,,Савршена храброст показује се кад човек без сведока чини оно што би био способан да чини пред целим светом.“
Ла Рошфуко
Један од најбољих српских писаца прве половине XX века рођен је 1885. године у Горњем Милановцу. Школовао се у родном месту и Чачку, док је више разреде гимназије и Правни факултет завршио у Београду. Бавио се адвокатуром, а као резервни официр учествовао је у сва три рата од 1912. до 1918. издржавши и све страхоте повлачења српске војске кроз Албанију. Више пута је рањаван, а због ратних заслуга одликован је Орденом Белог орла Краљевине Србије. Ћерка Татјана наводи да се мајци Христини која га је учила побожности прилазио са великим поштовањем, обраћајући јој се са Ви. Такав је био и према њој, поклањајући јој неподељену пажњу, помно пратећи њен раст и развој. Пробудио јој је жељу за читањем француске и руске књижевности, коју је касније, научивши језике, рецитовала пред поносним оцем.
Истински припадник српске елите, васпитан и образовани интелектуалац од ране младости је веровао у моћ просвећености, у важност грађанских слобода, хуманистичких и грађанских вредности, у појединца који се не ставља изнад друштва већ дели судбину заједнице. Када је тада цењени француски социолог и психолог Гистав Ле Бон у својим делима заступао тезу да су Срби ратнички народ пун мржње и да је турско ропство најбоље прилагођено нашем менталитету, Васић, који је читавих шест година провео у рату оштро је реаговао на неопрезна уопштавања Ле Бона књигом ,,Карактер и менталитет једног поколења“. Сматрао је да српски ратнички менталитет нема у себи ничег освајачког или империјалистичког, већ је српски народ у рат ушао да би себи извојевао право на живот које нам Аустрија и Немачка нису признавале. Веровао је у демократско уређење човечанства у коме велики народи неће моћи да угњетавају мале. Након ове књиге започиње његово политичко деловање. Са Слободаном Јовановићем основао је Српски културни клуб чији је циљ био буђење националне свести и неговање српске културе у оквиру југословенства. У Другом светском рату придружио се Равногорском покрету и једно време био десна рука Драже Михаиловића који је веома ценио његову дотадашњу ратну биографију.
После Другог светског рата његово књижевно дело напојено хришћанским виђењем живота је сасвим препуштено забораву услед идеолошких разлога. У првој збирци својих приповедака која носи назив ,,Утуљена кандила“ углавном се бавио сликањем разорености, и моралне, и економске, која је остала након тог ужасног ратног вихора. Људски и хришћански је жалио над животима многих појединаца који се никада нису успели издићи изнад свих горких околности које су их задесиле. Упечатљива је прича ,,У гостима“ у којој нас упознаје са трагичном судбином Николе Глишића, поштеног човека и доброг пријатеља који се оженио из љубави планирајући породичан живот, да би, не проживевши дуго у тој породичној срећи, морао да оде уз рат и остави породицу у Србији.
Он се као победник победоносно вратио, али дубоко разочаран у поступке власти, у извесне погрешне стратегијске потезе војске који су беспотребно односили животе, сазнаје да му је жена неверна, да је сестра побегла са аустријским официром, да је отац извршио самоубиство… Сломљен свим што је видео и свим неправдама које су га окруживале почео је да се опија, блудничи, да краде. У читавој приповетки, можда је и најснажнији моменат, када Никола, крајње искрено, излива бол своје душе своме побратиму: – ,,Е мој побратиме – говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала, сећаш ли се онога из Светог писма ,,добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах…“, јест, ваљао је некада овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време“. Једном речју, изнео је пред свога побратима непрежаљени жал због тога што он више није онај младић Никола који је са поверењем кренуо у живот – он није стигао до крајњег циља и не одржа веру у тој беспоштедној борби. Истински жал човеков је у изневеравању себе и оне лепоте за којом се истински жудело.
Но, за нашу тему је посебно значајна, његова прва објављена приповетка под називом ,,Пацко“. Писана је са посебним националним поносом и романтизмом. Један догађај из Брегалничке битке у Другом балканском рату осетљивом пишчевом оку се урезао у памћење и изазвао дивљење. Био је сведок велике доброте и племенитости једног свог ратног друга. Обрад Достанић Пацко био је српски војник у српско-бугарском рату, где је на Власини водио крваве битке са Бугарима. Најмањи у чети, али веома издржљив и храбар. Никад није изостао на маршу, нити се коме икада пожалио. Љубимац целе чете. Једна његова необична особина саткана од храбрости, милосрђа и хришћанске доброте, примећена је након битке на Дренку. Рањеним бугарским војницима волео је да постави питање: ,,Имаш ли деце?“ Када би чуо одговор, спуштао би шајкачу преко очију да би сакрио своје сузе, удаљио би се, након чега би опет дошао и одвео рањеника на превијање. Једног јутра Пацка није било на предстражи. Командир је наредио да га хитно нађу. Лежао је мртав на ћувику, са као шљокица малом рупицом на копорану, поред свежег гроба. Крај њега пушка, ашовчић, исцепано одело, чауре. У десној шаци чврсто је држао дрвени крст који је садељао да пободе погинулом бугарском поднареднику Касанову из Ћустендила који је имао деце. Погинуо је желећи да хришћански и достојанствено сахрани тело погинулог непријатеља.
Признаћете да је прича задивљујућа до те мере да је из данашње перспективе заиста тешко поверовати да се овакав догађај заиста одиграо. Пацко је слика доброте и вере наших људи који су некада врло добро знали да је Бог Отац свих, па чак и оних који су непријатељи. Премда је погинуо на овом племенитом задатку, он ће баш због те племенитости ући у Вечно Царство љубави Божије. Истинска и искрена вера су у човеку одувек побуђивали племенитост. Због тога верујем да је и у ово наше време неопходан препород нашег народа на том пољу. Колико би све било другачије када би макар четвртина нашег становништва била напојена хришћанским духом маленог Пацка?
Писац ове приповетке је, Драгиша Васић, на жалост, био убијен у комунистичком логору и све до деведесетих година је сасвим прећуткиван, а у томе је учествовао и његов кум, Мирослав Крлежа. Он је узео учешће у том несрећном рату вођен племенитом побудом, спреман да се жртвује за добробит свога рода. На захтев кћерке Татјане рехабилитован је 2009. године.
Психолог Милош Благојевић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 10. јун 2022. године