Категорија: Издања

Ако је смисао живота – сакупљање задовољстава и утисака, шта је монаштво? Безумље. А ако узмемо у обзир да је смрт неизбежна, шта је монаштво? То је способност да се човек опамети пре свих. На дан смрти сви ћемо постати веома „паметни“: није требало овако живети, требало је дугачије. И кад би се све могло почети испочетка, ја бих… И остале речи које се изговарају у погрешно време. А монах је на неки начин све то схватио раније и пожелео је да умре за грех и за свет пре своје физичке смрти. И шта је онда то с тачке гледишта дужности коју нећемо моћи да избегнемо? То је највиши степен мудрости. Смисао сваке појаве превазилази своје границе и осмишљава се само споља. Односно, човек не иде у школу да би ишао у школу. Иде у први разред, а већ у свести има далеку, али неминовну годину матуре како би као одрастао и научен човек кренуо даље. У санаторијум човек иде да би се опоравио и вратио. У болницу леже да би оздравио и отишао да ради. Свуда где човек „улази“ претпоставља се неминовни „излаз“ и циљ је само тамо. Ми смо ушли у овај свет. Међутим, смисао нашег боравка уопште није овде. Смисао је у излазу из света и у оном својству које ће овај излазак бити радостан и исправан. „Каја житејскаја сладост бивајет печали непричастна? („Која овоземаљска сласт није помешана с тугом?) Која слава стоји непоколебљиво? Све је попут сенке. Све је привидно као сан.“ Међутим, постоји непоколебљиво Царство и тамо је циљ и место упокојења. „Какав ћу изаћи из овог света? Где ћу се уселити? Шта ће Бог питати и шта ћу Му одговорити?“ – ово је непрестана зујалица у души човека који није од овога света. Ако у друштву, у народу има истинских монаха, то значи да у том народу и друштву има људи истински мудрог срца. Има оних који иза шарене површине виде непокретни смисао. А ако су сви обузети таштином и ако срамну мишју трку називају животом, онда је то земља будала и живот у њој је казна. Сви хришћани имају Антонија Великог. Једном је живот овог човека преокренуо представу о смислу и срећи, како на Истоку, тако и на Западу. Један такав човек је довољан да би сви људи на земљи знали да постоје други свет и истински живот, да постоји излаз из садашње мишоловке. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Ибарске новости – рубрика “Жички благовесник“ петак, 27. август 2022. године

Из штампе је недавно изашла четврта свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Претходно, у јануару ове године објављена је трећа свеска овог часописа. У трећој свесци Николајевих студија објављен је рад Марцела Черног са Института за славистику Чешке академије наука из Прага, на тему питања како су Чеси и Словаци упознавали личност Св. Николаја Српског, и то кроз преглед чешке и словачке литературе о Св. Николају, као и преводе његових дела на чешки и словачки од 1912. до 2018. године. Чланак свештеника Николаја Костура из Чикага посвећен је питању односа Српске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве 1920–1941. године, уз помен доприноса Еп. Николаја. За овим чланком следи истраживање Гордане Штасни, професора Филозофског факултета у Новом Саду, на тему слике дивљих животиња у Молитвама на језеру Владике Николаја Велимировића. Зоран Матић, кроз свој одзив на објављивање књиге Црква — ка заједничкој визији реферише на учешће Владике Николаја у екуменском покрету, а Снежана Љ. Адамовић бави се местом Петра II Петровића Његоша у мисли Св. Николаја. У трећој свесци часописа објављена је и изабрана библиографија Николе Велимировића (Св. Николаја Српског) на чешком и словачком језику (1912–2018), из пера Марцела Черног. У четвртој свесци објављен је рад Ружице Левушкине са Института за српски језик Српске академије наука и уметности, на тему могућности (тео)лингвистичких истраживања на материјалу Словесника Еп. Николаја Велимировића. Чланак ђакона Будимира Кокотовића из Библиотеке Српске патријаршије бави се улогом Св. Владике Николаја у историји Битољске богословије. Проф. др Ксенија Кончаревић са Филолошког факултета Универзитета у Београду пише на тему славословљења Бога у Молитвама на језеру Св. Владике Николаја. Горан М. Јанићијевић из Православног центра за младе „Свети Петар Сарајевски“ из Источног Новог Сарајева у свом чланку осврће се на Св. Николаја Велимировића из личног угла, водећи се стиховима из тропара Св. Николају. Свештеник Едвард Пеханич из Семинарије Христа Спаса из Џонстауна у Пенсилванији (Америчка карпато-руска православна епархија) у свом осврту пише о Николају Велимировићу као савременом Златоустом и значају његовог духовног наслеђа данас, док Анастасија Лимбергер из Минхена пише о преводу Речи о Свечовеку Николаја Велимировића на немачки језик. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Трећа свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2022/II/3, а четврта на адреси https://nicholaistudies.org/2022/II/4. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јануару 2023. године. Срећко Петровић, уредник часописа

Размишљајући претходних дана о речима које изговарам, трудио сам се да се увече присетим које су то најчешће речи, колико их је било и да ли су заиста добар приказ онога што сам желео да кажем. Затим сам, сетивши се да је у низу дана било исувише непотребно изговорених речи, много шала, бесмислица, неиспуњених обећања, непримерених речи с обзиром на тренутну ситуацију, место и време, речи које су изговаране да би измамиле утисак, попуниле благотворну тишину, увећале ниво сујете. Било је и оних које оптерећују саговорника и мене, не доприносе увећању животне радости нити исказују захвалност, не уливају поверење, уносе немир и не славе Бога. После такве немарне употребе речи осећао сам се као да сам некога изневерио, несумњиво је то знак да је промашен циљ, начињена је грешка. Неко би рекао ситна грешка, али заправо веома крупна грешка, која даље доводи до чињења нових и тежих грешака. У питању је многоговорљивост или празнословље. Не знам да ли је то само мој утисак, али чини ми се да људима није пријатно када се нађу у друштву некога ко воли много да говори. Ретко када се таква особина описује као нечији квалитет, пре је мана. Треба бити поштен и рећи да се ни ћутљивост не вреднује високо на листи особина. Најпријатније је са људима који знају меру – када да говоре, када да пажљиво слушају, а када да ћуте. Узалудно просипање речи одраз је збрке у глави у којој се роје неповезане мисли које би требало да буду усмерене на оно што је дубоко, истинско и важно. Сећам се да је у основној школи у одељењу мог синовца била девојчица која је волела пуно да говори, њене реченице су се течно надовезивале, што је друге наводило на помисао да је сигурно веома интелигента и добар ђак, што није било тачно. Ради се о томе да се у свој тој збрци изгуби из вида суштина, превелики садржај којечега покрије суштину или можда служи као добра замена у случају немогућности доласка до суштине. Можда зато у древној Грчкој философи никог нису хтели да приме као свог ученика, пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Након разговора са неким ко много говори често сам осећао умор тежи од умора који прати тешко обављени посао и имао жељу да се осамим и да сам једно време ћутим. У тим ситуацијама мислио сам да ли је тај ко много прича свестан колику грешку чини. Пошто је многоговорљивост често скопчана са неспособношћу особе да заиста слуша и разуме друге, такви људи некада нису свесни да њихов говор оптерећује, као да не виде какав ефекат постижу и како губе саговорника који је већ одавно изгубио интересовање али се из пристојност труди да још мало сачека слутећи скори крај. У свему томе, пројављује се гордост с обзиром да се не мисли о ономе важном, као да се ставља капија и не дозвољава се Божијој благодати да уђе јер су нам сопствене речи довољне. Зато многоворљивац није ни свестан да самоме себи причињава највећу штету јер остаје слеп, да не кажем нем, за дубље познавање ствари. Многоговорљивост се може тумачити и у светлу издаје чула говора. Својим ушима можемо да бирамо да слушамо оговарања на послу, масне вицеве или псовке, а можемо и да послушамо душекорисно предавање, саслушамо унесрећеног човека или баку која станује сама. Исто тако некоме можемо пружити утеху, увећати његову радост, уделити му комплимент, а можемо га и оптеретити својим проблемима, неумесном увредом или једном од многобројних вести из рубрике црна хроника које заузимају све више простора наших електронских медија. Било која изговорена реч неће се тек тако распршити и нестати већ ће оставити утисак и утицати на мисли и осећања других особа. Лепе речи и поуке трају хиљадама година, окрепљују и служе као инспирација, док грубе и непромишљење остављају дубљи траг од ударца бича. Деца посебно памте ситуације када их је отац неоправдано искритиковао или увредио и тако нешто се много теже заборавља од ,,заслужених“ батина. Колико је реч значајна говори нам и пример чувене Хелен Келер која је захваљујући својој дивној учитељици и пријатељици Ен Саливен успела да научи да чита Брајевом азбуком на четири језика. Хелен је након болести у другој години ослепела и оглувела. Описивана је као дивље дете до момента када се у седмој години у њен живот појавила Ен. Имала је велике проблеме да је научи да седи за столом и користи прибор за јело. После месец дана рада са њом, не губећи наду, десио се преломан моменат. Ен је претходно много пута покушавала да је научи именовању предмета пишући прстом на њеном длану, док је једног дана није одвела до пумпе за воду где се низ њену леву руку сливао млаз хладне воде, док је Ен једном руком пумпала а другом на руци исписивала реч вода. Десило се чудо и Хелен је коначно схватила смисао писања по длану. Тог дана научила је тридесет речи, а већ са двадесет две године успела је да напише своју прву књигу. Касније је постала прва слепа и глува жена која је завршила факултет. Открићем речи њен сиромашан свет претварао се у шарено поље, што је најбоље описано у филму Чудотворка (Тhe miracle worker) како ју је звао њен пријатељ Марк Твен. Осим тога, лепота њеног писаног стила била је задивљујућа, посебно бих истакао диван текст – Три дана да видим (Three days to see) у коме пише о томе како би провела три дана поседујући чуло вида и слуха. Речи које говоримо имају велику снагу и зато их не смемо употребљавати узалуд. Свети пророк Давид у свом 140. Псалму каже: ,,Постави Господе стражу устима мојим и двер ограде око усана мојих“, а Свети Јефрем Сирин моли: ,,Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.“ Када томе придодамо Христове речи о томе да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду, увиђамо колико је озбиљан задатак пред нама. А ти читаоче, да ли си данас пазио како користиш речи? Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. август 2022. године

Након свих мука, Србију чекају срећа и радост јер ће се појавити српски цар који ће заједно са руским царем поново ујединити српске земље”. Тако рече један наш подвижник и страдалник с краја прошлог века. Ове речи  прочитао сам још као студент, и недавно сам опет наишао на њих. Лагао бих када бих рекао да ми као православном Србину нису импоновале, посебно у актуелној геополитичкој ситуацији. Али, осим тога што су ми импоновале, ове речи навеле су ме на дубоко размишљање: да ли је наша истинска срећа у остварењу успешне земаљске државе, па она била хришћанска, или жудимо за још нечим узвишенијим? Наравно, ово унапред додајем ради јасноће, када бих могао да бирам како би требало да изгледа наша држава, бирао бих хришћански вођену државу… У Старом Завету, успон и пад, стагнација и напредак Јеврејског народа и државе директно су зависили од извршавања или неизвршавања Божијег Закона. Докле год је Израиљ живео у складу са Десет Божијих заповести и Мојсијевим Законом, Бог је био уз свој народ, те би народ доживљавао процват на свим пољима: државном, социјалном, културном и духовном. И обратно: кад год би изабрани народ одступао од Мојсијевог закона, пре или касније сналазила га је пропаст у сваком погледу. Пропаст Источног Римског Царства, тј. Византије тесно је скопчана са моралном и духовном декаденцијом њених становника (о чему сјајно говори руски документарни филм ,,Пропаст империје – византијска лекција“). Ову паралелу можемо повући са успоном и падом српске државе. ,,Сва наша прошлост сведочи нам да се то догађало више пута и са Србима. Више пута Господ нас је ударио у праведном гњеву своме и помиловао по превеликој мудрости својој. Зато вам кажем: читајте Свето писмо, да бисте разумели историју српску“ – пише Свети Николај Жички у својој књизи Кроз тамнички прозор. Исти случај био је и са Руском империјом 1917. године: револуцији је претходило опадање вере и атеизам који се увукао у све слојеве друштва. ,,Нихилизам који је шездесетих година (ХIX века) захватио интелигенцију прешао је на народне слојеве, а полу-интелигенција која је настала из народних слојева била је одлучно атеистичка и материјалистичка. Склоност ка злу је била јача од племенитости…“ – вели Николај Берђајев  у тексту Извори и смисао руског комунизма. Размишљајући о наведеним случајевима поставио сам себи питање: да ли су ова царства могла не пропасти? Да ли је могуће на земљи створити једну нову хришћанску државу која би могла да не пропадне, да потраје све до Другог и Славног Доласка Христовог? Мислим да је одговор на оба питања негативан. Увек се треба трудити да држава буде што правичнија и што више утемељена на хришћанским светлим начелима, али у историји никада нећемо моћи да постигнемо савршенство. Зашто? Зато што је након пада наших прародитеља Адама и Еве у људској природи присутан грех и у свету је присутно зло. ,,Нема човека који живи а да не греши“ – вели једна црквена богослужбена химна. Сви људи су слаби, неко у мањој, неко у већој мери, а на све то зло покушава, увек и свагда, да дође до „главне речи“. Истинска љубав, правда, мир и радост ће наступити тек Другим Доласком Христовим. Тада ће засијати Светлост Царства Небескога. То је оно Царство за које се определио наш Свети кнез Лазар, оним чувеним речима: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Но то Царство можемо и сада окусити и већ сада ући у Њега: не морамо чекати Други Долазак јер Христос каже: ,,Царство Божије унутра је у  вама“(Лк 17:21) и ,, Где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Другим речима, Царство Божије је живот кроз свете врлине и свете тајне: у Причешћу којим се сједињујемо са Христом, у вери, нади, посту, молитви, покајању и љубави. Тако живећи, већ овде и већ сада, ћемо окусити радост царства Божијег. То нам нико никада не може забранити, ма у каквом стању се наша држава и друштво налазили. Овде могу пружити још једну напомену: када би четрдесет процената нашег становништва (не мора више) почело да искрено и истински живи по начелима Царства Небеског наша држава би била врло брзо преображена у најправичнију државу света… Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 05. август 2022. године

Једном су у храм Преображења Господњег на Ординки где сам тада служио и бавио се рехабилитацијом људи који су доспели у секту дошли супружници и испричали су ми своју невољу: – Наш син је, – рекли су ми, – још са четрнаест година доспео код кришнаита и ево већ четири године одлази на њихове скупове. Напустио је кућу, живи у московском ашраму. Много се бринемо за њега, шта да радимо? Како да му помогнемо? Посаветовао сам им да иду у наш рехабилитациони центар на специјалне разговоре с родбином секташа, они су долазили, све су пажљиво слушали и у једном тренутку су успели да наговоре сина да и он дође на разговор. Дошао је, много смо разговарали, наводио сам му разне аргументе и он се заинтересовао за православље. Треба рећи да у тим случајевима кришнаитима треба давати аскетску литературу. Да објасним зашто акценат треба да буде управо на томе. У кришнаитском покрету људе привлачи аскетски живот. Поред високих моралних правила кришнаити уопште не једу месо, придржавају се строгог дневног режима, много се моле по бројаницама – неколико стотина пута дневно понављају маха-мантру. И кад дате таквом кришнаити књигу о православној аскези, на пример, један том „Добротољубља“, то оставља утисак на њих. Младић о којем говорим је такође почео да чита овакву литературу и убрзо је постао свестан да је православна вера много озбиљнија од онога што му је до тада изгледало. Присајединили смо га православљу и он после извесног времена долази код мене на исповест и каже: – Оче Олеже, док сам био кришнаита ударао сам у бубањ и славио сам плавог бога Кришну, могао сам да постим врло строго, потпуно сам престао да једем месо, престао сам да се скрнавим разним телесним греховима, чак више нисам имао ни помисли о томе. А сад кад сам постао православац буквално све се обрушило на мене! Опет имам скрнављења у току ноћи, помисли, чак и средом и петком прекршим пост! Посаветовао сам му да оде код оца Кирила (Павлова), он је тада још био здрав и примао је људе у лаври. Понекад сам слао код њега људе ради савета, а отац је слао људе код мене на рехабилитацију, дописивали смо се. Враћа се он из лавре сав радостан, блиста. – И шта ти је рекао отац Кирил? – питам га. И овај дечак ми каже следеће: – Старац Кирил ми је рекао да су док сам се налазио код кришнаита моју чедност чували демони. А кад сам се отргао из ове заблуде и кад сам постао православац, напали су ме врло јаросно. Јер док сам био кришнаита већ то ми је гарантовало сигурно место у паклу, а сад ми се свете због тога што сам им умакао… Упитах: – А јесте ли разматрали постојеће проблеме, да ли си добио неки савет? – Јесам, – каже он, – питао сам старца: колико ће то трајати? Старац ми је рекао: „То ће трајати све до смрти, пошто и преподобни Макарије Египатски каже: ‘Не веруј телу док у гроб не легне.’“ Кад је овом младићу постала јасна ситуација после извесног времена је успео да се прибере. Дао сам му савет у складу са Светим Писмом у којем је речено да ако тело се тело буни и распаљује, боље да одмах ступи у брак (в. 1 Кор. 7, 9). Он се оженио, завршио је богословску школу и постао је ђакон Цркве. Протојереј Олег Стењајев, pravoslavie.ru Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. јул 2022. године

Често сам од наше браће Босанаца слушао како, вајкајући се због свега што се дешава, говоре ону своју чувену изреку: „Свега има на овом дуњалуку“. Заиста, свачега се човек може нагледати на овоме свету… У сврху данашње поуке навешћу један такав, рекло би се невероватан, пример, како све људи поступају. Једна од ствари која у највећој мери одбија људе од учешћа у животу Цркве је лицемерје („прављење“) које се ипак може пронаћи међу људима који редовно „иду у Цркву“. Наравно, већина црквених људи нису склони овој ружној особини, али и тога има међу нама, и то одбија људе. Наиме, пријатељ, који је православац попут већине Срба (= верује у Бога, али тешко му је постити и одлазити недељом на Литургију), ми је, правдајући се зашто не иде редовно у Цркву, навео случај коме је лично присуствовао. Он има познаника коме су „уста пуна Бога, Цркве, и поста“. Критикује све око себе за њихово владање, за њихову посрнулост, за отпадништво од вере, итд. Истина је да, заиста, одлази редовно у Цркву и да пости (макар на томе врло инсистира и својој околини много придикује због непоста), али у свом понашању није нимало кротак, благ, радостан, пун љубави и томе слично. Било како било (њих двојица се познају из Београда), једном приликом, су се сасвим случајно срели у једном маленом месташцу у унутрашњости Србије, тј. у родном месту мог пријатеља. Срели су се у једином кафићу у том месту, неугледном, какви умеју да буду наши провинцијски кафићи, тј. мој друг је, на своје изненађење, у том кафићу угледао овог „великог верника“ и сели су за исти сто. „Велики верник“ је већ пио своју кафицу, чекајући заказани сусрет. Упутили су речи какве људи у таквим околностима иначе упуте једни другима. Мој друг, као што рекох, не иде толико редовно у Цркву, али је у том тренутку био Велики Пост и он је постио својих седам дана „на води“, како би се причестио у недељу. Врло изненађен, приметио је како његов познаник (рекао ми је да је видевши то осетио велико задовољство) пије кафу са млеком. Није могао, а да га не пита, са дозом сласти у својим речима: „Како то да не постиш“? Видно снебивајући се, он му је рекао да (наравно да) пости, и да је то кафа са сојиним млеком. Наставили су да разговарају о другим темама, али мој друг је све време био прилично изненађен да у том кафићу имају чак и сојино млеко. Растали су се, када је дошао човек кога је „велики верник“ очекивао, али мој друг, по својој слабости (јер волимо да видимо омашај другог човека), је након сат времена отишао у кафић да пита конобара за сојино млеко. Испоставило се да они у својој понуди немају сојино млеко (нити ишта слично) и да га никада нису ни имали. „Аха“, рекао је мој друг у себи, „такви су ти верници. Лицемери, а овамо свима се попеше по главама говорећи о посту и молитви“. Отада, никако не успевам да мом другу укажем да тај несрећни „велики верник“, није истинска слика Цркве. Штавише, овде се, само од себе, намеће питање: Зашто тај човек уопште и иде у Цркву? И: Да ли га је ишта од црквене проповеди икако додирнуло? Тешко да јесте, али има и таквих. Ви, пак, драги читаоци, не будите попут мог друга. Када се са било чим сличним сусретнете, немојте одмах да осуђујете веру и Цркву. Нису вера и Црква такви, него су људи попут овог човека, неко кога ни не треба осуђивати, већ треба жалити. Код њих је све омашено и лажно; нема ту живота. Истинска слика Цркве су људи пуни благости, опраштања, доброте, љубави. А таквих, верујте ми, има много, много више… Онај ко прича о љубави, а не воли, није истински верујући човек, већ тужна слика човека који живи у лажи (и лицемерју).                                                                                     Дејан Драмићанин, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. јул 2022. године

Читалачкој публици и верном народу предочавамо новине на званичној интернет страници „Православног мисионараˮ које су у служби црквене мисије. Поред основних информација о сваком новом броју и богате PDF архиве свих бројева од 2008. године до данас, доступан је претраживач којем можете приступити на следећој адреси: https://misionar.spc.rs/PRETRAGA/. Поред тога, позивамо Вас да се пријавите на имејл листу, како би благовремено били обавештени о свим новинама и садржајима објављеним у часопису. Пријаву на новоотворену имејл листу можете извршити на следећој адреси:  https://misionar.spc.rs/EBILTEN.php Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) Црквена историја је у знаку сведочења оваплоћене Речи и апостолске проповеди о ономе што су видели, чули и рукама својим опипали (1Јн. 1,1). Многобројни су видови црквене мисије, јер Црква учи и васпитава не само речју и проповеђу својих проповедника, она учи и васпитава свим својим богочовечанским бићем и целим богатством свог саборног Предања и историјског светитељско-исповедничког опита и доживљаја Христа. Црква зна да заиста „свако време има своје бреме“ па се стога, остварујући своју мисију, труди да то бреме сваког времена и сваке епохе претвори у своје, у благи јарам Христов, преображавањем и унутрашњим осмишљавањем времена и њихових бремена. Као што је Христос примио на себе људско тело, па чак и грехе света, тако је и Црква по својој христоликој природи и мисији призвана да се оваплоћује у свако време и да понесе на себе грехе и ране света, превијајући их и исцељујући их. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа својим искуством, мудрошћу и ревношћу трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ бачки др Иринеј (Буловић) и блаженопочивши епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Веома запажено место Православни мисионар налази у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Милешева, Епархије милешевске; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Од скоро, у програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, чује се глас и мисионарска реч нашег часописа. Године 2018. навршило се пуних 60. година постојања званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.  Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је отварање интернет странице (https://misionar.spc.rs) на којој су, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци потпуно доступни за преузимање у PDF формату. Интернет страница је доступна у две верзије – за рачунаре и мобилне телефоне. Православни мисионар је до сада на својој интернет страници објавио архиву (https://misionar.spc.rs/misionar.php?mod=m&m=14) свих бројева од 2008. године до данас. Наведени бројеви су у ПДФ формату доступни читаоцима, а 2011. године архива је преточена у текстуално претраживе садржаје те су чланци сваког издања постали засебни ентитети унутар претраживача сајта (https://misionar.spc.rs/PRETRAGA/). Садржај је доступан и путем индекса речи што је дало изузетно занимљиве податке неким аналитичким групама. Према статистици која нам је доступна, број посета, претраживања и преузимања садржаја са наше интернет странице, из дана у дан надмашује она очекивања која смо имали приликом отварања електронске архиве. Посетиоци интернет странице Православног мисионара имају могућност да се пријаве на имејл листу (https://misionar.spc.rs/EBILTEN.php). Имејл листа је осмишљена да читаоцима повремено понуди добар садржај и теме за читање. Желимо да се осврнемо на богату архиву и са вама поделимо садржаје који су вредни пажње. Наша имејл листа није реклама нити било која врста промоције, већ је осмишљена да нас обогати одабраним садржајима који се налазе у мисионарском часопису за младе. Са благословом главног и одговорног уредника и у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ,  катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима  

Ако су јеванђелске заповести толико тешке и захтевне ко се онда уопште може спасити? Ово је питање које су апостоли поставили Господу и Његов одговор је био уједно охрабрујући и обесхрабрујући за оне који желе да ово постигну својим сопственим снагама. Рекао је, ово је човеку немогуће, али Богу је све могуће. Овде постоји један јаз попут јаза између оног небеског и оног земаљског – оно земаљско никада не може да узрасте у оно небеско, јер се небеса морају спустити к нама да би ми били испуњени оним што је небеско. Свети Дух није највиша тачка наше душе, Вечни Живот није само пуноћа живота у времену. Оно што је божанско је божанско и ми то можемо само примити као дар; не можемо досегнути до тога и то освојити само тиме што ћемо узрастати ка небу. Када чинимо тако тада градимо нову Вавилонску Кулу и лутамо и не можемо достићи до Неба. Али како онда можемо постати способни да примимо оно што је Бог спреман да нам дарује? У посланици коју смо данас читали речено нам је да је Божија благодат написала све оно што су апостоли написали, тј. да је сила и дејство Самога Бога, а не људска бистрина ума, не људска снага и памет, то написала. Дакле, једини пут како можемо испунити наш призив и постати оно што је замишљено да будемо – становници Неба, синови Божији по усвојењу – је да постанемо способни да примимо благодат Божију која нам је дата тако отворено и тако великодушно, али коју примамо тако бојажљиво зато што смо тако ускогруди и затворени. Морамо научити да будемо отворени и да постанемо пријемчиви. На то је мислио Свети Павле када је се изразио речима које му је упутио Сами Господ „Моја сила се у немоћи пројављује“. Само тако постајемо пријемчиви и само тада Божија сила постаје делатна у нама, у супротном ми блокирамо пут Божијег деловања. Али није поента само у слабости, јер смо сви слаби, а нисмо сви пријемчиви. Постоји посебан начин како морамо постати слаби  како бисмо постали пријемчиви и ја ћу покушати да то објасним или да макар укажем на то кроз два примера. Први пример није толико удаљен од конкретне стварности: уколико се сећате, у Писму реч коју читамо „Дух“ означава дување ветра, означава делање Божије. Овај пример ће нам постати јаснији кроз следећу слику. Када отиснемо бродић постајемо способни да га усмеравамо захваљујући ветру који дува. Ако разапнемо једро, а једро је способно да ухвати ветар зато што је слабашно, зато што је савитљиво, те баш зато може бити усмерено у било ком правцу од стране самога ветра. Само треба да научимо да избацимо једро како би оно ухватило ветар. Ово је први облик слабости који нам помаже у нашем трагању за Богом. Будимо савитљиви и још научимо како да осетимо у ком правцу ветар дува, где је лахор Духа и постанимо отворени за то „дисање“ Духа и будимо испуњени Њиме, дозволимо да будемо испуњени Њиме и дозволимо Духу да Сам управља нашим бродићем. Али пречесто су наше слабости још увек ту и онда покушавамо да будемо затегнути (као у војсци) и мудри и активни и тако спутавамо Бога да не може учинити оно што би лако могао учинити само када му не би „помагали“. Сигурно сте видели како мало дете добија прву лекцију писања: у руке му је стављена оловка, а мајка узима и његову руку и оловку у своје руке и помера је и то чини све док дете не почне да схвата која је мајчина намера; и док је тако, како само те линије лепо изгледају! Праве и слободне…! Међутим, долази тренутак када дете умисли да оно зна шта мама намерава да учини и жели да „буде на помоћи“, и само повуче руку, и линије постају искривљене. То је оно што ми стално чинимо: Господ покушава да усмери нашу руку, да учини да исписујемо праву причу нашег живота, али нам се причини да знамо боље, да тачно знамо шта Он намерава и желимо да помогнемо! И рукопис те књиге о нашем животу испадне толико ружан… Када би смо само научили да држимо усмерене руке све док заиста не схватимо шта Бог жели да учинимо, све док заиста не схватимо какви су потези и какав је рукопис, али ми то не чинимо. Већ, уобразимо да је наша малена снага  толико снажна да замрља оно што Бог Својом руком пише. Ова два примера нам показују да треба, и интелигенцијом, и отвореним умом и свом својом гипкошћу, да будемо способни за обликовање. Треба да будемо трезвени и онда ћемо најпре научити да пишемо, а потом и постати креативни. Нека нам Бог подари да надрастемо наше слабости и нашу илузорну снагу (слабост наше илузорне снаге), да се одучимо од лажне креативности која је свет у коме живимо учинила толико страшним и да се научимо трезвеној и будној обликоватељности и крхкости кроз коју Бог може слободно да делује градећи Царство Божије у овом свету. Амин! Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 08. јул 2022. године