве везе са манастиром Хиландаром, нити то потиче из манастира Хиландара. Молимо православне хришћане да не примају „Хиландарски квасац“ и да не праве тзв. „Хиландарски колач“ и да тако спрече ширење злоупотребе наше велике светиње Манастира Хиландара. Јерођакон Доситеј Хиландарац Преузето са: www.hilandar.org    

(Објављено: Православни Mисионар, бр. 348)   Приликом посматрања Тицијанове слике Сизифа који у корачајући носи камен ка узвишењу у човеку се појави обиље мисли о тајни постојања. Тај корак који је једном учињен обавезује. Он позива да се крене напред иако смо свесни да то није лак посао. Овај корак је дубоко намучио и Албера Камиа. Из рвања са Сизифом као символом трагедије људског постојања изнедрен је философски крик у виду дела Мит о Сизифу. Када би неко посматрао Сизифа како гура (или носи) огроман камен ка врху планине могао би да размишља о томе да ли је то смислено или није. Када би видео како му се камен отима пре него што дође до врха, можда би му први пут било смешно. Уколико би се то поновило неколико пута, престало би да буде смешно и почело би сажаљење. Ками сматра да би појединци помислили да је Сизиф полудео. У зависности од става појединца о Сизифовом послу, могли бисмо доносити закључке и о њему самом. По Камијевим речима, мишљење је један вид поткопавања себе. Колико мислимо толико копамо истину у покушају да до ње досегнемо. Наилазак на чврсте стене противречности је неминован. Питање је колико ће ко издржати на овом послу. Ками је био веома упоран радник на овом послу. У Миту о Сизифу он покушава да заснује један став философског апсурда. У њему покушава да пронађе не толико смисао живота, колико начин истрајавања у живљењу. То је тражење аргумената да се не изврши самоубиство, за које пише да је једини озбиљан философски проблем.  У прихватању апсурда се проналази излаз који не води нади у будући живот, већ покушају да се што више узме од садашњег тренутка. У прологу за своје дело, Ками цитира Пиндарову Трећу Питијску оду у којој пише: „О душо моја, животу бесмртном ти не тежи, већ поље могућег ти исцрпи“. Одбацујући метафизичке утехе, он не прихвата наду као врлину. Достојевског, Кафку, Кјеркегора и Шестова види као слабиће који нису могли да издрже изазов апсурдног. Анализирајући њихова дела пише: „Та дела грле Бога који их уништава. Нада се уводи преко понизности“. Шта одговорити Камију на ово? Заједно са њим можемо созерцавати трагичну егзистенцију човека у палој адамовској природи. Много тога што нас окружује можда ће нам личити на апсурд, јер логично објашњење нећемо наћи. Уколико бисмо одбацили наду можда не бисмо успели ни да избегнемо очајање. Међутим, овде долазимо до најбитнијег. Нада се не уводи преко понизности пред неким страним Богом. Она је чин поверења према Ономе чије смо кораке чули или чију смо бар сенку леђа попут Мојсија угледали. Тама коју повремено доживљавамо кроз разне патње нас и целог човечанства не може да угуши ехо корака или црте сенке које смо упознали. Ми јуримо за њима како нам не би побегли или како их не би заборавили. Могућност да ћемо доћи до јаснијег упознавања са вољеним Богом нам даје снагу да не посустанемо. Овде почињемо сизифовски посао у смислу да окончања нашим покушајима нема. Очајање нам увек стоји за петама нудећи могућност да станемо. Погледи на друге који су свој камен оставили негде испод пута нас могу поколебати. Посебно што им можда изгледамо смешни или луди. Ту се присећамо Спаситељевих речи о уском путу и вратима којима мали број људи иде. Бити међу њима не би требало да буде срамота, већ радост и доживљај изабраности. Силазећи са Вергилијем у пакао Данте пише да је над пакленим вратима видео натпис: „Ви што улазите- оставите сваку наду“. Учествујући у Светој Литургији ми чујемо један супротан позив Херувимске песме: „сваку сада животну бригу оставимо“. Остављајући бригу, ми прихватамо наду. То не значи да не постоје тренуци „тешки и за херувимска срца“, по речима Светог Јустина Ћелијског. Нада није слепа, већ непоколебива. Она зна меру свега. Зато она не суди само мерилима времена које ми познајемо, већ мерилима вечности.                                                                                                     презвитер Александар Р. Јевтић   Антрфил: „Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (1 Кор 13, 12).

У име Оца и Сина и Светога Духа! Опет и опет чујемо јевнђељску причу о људима који су били исцељени од болести. А у Јеванђељу то изгледа тако једноставно и јасно: неко има потребу и Бог се на њу одазива. И ево, пред нама се поставља питање зашто се онда то не дешава са сваким од нас? Свако од нас има потребу за физичким исцељењем или за исцељењем душе, а исцељују се само неки од нас – зашто? Када читамо Јеванђеље, испуштамо из вида да Христос није исцељивао све и сваког: један човек у мноштву људи бавао је исцељен, док многи, такође болесни телом или душом, нису били исцељени. А то се дешава зато што ми треба да се разоткријемо Богу, не према исцељењу него према Богу, да бисмо примили дејство Божије благодати ради исцељења тела и душе, или пак једног или другог. Често желимо да искључимо болест из нашег живота не само зато што болест чини живот мучним, не зато што је болест праћена болом, него и зато, или чак углавном зато, што нас она подсећа на нашу крхкост. Као да нам говори: „Не заборављај се, ти си смртан, ти си смртна; твоје тело као да се сада обраћа теби и говори: немаш снаге да ми повратиш здравље, ништа не можеш да учиниш; могу да умрем, да се угасим, могу да остарим и онемоћам – и то ће бити крај земљског живота… “ Није ли то главни разлог што се из све снаге боримо за оздрављење и желимо да измолимо здравље за себе? И ето, ако полазећи од таквих претпоставки молимо Бога да нас исцели, да нас врати у стање целовитости, то значи да молимо само за заборав, за то да заборавимо на нашу смртност уместо да нас она опомиње и подстиче да постанемо свесни да дани пролазе, да је време кратко и да, ако хоћемо да достигнемо меру пунога раста,  за који смо призвани на земљи, треба да хитамо да збацимо са себе све што је смртоносно у нама самима, јер болести и смрт нису изазвани само спољашњим узроцима – у нама владају и злопамћење, и горчина, и мржња, и лакомост, и толико других ствари које убијају у нама живост духа и не дају нам да живимо вечним животом сада, у овом времену, вечним животом који, једноставно речено, и јесте живот у пуном смислу речи, живот у својој пуноти… А шта ми можемо да учинимо? Ми треба да постављамо себи озбиљна питања, а кад приступамо Богу, молећи да нас исцели,треба да се најпре припремимо за исцељење. Јер, не значи да смо исцељени само ако постанемо целовити да бисмо се вратили животу којим смо живели раније. То значи да смо целовити зато да бисмо започели нови живот, као да смо постали свесни да смо умрли у исцељујућем дејству Божијем, да је све што је у нама било стари човек, оно тело распадљивости о коме говори Апостол Павле, – тај стари човек који треба да се повуче да би нови човек живео, и да треба да будемо спремни да постанемо тај нови човек кроз смрт онога што је прошло да бисмо почели да живимо поново, као Лазар, који није био позван из гроба да се просто врати у пређашњи живот, него да, доживевши нешто што се не да описати никаквим човечијим речима, уђе у живот поново, на новим темељима. Јесмо ли способни да примимо исцељење? Јесмо ли спремни и сагласни да, тако новоисцељени, примимо на себе одговорност за то да опет и опет уђемо у свет у коме живимо, са благовешћу о обновљењу, да будемо светлост, да будемо со, да будемо радост, да будемо нада, да будемо љубав, да будемо верност Богу и људима? Замислимо се над овим, јер сви смо ми болесни, овако или онако, сви смо ми крхки, сви смо слаби, сви ми неспособни да живимо пунином чак и земаљског живота који нам је дарован! Замислимо се над тим и почнимо да постајемо спремни да се откривамо Богу да би Он могао да изврши Своје чудо исцељења и да нас учини новим, али тако да доносимо своју новину, истински Божију новину, у свету коме живимо. Амин. (Митрополит Антоније (Блум), “О исцељењу“, у: Христов лекар и исцелитељ последњих времена, Београд 2010, 391-392)

  Маја Ковачевић је почасна председница Удружења “Персида Карађорђевић“. Ово удружење наглашава опасности од беле куге у Србији. У јавности наступају са подршком породицама са више деце, као и са постављањем теме о наталитету на важно место.  Маја је 2015.године  у Тополи на Опленцу добила “Кондир мајке Југовића“, Видовданску награду коју додељује Српска Краљевска Академија мајкама које су родиле седморо и више деце. Мајо, колико деце имате, када сте рођени и са колико година сте добили прво дете? Да ли је породица из које Ви потичете била многодетна? Супруг Радиша и ја имамо деветоро деце и десето је на путу да се роди. Рођена сам 1981. године. Прво дете смо добили 2005. године, а најмлађе ће се родити у августу 2016.године. Имамо шест дечака и три девојчице. Моји родитељи  имају двоје деце, мене и мог брата. Прадеда и прабака су имали осморо деце. Слика велике породице ми је увек била идеал. У слици на којој за истим столом седи многобројна породица сам желела и лично да учествујем. Наши преци, како племићи тако и обични народ, имали су многодетне породице. Они требају да нам буду узор. Шта ваша околина, и уопште људи, мисле о Вама и Вашој породици? Мишљења су различита. Нажалост, има доста оних који не одобравају многодетност. Углавном постављају питање од чега ћете живети. Неки станодавци су се плашили да нам издају стан, чак и ненамештен. Сматрали су да их варамо када им на договору о станарини не кажемо да имамо десеторо деце. Један станодавац нас је чак истерао неколико дана по усељењу, када је сазнао да имамо више деце. Пре усељења нас није ни питао колико деце имамо… Шта мислите, зашто известан број људи осуђује многодетне породице? Како Ви гледате на те осуде? Мислим да је разлог таквом размишљању  страх од неизвесности, као и себичност у жељи да се детету и себи обезбеди “све“… Новац не може да засити похлепу. Највероватније да међу онима који осуђују многодетне породице има и незадовољства самима собом, као и својом породицом. Медији су доста допринели потцењујућим и неодобравајућим ставовима појединаца и јавности, јер кроз примере беде у којој многодетне породице живе често изазивају осуду, а не саучествовање и подршку. Боље би било да више говоре о страшном греху абортуса, који је прави злочин убиства деце. Наравно, има и лепих примера у којима су медији помогли многодетним породицама. Није све тако црно. Да ли сте Ви добијали помоћ од некога? Јесмо. Хвала свима на томе. Ми радимо. Држимо Издавачку кућу “Глас Србије“, која се залаже за добре националне вредности. Добили смо недавно  стан од Општине Краљево. Има 44 квадратна метра , али смо задовољни што имамо свој простор.Такође, помаже нам и Црквена општина при Храму Светог Саве у Краљеву. Можда би  обновљена сеоска домаћинства била најбоље решење за многодетне породице. Тиме би се решили многи проблеми. Не би се стицала слика о многодетним породицама као о социјалном проблему. Тамо би породице могле да раде и производе за свој живот. Држава би могла да има Министарство за породицу. Могли би да постоје фондови за подршку породици. У њих би долазио део прихода  од промета луксузних намерница (цигарете, алкохол…). Данас богати често немају много деце, а својим приходима би могли да буду добротвори другима који имају. Тиме би се обновила племенита идеја доброчинства и задужбинарства која је у нашој историји била присутна. Шта мислите, да ли ће Вама деца бити захвална на пожртвовању које им посвећујете? То зависи од тога како ћемо их васпитати. Најлепша слика ми је када их видим како сви заједно спавају једни до других. Надамо се да ће тако сложни бити и у даљем њиховом животу када одрасту. Наша деца су задовољна, чак и када имају само хлеб. Чини ми се да се помало размазе када имају да бирају. Били смо у ситуацији да нам искључе струју, па смо млеко морали да грејемо на свећи… Ипак, све смо заједно успели да побеђујемо. Деца су благослов Божији. Бог је увек био ту, упркос оклностима које нису биле лаке у појединим тренуцима. Вера је подршка многодетности. Пример на који треба да се угледамо су кнегиња Персида Карађорђевић и Света Анастасија Српска. Персида је родила десеторо деце. Један од њих је Краљ Петар Ослободилац. Света Анастасија  је пре монашења родила тројицу дивних синова. Одрекла се драгоцене огрлице да би њено сестринство Богородичног манастира код Куршумлије преживело. Нажалост, тај манастир је данас запуштен. Рађањем би могли да обезбедимо опстанак нашем народу, али да дамо нове монахе и монахиње који ће приносити молитве за нас и цео свет. Разговор водио: јереј Александар Р. Јевтић

(Изговорено на празник Спаљивања моштију Светог Саве, 10.05.2016. у Храму Светог Саве у Краљеву)

(Објављено у новинама Православље, бр. 1179, 01. мај 2016.г., стр. 21) Да ли је реч о сусрету архаичног и савременог израза или ова два израза имају различита значења која зависе од контекста у коме се употребљавају? Ни једно, ни друго. Реч је о дублету. Нема разлике чак ни у акцентовању. Дакле, „изаћи“ и „изићи“ су потпуно равноправни у употреби и о томе сведочe Правописни речник српског језика, (аутора Милана Шипке, у издању издавачке куће Прометеј, Нови Сад 2010., стр. 349. и 356.), Речник српског језика (издавач Матица Српска – Нови Сад, 2007., стр. 447.), али и Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига VII, (САНУ, Институт за српскохрватски језик, Београд 1971., стр. 272., 273., 466. и 467.). У претпоследњем поменутом речнику наведено је девет основних ситуација у којима може да се користи поменути глагол. Нама су интересантне две. Под бројем 1 „изаћи“ или „изићи“ значи напустити затворено место, а под бројем 2б отићи негде (на вечеру, у шетњу). Према томе, позиви „оглашени изиђите“ или „у миру изиђимо“ односе се на пример под бројем 1. Пошто у речницима нигде није наведена опција изласка на неки посао, почетак чувене библијске приче о сејачу и семену (Лк. 8, 5.) везали бисмо за овај други пример, јер нам се по слободној процени чини најприближнијим. У сваком случају свеједно је да ли ћемо рећи „изађе сејач да сеје“ или „изиђе сејач да сеје“. Готово у потпуности исту ситуацију имамо и при употреби руског глагола „выйти“. Црквенословенски глагол „изити“, у Литургији препознајемо у позивима: „оглашени изидите“ и „с миром изидем“. Могуће је да су се преводиоци текста Литургије определили за облик глагола који је приближнији црквенословенском облику, а и старији је. Он је настао од префикса из- и глагола ити, а ћ је добијено аналогијом према ћ у облицима сложених глагола типа наћи, доћи, итд. (на- ити, најти, наћи). Други облик глагола који анализирамо (изаћи) такође се формирао према глаголу наћи, дисимилацијом у суседним слоговима и постојањем префикса иза- у систему (нпр. изабрати, изаткати и сл.) Као што бисмо и претпоставити могли у јелинском језику имамо занимљивије стање. Поред већ поменутих примера употребе овог глагола у Литургији и Јеванђељу додаћемо још један: при почетку архијерејске Литургије ђакон узглашава „Свљшченици изидите“. У јелинском тексту Литургије ту стоји „Ιερείς έξέλθετε“. Међутим, када су у питању остала два места употребљени су следећи термини: „κατηχούμενοι, προέλθετε“ и „εν εἰρήνῃ προέλθωμεν“. Реч је као што видимо о два глагола (εξέρχομαι и προέρχομαι) који у неким примерима могу бити у синонимном односу, али употребљени у односним литургијским местима имају веома прецизна значења. Први означава излазак из неке просторије (у овом случају излазак свештеника из олтара ради облачења архијереја[1]) и употребљен је у поменутој јеванђелској причи (ἐξῆλθεν ὁ σπείρων = изађе сејач). Други, према Димитракосовом речнику (Δ. Δημητράκου, Μέγα λεξικόν όλης της ελληνικής γλώσσας, (δημοτική,  καθαρεύουσα, μεσαιωνική, μεταγενέστερα, ἀρχαία), ἐκδόσεις ΔΟΜΗ, Ἀθήνα, 1953. – σελίδες 6107, 6108 προέρχομαι τ. 6, σελίδα 2641, 2642 εξέρχομαι, τ. 12), има укупно 16 различитих примера употребе, а међу њима шести пример сугерише следеће: „напустити неко место, отићи са неког места“. Ако бисмо превели буквално на српски значило би: „оглашени напустите (или одлазите)“ или „у миру напустимо (храм)“. Разлог ради којих оглашени стоје у храму се окончао, а такође и разлог сабрања лаоса до отпуста. И једни и други се тим позивом упућују на своја служења – први да се припремају кроз оно што су чули за ступање у литургијску заједницу, а други да сведоче живога Бога у овом свету не престајући бити чланови Цркве као Тела Христовог. У говорном јелинском језику стоји „οἱ κατηχούμενοι νὰ πηγαίνετε“ (од глагола πηγαίνω) што би се превело једноставно „оглашени идите“.   Закључак: Када литургијске позиве користимо на српском језику глагол изићи или изаћи има потпуно исто значење!   Захваљујемо се господину Стефану Ћосићу, госпођици Марини Вељковић, проф. др Милошу Ковачевићу и колегиницама професоркама српског и руског језика које смо такође консултовали.   Младен Миливојевић, ђакон и катихета ариљски [1] Занимљиво би било чути литургичаре о томе када се овај возглас појавио у архијерејској Литургији, као и приказ где се и када се све облачио архијереј пред Свету Литургију.

Због тога, свако од нас треба да се подвизава и да се труди, да се марљиво упражњава у свим врлинама, верујући и молећи Господа да његов унутрашњи човек још овде постане учесник оне славе и да душа стекне општење у оној светости Духа, како би, очистивши се од скверни порока, при васкрсењу имала у шта да обуче наго тело и да покрије његову срамоту, да има чиме да га оживи и на векове упокоји у небеском Царству. Јер, по Светим Писмима, Христос треба да дође са небеса и да васкрсне сва племена Адамова, све који су починули од века, да их подели на два дела, те да оне који имају Његово знамење, тј. печат Духа, постави са Своје десне стране, називајући их Својима. Он говори: Овце моје слушају глас мој (Јн.10,27); познајем своје, и моје мене познају (Јн.10,14). Тада ће се њихова тела због добрих дела обући у божанствену славу. Они ће бити испуњени духовном славом коју су још овде имали у душама. На тај начин, прослављени божанственом светлошћу, и узнесени на небеса у сретење Господу у ваздуху, по писаноме, свагда ћемо с Господом бити (1.Сол.4,17), царујући са Њим у бесконачне векове векова. Због тога се најпре постарајмо да на себи имамо знак и печат Господњи, јер ће за време Суда, када Бог буде вршио раздеобу, када буду била сабрана сва колена земаљска, цео Адам, на позив Пастира – сви који на себи буду имали знак препознати свог пастира, као и Пастир Своје стадо. Тада ће их Он сабрати из свих народа. Његови ће чути Његов глас и поћи за Њим. Свет ће се поделити на два дела. Један део ће бити тамно стадо, које иде у вечни огањ; а други – паства испуњена светлошћу, која се узводи ка небеском наслеђу. Оно што смо овде стекли у својим душама, засијаће и показаће се тада и тела ће се обући славом. 293. Да ли ће при васкрсењу сви удови бити васкрснути? Богу ништа није немогуће. Такво је и Његово обећање. Људској немоћи и људском разуму то изгледа немогуће. Као што је Бог, узевши прах и земљу, створио неку нову природу, тј. телесну природу – која је многоразлична: коса, кожа, кости, жиле, и која није слична за земљом, и као што игла која се баци у огањ мења боју и сама постаје огањ, иако се природа гвожђа не уништава, тако ће при васкрсењу сви удови бити васкрснути по писаноме: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк.21,18). Све ће постати блиставо, све ће се погрузити и преобразити у светлост и огањ, премда се неће разложити, нити ће постати огањ, како иначе неки тврде, будући да тада већ не би остала ранија природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле – Павле, а Филип – Филип. Свако остаје у својој природи и суштини и кад се испуни Духом. Кад би тврдио да се природа разлаже, већ не би било ни Петра, ни Павла, већ у свему и свагде Бог, тако да они који одлазе у геену не би осећали казну, нити они који одлазе у Царство – доброчинство. 294. Представи себи врт у коме се налази сваковрсно плодно дрвеће – крушка, јабука, винова лоза са плодовима и лишћем. Међутим, и врт и сво дрвеће и лишће се мењају и стичу нову природу, те све постаје блиставо. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу, и њихови удови ће постати свети и светлозарни. (Из: Поуке Светог Макарија Великог, Добротољубље I том, издавач Манастир Хиландар 2009, 204 стр.)

(Извод из Луче Микрокозме, Петар Други Петровић Његош)   “О преблаги, тихи учитељу,  Слатка ли је света бистра вода С источника твога бесмртнога! Од Твога су св’јетлога погледа Уплашене мраке ишчезнуле, Од твога су хода свештенога Богохулни срушени олтари; Воскресењем смрт си поразио, Небо Твојом хвалом одјекује, Земља слави свога Спаситеља!“ (Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни. јереј А. Р. Јевтић)