Категорија: Православље

“Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Какво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“. Владета Јеротић

„Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа. Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17, 26-27). (…) Књиге светих отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке. Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости. Читање светих отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих отаца. Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу. Из те битке против читања светих отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи. Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку“. Архимандрит Лазар (Абашидзе), О тајним болестима душе, стр 181

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама

Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини  грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.   Љут  и без имало исказивања  захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не  греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба  стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања  људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након  повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у  тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и  да све има своју сврху. Свако  јутро, предај свој дан Богу, немој  бити у журби. Моли  Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И  немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш  ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке…  

Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш?

„Чини се да човекова слобода не даје свој пристанак само у тренутку искушења, тј. само на предлог демонске помисли, него и пре тога, када, уз сагласност човекове слободе, бивају помрачени око и ухо душе. Као што учи Филотеј Синајски, човек нечисто гледа на ствари зато што је његово унутрашње око постало нечисто и помрачено, док жеља за слушањем саблажњивих ствари потиче отуда што су ‘наше душевне уши слушале оно што су нам дошаптавали демони саблазни у нама’ (Добротољубље 2. том). Уколико је човек изнутра оскрнављен, запрљано је око његовог срца, због чега су оскрнављена и његова спољашња чула; због тога човек најпре треба да води борбу унутар себе. Исто се дешава и када човек задржава у себи своје помисли и развија их, јер ће наслада нарасти и навести ум на саглашавање, а затим и на дело. ‘Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене мисли прелазе у дело’ (Лествица, 26. Поука).“ Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, 160-161

Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте, одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46

„Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“. Старац Емилијан Симонопетритски

У врло тешким моментима људске историје испливавају на површину такве личности чији подвизи и жртва бивају пример следећим нараштајима како треба волити своју Цркву и свој народ. Једна од таквих личности иако не довољно позната српском народу због диктатуре комунистичког режима био је угледни београдски доктор Милош Секулић. Величина његовог подвига може да се мери са подвизима храбрих српских војника који су прешли Албанију и потом као Господ васкрсли из мртвих и пробили Солунски фронт ослободивши све просторе од Вардара па до Триглава. У чему се састоји његов подвиг и зашто је он за нас толико непознат? Наиме за време окупације Србије од стране нацистичког режима састављен је у Београду од стране Синода Српске православне цркве „Меморандум о страдању српског православног становништва од усташа у Независној држави Хрватској до септембра 1941. године“. У меморандуму се описују најгнуснији злочини од стране усташа под прећутним благословом Ватикана док се број пострадалих већ тада попео до 300.000 људи. А колико су заиста били грозни усташки злочини описује 24. септембра 1941. др Еуген Герстенмајер у своме извештају министру спољних послова Трећег Рајха: “Усташе су приморале десетине хиљада Срба да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло (ово треба дословно схватити) или им је одузета сва имовина и онда су без ичега протерани из земље. У састављању Меморандума учествовали су представници Српске Православне Цркве на челу комисије са Митрополитом скопским Јосифом Цвијићем и Епископом Нектаријем Круљем и представницима Комесаријата за избеглице Недићеве владе. На основу сведочанства избеглица саставили су Меморандум подељен у четири тематске целине: Акција римокатоличке цркве, Акција фрањеваца, Јасеновачки лого и Лобор град . Сам Меморандум кога још називају и Валеријанов меморандум (по викару Патријарха СПЦ Епископу Валерију) прво је предат војном заповеднику окупиране Србије, генералу Heinrich Dankelmann који је те исте године у Аугусту 1941. одобрио вешање српских родољуба на Теразијама.     Да би била обавештена Краљевска влада у избеглиштву а преко ње и владе Велике Британије и Сједињених Америчких Држава храбри доктор Милош Секулић одлучио се да достави Меморандум СПЦ прво амбасади Краљевине Југославије у Истанбулу, а затим и у Лондон самој Краљевској влади. Тај пут уопште није био лак с обзиром да је Краљевина Југославија већ била окупирана. Ипак захваљујући пожртвованости самог доктора Милоша Секулића Меморандум је дошао до амбасаде Краљевине Југославије у Истанбулу 28. септембра 1941. године. Иако је телеграфском депешом Меморандум достављен Краљевској влади у Лондон ипак су тражили да лично у Лондон дође доктор Милош Секулић на инсистирање хрватских министара у Краљевској влади који су сматрали да је Меморандум претенциозан и нетачан, а поготово потпредседник Владе др Јурај Крњевић који је био и члан Мачекове странке ХСС. Доктор Милош Секулић је путовао од Истанбула до Лондона скоро месец дана иако је имао статус савезничког дипломатског курира са важним документима. Многе су биле перипетије на том голготском путу др Секулића, након Истанбула прво је морао да дође до Африке где је исувише дуго чекао британску визу, а то није било случајно. Наиме док је боравио у Африци за то време хрватски министар у Симићевој Влади у Лондону Рудолф Бићанић, који је био и вицегувернер Народне банке Краљевине Југославије у избеглиштву од 1941. до 1943. године написао је контрамеморандум по налогу Ватикана где умањује број жртва и оправдава НДХ као тежњу хрватског народа да се ослободи српског режима из Београда. По доласку у Енглеску доктора Секулића нису спровели до председника Владе већ у Бристол у једну зграду опкољену жицом и чувану од наоружаних војника, како сам наводи. Одузет му је дипломатски пасош и био је подвргнут саслушању од стране британског официра који је некада радио у енглеском конзулату у Загребу. Након што је преноћио у нехуманим условима пуштен је изјутра да иде у Kingston Haus где је била смештена Краљевска влада. Председник Владе армијски генерал Душан Симовић је са својим министрима пажљиво саслушао излагање доктора Секулића и иако су српски министри  били ужаснути сведочењем, ипак Симовић је забранио објављивање Меморандума. На самој конференцији за штампу крајем новембра 1941. године забранио је доктору Секулићу да говори пре више од 200 новинара о садржају Меморандума тврдећи да то може да растури Југославију. Нажалост тада још нико није могао да подозре да је генерал Душан Симовић симпатизер Комунистичке партије и да ће да се после завршeтка рата приклонити Титовој комунистичкој власти. Нажалост текст Меморандума није објављен у Великој Британији иако је са њиме била упозната Черчилова Влада тако да је британска јавност те 1941. године остала неупозната са страшним злочинима које су починиле усташе уз прећутни благослов Ватикана. Ипак захваљујући великом српском књижевнику и дипломати Јовану Дучићу текст Меморандума објављен је у Америчком Србобрану и одмах је изазвао критике хрватске дијаспоре у Америци, као и српских левичара. Као што се дало видети највеће светске силе попут Ватикана, Велике Британије трудиле су се свим силама заједно са издајицама из Југославенске Краљевске владе у Лондону да неугледа светло дана Меморандум о страдањима нашег невиног српског народа у злогласној и умоболној творевини Независној Држави Хрватској. Нажалост до данашњег дана информације о доктору Милошу Секулићу и о његовом херојском делу врло су оскудне тако да је скоро немогуће било наћи и фотографију доктора Секулића. Ипак, захваљујући барону Авру Манхатану који се занимао темом Холокауста над Србима сачувана је једна његова заједничка фотографија са доктором Милошем Секулићем који му је био пријатељ. Без обзира што текст Меморандума није доспео у јавност, а поготово у Британски парламент и Амерички сенат јуначко дело доктора Милоша Секулића остаће златним словима записано не само у српској историји већ и у светској историји Другог светског рата и холокауста над српским народом од стране усташке власти и Ватикана. Архимандрит мр Евсевије Меанџија Фотографија (Барон Авро Манхатан и др Милош Секулић) Извор: mitropolija.com

Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време Другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari (прво живети, онда философирати), под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere – или, умрети! Извор: Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, 2003.