Категорија: Издања

У сусрет Рождеству Христовом – Божићу, великом загрљају Неба и земље, у Коме Бог постаје човек, а човек бог по благодати, изашао је из штампе нови број часописа Жички благовесник (јануар-март 2022). И овога пута, кроз текстове, избор илустрација и ликовна решења гђе Јелене Нешковић, часопис шири празничну радост међу читаоцима – и речју и сликом. Празнична рубрика је испуњена са три текста посвећена разумевању тајне празника Божића, а један текст је посвећен празнику Богојављење – који је од почетка повезан са Божићем. Божићна посланица из 1935. писана пером Светог Владике Николаја, а упућена пастви Епархије жичке којом је тада администрирао, тумачи јеванђелску причу о Сејачу и семену. На први поглед, ово се може учинити као промашена тема, али далековидост Светога Владике и познавање политичких прилика тога времена, указују на опасност семена разних светских наука које се супротстављају Христовој науци као семену које је Реч Божија Оваплоћена. Ово је својеврсна актуализација празничног догађаја у конкретном времену, што говори не само о изузетним ерминевтичким способностима писца, већ и о његовој пророчкој личности. Јеромонах Исидор (Јагодић), професор Богословије у Призрену, пише текст под насловом „Да се Христос роди у нама”, у коме указује на основни смисао празника, као и на примесе које су се временом на њега надовезале али које не смеју заузети прворазредно место како не би бациле сенку на живо учешће народа Божијег у овом великом догађају из историје спасење човека и света. Ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије у Београду, у тексту под насловом „Божић – време је за славље” указује да је суштина Божића у радосној вести о рођењу Бога међу нама. Ова радост је различита од овосветских радости, па се само кроз њу може доћи до истинског начина учествовања у историји као простору преплета радости и туге. Позивајући се на Светог Григорија Богослова, прави паралелу по којој је Христос сличан гладијатору који у арени изазива противнике да му изађу на мегдан, а на крају и саму смрт – коју побеђује кроз Васкрсење. Ђакон Далибор Ђорђевић пише о празнику Богојављења Господњег указујући на сложену историју овога празника, који је поред многих других мотива укључивао најпре Крштење Христово. Кроз наше крштење ми учествујемо у тајни овога празника који препорађа из смрти у живот. Зато се поштовање овога празника не сме свести на долазак у храм по освештану водицу, већ Чин водоосвећења има свој смисао управо кроз наш преображај у води живота и учешће у светотајинском бићу Цркве које и јесте првобитни контекст Чина водоосвећења (крштење катихумена). Архимандрит Дамјан (Цветковић) пише о Историјско-црквеним аспектима Богомољачког покрета. Овде се могу пронаћи многи важни увиди који појашњавају околности у којима настаје овај покрет верног народа који је одиграо одлучујућу улогу у очувању побожности кроз веома тешка времена. Ако се у обзир узме чињеница да је Богомољачки покрет несхватљив без повезивања са ликом и делом Светог Владике Николаја, онда је наш часопис посебно обогаћен расветљавањем још једне од врлина које је он пројавио кроз организацију овога покрета. Протојереј Милан Филиповић је приредио текст протојереја-ставрофора Алексе Тодоровића под насловом „Помени, Владико Человјекољубче”. Овај текст импресионира побожношћу са којом је овај велики сатрудник Светог Владике Николаја вршио Свету Литургију помињући кроз Проскомидију преко 6.000 имена. Чудесни догађаји који су се у вези са овим дешавали крепе веру и позивају сваког свештеника на ревност, а народ на посвећеност молитвеном помињању кроз Литургију. Текст презвитера Василија Термоса, у преводу са енглеског који је начинио г. Јовица Стефановић, посвећен је теми опраштања. Широком ерудицијом аутора спајају се увиди теологије и психологије, кроз које се добијају важне поуке за свакодневни живот. Јереј Љубодраг Стојковић пише о древном Храму Светог Николаја Чудотворца у селу Брезови. Зоран Матић и др Вања Ковић у заједничком тексту „Логосно срце” пишу о везама срца и мозга кроз проверу најновијих неуролошких и кардиолошких истраживања. Она указују да су древни философи имали многе добре увиде о овој теми, али посебно се истиче да исихастичко предање Цркве може да се похвали увидима до којих је дошло много пре савремене науке потпомогнуте високо развијеном технологијом. Тиме се јавља простор са плодоносан интердисциплинарни дијалог. Др Драган Хамовић пише о тридесетогодишњој традицији жичког духовног сабора Преображење, на коме су учествовали и награђивани многи значајни песници нашега рода. У наставку пише о овогодишњем добитнику Жичке хрисовуље, песнику Николи Вујчићу. Братство пожешке Цркве се пригодним текстом опростило од новоупокојеног пароха пожешког протојереја Војка Михајловића (1978-2021). Следи приказ зборника Искушана мисао Достојевског, који је 2021. године издала Епархија жичка, док је уредник био протонамесник Александар Р. Јевтић. У рубрици Веронаука, наилазимо на текстове посвећене одржавању часова Веронауке у чачанском округу. Вероучитељ Милош Живановић пише о извођењу часа на енглеском језику, вероучитељ Ђорђе Радојковић о труду ученика Музичке школе у Чачку да кроз песме из Духовне лире Владике Николаја учествују у животу Цркве, а ученица Гимназије Јована Иванковић пише о Светосављу као позиву за децу нашег времена. Часопис се закључује Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам сада, по први пут, долази из пера новог владичанског ђакона Стефана Симића. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа  

Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је, у издању Светог Архијерејског Синода, из штампе изашао Типик (богослужбене напомене) за 2022. годину. „Спаситељу и Владару наш Господе… да добротом својом благословиш годину која настаје, и да учиниш међу нама крај свима непријатељствима, немирима и међусобним борбама; и да нам подариш мир, јаку и нелицемерну љубав, долично уређење, и добродетељни живот…“[1] Општечовечанско настојање да, што је могуће потпуније, разуме границе времена и простора овоземаљског начина постојања, исказано је веома упечатљиво следећим псаламским стиховима: „Замишљах дане старе, и година вечних сетих се и проучавах; ноћу се срцем својим удубљивах, и дух мој истраживаше. Еда ли ће у векове одбацити Господ, и неће ли настојати још да благоволи? Или ће до краја милост Своју да прекрати; реч (Своју) скрати из нараштаја у нараштај? Хоће ли Бог заборавити да се смилује; или ће у љутњи Својој суздржати милосрђе Своје?“ (Пс 76, 6-10). Следствено, усмереност људскога рода на природна мерила времена, бивајући праћена обликовањем религијског тумачења истога, имала је за последицу формирање бројних календара кроз историју. Насупрот томе, поимање улоге времена и његовог освећења у оквиру богослужбеног живота Православне Цркве подразумева једно сасвим другачије богословско промишљање. Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа од Духа Светога и Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, које се збило када дође „пуноћа времена“ (видети: Гал 4, 4), предвечни Господ векова и Емануил постаје савремен човеку, како би човек постао савечан Тројичном Богу. Савршавањем „велике Тајне побожности“ (видети: 1Тим 3, 16) у личности Истока са висине, време овога живота се кроз Христа, са Христом и у Христу богочовечански и спасоносно преиначује у благословено, освећено и од Бога примљено време. Управо такву свештену стварност пројављује и сведочи Црква као Тело Христово, која благодаћу Духа Утешитеља претвара календар у свепразнични венац милости Господње, а целокупни живот православних хришћана у небески, непрестани и вечити празник. Поврх свега, благодатно увечностњење времена које се освећује, бива остварено по превасходству на Светој Литургији. Уистину, у оквиру божанствене Евхаристије која је извор и печат свих светих тајни, молитвословља и празника, бива искуствено доживљено божанско надилажење времена и улазак ванвременог у пропадљиво време свега створеног, што је „већ сада“ и „овде“ предукус обожења свих и свега у Господу Сведржитељу и Прворођеном из мртвих. Отуда, да би предочено благодатно искуство могло бити умножавано, чланови Цркве Христове позвани су да се сваком молитвом и прозбом непрестано моле „у Духу у свако доба и уз то да бдију са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“ (Еф 6, 18). Богослужбени оријентир за такво молитвено изграђивање Цркве Божије јесте Типик. Наиме, литургијски Устав или богослужбено Кормило Цркве Божије као Лађе спасења,  представља изузетно драгоцени збир историјских, обредословних и богословских смерница ради што веродостојнијег и тачнијег савршавања „слова и Духа“ хришћанског богослужења. Стога не треба да нас чуди што већина помесних православних Цркава приређује и објављује целогодишње календаре који садрже рубрике владајућег Типика и низ бројних одлика богослужбеног живота православних хришћана одређеног поднебља. Типик – богослужбене напомене за календарску 2022. годину, јесте заправо дело наставка издавања типика за целокупну литургијску годину, започетог још 2014. године. Темељ актуелног издања је владајући Типик у Православној Цркви Лавре Преподобног Саве Освећеног, уз његово извесно прилагођавање богослужбеним особеностима владајуће праксе Српске Православне Цркве. Приликом приреме овога Типика, која се одвијала под будним оком Катедре за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, консултовани су Никодимов и Романов типик, као и помоћна издања познијег датума настанка, попут Великог типика протопрезвитера-ставрофора Василија Николајевића и Општег типика блаженог спомена Патријарха Павла. Такође, треба навести да су рубрике Типика које се тичу избора и распореда стихира, тропара и химнографских елемената у целини, изложене одговорно и уредно, при чему су извесне грешке мањег обима констатоване у ранијим издањима Типика исправљене, док су досадашњи недостаци допуњени а сувишни подаци изостављени. Напослетку, подухват израде и штампања Типика – богослужбених напомена за календарску 2022. годину треба разумети као израз литургијске чежње и настројења наше помесне Цркве да свакога дана и у свако време богослужбено узраста „у Храм Свети у Господу“ (Еф 2, 21) и уграђује се „у обиталиште Божије у Духу“ (Еф 2, 22). У Београду, На дан спомена Обновљења Храма Светог Великомученика Георгија 2021. године јереј проф. др Србољуб Убипариповић Извор: spc.rs [1] „Молепствије на Нову Годину“, у: Велики требник, превео са грчког и црквенословенског архимандрит др Јустин Поповић (Призрен, 1993), 349. 350.

У данима Божићног поста и наше молитвене припреме за празник Рождества Христова, изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић. Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер. О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем. Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор. Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен. Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого. Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину. Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа. На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот. Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа. Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици. У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“. На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs  или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.  Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ   задужен за односе са медијима Извор: branislavilic.blogspot.com      

С времена на време имам обичај да се пожалим на посао. Не знам из ког разлога, али често осећам незадовољство различитим стварима које се тичу атмосфере у колективу и организације рада на коју још увек покушавам да се прилагодим. Имајући у виду да заиста имам посао о ком сам пре нешто више од две године могао само да сањам, схватам да ми осим захвалности Богу недостаје и особина кротости. Наравно, не мислим да ову драгоцену особину која се стиче уз доста муке, али и представља изузетну силу испољавам у другим ситуацијама, али тек ми је на послу постало јасније на који начин ме страсти смућују и како лако падам – гневим се и губим смирење. Трагајући тако за искуствима светитеља који су благодаћу Духа Светога успели да стекну ову особину наишао сам и на речи Свете Мученице царице Александре Романов које су ме окрепиле и оснажиле. Један младић сматрао је неиздрживим своје радно место. Био је једини хришћанин кога су ометали да сачува своју веру. Света царица је на овакав начин размишљала о њему: ,,можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Го­споду ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.“Не мислим да сам попут овог младића једини хришћанин на послу, већ желим да истакнем део царичиног одговора у ком наглашава дужност младића да упркос искушењима, зарад стицања благодати остане на послу. Да бисмо одговорили на питање шта је то кротост, можда је добро да кренемо од онога шта она није. Особине које никако не можемо асоцирати са кротошћу биле би следеће: гневљивост, агресивност, истеривање правде, склоност започињању свађа и расправа, злопамћење, враћање зла злим, хвалисање и истицање својих а ниподаштавање туђих квалитета и сличне. Свети Јован Лествичник кротост дефинише као непокретно стање душе које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Додаје и ово: ,,Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио.“Кротки су они који смирено подносе све недаће које живот доноси. На њима се лако уочава благост, доброта Божија. Кротост је благо расположење нашег духа, спокојство, смиреност, безгневље, радост због успеха ближњег, трпељиво подношење неправди и оговарања, тражење опроштаја од свих…У палом свету у каквом живимо ова особина се не сматра цењеном, пре се опажа као слабост, чак се сматра и непожељном. Кротост се мора суочити са неразумевањем других, са ругањем таквом животном ставу, кротки ће неретко бити извргнути порузи. Зашто би онда неко требало да се труди да задобије једну овакву особину? По мом мишљењу, а такво мишљење деле и неки западни психолози, кротост представља снагу, а не слабост. Уколико је неко у стању да у ситуацијама које код других изазивају страх и немир остане смирен и сталожен и у таквом расположењу изнађе решење, значи да је у стању да управља својим осећањима, односно да је кротак. Лако је разгневити се, испољити агресију, напити се или окривити другог, док је знатно теже укротити нарав, избрусити своје оштрице и неравнине и борити се са бројним страстима које нас смућују. Још једна значајна карактеристика кротких је да су скромни, немају високо мишљење о себи, отворени су за нова знања и искуства јер не мисле да све знају. Сигурно би вам било пријатније у друштву некога ко је спреман да опрости и каже ,,извини“. Кротак је управо такав. Свестан је да је и сам грешан и да Господ њему опрашта сваког дана. Такође их краси послушност и жеља да служе другима. Због свега тога на њих се излива благодата, помирени су са собом и другима и у стању су да воле онако како је заповеђено. Снага кротости посебно се уочава у невољама. У Петрограду је пре Октобарске револуције живела надалеко позната монахиња Марија Гатчинска. Револуцију је дочекала на болесничкој постељи. Након прележане упале мозга, оболела је од Паркинсонове болести. Била је непокретна, док јој је тело било као оковано, а бледолико лице је подсећало на маску. Могла је да говори али са полузатвореним уснама, кроз зубе, споро и једнолично. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности пројавила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Проглашена је светитељком којој се посебно моле они који пате од депресије. Оно што можемо да урадимо како бисмо стекли кротост је да се трудимо да и добро и лоше примамо са захвалношћу, имајући на уму да нам Господ увек шаље оно што нам је потребно. Најтачнији одговор на питање зашто нам је потребна особина кротости налази се  у речима самог Господа нашег Исуса Христа: ,,Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5).“ Свети Теофилакт Охридски сматра да се у овом стиху под земљом подразумева духовна земља тј. небо. Дакле, Царство Божије, Небеса, се отварају кроткима! То је више него довољан разлог да покушавамо да будемо такви… Психолог Милош Благојевић Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“           петак, 24. децембар 2021. године

У издању „Дани патријарха Павла“ у Чачку штампан је први број часописа ПАВЛЕ патријарх српски. У понедељак, 13. децембра 2021. године у 19.00 часова, у сарадњи са градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“ промовисана је ова изузетна публикација посвећена патријарху Павлу и његовом јеванђеоском животу. Пола сата пре почетка промоције, у галерији градске библиотеке отворена је изложба крстова из фондације манифестације односно колоније „Крст патријарха Павла“ и визуелног идентитета манифестације (штампани материјал). Изложбу је отворила Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности. Текстове за часопис, по молби, написали су његова светост патријарх српски Порфирије, Душан Ковачевић, Матија Бећковић, Жарко Требјешанин, Војислав Коштуница, Владимир Димитријевић, Милан Ружић, Драган Драгојловић, Миладин Вукосављевић, Предраг Ђоковић и Гвозден Оташевић. Часопис је богато илустрован фотографијама чији су аутори хаџи Драган Танасијевић, хаџи Марко Вујичић, Имре Сабо, Зоран Петровић, Драган Јевремовић, Слободан Пајић, Гвозден Оташевић и фотографијама из архива СПЦ и дневних новина „Политика“. У програму промоције учествовали су Владимир Димитријевић, професор српског језика и књижевности, протојереј Драган Гаћеша, парох кућаначки и Драго Милошевић, оснивач. Одабране текстове је читао Слободан Николић, професор српског језика и књижевности. Модератор је била Маријана Лазић. Свечаност је увеличало појање хора Слово љубве из Чачка. У име покровитеља, града Чачка, скуп је поздравио помоћник градоначелника Мирослав Петковић. Главни и одговорни уредник часописа је Драго Милошевић, а графички уредник Зоран Јуреш. Покровитељ манифестације и часописа је град Чачак. Овом приликом је представљена и веб презентација манифестације „Дани патријарха Павла“ која најављује и извештава о свим садржајима манифестације, у Чачку и огранцима – местима која су прихватила да буду део заједничког пројекта   (Кућанци, Гацко и Никшић). Са свечаности је упућен позив свима који желе да пишу о патријарху Павлу да шаљу своје прилоге за наредне бројеве часописа као и ауторима фотографија за илустрацију часописа на адресу danipatrijarhapavla@gmail.com. “Дани патријарха Павла“

Једна од најузвишенијих хришћанских врлина којом се човек може украсити јесте захвалност односно благодарност. Погледајте како реч ,,благодарити“ суштински говори о темељу нашег благостања. Благодарити значи ,,благом даривати““. Али тај акт, улагање минималног труда у том правцу, у наше време, постао је права немогућа мисија, јер је човек 21. века у мањој или већој мери инфициран егоизмом, похлепом и завишћу. Ипак, да бисмо пронашли нове путеве (или открили старе и заборављене) који воде обнављању и продубљивању како нашег личног живота, тако и на ширем плану, људског живота уопште, морамо се научити  захвалности и на њој градити, на њој узрастати. Шта је то захвалност? ,,То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат“, пише Иљин. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама, и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признање туђег доброчинства, јер се озлојeђено срце на такво доброчинство може наћи увређено и понижено. Права захвалност је радост и љубав, и потреба да се на добро одговори добрим. Свети старац Пајсије је говорио о чудесној моћи захвалности како је неки монах неког послеподнева кренуо на врх неке планине да прочита Вечерњу службу. Идући путем наишао је на белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је при повратку убере и припреми за вечеру. Али у повратку наиђе само на половину печурке. ,,Вероватну је нека животиња згазила. Очигледно ми је ова половина довољна.“ Убере је и заблагодари Богу на тој половини. Мало даље на путу нађе још једну половину печурке, али када се сагнуо да је убере види да је потпуно згњечена. ,,Можда је отровна. Хвала Богу што ме је сачувао од тровања. Када је стигао у колибу припреми ону своју прву половину печурке за вечеру заблагодари на тако укусном оброку. Следећег јутра када је изашао из своје колибе, угледао је невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке. Ето, овај монах је био захвалан на свему – и на целој печурци и на доброј половини печурке и напослетку на мноштву печурака. Бог нас увек обилно дарује и својом љубављу увек делује на наше добро. Пример и узор благодарности управо је сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који у тренутку када му се приближава час страдања благодари Богу и Оцу свом на том часу. Благодари на томе што ће се речи Његове животворне и спасоносне проширити по целом свету и што ће милиони људи бити удостојени сједињења с њим у Светој Тајни Причешћа. И у свим епохама по читавом свету до данас хришћани благодаре Богу, Створитељу света. Особито су му први хришћани приносили благодарност на дару живота који су добили. Свакодневно, спремни на страдање они нису роптали на Бога већ су му веровали. Разлог за то не лежи у њиховој лаковерности већ у дубоком поверењу у Онога за кога су знали да је победио последњег непријатеља – смрт. У односу на то сазнање све друго било је споредно. Имајући наду на живот вечни са Богом и ближњима, можемо рећи да је дужност сваког православног хришћанина да благодари на добрима која му се дешавају у овом животу. Па чак и када приметимо да ствари не иду у смеру повољном по нас, то не сме да буде препрека нашем благодарењу и нашој радости јер увек је ту Онај ко нас воли и не напушта. ,,На свему благодарите“, каже апостол Павле. Покушајте да поставите себи за правило да непрестано на свему – и добром и лошем, и лепом и ружном – баш као у горњој причи будете захвални. Такав труд посебно одгони из душе суморне мисли, а кад наиђу ти црни облаци и почну да нам трују срце, захвалност би требало да се изражава што једноставније, са великом пажњом и учестало све док у срцу не осетимо бар дашак спокоја. Такво благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху и на послетку радост. Свети Оци нам саветују да је у свему овом лако успети уколико уз себе будемо имали уздарје које нас непрестано упућује на радост, уколико протерамо телесно неспокојство и саберемо душевне силе, уколико превазиђемо тренутне утиске и управимо мисао ка надању у вечна и непролазна добра. Јер, како каже Свети Владика Николај ,,најблагодарнији човек је најближи савршенству.“ Приредио: Ђакон Михајло Живковића, на основу књиге Срце ми чисто саздај Боже Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 17. децембар 2021. године

  ,,Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи,  или кимвал који звечи“ (1 Кор, 13, 1)  Ове чувене речи из Химне љубави Светог апостола Павла, суштински осликавају саму срж хришћанске врлине, односно врлинског живота на који смо сви од Господа позвани. Врлине које би требало да красе наше хришћанске животе су одраз постојања љубави у нама. Слободно можемо рећи да тамо где нема љубави, нема ни врлинског живота, и обрнуто, да тамо где нема подстицања врлина – нема ни љубави. Врлине по себи не морају увек да имају хришћанску димензију. Сваки човек на свету који поседује добре особине попут доброте, дарежљивости, саосећања које се могу назвати врлинама. Оно што међутим, врлинама даје хришћански сјај, јесте управо пројава добрих особина у контексту односа човека према Богу, али и према другом човеку као ближњем. Господ Христос нам управо и завештава да љубимо једни друге јер ће нас по тој љубави познати свет (Јн 13, 34-35). Господ нам каже да се заповестима љубимо Господа Бога Свога свим срцем својим, и свом душом својом и свим бићем својим и да љубимо ближње своје као саме себе испуњава сав старозаветни закон. Љубав је оно што би требало да буде основа свих наших хришћанских подвига и трудова. Џаба нам молитва (без љубави) јер Јеванђеље каже, после текста молитве „Оче наш“, да нам уколико ми не опростимо другима сагрешења њихова ни Отац наш небески неће опростити сагрешења наша, јер смо се у тој молитви молили за опроштај својих грехова. Џаба нам пост, јер није све у томе да се само уздржавамо од мрсне хране, него је пост и у томе да се уздржавамо од нељубави. У томе нам је Господ нам показао праву меру. Јер су све врлине које човек познаје биле садржане у Христу и, уколико читамо приче из Новог завета, лако их можемо препознати у Христовом понашању и делању (праведност, светост, духовна и телесна чистота, доброта, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, послушност). Зато Христос каже: ,,Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн, 8, 12). Дакле, позвани смо да живимо попут нашег Господа. Хришћанске врлине су нам путокази у животу, мерила исправности, како требамо поступити у разним ситуацијама. Оне су нам дате да би се усавршавали и били све ближи Богу. Господ Христос нам то отворено каже у Својој Беседи на гори: „Будите ви  дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт, 5,  48). Сваки човек свој живот треба да протка љубављу, односно да га испуни врлинама кроз које се труди да напредује и расте у мери раста Христовог. Грађење врлинског живота је заправо изграђивање боголиког човека – човека који личи на Бога. Пут врлине је често тежак, али се на крају тог пута стиже до њених радосних плодова. Свети апостол о томе дивно и искуствено каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона“ (Гал 5, 22-23). Овакав човек је циљ хришћанског пута – радостан, благ, у Миру, дуготрпељив, добар, кротак и веран. Бескрајно је тужно уколико годинама „живимо хришћански“ а своје животе ни најмање не оплеменимо плодовима Духа Светога. Људи описани у овим речима апостола Павла су смислено живели своје животе видећи утеху Господњу – јер у дару љубави која носи све врлине и без које врлински живот не постоји се дарује сусрет са Богом. Онима који су по љубави слични Господу Христу Сами Господ долази, већ у оквирима овога живота и дарује им радост која је несравњива са било којом земном радошћу. Дакле, бити истински веран Христу значи волети своје ближње и даљне; опраштати и молити се за њих. И, уколико покушавамо да живимо на тај начин, све врлине ће постепено доћи и настанити се у нама. И сви побројани плодови Духа. Штавише, једина истинска и непролазна радост је радост коју дарује Дух Свети. А сви жудимо за радошћу… Пут ка том циљу нам је показао Господ! Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. децембар 2021. године

Већина нашег народа себе сматра православним хришћанима, али, стиче се утисак, да је много њих који су веома слабо упознати са основним истинама хришћанске вере. Можда у томе треба тражити разлоге недовољног учешћа у богослужбеном животу Цркве. Јер, порука православне вере одише лепотом и утехом и када би људи имали прилику да сами, својим очима, виде ту лепоту, верујем, много више срца би било загрејано да покуша да живи хришћански. Када би људи имали прилику да виде лепоту јеванђелског лика Господа Исуса Христа, сасвим сигурно, би са много више искрености себе сматрали хришћанима. У овоме тексту ћу покушати да, макар у малој мери, приповедајући једну од јеванђелских прича којом је насликана Христова љубав према нама, укажем на светао лик Христов. Људи Бога доживљавају на разне начине, но Јеванђеље нам на много места објављује да је Господ пун милости, и то не само према онима који су добри и достојни те милости, „јер Он Својим сунцем обасјава и зле и добре и даје кишу праведнима и неправеднима“ (Мт 5, 45). На другом месту се за Христа каже да је дошао „да потражи и да спасе изгубљено“ (Мт 18, 11), тј. дошао је због оних који су изгубљени и пропали да и њима дарује спасење, јер и њих воли.   Та љубав је описана кроз слику човека-пастира који има стотину оваца. И ако једна од њих залута, он оставља деведесет девет оваца на сигурном месту и полази у планину да потражи ону која је изгубљена. У планини је чека сигурна смрт или од вукова или од глади. Ипак, пастир не жели њену смрт, него и он полази у планину препуну разних опасности. И када је нађе, радује јој се више него оних деведесет девет оваца које нису залутале. На крају ове приче се каже да је „таква радост на небесима због једнога грешника који се каје“ (Лк 15, 3-7); „јер“, како Христос каже, „није воља Оца нашег Небескога да пропадне и један од ових малих“ (Мт 18, 14). Овај пастир је заправо слика Самога Господа Христа који је „сишао са Небеса“ да потражи своје залутало створење – човека – које се нашло само пред опасностима које никако не може савладати. Човек је биће залутало у смрт и грех, но љубав Господња је таква и толика да је Он Сâм постао човек, тј. сишао је сасвим у ову нашу смртност у којој колају дивљи зверови (= сатана и његови пали анђели) да би нас спасао и увео у Своје Царство. Попут пастира из ове приче, Сâм је сишао у опасност како би нас избавио од пропасти која би без Њега била неминовна. Уосталом, Христос отворено каже: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам Пастир Добри; Пастир Добри живот Свој полаже за овце“ (Јн 10, 10-11). И, заиста, „у време Понтија Пилата“, римског управника Јудеје, у 1. веку, Господ је положио Свој живот на Крсту како би ми имали „живот у изобиљу“. Христос као Пастир који полаже Свој живот за Своје стадо је слика крајње љубави Божије, јер то стадо је заправо сâмо залутало, окренувши леђа своме истинском Пастиру и Господу. Није Он дошао због праведног стада, него због нас који смо грешни и залутали. Свети апостол Павле о томе лепо каже: „Христос умре у одређено време, за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује Своју љубав према нама јер, још док бејасмо грешници, Христос умре за нас“ (Рм 5, 6-8). Постоји икона на којој је Христос насликан као Пастир који на Својим раменима носи овцу. Та залутала и изгубљена овца смо ми! Утешно је знати да ћемо бити пронађени љубављу Његовом. Утешно је знати да нас Господ љуби чак и када смо грешни. Јер, истини за вољу, грешни смо и слаби, и мало је оних који не лутају. Утешно је знати да Небеса не желе смрт грешника, већ да се радују спасењу оних који су већ изгубљени. То значи да ипак има наде за нас, у ствари, боље је рећи да је Господ Нада наша. Уколико заволимо Благога Господа и са поверењем у Њега кренемо за нашим Пастиром, колико год да смо били изгубљени, стићи ћемо у сигурност стада где тече „живот у изобиљу“. Такав је Бог у кога верујемо и верујем да нема много оних којима оваква јеванђелска слика љубави Божије није допадљива. Јеванђеље је у целости саткано од сведочења о доброти и милости Божијој и, у том смислу, оно је реч утехе која упућена нама залуталима.                                                                                                             Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. децембар 2021. године