Категорија: Издања

У нашем народу се усталило уверење како су свети људи искључиво живели некада, у далекој прошлости, и како у нашем времену и у нашим животним околностима свеопште „јурњаве“ једноставно није могуће живети светим животом. Но, Црква благодаћу Светога Духа, исто као пре стотину година, и као пре осам стотина година, успева у наше време, и успеваће надаље, да у срцима људи распали пламен огњене љубави према Господу којом су живели светитељи свих времена. Навешћу, за читаоце овог листа вероватно чак и сензационалан, пример као потврду оваквог дејства Цркве. Наиме, на западној граници Русије са Естонијом се налази велики Псково-Печерски манастир у коме неколико стотина година постоји непрекинути континуитет монашког живота. И дан данас, тамо живи неколико стотина монаха који су своје животе посветили молитви Богу и послушности Цркви. Овај манастир је посебно познат по сплету подземних ходника-пећина који се километрима протежу испод огромног манастирског комплекса. У тим пећинама се, већ вековима, сахрањују сви монаси који су крај свог земног живота дочекали у манастиру. Притом, монахе не сахрањују закопавајући их у земљу, него полажући сандуке са њиховим „моштима“ у отворене усеке у зидовима стена, тако да се покојници могу видети, чак и додирнути. Према проценама из тог манастира, на том огромном гробљу је, засада, сахрањено између четрнаест и петнаест хиљада ових људи који су животе провели молећи се и благодарећи Богу на свему. Оно што је посебно задивљујуће посетиоцима овог светог места је чињеница да се у тим подземним пећинама, сасвим неочекивано, никада не осећа мирис трулежи, чак и када је неки монах недавно сахрањен, већ се увек осећа свеж и пријатан ваздух. Овај феномен је запањивао комунистичке идеологе који су, у оно време, туристичким водичима сугерисали да посетиоцима говоре како се мирис не осећа због специфичног хемијског састава стена од којих су саткане те пећине. Познато је да је монах задужен за отварање капија које воде у те пећине увек са собом носио марамицу напарфимисану француском колоњском водом како би, када чује за овакво објашњење, посетиоцима дао да помиришу ту марамицу како би се уверили да у тим пећинама човек ипак може осећати мирис. Знаменита је и анегдота са бившим председником Русије, Борисом Јелцињом, који је приликом посете овог монашког гробља, неколико пута, запањен, питао присутне монахе чиме премазују сва та тела, јер се смрад не осећа, све док му монах није, врло вешто, одговорио следећим речима: „Ви сте председник, и вероватно, у вашем присуству не бисте трпели људе који заударају и који се непријатно осећају. Е, па, ови људи су у пратњи Цара Небескога, и зато њихова покојна тела не шире мирис трулежи око себе“. Није познато да ли је ово објашњење успело да убеди Јелциња који је био атеиста, али оно заиста објашњава шта се дешава са тим телима. То су тела људи који су се читавог живота трудили да са себе сперу сваку нечистоту греха како би чисти изашли пред нашег Господа и, стога, Господ Својом силом не даје да се из тела ових верних служитеља Божијих осећа било какав задах. Осим тога, тела многих монаха су сасвим нетрулежна, макар била сахрањена и пре седамдесет година. И, наравно, по среди није никакав поступак балсамовања, већ благослов којим Господ благосиља оне који су се упокојили носећи у својим срцима пламену љубав према Њему. Овај феномен непропадања и незаударања тела светих људи се није прекинуо ни данас. Јер, и они монаси који се у наше време тамо сахрањују не испуштају непријатне мирисе из својих тела. Јер, у Цркви, као што рекох на почетку, и у ово време можемо живети таквим животом да читаво наше биће одише љубављу према Господу. Свако време је имало своје препреке које су се налазиле на путу оних који желе да живе искреним и истинским хришћанским животом, и, наше време, није у том смислу, ни по чему посебно. И, исто тако, благодат Божија која је увек била присутна у Цркви, и сада преображава наше животе. За крај, навешћу догађај који је уписан у Летопису Кијево-Печерске лавре – манастира у Кијеву испод кога се, исто тако налази лавиринт подземних пећина у којима се монаси сахрањују: „Године 6971. (1463.) деси се у манастиру овакво знамење. У време кнеза Симеона Александровича, и брата његовог, кнеза Михајла, а при архимандриту печерском Николају, о пећинама бригу вођаше монах по имену Дионисије. На Светли Дан Васкрса он уђе у пећине да окади тела умрлих, па окади и рече: „Данас је Празник над Празницима, оци и браћо, Христос Васкрсе!“ И тада зачу из хиљаде грла одговор силан као гром: „ваистину Васкрсе Христос!“. То су људи који су живећи по Јеванђељу, ушли у Живот Вечни. Иста могућност се налази и пред нама у нашем времену… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. мај 2022. године

Истинском хришћанском духу, сваки сукоб je стран, али се у тешким тренуцима, чак и у сукобу  мора узети учешће, и на неки начин покушати да се хришћанском врлином осветли  то тамно време страдања и Голгόта. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања. Крила је своје груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама је исте те груди окитила орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања ,,Ратни крст са златном палмином граном“. Ова девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и под именом Милун Савић храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат, у коме је била поносни члан легендарног гвозденог пука – најелитнијег одреда наше војске. Милунка се добровољно пријавила за борбу за ослобођење, жртвујући себе уместо свог брата, не би ли спасила не само физички опстанак своје породице, већ и образ отачаства и народа светосавског.  Она је истинско чедо нашег народа који се вековима напајао православном вером и православном етиком жртве за другога. Генерације наших људи ходили су путем који нам је пропутио Свети Кнез Лазар – мученик Косовски – који је одабрао пут жртве ради вечног Царства Божијег, а не овог овоземаљског и пролазног. Тај снажан светосавски и светолазаревски дух је у претходним столећима красио биће овог рода православног и само захваљујући њему смо прошли кроз вековно турско ропство, али и кроз недаће које су нас сачекале на почетку двадесетог века. Милунка је била плод тог стабла укорењеног у вери у Христа Господа… Живот испуњен страдањем, жртвом и борбом се није прекинуо и завршио у вихору Првог Светског рата. Током Другог Светског рата, организовала је амбуланту која је помагала људима који су рањени у току сукоба. Немачки окупатор ју је из освете одвео у логор на Бањици, тако да је ни та чаша страдања  није мимоишла. Скромност хришћанску и љубав, она је пројављивала  у временима мира јер је осим своје кћерке одгајила још тридесет петоро деце која су била ратна сирочад радећи као чистачица у хипотекарној банци. Ова слика из Милункиног живота је, по мени, још и узвишенија од невероватних ратних заслуга ове хероине – у одгајању те деце се види истински пример христолике љубави на коју нас Господ и Јеванђеље позивају. Заиста, како каже Јеванђеље, таквих је Царство Божиje. Нажалост, оваква жена, највећа јунакиња Првог Светског рата, и особа изузетне љубави и пожртвованости за своју Отаџбину је, своје највеће понижење доживела управо од власти државе за коју је све дала. Комунистичке власти су Милунку одвеле у такво сиромаштво да је у извесним периодима морала да се храни у народним кухињама да би преживела. И тада је показала своју хришћанску величину јер јој је Француска држава, која је сматра и својим херојем, нудила гостопримство, али она је одбила ту понуду и остала да живи на својој родној груди, да својом жртвом сведочи истинске вредности и да буде пример макар нашем времену, јер се о њој у времену комунизма није смело говорити. Сматрам, да у временима попут ових Милунка може нама послужити као пример. Јер нашем народу је неопходан опоравак и преображај, а до њега се може доћи само уколико у срцима наших људи поново заструји онаква вера каква је породила Милунку и милионе других. Без окретања светлости православне вере и православног живота, нама нема спасења колико год били вешти у политичким играма које овај свет намеће. Неопходно нам је окретање ка Христу, шта год неки мислили о томе – јер до истинске правде, мира и љубави не може доћи без и мимо Христа Господа. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. мај 2022. године

Ево прође још једна недеља посвећена   Светом апостолу Томи. Због догађаја који је се спомиње у ову недељу, апостол Тома понео је надимак ,,неверни“. Међутим, архетип неверног Томе лежи у свакоме од нас. Већина нас више не верује на реч чак ни најближим пријатељима и родбини док претходно не испита то сопственим чулима. ,,Стварно? Дај да видим. Да послушам. Да додирнем. Да анализирам. Док се сам не уверим – не верујем“. Ово је нарочито приметно у савременом свету, у којем се вера у људски разум, науку и технологију обоготворавају. Модеран човек као да губи моћ вере па и простог поверења другоме. Такав је и његов однос према Богу: ,,Све те приче из Библије су лепе и поучне, Али покажите ми ви тог вашег Бога, дајте да Га видим, да Га спознам било којим од пет чула, па ћу онда веровати да Он постоји“. Али, каже Христос за такав приступ затвореног срца и неспремног да поверује: „Чак и ако неко из мртвих устане и дође им, неће веровати“ Но, хајде најпре да се подсетимо овог симпатичног догађаја из Јеванђеља. По сведочењу Јеванђелисте Јована, Господ се на дан свога  Васкрсења из мртвих најпре јавио Марији Магдалини крај гроба, а затим и десеторици апостола, прошавши кроз затворена врата и ушавши у собу у којој су боравили. Тома тада није био са њима. Кад је он стигао, Господ је већ био отишао. Остали апостоли испричали су своме другу све што су тог дана видели и чули, пренели му радосну вест како им се обратио васкрсли Учитељ и Господ. Тома је ту радосну вест засигурно чуо и од жена мироносица и од Луке и Клеопе, којима се Христос после васкрсења јавио на путу за Емаус. Али, реч најбољих пријатеља и њихова радост нису му били довољни да поверује да је његов Учитељ васкрсао. Тражио је да се у то увери сопственим чулима: и видом и слухом и додиром. ,,Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку моју у ребра Његова  нећу веровати.“(Јн. 20:25) Шта му Господ на то одговара? Христос након осам дана опет чини исту ствар: пролази кроз затворена врата куће у којој су апостоли боравили и започиње разговор са њима и потом се обраћа Томи и каже: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и стави у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ И одговори Тома и рече му: ГОСПОД МОЈ и БОГ МОЈ!  (Јн 20:27-28). Не желећи да изгуби свог ученика, Господ му чини по вољи. Због њега се други пут јавља aпостолима на исти начин. Међутим, Господ не истиче Томин пример као позитиван, већ наглашава: ,, Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а повероваше…“(Јн. 20:29). Ове речи Господње су упућене због нас јер је вера без физичке потврде знак дубоке љубави. То не значи да Господ не посведочује себе у нашим животима. Најчешће, нећемо пронаћи Бога у спољашњим чудима већ срцем које љуби Господа и коме се Господ јавља Својим споља невидљивим јављањима. Бог се, дакле, не открива емпиријским, научним, нити доказима у спољашњој средини, али се и те како јавља и открива онима који вером желе сусрет са Њим. Стога, и то треба рећи, људе који су заптили очи својих срца за Бога, који Бога не виде и не осећају, не осуђујемо, него осећамо жал због њих. Када би човек својевољно затворио очи и држао их затворенима да не види сунчеву светлост и потом поверовао да нема сунца, ни боја, ни светлости, код нас не би изазвао осуду, већ сажаљење због тога што свој живот проводи у мраку, без лепоте. На овакав начин треба посматрати и невровање у Бога. Јер Бог Својом добротом и љубављу на готово безброј начина, пројављује своју бригу према нама, орадошћује срца наша и теши их. Отуда нама спољни докази нису ни потребни (премда и творевина собом сведочи да је дело Нечије благости) нити они могу убедити људе који једноставно не увиђају бригу Божију о нама. Светлост Доброте Божије нас окружује и подстиче срца наша на благодарење и радост – они који не успевају то да увиде то чине на своју штету. А увидели они то или не сунце и даље сија и Светлост љубави Божије и даље сија и свему даје утеху, наду и радост. Било би страшно када би човек који је затворивши своје очи за светлост поверовао да светлост не постоји био у праву. Срећом није тако. Амин Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. мај 2022. године

Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе! „Пасха Господња, Пасха, празник је над празницима и славље је над слављима“. Какве су још речи потребне? Заиста, „данас нека нико не оплакује своје сиромаштво јер се јави свеопште Царство“. Човек изговара ове чудесне речи на Васкрс, радује им се, верује у њих, а онда истог трена схвата колико је милиона људи који их у тој јединственој ноћи, на тај блистави дан, не чују и можда их никада нису чули! Колико је оних којима ове речи ништа не говоре и не значе ништа!? Колико је оних који са непријатељством, скепсом и иронијом слежу раменима када их чују?! Како им објаснити, како им дотаћи срца? Јер, опет, шта ми можемо да докажемо? Сам Христос је за такве рекао да, чак и ако би неко устао из мртвих и јавио им се, они свеједно не би поверовали (в. Лк 16, 31). Шта, онда, ми можемо са својим бедним доказима? Али можда је сва сила, сва победоносна сила Васкрса, управо у томе што нема потребе ништа доказивати… Крајем прошлог века, у самом срцу Русије, у свештеничкој породици растао је дечак Серјожа – Сергеј Булгаков. Растао је окружен поезијом и лепотом црквених богослужења, неосвешћеном, слепом вером, вером без доказа. Без питања и без доказа… „Али она се нису ни јављала“, пише он касније, „нити су могла да се јаве у нама самима, у деци, зато што смо били прожети тиме, зато што смо волели храм и лепоту његових богослужења. Како је богат, дубок и чист био тај наш дечији живот, како су обасјане биле наше душе тим небеским лучама које су у њима непрестано струјале“. Али, онда је дошло време питања и доказа. Из таквог детињства, неосвешћеног, без доказа, искрени, ватрени, поштени, руски младић отишао је у безверје, у атеизам, у свет пуких доказа, пуког разума. Серјожа Булгаков, син скромног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од предводника руске „напредне“ револуционарне интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, универзитет, дружење са доајенима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава научника, углед код целе „мислеће Русије“… Ако је неко прешао читав пут питања и доказа, онда је то заиста он. Ако је неко уронио себе у научну мисао и њен „наводни“ венац и врхунац, марксизам, онда је то он. Ако је неко окренуо леђа неосвешћеној вери, вери без доказа, то је онда он. И потом неколико година научне славе, неколико обимних књига, стотине следбеника… Али, онда, су постепено, један за другим, пали и у прах се претворили сви ти „докази“, одједном од њих није остало ништа. Шта се догодило? Болест, лудило, несрећа? Не, споља гледано није се догодило ништа. Душа је, напросто, престала да прихвата та површна питања и те површне одговоре. Одједном је постало јасно да сви ти докази не доказују ништа. Тржиште, капитал, додатна вредност… – шта они знају, шта они могу да кажу о људској души , о њеној вечитој неутољености, о тој неизбежној неумирујућој жеђи у крајњој дубини, у најскровитијим местима душе? И почео је повратак. Али не, то није био повратак неосвешћеној детињој вери, повратак детињству. Сергије Николајевич Булгаков је до краја свог живота остао научник, професор, филозоф, само су сада његове књиге почеле да објављују нешто друго, сада је његова надахнута реч загрмела о нечем другом, сасвим другом. У данашњој васкршњој радости сетио сам се њега, зато што нам он читавим својим животом, читавим својим искуством, боље од других, чини ми се, даје одговор на питање: како се вера и Бог могу доказати? Он је знао сву снагу и сву немоћ доказа и уверио се да Васкрс није у њима, није из њих. Ево, послушајмо његове речи изговорене на Васкрс, пред сам крај живота: „Када се отварају врата, ми улазимо у храм обасјан свећама, певајући радосну васкршњу химну, и наше срце преплављује радост, зато што је Христос васкрсао из мртвих. Тада се васкршње чудо догађа у нашим срцима. Ми видимо Христово васкрсење, `очистивши чула` видимо Христа `који блиста` и приступамо `Христу који излази из гроба као женику`. Тада, несвесни где се налазимо, иступамо из себе, а време се зауставља. У сијању белог васкршњег зрака гасе се све земаљске боје, и душа види само неприступну светлост васкрсења: `Сада се све испуни светлошћу, и небо и земља и дубине њене`. У васкршњој ноћи човеку се даје да унапред окуси живот Будућега Века, да ступи у Царство славе, у Царство Божије. Језик нашег света нема те речи да изрази откривење васкршње ноћи, ту радост савршену. Васкрс је Живот Вечни, у богопознању и богоопштењу, он је истина, мир и радост у Духу Светоме. Прва реч васкрслога Господа беше: `Радујте се`!“. Понављам, ово нису речи детета, наивног бића које још мало шта схвата. Ово су речи некога ко је већ прешао читав низ питања и одговора и доказа. И ове речи нису доказ, оне су светлост, сила и победа самог Васкрса у човеку. Зато у тој најсветлијој и најрадоснијој ноћи нема потреба било шта доказивати. Све што можемо је да читавом свету, свима и даљњима и ближњима, из пуноће те радости и тог знања објавимо: „Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе Христос“!                                                                                                             о. Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 29. април 2022