Често сам од наше браће Босанаца слушао како, вајкајући се због свега што се дешава, говоре ону своју чувену изреку: „Свега има на овом дуњалуку“. Заиста, свачега се човек може нагледати на овоме свету… У сврху данашње поуке навешћу један такав, рекло би се невероватан, пример, како све људи поступају. Једна од ствари која у највећој мери одбија људе од учешћа у животу Цркве је лицемерје („прављење“) које се ипак може пронаћи међу људима који редовно „иду у Цркву“. Наравно, већина црквених људи нису склони овој ружној особини, али и тога има међу нама, и то одбија људе.
Наиме, пријатељ, који је православац попут већине Срба (= верује у Бога, али тешко му је постити и одлазити недељом на Литургију), ми је, правдајући се зашто не иде редовно у Цркву, навео случај коме је лично присуствовао. Он има познаника коме су „уста пуна Бога, Цркве, и поста“. Критикује све око себе за њихово владање, за њихову посрнулост, за отпадништво од вере, итд. Истина је да, заиста, одлази редовно у Цркву и да пости (макар на томе врло инсистира и својој околини много придикује због непоста), али у свом понашању није нимало кротак, благ, радостан, пун љубави и томе слично. Било како било (њих двојица се познају из Београда), једном приликом, су се сасвим случајно срели у једном маленом месташцу у унутрашњости Србије, тј. у родном месту мог пријатеља. Срели су се у једином кафићу у том месту, неугледном, какви умеју да буду наши провинцијски кафићи, тј. мој друг је, на своје изненађење, у том кафићу угледао овог „великог верника“ и сели су за исти сто.
„Велики верник“ је већ пио своју кафицу, чекајући заказани сусрет. Упутили су речи какве људи у таквим околностима иначе упуте једни другима. Мој друг, као што рекох, не иде толико редовно у Цркву, али је у том тренутку био Велики Пост и он је постио својих седам дана „на води“, како би се причестио у недељу. Врло изненађен, приметио је како његов познаник (рекао ми је да је видевши то осетио велико задовољство) пије кафу са млеком. Није могао, а да га не пита, са дозом сласти у својим речима: „Како то да не постиш“? Видно снебивајући се, он му је рекао да (наравно да) пости, и да је то кафа са сојиним млеком. Наставили су да разговарају о другим темама, али мој друг је све време био прилично изненађен да у том кафићу имају чак и сојино млеко. Растали су се, када је дошао човек кога је „велики верник“ очекивао, али мој друг, по својој слабости (јер волимо да видимо омашај другог човека), је након сат времена отишао у кафић да пита конобара за сојино млеко. Испоставило се да они у својој понуди немају сојино млеко (нити ишта слично) и да га никада нису ни имали. „Аха“, рекао је мој друг у себи, „такви су ти верници. Лицемери, а овамо свима се попеше по главама говорећи о посту и молитви“.
Отада, никако не успевам да мом другу укажем да тај несрећни „велики верник“, није истинска слика Цркве. Штавише, овде се, само од себе, намеће питање: Зашто тај човек уопште и иде у Цркву? И: Да ли га је ишта од црквене проповеди икако додирнуло? Тешко да јесте, али има и таквих. Ви, пак, драги читаоци, не будите попут мог друга. Када се са било чим сличним сусретнете, немојте одмах да осуђујете веру и Цркву. Нису вера и Црква такви, него су људи попут овог човека, неко кога ни не треба осуђивати, већ треба жалити. Код њих је све омашено и лажно; нема ту живота. Истинска слика Цркве су људи пуни благости, опраштања, доброте, љубави. А таквих, верујте ми, има много, много више… Онај ко прича о љубави, а не воли, није истински верујући човек, већ тужна слика човека који живи у лажи (и лицемерју).
Дејан Драмићанин, вероучитељ
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 15. јул 2022. године