Категорија: Издања

Истинском хришћанском духу, сваки сукоб je стран, али се у тешким тренуцима, чак и у сукобу  мора узети учешће, и на неки начин покушати да се хришћанском врлином осветли  то тамно време страдања и Голгόта. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања. Крила је своје груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама је исте те груди окитила орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања ,,Ратни крст са златном палмином граном“. Ова девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и под именом Милун Савић храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат, у коме је била поносни члан легендарног гвозденог пука – најелитнијег одреда наше војске. Милунка се добровољно пријавила за борбу за ослобођење, жртвујући себе уместо свог брата, не би ли спасила не само физички опстанак своје породице, већ и образ отачаства и народа светосавског.  Она је истинско чедо нашег народа који се вековима напајао православном вером и православном етиком жртве за другога. Генерације наших људи ходили су путем који нам је пропутио Свети Кнез Лазар – мученик Косовски – који је одабрао пут жртве ради вечног Царства Божијег, а не овог овоземаљског и пролазног. Тај снажан светосавски и светолазаревски дух је у претходним столећима красио биће овог рода православног и само захваљујући њему смо прошли кроз вековно турско ропство, али и кроз недаће које су нас сачекале на почетку двадесетог века. Милунка је била плод тог стабла укорењеног у вери у Христа Господа… Живот испуњен страдањем, жртвом и борбом се није прекинуо и завршио у вихору Првог Светског рата. Током Другог Светског рата, организовала је амбуланту која је помагала људима који су рањени у току сукоба. Немачки окупатор ју је из освете одвео у логор на Бањици, тако да је ни та чаша страдања  није мимоишла. Скромност хришћанску и љубав, она је пројављивала  у временима мира јер је осим своје кћерке одгајила још тридесет петоро деце која су била ратна сирочад радећи као чистачица у хипотекарној банци. Ова слика из Милункиног живота је, по мени, још и узвишенија од невероватних ратних заслуга ове хероине – у одгајању те деце се види истински пример христолике љубави на коју нас Господ и Јеванђеље позивају. Заиста, како каже Јеванђеље, таквих је Царство Божиje. Нажалост, оваква жена, највећа јунакиња Првог Светског рата, и особа изузетне љубави и пожртвованости за своју Отаџбину је, своје највеће понижење доживела управо од власти државе за коју је све дала. Комунистичке власти су Милунку одвеле у такво сиромаштво да је у извесним периодима морала да се храни у народним кухињама да би преживела. И тада је показала своју хришћанску величину јер јој је Француска држава, која је сматра и својим херојем, нудила гостопримство, али она је одбила ту понуду и остала да живи на својој родној груди, да својом жртвом сведочи истинске вредности и да буде пример макар нашем времену, јер се о њој у времену комунизма није смело говорити. Сматрам, да у временима попут ових Милунка може нама послужити као пример. Јер нашем народу је неопходан опоравак и преображај, а до њега се може доћи само уколико у срцима наших људи поново заструји онаква вера каква је породила Милунку и милионе других. Без окретања светлости православне вере и православног живота, нама нема спасења колико год били вешти у политичким играма које овај свет намеће. Неопходно нам је окретање ка Христу, шта год неки мислили о томе – јер до истинске правде, мира и љубави не може доћи без и мимо Христа Господа. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. мај 2022. године

Ево прође још једна недеља посвећена   Светом апостолу Томи. Због догађаја који је се спомиње у ову недељу, апостол Тома понео је надимак ,,неверни“. Међутим, архетип неверног Томе лежи у свакоме од нас. Већина нас више не верује на реч чак ни најближим пријатељима и родбини док претходно не испита то сопственим чулима. ,,Стварно? Дај да видим. Да послушам. Да додирнем. Да анализирам. Док се сам не уверим – не верујем“. Ово је нарочито приметно у савременом свету, у којем се вера у људски разум, науку и технологију обоготворавају. Модеран човек као да губи моћ вере па и простог поверења другоме. Такав је и његов однос према Богу: ,,Све те приче из Библије су лепе и поучне, Али покажите ми ви тог вашег Бога, дајте да Га видим, да Га спознам било којим од пет чула, па ћу онда веровати да Он постоји“. Али, каже Христос за такав приступ затвореног срца и неспремног да поверује: „Чак и ако неко из мртвих устане и дође им, неће веровати“ Но, хајде најпре да се подсетимо овог симпатичног догађаја из Јеванђеља. По сведочењу Јеванђелисте Јована, Господ се на дан свога  Васкрсења из мртвих најпре јавио Марији Магдалини крај гроба, а затим и десеторици апостола, прошавши кроз затворена врата и ушавши у собу у којој су боравили. Тома тада није био са њима. Кад је он стигао, Господ је већ био отишао. Остали апостоли испричали су своме другу све што су тог дана видели и чули, пренели му радосну вест како им се обратио васкрсли Учитељ и Господ. Тома је ту радосну вест засигурно чуо и од жена мироносица и од Луке и Клеопе, којима се Христос после васкрсења јавио на путу за Емаус. Али, реч најбољих пријатеља и њихова радост нису му били довољни да поверује да је његов Учитељ васкрсао. Тражио је да се у то увери сопственим чулима: и видом и слухом и додиром. ,,Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку моју у ребра Његова  нећу веровати.“(Јн. 20:25) Шта му Господ на то одговара? Христос након осам дана опет чини исту ствар: пролази кроз затворена врата куће у којој су апостоли боравили и започиње разговор са њима и потом се обраћа Томи и каже: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и стави у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ И одговори Тома и рече му: ГОСПОД МОЈ и БОГ МОЈ!  (Јн 20:27-28). Не желећи да изгуби свог ученика, Господ му чини по вољи. Због њега се други пут јавља aпостолима на исти начин. Међутим, Господ не истиче Томин пример као позитиван, већ наглашава: ,, Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а повероваше…“(Јн. 20:29). Ове речи Господње су упућене због нас јер је вера без физичке потврде знак дубоке љубави. То не значи да Господ не посведочује себе у нашим животима. Најчешће, нећемо пронаћи Бога у спољашњим чудима већ срцем које љуби Господа и коме се Господ јавља Својим споља невидљивим јављањима. Бог се, дакле, не открива емпиријским, научним, нити доказима у спољашњој средини, али се и те како јавља и открива онима који вером желе сусрет са Њим. Стога, и то треба рећи, људе који су заптили очи својих срца за Бога, који Бога не виде и не осећају, не осуђујемо, него осећамо жал због њих. Када би човек својевољно затворио очи и држао их затворенима да не види сунчеву светлост и потом поверовао да нема сунца, ни боја, ни светлости, код нас не би изазвао осуду, већ сажаљење због тога што свој живот проводи у мраку, без лепоте. На овакав начин треба посматрати и невровање у Бога. Јер Бог Својом добротом и љубављу на готово безброј начина, пројављује своју бригу према нама, орадошћује срца наша и теши их. Отуда нама спољни докази нису ни потребни (премда и творевина собом сведочи да је дело Нечије благости) нити они могу убедити људе који једноставно не увиђају бригу Божију о нама. Светлост Доброте Божије нас окружује и подстиче срца наша на благодарење и радост – они који не успевају то да увиде то чине на своју штету. А увидели они то или не сунце и даље сија и Светлост љубави Божије и даље сија и свему даје утеху, наду и радост. Било би страшно када би човек који је затворивши своје очи за светлост поверовао да светлост не постоји био у праву. Срећом није тако. Амин Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. мај 2022. године

Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе! „Пасха Господња, Пасха, празник је над празницима и славље је над слављима“. Какве су још речи потребне? Заиста, „данас нека нико не оплакује своје сиромаштво јер се јави свеопште Царство“. Човек изговара ове чудесне речи на Васкрс, радује им се, верује у њих, а онда истог трена схвата колико је милиона људи који их у тој јединственој ноћи, на тај блистави дан, не чују и можда их никада нису чули! Колико је оних којима ове речи ништа не говоре и не значе ништа!? Колико је оних који са непријатељством, скепсом и иронијом слежу раменима када их чују?! Како им објаснити, како им дотаћи срца? Јер, опет, шта ми можемо да докажемо? Сам Христос је за такве рекао да, чак и ако би неко устао из мртвих и јавио им се, они свеједно не би поверовали (в. Лк 16, 31). Шта, онда, ми можемо са својим бедним доказима? Али можда је сва сила, сва победоносна сила Васкрса, управо у томе што нема потребе ништа доказивати… Крајем прошлог века, у самом срцу Русије, у свештеничкој породици растао је дечак Серјожа – Сергеј Булгаков. Растао је окружен поезијом и лепотом црквених богослужења, неосвешћеном, слепом вером, вером без доказа. Без питања и без доказа… „Али она се нису ни јављала“, пише он касније, „нити су могла да се јаве у нама самима, у деци, зато што смо били прожети тиме, зато што смо волели храм и лепоту његових богослужења. Како је богат, дубок и чист био тај наш дечији живот, како су обасјане биле наше душе тим небеским лучама које су у њима непрестано струјале“. Али, онда је дошло време питања и доказа. Из таквог детињства, неосвешћеног, без доказа, искрени, ватрени, поштени, руски младић отишао је у безверје, у атеизам, у свет пуких доказа, пуког разума. Серјожа Булгаков, син скромног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од предводника руске „напредне“ револуционарне интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, универзитет, дружење са доајенима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава научника, углед код целе „мислеће Русије“… Ако је неко прешао читав пут питања и доказа, онда је то заиста он. Ако је неко уронио себе у научну мисао и њен „наводни“ венац и врхунац, марксизам, онда је то он. Ако је неко окренуо леђа неосвешћеној вери, вери без доказа, то је онда он. И потом неколико година научне славе, неколико обимних књига, стотине следбеника… Али, онда, су постепено, један за другим, пали и у прах се претворили сви ти „докази“, одједном од њих није остало ништа. Шта се догодило? Болест, лудило, несрећа? Не, споља гледано није се догодило ништа. Душа је, напросто, престала да прихвата та површна питања и те површне одговоре. Одједном је постало јасно да сви ти докази не доказују ништа. Тржиште, капитал, додатна вредност… – шта они знају, шта они могу да кажу о људској души , о њеној вечитој неутољености, о тој неизбежној неумирујућој жеђи у крајњој дубини, у најскровитијим местима душе? И почео је повратак. Али не, то није био повратак неосвешћеној детињој вери, повратак детињству. Сергије Николајевич Булгаков је до краја свог живота остао научник, професор, филозоф, само су сада његове књиге почеле да објављују нешто друго, сада је његова надахнута реч загрмела о нечем другом, сасвим другом. У данашњој васкршњој радости сетио сам се њега, зато што нам он читавим својим животом, читавим својим искуством, боље од других, чини ми се, даје одговор на питање: како се вера и Бог могу доказати? Он је знао сву снагу и сву немоћ доказа и уверио се да Васкрс није у њима, није из њих. Ево, послушајмо његове речи изговорене на Васкрс, пред сам крај живота: „Када се отварају врата, ми улазимо у храм обасјан свећама, певајући радосну васкршњу химну, и наше срце преплављује радост, зато што је Христос васкрсао из мртвих. Тада се васкршње чудо догађа у нашим срцима. Ми видимо Христово васкрсење, `очистивши чула` видимо Христа `који блиста` и приступамо `Христу који излази из гроба као женику`. Тада, несвесни где се налазимо, иступамо из себе, а време се зауставља. У сијању белог васкршњег зрака гасе се све земаљске боје, и душа види само неприступну светлост васкрсења: `Сада се све испуни светлошћу, и небо и земља и дубине њене`. У васкршњој ноћи човеку се даје да унапред окуси живот Будућега Века, да ступи у Царство славе, у Царство Божије. Језик нашег света нема те речи да изрази откривење васкршње ноћи, ту радост савршену. Васкрс је Живот Вечни, у богопознању и богоопштењу, он је истина, мир и радост у Духу Светоме. Прва реч васкрслога Господа беше: `Радујте се`!“. Понављам, ово нису речи детета, наивног бића које још мало шта схвата. Ово су речи некога ко је већ прешао читав низ питања и одговора и доказа. И ове речи нису доказ, оне су светлост, сила и победа самог Васкрса у човеку. Зато у тој најсветлијој и најрадоснијој ноћи нема потреба било шта доказивати. Све што можемо је да читавом свету, свима и даљњима и ближњима, из пуноће те радости и тог знања објавимо: „Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе Христос“!                                                                                                             о. Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 29. април 2022

Епархија жичка, са благословом свог Архипастира Јустина, изнела је уочи сверадосног празника Васкрсења Христовог пред свештенство, монаштво, верни народ и све заинтересоване читаоце нове странице свог часописа. Жички благовесник овога пута доноси тематску рубрику са пет текстова. Доцент Православног богословског факултета у Београду др  Ненад Божовић је аутор текста под насловом „Праслике Васкрсења у Старом Завету“. Овде је изнет велики број личности и догађаја из Старог Завета који су праобраз и наговештај догађаја Васкрсења Христовог. Божовић закључује: „Имајући у виду све наведено можемо да закључимо да Стари Завет не само што је живописно наговестио новозаветне догађаје спасења, него је важан и актуелан и данас, јер нам даје опис онога што очекујемо у будућем веку. Свеопште васкрсење ће бити у телу, грешници који се нису оправдали очекиваће Суд, а праведници ће ући у Царство Божије, гледаће Христа очима својим и орошени божанским светлом певаће они који су устали из праха.“ Јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, у тексту под насловом „Кириопасха“ објашњава овај богослужбени и хеортолошки феномен који настаје када се поклопи датум празновања Васкрса са празником Благовести. Детаљном анализом околности везаних за овај недовољно истражен пример литургичке недоумице, значајно доприноси разумевању истог и трасира путеве за нова истраживања у истом правцу. Милорад Васиљевић у тексту „Смисао Христовог страдања“ износи велики број светоотачких увида на разматрану тему. Међу њима су и речи Светог Григорија Чудотворца: „Оно што страдања чине онима који су подложни страдањима, то исто Нестрадални чини страдањима својим страдањем, јер се услед личне нестрадалности показао као страдање страдања.“   Монахиња Христина (Стојановић) под упечатљивим насловом „О ваљаној жртви или како ићи кроз живот сигурно“ исписује психолошки веома дубоке, а теолошки високе узлете мисли на тему жртве. Питања слободе, вере, жртве, покајања, укрштена су са литургијским опитом који свему даје смисао. Она закључује: „све то треба да предамо Богу. Јер, много више од жртве је дати део себе и одустати од нечег што јеси, него просто дати нешто што поседујеш. Да, знам, то је све много лакше рећи него чинити, али морамо отпочети рад на томе. Одмах. Јер: Бити спреман, то је све.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту „Васкрсењем против нихилизма“ анализира феномен нихилизма у философском и књижевном стваралаштву указујући на корене духовне кризе која је допринела ширењу духа негације и деструкције. Однос теологије према изазовима деветнаестогвека, првенствено на Западу са преносом на Исток, резултирао је све мањим утицајем теологије у јавној интелектуалној сфери двадесетог века.  Указујући на неопатристичке кораке ка дијалогу са другим дисциплинама о важним темама антропологије, пише: „Место на коме данас можемо многе спасити од савременог нихилизма, који се јавља као одсуство смисла живота (манифестованог у виду различитих деструкција и аутодеструкција) јесте Црква. Она нам уместо замагљеног погледа пред амбисом бесмисла и непостојања (оног изворног небића које је Бог кроз стварање даривао изворним постојањем), па даље пада у схизофренију и искушење самоубиства, нуди могућност подвига који кроз уздржање доводи до истинског испуњења осећајем задовољства животом и пуноћом смисла.“ У рубрици Из ризнице Православља налазе се текстови са различитим тематским кретањима, у складу са ширином нашег богатог богословског наслеђа. Ту су текстови: архимандрит Дамјан (Цветковић), „Историјско-црквени аспекти Богомољачког покрета“ (Други део), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), „Монаштво – бежање од света као светлост свету“, Јереј Немања Тимотијевић, „Литургијско схватање твари код оца Александра Шмемана“ (Први део), Славен Вуковић, „Прволик“. У рубрици Знамените личности Милош Живановић пише о Епископу едмонтском Сави Сарачевићу (1902–1973), који је био близак пријатељ Светог Николаја Велимировића и веома заслужан црквени прегалац на успостављању и неговању свештеног поштовања Светог Јована Шангајског.   Драган Хамовић у рубрици Лирски благовесник на критички начин представља поетске бисере из ризнице стваралаштва Ивана Негришорца. Рубрика Веронаука, захваљујући сарадњи координатора за Верску наставу протонамесника Новице Благојевића и епархијских вероучитеља, испуњена је веома квалитетним текстовима, који показују да међу децом средњошколског узраста постоје веома зрели увиди у неке од најактуелних проблема данашњице. Ту су текстови: Данило Ђуновић, „Мој крст око врата“, Ана Бисенић, „Покајање и праштање“, Теодора Ђурић, „Самоубиство и друштвене мреже“. Ђакон Стефан Симић у рубрици Летопис богослужења бележи канонске посете и богослужбене активности Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, уз пригодне светлописе. Ваше радове можете достављати на адресу z.blagovesnik@gmail.com. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа