Категорија: Православље

Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота. У народном предању и колективном сећању нације Бранковићи немају увек сјајан призвук. То нису поправили ни напори критичке историографије, који, једва да су променили слику о њиховим укупним заслугама и улози, пре свега због случаја Вука Бранковића. Упамћен и обележен као издајник, Вук је као значајан предак директне линије остао лоша репутација за ову племениту породицу. Са друге стране, последњи Бранковићи: Стефан, Ангелина, Максим и Јован, заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Ратови, сеобе, преверавања Турско ширење на Балканком полуострву је за Србе било време појачаног ангажовања у ратовима и дипломатији. Стојећи на путу османском продору ка Средњој Европи, Деспотовина Србија и Краљевина Босна су за угарске краљеве биле пространство које може да ицрпи султанове војне ресуре. Краљ Матија Корвин (1458-1490) ствара ланац „бановина“, претечу Војне Крајине. Срби који у Исмаилћанима виде телесну и душевну претњу, устају на оружје и са Угрима праве јединствен хришћански фронт. Јака православна традиција наслеђена из Немањићког периода, која живи кроз усмено предање, али и конкретна културна достигнућа није дозволила авантуризам духовне лабилности. И угарски двор и папска курија настоје да придобију српску елиту опхрвану искушењима за црквено јединство под приматом папе. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) одбија понуду да прими латински обред, а такав став дугује својој генетској инерцији и есхатлошком опредељењу. Фрањевцу Ивану Капистрану који му је нудио „сједињење“ рекао је да би у том случају народ његове земље сматрао да је изгубио памет. Бранковићима је свест да су и они крајњи изданак светородног корена Стефана Немање и Св. Саве дало смер њиховом политичком, и за средњи век, наглашеном еклисијалном деловању. Када је средњовековна српска држава – Деспотовина, срушена турским заузећем Смедерева 1459, још је било живих представника и потомака Бранковића. У сталешком и персоналном погледу они су били носиоци идеје српске државности, и у политичким комбинацијама угарског двора могући идеолошки и практични чинилац окупљања и мобилизације снага на противтурском фронту. Интелектуалци овог времена, који су размишљали на идејној подлози православне „политичке теологије“ тумачили су актуелну политичку ситуацију: „Но, српски род наш не само Агарјанима поработи се, но и свуда разбежа се и расеја се, од места до места од мухамеданског начелства… тада Турци обладаху многим странама и највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу Мађарску“, како приповеда игуман Пајсије, аутор Летописа Манастира Грабовца о тим временима са дистанце од једног века. Свети Стефан и Света Ангелина Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Труци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоту, него га је веома волела“. На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, отишао је у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља.   „Мајка Ангелина“ имала је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у Манастиру Крушедол.     Свети Максим и Свети Јован Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике. Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање Манастира Крушедола 1509. године. После монашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – анастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници. „Играј Среме, земљо српска…“ У српском епском предању на сремске Бранковиће пада сена трагизма последњег српског исцрпљујућег отпора пружаног Турцима који су силовито и незадрживо напредовали. Они бране „Сријем земљу равну“, они граде задужбине

“Светоотачки текстови личе на скенере, јер као што скенери показују човеково телесно стање, тако и ови текстови показују његово духовно стање. Дакле, читајте Свете оце, макар један до два реда дневно. То су витамини који много крепе“. Старац Пајсије

Разумевање историје, уочавање веза између догађаја, појава и личности  траже од сваког човека снажну веру и одређени интелектуални напор.  Ово се посебно уочава у историјским догађајима средњевоковног периода. Зато се у тумачењима Косовског боја, жртвовања Светог кнеза Лазара и подвига косовских јунака проналазе многобројне идеолошке заблуде , примера ради „Срби славе своје поразе“ или „Срби су после Косова пали под турску власт“. Поређењем животних путева кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана, поређењем Моравске Србије и Деспотовине Лазаревића и Бранковића историја учи  да је Лазарево испуњење завета Светог Симеона (Стефана Немање) добило пуни смисао у време  светих српских деспота, Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Историја сведочи о Васкрсу српске државе након косовског страдања и зато се Видовдански судар два света може разумети једино ако се посматра као тријумф неуништивог над уништивим, и ако се српска историја уз огромно поштовање према жртвама сагледава као победа вечног живота над смрћу. Прворазредну улогу у очувању немањићког, државног наслеђа и јачању ауторитета Српске цркве имао је кнез Лазар Хребељановић. Ожењен књегињом Милицом, из светородне династије Немањића, кнез Лазар је држао под својом влашћу „читаво Поморавље, рудничка места Ново Брдо и Рудник, град Ужице, Мачву и Браничево, све до Саве и Дунава“. Његов престони град био је Крушевац, а као велики ктитор многих цркава и манастира био је достојан наследник немањићке Србије, односно „у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Србљем и Подунавља, Стефан кнез Лазар“. Харизма кнеза Лазара била је неспорно уважавана међу државним и црквеним великодостојницима још од 1375. године, када је владар Моравске Србије био један од главних иницијатора коначног помирења Цариградске и Пећке патријаршије. Светогорски монаси толико су поштовали личност Лазара Хребељановића, да је он „био омиљенији него ли други српски владари, а народна традиција је његове идеале највише приближила црквеним идеалима“. Моравска Србија, којом је владао српски кнез, пружала је 70-их година XIV века уточиште многим одбеглим монасима са Истока, а за препород монашког живота у српској држави посебно су значајни синаити, названи тако по свом учитељу и предводнику Григорију Синаиту. Северни делови државе кнеза Лазара постали су уочи Косовског боја најсигурније место за бројно монаштво које је бежало пред нападима Турака-Османлија. Симбол јачања монашког духа представљао је ставропигијални манастир  Ждрело у Горњаку на реци Млави, у којем се подвизавао Григорије Синаит – Млађи, заслужан за преданост тадашњих калуђера, строгом, отшелничком начину живота. Манастир Жича, подручје Епархије жичке и део властелинства Пећко-жичке патријаршије који је гравитирао према задужбини краља Стефана Првовенчаног, нашли су се у границама државе кнеза Лазара Хребељановића. Обнављање Жиче као старог архијерејског седишта и центра црквених збивања повезано је са чињеницама да, у односу на Пећку патријаршију, манастир још није био изложен турским нападима, да се налазио у централном делу територија под влашћу кнеза Лазара и да је Спиридон (1379-1389) први патријарх, после Јоаникија, чији је боравак у манастиру јасно потврђен у изворима. Наиме, 2.марта 1382. године, на црквено-државном сабору у манастиру Жичи, у  присуству кнеза Лазара и патријарха Спиридона, издата је повеља о оснивању манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и његовог сина Данила. Повеља о монашким правилима у манастиру и  успостављању властелинства Дренче, са свим „рекама, селима, засељима и међама“ састављена је „вь Моравє мjeстje рєкомjeмь Жича, вь храмje Свєтаго Вьзнєсеніа прeдь всєосвєштєнjeишимь патріархомь срьпскимь кiрь ≈ Спиридономь, и прeдь всємь зборомь вєликиє црьквє“. Повеља о манастиру Дренчи само је једна у низу повеља којима је посведочено заједничко деловање српског кнеза и патријарха. У периоду од 1379. до 1389. године, кнез Лазар je издао повеље манастиру Ждрело (1379), манастиру Хиландару (1380) и Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Ибру (1387), а нешто касније и је потврдио и патријарх Спиридон. Избор манастира Жиче као места где се доносе важне одлуке, говори о настојањима кнеза Лазара Хребељановића и патријарха Спиридона да обнове и оснаже државно-црквену традицију немањићке Србије. Усклађеност између световне и духовне власти уочи Косовске битке, која се у многим догађајима пројављује преко блиске сарадње између кнеза Лазара и патријарха Спиридона, упућује на закључак да се у тешким временима за Србију водило рачуна о спровођењу симфоничног обрасца у руковођењу државно-црквеним пословима, утемељеног у време краља Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве. За оживотворење немањићког идеала, Жича је имала непроцењиво важно место. Сасвим је сигурно да је пред Косовски бој, прво седиште Архиепископије, уз Пећку патријаршију, место честих боравака српског патријарха и одржавања сабора. Видовданска мученичка смрт кнеза Лазара и упокојење патријарха Спиридона, 11. августа 1389. године, оставили су и државу и цркву, у временском року од непуна два месеца, без две личности од највишег ауторитета и прекинули краткотрајну ренесансу немањићких државотворних стремљења. Књегиња Милица и њени синови, Стефан и Вук, били су принуђени да успоставе сарадњу с Турцима, док је на патријаршијски трон по други пут дошао Јефрем, али само привремено до избора новог патријарха. У сложеним политичким приликама после Косовског боја, Лазаревићи су настојали да учврсте ауторитет врховне власти покушавајући да одрже континуитет државно-правних традиција из периода Немањића. Када је у питању однос између државе и цркве после Косовског боја, треба имати у виду подељеност територија између Лазаревића и Бранковића. Обласни господари имали су несумњиво утицај на црквену организацију, а добијали су истовремено подршку од надлежних митрополита и епископа. Пећки епископ Марко састављач Житија и Службе Светог патријарха Јефрема навео је податак о младом Стефану кнезу (Лазаревићу) који је сазвао сабор у Жичи, због тога што је овај манастир био на заклоњеном месту и што је манастир Пећка патријаршија био у држави Вука Бранковића. Сабором који је сазван у Жичи, као „духовном центру“ државе Лазаревића враћена је у нормалне оквире стара установа сабора. Иако на изборном сабору у Жичи није учествовао Вук Бранковић, „архијереји и игумани из његове државе су без сумње дошли“. Избор Данила III за српског патријарха, вратио је веру у нераскидиво јединство Цркве, која је и поред многобројних тешкоћа показала да је изнад подела водећих личности тадашњих владарских породица. Померање центра црквеног живота према северним крајевима, започето у време кнеза Лазара Хребељановића, наставило се за владавине деспота Стефана Лазаревића (1402-1427). Манастири Дренча, Нова Павлица, Љубостиња, Каленић, донекле и Раваница и Манасија, својом близином седишту прве српске Архиепископије сведочили су о обнављању значаја манастира Жиче.

“Човек је тајна. Ми у себи носимо наслеђе многих векова. Носимо све оно добро којим су живели пророци, свети, мученици, апостоли, а пре свега Господ наш Исус Христос. Али исто тако носимо и све оно зло које постоји у свету од Адама до данас. Све је у нама. Ту су инстинкти и све остало и све то тражи да буде задовољено. Ако те унутрашње пориве не задовољимо, они ће нам се једнога дана осветити – осим ако их не преусмеримо у другом правцу, навише, ка Богу.“   Живот и поуке старца  Порфирија Кавсокаливита 

Свето место није географски, историјски или традиционални појам. Свето место настаје освећењем човека који живи на њему, човека који је посвећен покајању, испитивању себе – а све ради раста у Христу Богочовеку, Творцу и Искупитељу нашем. Управо таквим местом је постала Света Гора Атонска, благословом Богородице и животом светих људи, калуђера, а међу њима и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве Српског.   Овој светињи су се на поклоњење упутили припадници 98. вбр са војног аеродрома Морава, на челу са Командантом пуковником Дејаном Васиљевићем,  војним свештеницима Владимиром Благојевићем и  Владаном Вуковићем. Ходочашће је започело поклоњењем светињи руског светогорског манастира Светог великомученика Пантелејмона, затим старог Русика са чије куле је Свети Сава бацио царску одећу и власи пострижене косе изасланицима свога оца као доказ монашења. Други дан ходочашћа је настављен у Скиту Светог Андреја Критског и посети Кареји и српским светињама – Патерици и Типикарници као и оближњем манастиру Кутлумушу. Последњи дан смо узели учешће у Светој Литургији великог српског Хиландара, којом је началствовао игиман Методије. Поред монаштва манастира Литургијом је саслуживао и војни свештеник Владимир Благојевић, а сви поклоници су се причестили Светим Тајнама Христовим. Радост од овог Светог места, Свете службе, гостопримства братства манастира је вечна категорија која ће се чувати у срцу припадника као залог за духовни напредак ка Господу. По повратку са Свете Горе припадници су посетили Зејтинлик – српско војничко гробље у Солуну, одслужили помен пострадалима за Крст и слободу, укрепивши се разговором са старцем Ђорђем, чуваром гробља. Поклонили смо се и моштима великог и славног Светог великомученика Димитрија у прелепој цркви из раног периода Византије. Нека би благи Бог дао да сви редовно посећујемо Света места, да се поучавамо из живота Светих, како би се научили покајању и како би нас Бог Добри препознао као своје. Амин. војни свештеник Владимир Благојевић

“Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству. То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима.“ Свети Максим Исповедник, Подвижничко слово

Mанифестацију Дани краљице Јелене од 2006. године заједнички организују сестринство манастира Градац, Туристичка организација Рашка и Центар за културу „Градац“. Посвећена је краљици  Јелени, жени краља Уроша I и ктиторки манастира Градац. Овогодишња манифестација је почела 31. маја са  концертом Вече музике Балкана где су заједно са Даницом Крстић наступали професори Александар Стојић – гитара, Саша Несторовић – гитара и Ивица Ђокић – клавир. Други дан започели смо са трибином Дрога нема последњу реч  у средњој школи „Краљица Јелена“. Учествовао је координатор Центра за психо – социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља живих“ Андреја Јовановић са штићеницима Центра и свештенством Епархије бачке. Велики одзив деце и професора из поменуте школе и из гимназије „Рашка“ као и ученика старијих разреда основне школе изненадио је све присутне. Искрене и отворене исповести људи који су пронашли излаз из озбиљних зависности додирнуле су срца и навела многе на размишљање о важности признања болне истине о себи и промашеном циљу, као и новој нади кроз заједницу са Христом. Вече је настављено у галерији  центра за културу „Градац“ отварањем изложбе ЕКФРАЗЕ – Милете Продановића. Након тога чули смо предавање Три српске краљице др Катарине Митровић. Трећи дан је започео са турниром у одбојци Сервирај за радост. Ова манифестација добија нови карактер увођењем спорта у програм. Тренер и организатор турнира Драгиша Живковић учи децу: „Пружи руку када изгубиш, а играј да победиш.“ што су на терену сви показали. У ревијалном делу учествовали су и гости из Епархије бачке и организатори манифестације.   У дневном термину у Дому културе у Рашки дечји вртић „Весело детињство“ приказао је музичку игру Традиција наша крије дaвне ствари. У наставку најмлађа публика се дружила са Драганом Маринковић из краљевачког позоришта  уз представу Како је Никола добио брата. Вечерњи програм почео је промоцијом Монографије манастира Градац која је изашла из штампе уочи прошлогодишњег Сајма књига.  Рашка је први град у коме се говорило о овом издању сестринства манастира. Проф. др Милета Продановић, др Катарина Митровић, Никша Барлов, као и монахиња Нина Неранџић представили су књигу. У наставку програма изведена је позоришна представа „Сузе су ОК“ са Тањом Бошковић, Радетом Марјановићем, Петром и Миланом Цацијем Михаиловићем. Ова представа је настала према истоименом роману Мирјане Бобић – Мојсиловић у режији Милана Караџића. Музику за представу написала је композиторка Исидора Жебељан. На темељима ранохришћанске базилике литургијским сабрањем  почео је четврти дан манифестације уз служење великог броја свештеника Епархије жичке и Епархије бачке . Чланови византијског хора „Мојсије Петровић“ са  ученицима школе византијског појања обогатили су завршни дан својим појањем и касније извођењем старих српских песама. Црквени  хор „Василије Острошки“ из Рашке и Милка Стефановић са избором из књиге поезије „Голијска река“ заокружили су званични програм у манастирској порти. Удружења и ученици средње школе „Краљица Јелена“  приказали су изложбу Гастрономија рашког краја.  Посетиоци су могли да пробају различите специјалитете и подрже вредне домаћине који су се одазвали позиву организатора. У манастирској порти изложени су радови деце из београдских клиника који су уз своју вероучетиљицу Милицу Ракић били са нама и овај дан оплеменили својим дубоким емотивним изразом кроз цртеже о краљици Јелени настале приликом болничког лечења. Ученици „Уметничке школе“ из Краљева, заједно са талентованом децом из Рашке стварали су инспирисани атмосфером градачке светиње. Завршени радови ће бити продавани у оквиру хуманитарне акције за помоћ талентованој и оболелој деци. А посебно интересовање је изазвала радионица закаширање на дрвету, „ЗЕМЉА ЖИВИХ“. Сви окупљени разишли су се у радости чувајући лепоту дана проведених сећајући се светитељке која је у своје време била далеко испред њега, далеко изнад Истока и Запада. Извор: manastirgradac.rs Аутори фотографија: Јосиф Распоповић, Милица Шолајић, Маја Вујанац, Небојша Ћосовић, Никола Михајловић, ТО Рашка      

„Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете“. Извод: Писмо Светог Василија из 1666.

Извор: www.spc.rs