У врло тешким моментима људске историје испливавају на површину такве личности чији подвизи и жртва бивају пример следећим нараштајима како треба волити своју Цркву и свој народ.
Једна од таквих личности иако не довољно позната српском народу због диктатуре комунистичког режима био је угледни београдски доктор Милош Секулић.
Величина његовог подвига може да се мери са подвизима храбрих српских војника који су прешли Албанију и потом као Господ васкрсли из мртвих и пробили Солунски фронт ослободивши све просторе од Вардара па до Триглава.
У чему се састоји његов подвиг и зашто је он за нас толико непознат? Наиме за време окупације Србије од стране нацистичког режима састављен је у Београду од стране Синода Српске православне цркве „Меморандум о страдању српског православног становништва од усташа у Независној држави Хрватској до септембра 1941. године“. У меморандуму се описују најгнуснији злочини од стране усташа под прећутним благословом Ватикана док се број пострадалих већ тада попео до 300.000 људи.
А колико су заиста били грозни усташки злочини описује 24. септембра 1941. др Еуген Герстенмајер у своме извештају министру спољних послова Трећег Рајха: “Усташе су приморале десетине хиљада Срба да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло (ово треба дословно схватити) или им је одузета сва имовина и онда су без ичега протерани из земље.
У састављању Меморандума учествовали су представници Српске Православне Цркве на челу комисије са Митрополитом скопским Јосифом Цвијићем и Епископом Нектаријем Круљем и представницима Комесаријата за избеглице Недићеве владе. На основу сведочанства избеглица саставили су Меморандум подељен у четири тематске целине: Акција римокатоличке цркве, Акција фрањеваца, Јасеновачки лого и Лобор град .
Сам Меморандум кога још називају и Валеријанов меморандум (по викару Патријарха СПЦ Епископу Валерију) прво је предат војном заповеднику окупиране Србије, генералу Heinrich Dankelmann који је те исте године у Аугусту 1941. одобрио вешање српских родољуба на Теразијама.
Да би била обавештена Краљевска влада у избеглиштву а преко ње и владе Велике Британије и Сједињених Америчких Држава храбри доктор Милош Секулић одлучио се да достави Меморандум СПЦ прво амбасади Краљевине Југославије у Истанбулу, а затим и у Лондон самој Краљевској влади.
Тај пут уопште није био лак с обзиром да је Краљевина Југославија већ била окупирана. Ипак захваљујући пожртвованости самог доктора Милоша Секулића Меморандум је дошао до амбасаде Краљевине Југославије у Истанбулу 28. септембра 1941. године.
Иако је телеграфском депешом Меморандум достављен Краљевској влади у Лондон ипак су тражили да лично у Лондон дође доктор Милош Секулић на инсистирање хрватских министара у Краљевској влади који су сматрали да је Меморандум претенциозан и нетачан, а поготово потпредседник Владе др Јурај Крњевић који је био и члан Мачекове странке ХСС.
Доктор Милош Секулић је путовао од Истанбула до Лондона скоро месец дана иако је имао статус савезничког дипломатског курира са важним документима. Многе су биле перипетије на том голготском путу др Секулића, након Истанбула прво је морао да дође до Африке где је исувише дуго чекао британску визу, а то није било случајно.
Наиме док је боравио у Африци за то време хрватски министар у Симићевој Влади у Лондону Рудолф Бићанић, који је био и вицегувернер Народне банке Краљевине Југославије у избеглиштву од 1941. до 1943. године написао је контрамеморандум по налогу Ватикана где умањује број жртва и оправдава НДХ као тежњу хрватског народа да се ослободи српског режима из Београда.
По доласку у Енглеску доктора Секулића нису спровели до председника Владе већ у Бристол у једну зграду опкољену жицом и чувану од наоружаних војника, како сам наводи. Одузет му је дипломатски пасош и био је подвргнут саслушању од стране британског официра који је некада радио у енглеском конзулату у Загребу.
Након што је преноћио у нехуманим условима пуштен је изјутра да иде у Kingston Haus где је била смештена Краљевска влада. Председник Владе армијски генерал Душан Симовић је са својим министрима пажљиво саслушао излагање доктора Секулића и иако су српски министри били ужаснути сведочењем, ипак Симовић је забранио објављивање Меморандума.
На самој конференцији за штампу крајем новембра 1941. године забранио је доктору Секулићу да говори пре више од 200 новинара о садржају Меморандума тврдећи да то може да растури Југославију. Нажалост тада још нико није могао да подозре да је генерал Душан Симовић симпатизер Комунистичке партије и да ће да се после завршeтка рата приклонити Титовој комунистичкој власти.
Нажалост текст Меморандума није објављен у Великој Британији иако је са њиме била упозната Черчилова Влада тако да је британска јавност те 1941. године остала неупозната са страшним злочинима које су починиле усташе уз прећутни благослов Ватикана.
Ипак захваљујући великом српском књижевнику и дипломати Јовану Дучићу текст Меморандума објављен је у Америчком Србобрану и одмах је изазвао критике хрватске дијаспоре у Америци, као и српских левичара.
Као што се дало видети највеће светске силе попут Ватикана, Велике Британије трудиле су се свим силама заједно са издајицама из Југославенске Краљевске владе у Лондону да неугледа светло дана Меморандум о страдањима нашег невиног српског народа у злогласној и умоболној творевини Независној Држави Хрватској.
Нажалост до данашњег дана информације о доктору Милошу Секулићу и о његовом херојском делу врло су оскудне тако да је скоро немогуће било наћи и фотографију доктора Секулића. Ипак, захваљујући барону Авру Манхатану који се занимао темом Холокауста над Србима сачувана је једна његова заједничка фотографија са доктором Милошем Секулићем који му је био пријатељ.
Без обзира што текст Меморандума није доспео у јавност, а поготово у Британски парламент и Амерички сенат јуначко дело доктора Милоша Секулића остаће златним словима записано не само у српској историји већ и у светској историји Другог светског рата и холокауста над српским народом од стране усташке власти и Ватикана.
Архимандрит мр Евсевије Меанџија
Фотографија (Барон Авро Манхатан и др Милош Секулић)
Извор: mitropolija.com