Категорија: Издања

Ако су јеванђелске заповести толико тешке и захтевне ко се онда уопште може спасити? Ово је питање које су апостоли поставили Господу и Његов одговор је био уједно охрабрујући и обесхрабрујући за оне који желе да ово постигну својим сопственим снагама. Рекао је, ово је човеку немогуће, али Богу је све могуће. Овде постоји један јаз попут јаза између оног небеског и оног земаљског – оно земаљско никада не може да узрасте у оно небеско, јер се небеса морају спустити к нама да би ми били испуњени оним што је небеско. Свети Дух није највиша тачка наше душе, Вечни Живот није само пуноћа живота у времену. Оно што је божанско је божанско и ми то можемо само примити као дар; не можемо досегнути до тога и то освојити само тиме што ћемо узрастати ка небу. Када чинимо тако тада градимо нову Вавилонску Кулу и лутамо и не можемо достићи до Неба. Али како онда можемо постати способни да примимо оно што је Бог спреман да нам дарује? У посланици коју смо данас читали речено нам је да је Божија благодат написала све оно што су апостоли написали, тј. да је сила и дејство Самога Бога, а не људска бистрина ума, не људска снага и памет, то написала. Дакле, једини пут како можемо испунити наш призив и постати оно што је замишљено да будемо – становници Неба, синови Божији по усвојењу – је да постанемо способни да примимо благодат Божију која нам је дата тако отворено и тако великодушно, али коју примамо тако бојажљиво зато што смо тако ускогруди и затворени. Морамо научити да будемо отворени и да постанемо пријемчиви. На то је мислио Свети Павле када је се изразио речима које му је упутио Сами Господ „Моја сила се у немоћи пројављује“. Само тако постајемо пријемчиви и само тада Божија сила постаје делатна у нама, у супротном ми блокирамо пут Божијег деловања. Али није поента само у слабости, јер смо сви слаби, а нисмо сви пријемчиви. Постоји посебан начин како морамо постати слаби  како бисмо постали пријемчиви и ја ћу покушати да то објасним или да макар укажем на то кроз два примера. Први пример није толико удаљен од конкретне стварности: уколико се сећате, у Писму реч коју читамо „Дух“ означава дување ветра, означава делање Божије. Овај пример ће нам постати јаснији кроз следећу слику. Када отиснемо бродић постајемо способни да га усмеравамо захваљујући ветру који дува. Ако разапнемо једро, а једро је способно да ухвати ветар зато што је слабашно, зато што је савитљиво, те баш зато може бити усмерено у било ком правцу од стране самога ветра. Само треба да научимо да избацимо једро како би оно ухватило ветар. Ово је први облик слабости који нам помаже у нашем трагању за Богом. Будимо савитљиви и још научимо како да осетимо у ком правцу ветар дува, где је лахор Духа и постанимо отворени за то „дисање“ Духа и будимо испуњени Њиме, дозволимо да будемо испуњени Њиме и дозволимо Духу да Сам управља нашим бродићем. Али пречесто су наше слабости још увек ту и онда покушавамо да будемо затегнути (као у војсци) и мудри и активни и тако спутавамо Бога да не може учинити оно што би лако могао учинити само када му не би „помагали“. Сигурно сте видели како мало дете добија прву лекцију писања: у руке му је стављена оловка, а мајка узима и његову руку и оловку у своје руке и помера је и то чини све док дете не почне да схвата која је мајчина намера; и док је тако, како само те линије лепо изгледају! Праве и слободне…! Међутим, долази тренутак када дете умисли да оно зна шта мама намерава да учини и жели да „буде на помоћи“, и само повуче руку, и линије постају искривљене. То је оно што ми стално чинимо: Господ покушава да усмери нашу руку, да учини да исписујемо праву причу нашег живота, али нам се причини да знамо боље, да тачно знамо шта Он намерава и желимо да помогнемо! И рукопис те књиге о нашем животу испадне толико ружан… Када би смо само научили да држимо усмерене руке све док заиста не схватимо шта Бог жели да учинимо, све док заиста не схватимо какви су потези и какав је рукопис, али ми то не чинимо. Већ, уобразимо да је наша малена снага  толико снажна да замрља оно што Бог Својом руком пише. Ова два примера нам показују да треба, и интелигенцијом, и отвореним умом и свом својом гипкошћу, да будемо способни за обликовање. Треба да будемо трезвени и онда ћемо најпре научити да пишемо, а потом и постати креативни. Нека нам Бог подари да надрастемо наше слабости и нашу илузорну снагу (слабост наше илузорне снаге), да се одучимо од лажне креативности која је свет у коме живимо учинила толико страшним и да се научимо трезвеној и будној обликоватељности и крхкости кроз коју Бог може слободно да делује градећи Царство Божије у овом свету. Амин! Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 08. јул 2022. године

Обавештавамо читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часописа Епархије жичке. На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном  и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com  написане према упутству. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Пре неколико дана сам уснио сан, који се, као што то снови умеју да буду, претворио у праву правцату авантуру. У сну као нас неколико другара се налазимо у некаквом нацистичком логору, у коме се, као и у свим логорима тог типа, врше стрељања и убијања затвореника. Да не дужим, након врло смело осмишљеног плана успели смо да преваримо стражаре и да побегнемо спасавши своје главе. Утом сам се пробудио сећајући се готово свих детаља маштовитог бекства. И, док сам, онако бунован, у полусну, размишљао о свему кроз шта сам „прошао“, увидео сам болну позадину овог сна. Премда је све било врло занимљиво и пуно адреналина ипак сам, присећајући се извесних кључних момената бекства, увидео како ни у једном трену читаве радње сна нисам имао утисак присуства Божијег са мном – бежали смо сами осмисливши начин како да неопажени доспемо до теретног воза (који се незнано откуда створио у оквиру самог логора), али ни једног трена се нисам присетио Господа и нисам му се обратио за помоћ; никаквог спомена Господа, као да сам сасвим сам у овоме свету. Јесмо успели да побегнемо, али сам осећао како је бескрајно тужно ходити кроз овај живот без Бога (као што сам ја чинио кроз позорницу сна); срећом је то био само сан. Јер, ако не би било Господа у нашим животима онда смо сасвим препуштени „слепом“ случају, и, ако се погоди да је тај случај неповољан по нас, онда за нас нема никакве утехе. На крају крајева, ако нема Бога који очински брине о нама, онда је бесмислено бежати из било каквог логора, јер би читав живот био попут логора, тужан, без милости, без наде, без утехе. Како се уопште може живети без Бога? О томе је још велики Његош сведочио оним снажним речима из Горског Вијенца: „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“. Заиста, овај од Бога отпали свет је, чак и за оне који су тирани, тиранин! Живети у „тиранији“ палости и греха без Бога је живот у истом онаквом логору из мога сна. Па и бежали из тог логора, ако смо препуштени самима себи, пред стихијама које су силне и које нас могу витлати тамо и амо, је мука и бол без утехе и без самилости. Наше снаге су премале да бисмо се могли носити са свим оним што носи палост наших бића… У томе је велико преимућство хришћанског поимања живота. Оно сведочи Наду. Суштина хришћанске вере је у сведочењу да Бог толико заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао да сваки који верује има живот Вечни. Она сведочи да нисмо сами, и да нисмо препуштени „случајним“ стихијама палости, већ, штавише, да нас Бог воли љубављу која се никаквим кантарима измерити не може. Колики је ово животни темељ, то многу знати само они који су осетили бол остављености, тј. бол препуштености самоме себи! У том смислу, хришћанска вера је Утеха, знак да нисмо остављени и препуштени палости, јер Бог брине о нама и помаже нам да бродимо немирним водама овог живота. Сваки од нас хришћана је сведок овоме (понављам: сваки) и сваки из свога живота може посведочити случајеве када је Бог непосредно и директно показао своје очинско поступање према нама. Отуда хришћанин, чак и када се налази у логору, осећа и види да живот има смисла, и милости и љубави, јер има поверења у љубав Божију. Поверење у Господа је извор наше снаге и надахнућа! Поверење у доброту Божију је попут некакве светлости која обасјава мрак живота у палости. И зато ми, исто тако, са једнаким правом, осим оних Његошевих речи, можемо певати и о томе како је овај свет Божији свет и свет у коме се од земље до неба распростире Милост Божија. И, на самом крају, можда се некоме учинило чудним то што је код мене, од читавог сна остао само утисак како је тужно не присетити се Бога. Али, то је моје хришћанско дубоко уверење, тужно је не присетити се Бога који нас свакодневно обасипа Својом благошћу. Треба бити и благодаран када већ видимо толику незаслужену љубав… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 01. јул 2022. године  

Држим све да су трице, само да Христа добијем.  (Филипљанима 3, 8) Апостол који ово пише имао је светску ученост, имао је богатство и пријатеље, имао је младост и здравље, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: с в е   о с т а в и х! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала, пред богаташима као просјак, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнуди драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице, само да Христа добијем. Па да ли се, браћо, превари апостол Павле оставивши све као трице, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче, да се апостол не превари, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. Заиста, браћо, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је, браћо, наш једини истински пријатељ. О, васкрсли Господе Христе, помози нам одрећи се трица, одрећи се трулежи, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети Владика Николај Жички Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. јун 2022. године      

У намери да се на достојанствен начин обележи 40 година свештеничке службе протојереја-ставрофора Милоша Васиљевића, Српска православна заједница у Ратини је донела одлуку да се књигом одужи једном од вољених пароха и духовника. На тај начин, захвални верници овог питомог моравског села, желе да му  искажу своју љубав за све оно што им безгранично пружа и наставља да несебично даје. Пре свега подршку како у најсрећнијим, тако и у најтежим тренуцима које  живот пред њих поставља. Превасходни циљ је да се дочара вишеслојна личност овог пре свега великог човека, свештеника и духовника, чија је брига за поверено му стадо, увелико превазишла очекивања верника у Ратина. Књига говори о првим почецима оца Милоша и његовом свештеничком служењу Господу. Затим, ту су сведочанства верника који су пожелели да дају своју реч о овом дивном свештенику на крају његове свештеничке службе. Зато, из пуног срца и из наших грешних душа искрено кличемо: „Хвала ти Господе, за нашег вољеног пароха, оца Милоша“. Трипо Данило Спахић, чтец

Још као студенту теологије, сестра ми је поклонила један леп књигостајач,  купљен у манастиру Жичи. На њему је био написан цитат чувеног руског писца и мислиоца Фјодора Михајловича Достојевског: ,,Волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи.“ Мени као младом студенту, који желео све сад и одмах, то никако није улазило у главу. ,,Како да волим некога ко својим свесним деловањем скрнави лик Божији у себи и постаје сличан непријатељу Божијем?! Ако волим такву особу онда ћу и сам неминовно постати као он! Не, не, то, је немогуће.“- размишљао сам тада. Међутим, пре три године, значење ове поруке сам, у великој мери, схватио.     У основној школи, спријатељио сам се са једним другом из разреда. Нас двојица смо постали нераздвојни током свих осам разреда. Један другом бисмо поверавали све тајне, налазили утеху и разумевање који су од стране осталих школских другова изостали. Када смо пошли у средњу школу, мој пријатељ ми је саопштио једну за мене тада интересантну новост: по верском опредељењу осећао се као атеиста, а по политичко-идеолошком као социјалиста. Нисам га убеђивао да се окане таквих погледа на свет, (иако сам као гимназијалац био ватрени националиста) бојећи се да тиме можда не изгубим старог пријатеља. И тако се наше пријатељство наставило и током средњошколских дана, без обзира на идеолошке разлике. Он је поштовао моја верска и идеолошка убеђења, а ја његова, те никаквих проблема око тога међу нама није било. Но, када смо уписали факултете ствари су пошле друкчијим током. Мој пријатељ је одједном почео да збија шале на рачун вере, светитеља и Цркве. Како су његови ,,испади“ постајали све чешћи и грубљи, почео сам да негодујем. Уз такве вербалне иступе, почео је и чешће да псује, конзумира велике количине алкохола, једе неумерено, касно одлази на починак и касно устаје. И у односу према људима испољавао је све више бахатости и агресивности. Због таквог начина живота, дружење са њиме ми више није пријало. И као што то обично бива, што је он постајао све ,,либералнији“, то сам ја постајо све ,,деснији “ и затворенији. Избегавао сам сусрете са њим, хтео сам да га ,,откачим“, на шта су ме наговарали и поједини блиски људи. ,,Шта ће ти тај безбожник и џабалебарош?! Студирање је развукао, не ради нигде, само ждере, пијанчи, а уз то те још и бламира! Што га не откачиш?!“- говорили су. Али мени нешто у души ,,није дало“ да због порока откачим човека са којим се дружим 20 година. Потражио сам савет од свог духовника, који ми је рекао да не прекидам тако дуго пријатељство, већ да и даље наставим да се дружим с њим. Још ми је рекао и да се чешће молим за свога пријатеља, те да ће Господ дати да и он прогледа духовним очима. Послушавши савет духовника, почео сам да се молим за њега, мада са великом дозом сумње. Ствари се нису мењале, али био сам истрајан. Молио сам се и молио из године у годину, не прекидајући дружбу. А онда ме је једног сасвим обичног летњег дана, мој пријатељ позвао из болнице. Испричао ми је да му се тог дана на путу до куће слошило, да није било никога на улици да му помогне и да је морао сам отићи у хитну. Губио је дах, лева рука му је била обамрла, а у грудима је осећао пробадања. Лекари су му рекли да је стигао у прави час и констатовали да је имао хипертензију и увећану јетру услед нездраве исхране и алкохолних пића. Преписали су му одговарајућу терапију у виду дијете и лекова. Избацио је штетне животне навике и постао обазривији према сопственом телу. Мој пријатељ је телесно оздравио, али је имао честе нападе анксиозности. Није смео да остаје сам. Пружајући му неопходну пажњу у тим тренуцима, схватио сам да је почео и духовно да се опоравља. Постављао ми је честа питања у вези са Богом, Његовим промислом и молитвом. Осетио је да у свету постоји  једно Око које прати све што се дешава са нама, чак и кад нас нико други не гледа; да постоје уши које су спремне да чују наше вапаје и онда кад нас нико други не чује; да постоји једно Биће које је увек близу нас и брине о свему и свакоме, чак и када нико други не брине–осетио је да постоји Бог. Након тога, однос мог пријатеља према Богу се из корена променио. Име Божије почео је да изговара са страхопоштовањем, правећи на себи крсни знак. Када би пролазио поред Цркве крстио би се и молио Господу за помоћ. Ускоро ме је опет позвао да ми саопшти две радосне вести: дипломирао је на факултету и добио је посао. Упоредо са овим, мењао се и његов однос према људима. Једне вечери, мој стари школски друг ме је кроз плач молио да му опростим сва његова исмевања и глупости које ми је приређивао док је био атеиста.  Према члановима породице почео се опходити са дужним поштовањем, а према пријатељима је постао солидаран и саосећајан. Напредовао је и на личном плану. Данас већ завршава мастер студије и нашао је бољи посао, у својој струци. Да се вратим на ону мисао Достојевског с почетка текста: ,,Волите човека и у греху његовом…“ Нема човека који живи, а да не греши. Ко не воли другога и када га види да греши, тај није свестан ни сопствених грехова. Задатак хришћана је уподобљавање Христу, Богу нашем. А Он нам је управо показао да Бог воли све људе, да је дуготрпељив и многомилостив и да ,не жели смрти грешника ,,него да се обрати и жив буде“(Јез. 33, 11). Господ је дуго трпео многе грешнике који су касније кроз покајање постали светитељи: разбојника на крсту, Савла, Марију Египћанку, кнеза Владимира Руског, блаженог Августина Хипонског, итд. Трпи Он и данас свакога од нас. Ми то често превиђамо на себи самима,  док на другога упиремо прстом и истичемо као пример Божијег дуготрпљења. Сада схватам да ако желимо да нашег ближњег приведемо Христу, морамо му непрестано показивати Христа сопственим примером. А то

,,Савршена храброст показује се кад човек без сведока чини оно што би био способан да чини пред целим светом.“ Ла Рошфуко Један од најбољих српских писаца прве половине XX века рођен је 1885. године у Горњем Милановцу. Школовао се у родном месту и Чачку, док је више разреде гимназије и Правни факултет завршио у Београду. Бавио се адвокатуром, а као резервни официр учествовао је у сва три рата од 1912. до 1918. издржавши и све страхоте повлачења српске војске кроз Албанију. Више пута је рањаван, а због ратних заслуга одликован је Орденом Белог орла Краљевине Србије. Ћерка Татјана наводи да се мајци Христини која га је учила побожности прилазио са великим поштовањем, обраћајући јој се са Ви. Такав је био и према њој, поклањајући јој неподељену пажњу, помно пратећи њен раст и развој. Пробудио јој је жељу за читањем француске и руске књижевности, коју је касније, научивши језике, рецитовала пред поносним оцем.   Истински припадник српске елите, васпитан и образовани интелектуалац од ране младости је веровао у моћ просвећености, у важност грађанских слобода, хуманистичких и грађанских вредности, у појединца који се не ставља изнад друштва већ дели судбину заједнице. Када је тада цењени француски социолог и психолог Гистав Ле Бон у својим делима заступао тезу да су Срби ратнички народ пун мржње и да је турско ропство најбоље прилагођено нашем менталитету, Васић, који је читавих шест година провео у рату оштро је реаговао на неопрезна уопштавања Ле Бона књигом ,,Карактер и менталитет једног поколења“. Сматрао је да српски ратнички менталитет нема у себи ничег освајачког или империјалистичког, већ је српски народ у рат ушао да би себи извојевао право на живот које нам Аустрија и Немачка нису признавале. Веровао је у демократско уређење човечанства у коме велики народи неће моћи да угњетавају мале. Након ове књиге започиње његово политичко деловање. Са Слободаном Јовановићем основао је Српски културни клуб чији је циљ био буђење националне свести и неговање српске културе у оквиру југословенства. У Другом светском рату придружио се Равногорском покрету и једно време био десна рука Драже Михаиловића који је веома ценио његову дотадашњу ратну биографију. После Другог светског рата његово књижевно дело напојено хришћанским виђењем живота је сасвим препуштено забораву услед идеолошких разлога. У првој збирци својих приповедака која носи назив ,,Утуљена кандила“ углавном се бавио сликањем разорености, и моралне, и економске, која је остала након тог ужасног ратног вихора. Људски и хришћански је жалио над животима многих појединаца који се никада нису успели издићи изнад свих горких околности које су их задесиле. Упечатљива је прича ,,У гостима“ у којој нас упознаје са трагичном судбином Николе Глишића, поштеног човека и доброг пријатеља који се оженио из љубави планирајући породичан живот, да би, не проживевши дуго у тој породичној срећи, морао да оде уз рат и остави породицу у Србији. Он се као победник победоносно вратио, али дубоко разочаран у поступке власти, у извесне погрешне стратегијске потезе војске који су беспотребно односили животе, сазнаје да му је жена неверна, да је сестра побегла са аустријским официром, да је отац извршио самоубиство… Сломљен свим што је видео и свим неправдама које су га окруживале почео је да се опија, блудничи, да краде. У читавој приповетки, можда је и најснажнији моменат, када Никола, крајње искрено, излива бол своје душе своме побратиму: – ,,Е мој побратиме – говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала, сећаш ли се онога из Светог писма ,,добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах…“, јест, ваљао је некада овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време“. Једном речју, изнео је пред свога побратима непрежаљени жал због тога што он више није онај младић Никола који је са поверењем кренуо у живот – он није стигао до крајњег циља и не одржа веру у тој беспоштедној борби. Истински жал човеков је у изневеравању себе и оне лепоте за којом се истински жудело. Но, за нашу тему је посебно значајна, његова прва објављена приповетка под називом ,,Пацко“. Писана је са посебним националним поносом и романтизмом. Један догађај из Брегалничке битке у Другом балканском рату осетљивом пишчевом оку се урезао у памћење и изазвао дивљење. Био је сведок велике доброте и племенитости једног свог ратног друга. Обрад Достанић Пацко био је српски војник у српско-бугарском рату, где је на Власини водио крваве битке са Бугарима. Најмањи у чети, али веома издржљив и храбар. Никад није изостао на маршу, нити се коме икада пожалио. Љубимац целе чете. Једна његова необична особина саткана од храбрости, милосрђа и хришћанске доброте, примећена је након битке на Дренку. Рањеним бугарским војницима волео је да постави питање: ,,Имаш ли деце?“ Када би чуо одговор, спуштао би шајкачу преко очију да би сакрио своје сузе, удаљио би се, након чега би опет дошао и одвео рањеника на превијање. Једног јутра Пацка није било на предстражи. Командир је наредио да га хитно нађу. Лежао је мртав на ћувику, са као шљокица малом рупицом на копорану,  поред свежег гроба. Крај њега пушка, ашовчић, исцепано одело, чауре. У десној шаци чврсто је држао дрвени крст који је садељао да пободе погинулом бугарском поднареднику Касанову из Ћустендила који је имао деце. Погинуо је желећи да хришћански и достојанствено сахрани тело погинулог непријатеља. Признаћете да је прича задивљујућа до те мере да је из данашње перспективе заиста тешко поверовати да се овакав догађај заиста одиграо. Пацко је слика доброте и вере наших људи који су некада врло добро знали да је Бог Отац свих, па чак и оних који су непријатељи. Премда је погинуо на овом племенитом задатку, он ће баш због те племенитости ући у Вечно Царство љубави Божије. Истинска и искрена вера су у човеку одувек побуђивали племенитост. Због тога верујем да је и у ово наше време неопходан препород нашег народа на том пољу. Колико би све било другачије када би макар четвртина нашег становништва била напојена хришћанским духом маленог Пацка? Писац ове приповетке је, Драгиша Васић, на жалост, био убијен у комунистичком логору и све до деведесетих година је сасвим прећуткиван, а у томе је учествовао и његов

Када сам још као млад средњошколац – гимназијалац почео, све више и дубље, да се  упознајем са лепотама наше Православне вере, неки моменти су на мене, мимо свега другога, остављали посебан траг. Свето Писмо, Житија Светих, надахнута дела Светог Владике Николаја, молитве, размишљања и много других ,,Богом-надахнутих“ тренутака остављали су неизбрисив траг на младој души. Мимо свега наведеног придодао бих и издвојио још нешто што је било једнако важно, можда чак и пресудно у мојој коначној одлуци да живот посветим служби Богу, а то су живи примери, живих људи који су својим животом сведочили о присуству живог Бога овде на земљи. Наш је народ одавнина познат као препун правих и истинских врлина; храброст, оданост, верност, честитост иморална чистота су само неке од бројних особина којима је наш народ познат и препознат као благочестив, христољубив и благоверан народ. Широм Србије и данас се могу пронаћи људи ,,великог духа“, којима није циљ да се истичу и препознају да се о њима говори и препричава већ само да живе свој скроман и миран живот, често далеко од људи и свакодневне ларме, обавеза, брига, оптерећености, стресова и свега што чини данашњи живот. Као дечак имао сам често прилику да из уста своје баке слушам приче о људима који су били стари у времену када је она била млада. Често су ми те приче и догађаји звучали нестварно. Сматрао сам (а то донекле сматрам и данас) да смо ми људи у данашњем времену неспособни за живот и подвиге које су они носили у своје време. Често би у тим причама било и прича о изненадним ,,Божијим интервенцијама“ и посетама духовних сила што је додатно убеђивало моју мисао да је у данашње време тако нешто немогуће. Све док ме једно сазнање није убедило да моје мисли не иду у правом смеру. То сазнање односило се на једног човека-старца у пензији по имену Ђорђе. Недалеко од манастира Жича где сам као дечак највише времена проводио у кући своје баке, налази се један засеок по имену Парлози. На том простору, а и шире, у не тако давној прошлости, живели су људи са својим породицама и као сви сељани обављали своје свакодневне послове, од којих су живели. Данас на тим просторима готово да више нема људи, а као траг о њиховом постојању остала је понека колиба и у њој стари сасуди, старе иконе и ручни алати који се више и не користе. Но ипак у једној колиби живео је до скоро један старац Ђорђе. Ђорђе је ту рођен, али није читав свој живот провео у њој. Завршио је школе, дуго година био и наставник математике у граду, да би своје пензијске дане по смрти своје супруге провео баш у поменутој колиби. Ђорђе или како смо га звали чича Ђоко, волео је миран и тих живот, није био оптерећен, није био стриктно организован, већ је радио оно што би га тог дана испуњавало. Повремено би, додуше не толико често, кроз само њему познат пут, одлазио у манастир на службу. Није пуно говорио али ову причу ми је ипак испричао. Наиме, док сам пролазио покрај његове колибе, он је застао са мном, премишљајући се, да ли да ми исприча оно што му се десило пре неколико ноћи или да то сачува за себе. Ипак, видећи моју радозналост, испричао је ту причу. „Пре неку ноћ“, поче он, „када је почело сунце да залази, спремао сам се на починак. Нисам још стигао да легнем, кад је, у тренутку, моју колибу обасјала јака светлост. Док сам схватио шта се догађа, појавила су се два човека веома пријатних лица и рекла ми: ,,Ђорђе ухвати нас за руке и пођи са нама“. Занимљиво је да се нисам уплашио тих лица, нешто ме је само по инерцији повукло да пођем са њима. Ухватио сам их за руке, и ми смо се великом брзином уздигли до у само небо. Стали смо пред једна велика врата која су се пред нама сама отворила, а иза њих видео сам мноштво људи како седе за столом и хране се. Један од оних људи који су ме довели, рекао ми је да народ који ту седи нема вина и да треба да им доспем, што сам и учинио. Било је међу тим људима и познатих мени и ја сам се осећао пријатно, док ми она два човека рекоше да је било довољно и да треба да се вратимо. Баш како смо отишли горе, тако смо се и вратили у моју колибу. Одлазећи, она два човека ми рекоше да ће доћи поново по мене, али да се други пут нећу враћати. „А ко сте ви“, стигох да их упитам. Тада ми рекоше, прво један, па други: ,,Ја сам архангел Михаило, а ја архангел Гаврило.“ Моје изненађење овим што чух је било велико, али сам тим речима и кристално јасном погледу чича Ђока одмах поверовао. Неко ће на ово одмахнути руком и рећи то је само прича. Но, историја наше вере сведочи о безбројним јављањима светитеља, анђела и арханђела, па и Саме Мајке Божије и Господа Христа. Вера није нешто несигурно, већ сусрет са Богом, премда, можда за нас слабе, још увек не лицем к лицу. Из времена званичног атеизма још увек је остао известан број људи који са подсмехом гледа на нашу веру у то да је могућ и да ће, већ у оквирима овога живота, десити сусрет са Богом. Ипак, наш Господ је обећао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“, а то значи да ће Господ доћи чистом срцу. Нек се подсмехује коме је то драго, али, познајући, сада већ покојног, чича Ђока, осећам да је он имао чисто и незлобиво срце и зато, верујем да ове речи нису умишљене. Вечан му покој у Царству Небеском. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 03. јун 2022. године