Категорија: Издања

Често сам од наше браће Босанаца слушао како, вајкајући се због свега што се дешава, говоре ону своју чувену изреку: „Свега има на овом дуњалуку“. Заиста, свачега се човек може нагледати на овоме свету… У сврху данашње поуке навешћу један такав, рекло би се невероватан, пример, како све људи поступају. Једна од ствари која у највећој мери одбија људе од учешћа у животу Цркве је лицемерје („прављење“) које се ипак може пронаћи међу људима који редовно „иду у Цркву“. Наравно, већина црквених људи нису склони овој ружној особини, али и тога има међу нама, и то одбија људе. Наиме, пријатељ, који је православац попут већине Срба (= верује у Бога, али тешко му је постити и одлазити недељом на Литургију), ми је, правдајући се зашто не иде редовно у Цркву, навео случај коме је лично присуствовао. Он има познаника коме су „уста пуна Бога, Цркве, и поста“. Критикује све око себе за њихово владање, за њихову посрнулост, за отпадништво од вере, итд. Истина је да, заиста, одлази редовно у Цркву и да пости (макар на томе врло инсистира и својој околини много придикује због непоста), али у свом понашању није нимало кротак, благ, радостан, пун љубави и томе слично. Било како било (њих двојица се познају из Београда), једном приликом, су се сасвим случајно срели у једном маленом месташцу у унутрашњости Србије, тј. у родном месту мог пријатеља. Срели су се у једином кафићу у том месту, неугледном, какви умеју да буду наши провинцијски кафићи, тј. мој друг је, на своје изненађење, у том кафићу угледао овог „великог верника“ и сели су за исти сто. „Велики верник“ је већ пио своју кафицу, чекајући заказани сусрет. Упутили су речи какве људи у таквим околностима иначе упуте једни другима. Мој друг, као што рекох, не иде толико редовно у Цркву, али је у том тренутку био Велики Пост и он је постио својих седам дана „на води“, како би се причестио у недељу. Врло изненађен, приметио је како његов познаник (рекао ми је да је видевши то осетио велико задовољство) пије кафу са млеком. Није могао, а да га не пита, са дозом сласти у својим речима: „Како то да не постиш“? Видно снебивајући се, он му је рекао да (наравно да) пости, и да је то кафа са сојиним млеком. Наставили су да разговарају о другим темама, али мој друг је све време био прилично изненађен да у том кафићу имају чак и сојино млеко. Растали су се, када је дошао човек кога је „велики верник“ очекивао, али мој друг, по својој слабости (јер волимо да видимо омашај другог човека), је након сат времена отишао у кафић да пита конобара за сојино млеко. Испоставило се да они у својој понуди немају сојино млеко (нити ишта слично) и да га никада нису ни имали. „Аха“, рекао је мој друг у себи, „такви су ти верници. Лицемери, а овамо свима се попеше по главама говорећи о посту и молитви“. Отада, никако не успевам да мом другу укажем да тај несрећни „велики верник“, није истинска слика Цркве. Штавише, овде се, само од себе, намеће питање: Зашто тај човек уопште и иде у Цркву? И: Да ли га је ишта од црквене проповеди икако додирнуло? Тешко да јесте, али има и таквих. Ви, пак, драги читаоци, не будите попут мог друга. Када се са било чим сличним сусретнете, немојте одмах да осуђујете веру и Цркву. Нису вера и Црква такви, него су људи попут овог човека, неко кога ни не треба осуђивати, већ треба жалити. Код њих је све омашено и лажно; нема ту живота. Истинска слика Цркве су људи пуни благости, опраштања, доброте, љубави. А таквих, верујте ми, има много, много више… Онај ко прича о љубави, а не воли, није истински верујући човек, већ тужна слика човека који живи у лажи (и лицемерју).                                                                                     Дејан Драмићанин, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. јул 2022. године

Читалачкој публици и верном народу предочавамо новине на званичној интернет страници „Православног мисионараˮ које су у служби црквене мисије. Поред основних информација о сваком новом броју и богате PDF архиве свих бројева од 2008. године до данас, доступан је претраживач којем можете приступити на следећој адреси: https://misionar.spc.rs/PRETRAGA/. Поред тога, позивамо Вас да се пријавите на имејл листу, како би благовремено били обавештени о свим новинама и садржајима објављеним у часопису. Пријаву на новоотворену имејл листу можете извршити на следећој адреси:  https://misionar.spc.rs/EBILTEN.php Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) Црквена историја је у знаку сведочења оваплоћене Речи и апостолске проповеди о ономе што су видели, чули и рукама својим опипали (1Јн. 1,1). Многобројни су видови црквене мисије, јер Црква учи и васпитава не само речју и проповеђу својих проповедника, она учи и васпитава свим својим богочовечанским бићем и целим богатством свог саборног Предања и историјског светитељско-исповедничког опита и доживљаја Христа. Црква зна да заиста „свако време има своје бреме“ па се стога, остварујући своју мисију, труди да то бреме сваког времена и сваке епохе претвори у своје, у благи јарам Христов, преображавањем и унутрашњим осмишљавањем времена и њихових бремена. Као што је Христос примио на себе људско тело, па чак и грехе света, тако је и Црква по својој христоликој природи и мисији призвана да се оваплоћује у свако време и да понесе на себе грехе и ране света, превијајући их и исцељујући их. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа својим искуством, мудрошћу и ревношћу трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ бачки др Иринеј (Буловић) и блаженопочивши епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Веома запажено место Православни мисионар налази у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Милешева, Епархије милешевске; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Од скоро, у програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, чује се глас и мисионарска реч нашег часописа. Године 2018. навршило се пуних 60. година постојања званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.  Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је отварање интернет странице (https://misionar.spc.rs) на којој су, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци потпуно доступни за преузимање у PDF формату. Интернет страница је доступна у две верзије – за рачунаре и мобилне телефоне. Православни мисионар је до сада на својој интернет страници објавио архиву (https://misionar.spc.rs/misionar.php?mod=m&m=14) свих бројева од 2008. године до данас. Наведени бројеви су у ПДФ формату доступни читаоцима, а 2011. године архива је преточена у текстуално претраживе садржаје те су чланци сваког издања постали засебни ентитети унутар претраживача сајта (https://misionar.spc.rs/PRETRAGA/). Садржај је доступан и путем индекса речи што је дало изузетно занимљиве податке неким аналитичким групама. Према статистици која нам је доступна, број посета, претраживања и преузимања садржаја са наше интернет странице, из дана у дан надмашује она очекивања која смо имали приликом отварања електронске архиве. Посетиоци интернет странице Православног мисионара имају могућност да се пријаве на имејл листу (https://misionar.spc.rs/EBILTEN.php). Имејл листа је осмишљена да читаоцима повремено понуди добар садржај и теме за читање. Желимо да се осврнемо на богату архиву и са вама поделимо садржаје који су вредни пажње. Наша имејл листа није реклама нити било која врста промоције, већ је осмишљена да нас обогати одабраним садржајима који се налазе у мисионарском часопису за младе. Са благословом главног и одговорног уредника и у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ,  катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима  

Ако су јеванђелске заповести толико тешке и захтевне ко се онда уопште може спасити? Ово је питање које су апостоли поставили Господу и Његов одговор је био уједно охрабрујући и обесхрабрујући за оне који желе да ово постигну својим сопственим снагама. Рекао је, ово је човеку немогуће, али Богу је све могуће. Овде постоји један јаз попут јаза између оног небеског и оног земаљског – оно земаљско никада не може да узрасте у оно небеско, јер се небеса морају спустити к нама да би ми били испуњени оним што је небеско. Свети Дух није највиша тачка наше душе, Вечни Живот није само пуноћа живота у времену. Оно што је божанско је божанско и ми то можемо само примити као дар; не можемо досегнути до тога и то освојити само тиме што ћемо узрастати ка небу. Када чинимо тако тада градимо нову Вавилонску Кулу и лутамо и не можемо достићи до Неба. Али како онда можемо постати способни да примимо оно што је Бог спреман да нам дарује? У посланици коју смо данас читали речено нам је да је Божија благодат написала све оно што су апостоли написали, тј. да је сила и дејство Самога Бога, а не људска бистрина ума, не људска снага и памет, то написала. Дакле, једини пут како можемо испунити наш призив и постати оно што је замишљено да будемо – становници Неба, синови Божији по усвојењу – је да постанемо способни да примимо благодат Божију која нам је дата тако отворено и тако великодушно, али коју примамо тако бојажљиво зато што смо тако ускогруди и затворени. Морамо научити да будемо отворени и да постанемо пријемчиви. На то је мислио Свети Павле када је се изразио речима које му је упутио Сами Господ „Моја сила се у немоћи пројављује“. Само тако постајемо пријемчиви и само тада Божија сила постаје делатна у нама, у супротном ми блокирамо пут Божијег деловања. Али није поента само у слабости, јер смо сви слаби, а нисмо сви пријемчиви. Постоји посебан начин како морамо постати слаби  како бисмо постали пријемчиви и ја ћу покушати да то објасним или да макар укажем на то кроз два примера. Први пример није толико удаљен од конкретне стварности: уколико се сећате, у Писму реч коју читамо „Дух“ означава дување ветра, означава делање Божије. Овај пример ће нам постати јаснији кроз следећу слику. Када отиснемо бродић постајемо способни да га усмеравамо захваљујући ветру који дува. Ако разапнемо једро, а једро је способно да ухвати ветар зато што је слабашно, зато што је савитљиво, те баш зато може бити усмерено у било ком правцу од стране самога ветра. Само треба да научимо да избацимо једро како би оно ухватило ветар. Ово је први облик слабости који нам помаже у нашем трагању за Богом. Будимо савитљиви и још научимо како да осетимо у ком правцу ветар дува, где је лахор Духа и постанимо отворени за то „дисање“ Духа и будимо испуњени Њиме, дозволимо да будемо испуњени Њиме и дозволимо Духу да Сам управља нашим бродићем. Али пречесто су наше слабости још увек ту и онда покушавамо да будемо затегнути (као у војсци) и мудри и активни и тако спутавамо Бога да не може учинити оно што би лако могао учинити само када му не би „помагали“. Сигурно сте видели како мало дете добија прву лекцију писања: у руке му је стављена оловка, а мајка узима и његову руку и оловку у своје руке и помера је и то чини све док дете не почне да схвата која је мајчина намера; и док је тако, како само те линије лепо изгледају! Праве и слободне…! Међутим, долази тренутак када дете умисли да оно зна шта мама намерава да учини и жели да „буде на помоћи“, и само повуче руку, и линије постају искривљене. То је оно што ми стално чинимо: Господ покушава да усмери нашу руку, да учини да исписујемо праву причу нашег живота, али нам се причини да знамо боље, да тачно знамо шта Он намерава и желимо да помогнемо! И рукопис те књиге о нашем животу испадне толико ружан… Када би смо само научили да држимо усмерене руке све док заиста не схватимо шта Бог жели да учинимо, све док заиста не схватимо какви су потези и какав је рукопис, али ми то не чинимо. Већ, уобразимо да је наша малена снага  толико снажна да замрља оно што Бог Својом руком пише. Ова два примера нам показују да треба, и интелигенцијом, и отвореним умом и свом својом гипкошћу, да будемо способни за обликовање. Треба да будемо трезвени и онда ћемо најпре научити да пишемо, а потом и постати креативни. Нека нам Бог подари да надрастемо наше слабости и нашу илузорну снагу (слабост наше илузорне снаге), да се одучимо од лажне креативности која је свет у коме живимо учинила толико страшним и да се научимо трезвеној и будној обликоватељности и крхкости кроз коју Бог може слободно да делује градећи Царство Божије у овом свету. Амин! Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 08. јул 2022. године

Обавештавамо читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часописа Епархије жичке. На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном  и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com  написане према упутству. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Пре неколико дана сам уснио сан, који се, као што то снови умеју да буду, претворио у праву правцату авантуру. У сну као нас неколико другара се налазимо у некаквом нацистичком логору, у коме се, као и у свим логорима тог типа, врше стрељања и убијања затвореника. Да не дужим, након врло смело осмишљеног плана успели смо да преваримо стражаре и да побегнемо спасавши своје главе. Утом сам се пробудио сећајући се готово свих детаља маштовитог бекства. И, док сам, онако бунован, у полусну, размишљао о свему кроз шта сам „прошао“, увидео сам болну позадину овог сна. Премда је све било врло занимљиво и пуно адреналина ипак сам, присећајући се извесних кључних момената бекства, увидео како ни у једном трену читаве радње сна нисам имао утисак присуства Божијег са мном – бежали смо сами осмисливши начин како да неопажени доспемо до теретног воза (који се незнано откуда створио у оквиру самог логора), али ни једног трена се нисам присетио Господа и нисам му се обратио за помоћ; никаквог спомена Господа, као да сам сасвим сам у овоме свету. Јесмо успели да побегнемо, али сам осећао како је бескрајно тужно ходити кроз овај живот без Бога (као што сам ја чинио кроз позорницу сна); срећом је то био само сан. Јер, ако не би било Господа у нашим животима онда смо сасвим препуштени „слепом“ случају, и, ако се погоди да је тај случај неповољан по нас, онда за нас нема никакве утехе. На крају крајева, ако нема Бога који очински брине о нама, онда је бесмислено бежати из било каквог логора, јер би читав живот био попут логора, тужан, без милости, без наде, без утехе. Како се уопште може живети без Бога? О томе је још велики Његош сведочио оним снажним речима из Горског Вијенца: „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“. Заиста, овај од Бога отпали свет је, чак и за оне који су тирани, тиранин! Живети у „тиранији“ палости и греха без Бога је живот у истом онаквом логору из мога сна. Па и бежали из тог логора, ако смо препуштени самима себи, пред стихијама које су силне и које нас могу витлати тамо и амо, је мука и бол без утехе и без самилости. Наше снаге су премале да бисмо се могли носити са свим оним што носи палост наших бића… У томе је велико преимућство хришћанског поимања живота. Оно сведочи Наду. Суштина хришћанске вере је у сведочењу да Бог толико заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао да сваки који верује има живот Вечни. Она сведочи да нисмо сами, и да нисмо препуштени „случајним“ стихијама палости, већ, штавише, да нас Бог воли љубављу која се никаквим кантарима измерити не може. Колики је ово животни темељ, то многу знати само они који су осетили бол остављености, тј. бол препуштености самоме себи! У том смислу, хришћанска вера је Утеха, знак да нисмо остављени и препуштени палости, јер Бог брине о нама и помаже нам да бродимо немирним водама овог живота. Сваки од нас хришћана је сведок овоме (понављам: сваки) и сваки из свога живота може посведочити случајеве када је Бог непосредно и директно показао своје очинско поступање према нама. Отуда хришћанин, чак и када се налази у логору, осећа и види да живот има смисла, и милости и љубави, јер има поверења у љубав Божију. Поверење у Господа је извор наше снаге и надахнућа! Поверење у доброту Божију је попут некакве светлости која обасјава мрак живота у палости. И зато ми, исто тако, са једнаким правом, осим оних Његошевих речи, можемо певати и о томе како је овај свет Божији свет и свет у коме се од земље до неба распростире Милост Божија. И, на самом крају, можда се некоме учинило чудним то што је код мене, од читавог сна остао само утисак како је тужно не присетити се Бога. Али, то је моје хришћанско дубоко уверење, тужно је не присетити се Бога који нас свакодневно обасипа Својом благошћу. Треба бити и благодаран када већ видимо толику незаслужену љубав… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 01. јул 2022. године  

Држим све да су трице, само да Христа добијем.  (Филипљанима 3, 8) Апостол који ово пише имао је светску ученост, имао је богатство и пријатеље, имао је младост и здравље, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: с в е   о с т а в и х! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала, пред богаташима као просјак, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнуди драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице, само да Христа добијем. Па да ли се, браћо, превари апостол Павле оставивши све као трице, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче, да се апостол не превари, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. Заиста, браћо, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је, браћо, наш једини истински пријатељ. О, васкрсли Господе Христе, помози нам одрећи се трица, одрећи се трулежи, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети Владика Николај Жички Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. јун 2022. године      

У намери да се на достојанствен начин обележи 40 година свештеничке службе протојереја-ставрофора Милоша Васиљевића, Српска православна заједница у Ратини је донела одлуку да се књигом одужи једном од вољених пароха и духовника. На тај начин, захвални верници овог питомог моравског села, желе да му  искажу своју љубав за све оно што им безгранично пружа и наставља да несебично даје. Пре свега подршку како у најсрећнијим, тако и у најтежим тренуцима које  живот пред њих поставља. Превасходни циљ је да се дочара вишеслојна личност овог пре свега великог човека, свештеника и духовника, чија је брига за поверено му стадо, увелико превазишла очекивања верника у Ратина. Књига говори о првим почецима оца Милоша и његовом свештеничком служењу Господу. Затим, ту су сведочанства верника који су пожелели да дају своју реч о овом дивном свештенику на крају његове свештеничке службе. Зато, из пуног срца и из наших грешних душа искрено кличемо: „Хвала ти Господе, за нашег вољеног пароха, оца Милоша“. Трипо Данило Спахић, чтец

Још као студенту теологије, сестра ми је поклонила један леп књигостајач,  купљен у манастиру Жичи. На њему је био написан цитат чувеног руског писца и мислиоца Фјодора Михајловича Достојевског: ,,Волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи.“ Мени као младом студенту, који желео све сад и одмах, то никако није улазило у главу. ,,Како да волим некога ко својим свесним деловањем скрнави лик Божији у себи и постаје сличан непријатељу Божијем?! Ако волим такву особу онда ћу и сам неминовно постати као он! Не, не, то, је немогуће.“- размишљао сам тада. Међутим, пре три године, значење ове поруке сам, у великој мери, схватио.     У основној школи, спријатељио сам се са једним другом из разреда. Нас двојица смо постали нераздвојни током свих осам разреда. Један другом бисмо поверавали све тајне, налазили утеху и разумевање који су од стране осталих школских другова изостали. Када смо пошли у средњу школу, мој пријатељ ми је саопштио једну за мене тада интересантну новост: по верском опредељењу осећао се као атеиста, а по политичко-идеолошком као социјалиста. Нисам га убеђивао да се окане таквих погледа на свет, (иако сам као гимназијалац био ватрени националиста) бојећи се да тиме можда не изгубим старог пријатеља. И тако се наше пријатељство наставило и током средњошколских дана, без обзира на идеолошке разлике. Он је поштовао моја верска и идеолошка убеђења, а ја његова, те никаквих проблема око тога међу нама није било. Но, када смо уписали факултете ствари су пошле друкчијим током. Мој пријатељ је одједном почео да збија шале на рачун вере, светитеља и Цркве. Како су његови ,,испади“ постајали све чешћи и грубљи, почео сам да негодујем. Уз такве вербалне иступе, почео је и чешће да псује, конзумира велике количине алкохола, једе неумерено, касно одлази на починак и касно устаје. И у односу према људима испољавао је све више бахатости и агресивности. Због таквог начина живота, дружење са њиме ми више није пријало. И као што то обично бива, што је он постајао све ,,либералнији“, то сам ја постајо све ,,деснији “ и затворенији. Избегавао сам сусрете са њим, хтео сам да га ,,откачим“, на шта су ме наговарали и поједини блиски људи. ,,Шта ће ти тај безбожник и џабалебарош?! Студирање је развукао, не ради нигде, само ждере, пијанчи, а уз то те још и бламира! Што га не откачиш?!“- говорили су. Али мени нешто у души ,,није дало“ да због порока откачим човека са којим се дружим 20 година. Потражио сам савет од свог духовника, који ми је рекао да не прекидам тако дуго пријатељство, већ да и даље наставим да се дружим с њим. Још ми је рекао и да се чешће молим за свога пријатеља, те да ће Господ дати да и он прогледа духовним очима. Послушавши савет духовника, почео сам да се молим за њега, мада са великом дозом сумње. Ствари се нису мењале, али био сам истрајан. Молио сам се и молио из године у годину, не прекидајући дружбу. А онда ме је једног сасвим обичног летњег дана, мој пријатељ позвао из болнице. Испричао ми је да му се тог дана на путу до куће слошило, да није било никога на улици да му помогне и да је морао сам отићи у хитну. Губио је дах, лева рука му је била обамрла, а у грудима је осећао пробадања. Лекари су му рекли да је стигао у прави час и констатовали да је имао хипертензију и увећану јетру услед нездраве исхране и алкохолних пића. Преписали су му одговарајућу терапију у виду дијете и лекова. Избацио је штетне животне навике и постао обазривији према сопственом телу. Мој пријатељ је телесно оздравио, али је имао честе нападе анксиозности. Није смео да остаје сам. Пружајући му неопходну пажњу у тим тренуцима, схватио сам да је почео и духовно да се опоравља. Постављао ми је честа питања у вези са Богом, Његовим промислом и молитвом. Осетио је да у свету постоји  једно Око које прати све што се дешава са нама, чак и кад нас нико други не гледа; да постоје уши које су спремне да чују наше вапаје и онда кад нас нико други не чује; да постоји једно Биће које је увек близу нас и брине о свему и свакоме, чак и када нико други не брине–осетио је да постоји Бог. Након тога, однос мог пријатеља према Богу се из корена променио. Име Божије почео је да изговара са страхопоштовањем, правећи на себи крсни знак. Када би пролазио поред Цркве крстио би се и молио Господу за помоћ. Ускоро ме је опет позвао да ми саопшти две радосне вести: дипломирао је на факултету и добио је посао. Упоредо са овим, мењао се и његов однос према људима. Једне вечери, мој стари школски друг ме је кроз плач молио да му опростим сва његова исмевања и глупости које ми је приређивао док је био атеиста.  Према члановима породице почео се опходити са дужним поштовањем, а према пријатељима је постао солидаран и саосећајан. Напредовао је и на личном плану. Данас већ завршава мастер студије и нашао је бољи посао, у својој струци. Да се вратим на ону мисао Достојевског с почетка текста: ,,Волите човека и у греху његовом…“ Нема човека који живи, а да не греши. Ко не воли другога и када га види да греши, тај није свестан ни сопствених грехова. Задатак хришћана је уподобљавање Христу, Богу нашем. А Он нам је управо показао да Бог воли све људе, да је дуготрпељив и многомилостив и да ,не жели смрти грешника ,,него да се обрати и жив буде“(Јез. 33, 11). Господ је дуго трпео многе грешнике који су касније кроз покајање постали светитељи: разбојника на крсту, Савла, Марију Египћанку, кнеза Владимира Руског, блаженог Августина Хипонског, итд. Трпи Он и данас свакога од нас. Ми то често превиђамо на себи самима,  док на другога упиремо прстом и истичемо као пример Божијег дуготрпљења. Сада схватам да ако желимо да нашег ближњег приведемо Христу, морамо му непрестано показивати Христа сопственим примером. А то