Категорија: Богословље

У Недељу Мироносица, 26. априла 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин освештао је темеље новог звоника у манастиру Успење Кабларско. фотогалерија

Пројекат: Ревизија, стручна обрада и дигитализација библиотеке манастира Студеница Манастир Студеница је не само културно и духовно благо Србије него је и на листи УНЕСКО-ве светске културне баштине. Наша брига о њему подразумева и бригу о књижном фонду, чији је саставни део око 500 старих и ретких књига и 6500 публикација новијег датума. Како би се Библиотека уредила према библиотечко-информационим стандардима, од фебруара 2015. године покренут је пројекат Ревизија, стручна обрада и дигитализација Библиотеке манастира Студенице. Носилац пројекта је Манастир Студеница, чији је заступник Архимандрит Тихон (Ракићевић), а руководилац доц. др Маја Анђелковић. У реализацији пројекта учествује шест библиотека: Библиотека Српске Патријаршије, Библиотека САНУ, Библиотека Матице српске, Универзитетска библиотека у Крагујевцу, Народна библиотека „Вук Караџић“ у Крагујевцу и Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ у Краљеву. Управницима ових библиотека и њиховим запосленима захваљујемо на спремности да нам својим знањем и стручношћу помогну. Пројекат ће бити реализован у више фаза: ревизија постојећег фонда, прикључивање на Кобис (уз набавку неопходне опреме), каталогизација монографских и серијских публикација, каталогизација и дигитализација старе и ретке књиге, адаптација просторија намењених смештању фонда. С обзиром на чињеницу да пројекат захтева и улагање значајних материјалних средстава, овим се путем обраћамо за помоћ свима онима који су вољни да својим донацијама помогну и омогуће да оно што смо започели реализујемо тако да буде свима на корист. Донације Заштита и очување културног наслеђа представља нужност у потврђивању идентитета појединца, народа и државе. Истовремено, то је и специфичан вид културе сећања, када поштујемо оно што су створиле претходне генерације, непрестано трудећи се да и у садашњем тренутку створимо дела која ће баштинити они који дођу после нас. Донацијом за обраду Библиотеке манастира Студенице помоћи ћете да сачувамо и обновимо један од највећих центара српске духовности, да реализујемо постојеће пројекте и започнемо нове, да заједничким напором и средствима учинимо да оно што је добро и даље траје. За донације у динарима: Манастир Студеница 36343 Студеница Тел/факс: 036/5436-050; е-пошта:studenicaptt.rs жиро-рачун:190-9020-87; ПИБ:102803435; Мат.бр: 17530437   За донације у еврима: Please pay under following instructions: EUR… BENEFICIARY: /RS35190007080000006617 SRPSKI PRAVOSLAVNI MANASTIR STUDENICA Studenica bb, 36000 Adrani REPUBLIC OF SERBIA BENEF. BANK: SWIFT(BIC CODE): JMBNRSBG JUBMES BANKA AD BEOGRAD Bulevar Zorana Djindjica 121, 11070 Beograd, SERBIA CORRESP. BANK: SWIFT: COBADEFF COMMERZBANK AG DE-FRANKFURT AM MAIN За донације у долариама (из USA) Please pay under following instructions: AMOUNT: USD BANK: SWIFT: BKTRUS33 DEUTSCHE BANK TRUST COMPANY NEW YORK A/C WITH INSTITUTION: /04-419-255 SWIFT: JMBNRSBG JUBMES BANKA AD BEOGRAD BENEFICIARY: /RS35190007080000006617 SRPSKI PRAVOSLAVNI MANASTIR STUDENICA Studenica bb, 36000 Kraljevo  Преузето: Манастир Студеница

ипођакон Немања Спаловић, историчар За стари манастир Рујан везане су многе приче, али можда најинтересантнија је она о судбини рујанских стубова који су некада красили улаз у основну школу на Доњој чаршији у Ужицу. Наиме, 1883. године министар просвете и црквених дела, Стојан Новаковић, одобрио је да се у Ужицу, на Доњој чаршији, на плацу где је некада била турска медреса, изгради школа. Тако је изграђена најстарија школска зграда у Ужицу 1884. године, која данас носи назив „Прва основна школа Краљ Петар II“. Улаз у основну школу на Доњој чаршији красила су два декоративна мермерна стуба од црвеног гранита. Стубови са улаза су потицали из старог манастира Рујан у Врутцима, који је био посвећен Светом великомученику Георгију и који је подигнут у 15. или на самом почетку 16. века. У писаним документима зна се да је манастир Рујан имао прву штампарију у Србији коју је набавио и у њој радио монах Теодосије. Сазнавши да у манастиру ради штампарија, Турци су 1537. године запалили манастир и штампарију уништили, а братство је побегло у манастир Рачу. Када је на реци Ђетињи подигнута брана и образовано вештачко језеро, из кога се Ужице снабдева водом, вода је потопила и остатке порушеног манастира. Међутим, интересантна је судбина два стуба који су красили цркву срушеног манастира. Турци су стубове уградили у ужичку медресу, а након њиховог одласка из Ужица, када је медреса била срушена, стубови су уграђени у улаз основне школе на Доњој чаршији. Након што је, ради доградње спрата, срушен улаз у школу, овим стубовима се изгубио траг.  Један од два стуба је пронађен. Он је подупирао терасу куће ужичког професора, Константина Мије Петровића, који је испричао да му је његов отац Мирослав, који је пре рата био полицијски писар у Ужицу, причао историјат овога стуба. Наиме, када је 1934. године улаз у школу срушен, стубови су продати на лицитацији. Један од њих је купио управо Петровићев отац, Мирослав и њиме подупро терасу. За други стуб се прича да краси чесму на Ракијској пијаци. Када је Епископ Хризостом (Столић) дошао на Жичку епархију 2003. године и сазнао за рушевине манастира Рујан, донео је одлуку да се тај манастир обнови и сазида по могућству у непосредној близини. Обновљен је манастирски храм који је посвећен Светом великомученику Георгију, а у њега је уграђен управо овај стуб који је у 16. веку био део старог манастира. Други стуб није пронађен, те се морао направити нови, који би био истоветан оном из 16. века. Међутим, интересантно је то да је приликом уградње у нову цркву обновљеног манстира Рујан, нови стуб напукао док је стари и поред премештања и вишевековног путешествија остао нетакнут. Тако је неким чудноватим путем, пре бих рекао промислом Божјим, стуб враћен где му је и место.

Да ли се у манастиру у Моравицама певала увек тачна служба лариском светитељу? Да ли је служба певана њему или неком другом? Може ли нам харизматски приступ оправдати евентуалне пропусте везане за прво или друго питање? Заинтересованост за тачну верзију текста тропара светом Ахилију Лариском који се пева данас у ариљској цркви усмерила нас је на трагање за извором тог тропара. Према казивању проте Милоша Спасојевића, препис текста тропара налазио се на крају једног старог часослова кога у ариљској цркви нисмо нашли. Отворили смо затим рускословенски Минеј[1] где под 15. мајем нисмо нашли никакву службу светом Ахилију. Служба која се налази у савременом ЖС Минеју[2] под поменутим датумом није потпуна, а тропар је општи – „Православија наставниче“. На основу једног писаног трага[3] с једне стране и неколико усмених информација са друге, дознали смо да у цркви светог Ахилија треба да постоји врло педантан препис службе светитељу. Имали смо послушање да у августу 2014. године уредимо црквену библиотеку, међутим ни ту, а ни за певницама нисмо нашли ништа слично што би одговарало опису документа где је исписана тражена служба. Помислили смо да ју је блажене успомене владика Хризостом жички позајмио приликом припрема за штампање нових минеја, па смо потражили у његовом архиву где се све те службе налазе, али ни ту нисмо ништа пронашли. Коју ли је службу чувала та свеска? Питање је сасвим умесно, јер Лариски светитељ има привилегију да му се у различита времена, на различитим местима певају службе од различитих аутора. О тим службама кроз своје радове исцрпно нас је обавештавала професорка Татјана Суботин Голубовић, али и други, као што су историчар Ђорђе Радојчић[4] и Климентина Иванова. Професорка Суботин сасвим прегледно износи да постоје службе које припадају јелинској традицији, службе које припадају словенској традицији и да постоји једна служба која је састављена потпуно независно од ових традиција. Редослед је укратко следећи[5]: 1. Атонска служба из 11 века; 2. Преспанска служба која је преведена и делимично модификована за новонастале прилике и припада другој половини 11 века; 3. Служба изложена у рукопису САНУ под бројем 361 из средине 13. века; 4. Слична овој, служба која се налази у минеју за мај у манастиру Крки и којa је препис Синајске[6] из 1339. и она би се могла сврстати у половину 14. века; 5. и најинтересантнија нама – служба аутора Никодима с краја 14. или самог почетка 15. века. Која се од ових служби певала у манастиру у Моравицама у време светог Саве и касније тешко је рећи. Црква коју је свети Сава одабрао за седиште моравичке епископије налазила се на месту где је по предању мученички пострадао сремско-панонски мученик Архилије, па су можда његове мошти биле негде на том простору или у неком од гробних места.[7] Непозната историјска збивања условила су да овај манастир буде запуштен све до времена краља Драгутина који у Моравицама подиже нову манастирску цркву највероватније 1283. године и посвећује је, сада већ извесно, светом Ахилију Лариском, учеснику Првог васељенског сабора у Никеји. Да ли се тада у Моравицама певала најстарија словенска служба чији се текст налази у документу САНУ под бројем 361?[8] Ако се певала како је онда било могуће организовати свеноћно бденије, јер текст те службе јасно показује да она није празнична?[9] Два века након овог периода долазимо до службе која има елемената да се од ње одслужи свеноћно бденије. И у њој тропар: „Паче јестества“![10] Али у односу на ову верзију тропара која се пева данас у Ариљу има извесних разлика. Прва разлика је у томе што је тропар у извору другог гласа, а у Ариљу се пева четвртог. Претпостављамо да је некоме био свечанији четврти глас, па је из тог разлога ариљску певницу научио тако. У првом стиху тропара такође постоји разлика – данас се пева „Паче јестества јеже на земљи подвизи труди твој“, а у извору је „Паче јестества јеже на земљи труди и подвизи твоји“. Опет претпостављамо да је тај који је тропар почео да пева по четвртом гласу променио редослед речи ради певљивости, али их је погрешно прочитао или записао, па смо уместо множине у изворнику, добили једнину која се граматички не уклапа у остатак текста. У изворнику постоје речи „јаже око видје и ухо слиша исправљенија твоја, и иже на сердце не взиде человјеку твоја возмездија“, док у Ариљу данас речи „јаже на сердце не взиде человеку твоја“ не постоје, а реч „возмездија“ се пева неправилно „возмоздија“[11]. Речи при крају „моли моли спастисја“, требало би да се изговарају „моли, молимсја, спастисја“[12]. Када бисмо у рукама имали благовештењски[13] препис службе из 1850. године можда бисмо могли открити из којих разлога је дошло до ових неправилности које је данас вероватно незахвално кориговати[14], под условом да је у том препису, како претпостављамо, можда баш Никодимова служба[15]. Имали смо прилику да површно и уз асистенцију прегледамо и две јелинске службе светом Ахилију. Не знамо за сада из ког су периода и ко су им аутори, али нам је познато да су издате 2004. и 2007. године. Кондаци су готово идентични, разликују се формално у две речи, али у суштинском изразу нема разлике. Тропари су различити. У издању из 2004. тропар је трећег гласа „Хери ехуса“[16], а у издању из 2007. постоји само указање да је тропар општи, али не „Православија наставниче“ (општи тропар исповеднику), већ „Правило вјери“ (општи тропар архијереју). Мишљења смо да је хронолошки старија служба са општим тропаром, а износимо и претпоставку коју би требало испитати – а то је да је у тој служби акценат стављен на Ахилијеву службу у цркви, пре него на његово исповедничко дело познато на основу агиолошких текстова. Када је реч о кондацима светом Ахилију ту је ситуација нешто јаснија. Службе које припадају 13. и 14. веку имају кондак другог гласа „Теченијем мира“. У Никодимовој „мученичној“ служби кондак је трећег гласа „Свјетлих подвиг твојих“. Кондак који се данас пева у Ариљу гласи: „Незалазну звезду васељене и неусипног пастира Ларишана, опевајмо Ахилија кличући: Ти који си стекао смелост ка Господу, од свију нас бура избави да бисмо ти клицали: радуј се, оче Ахилије“[17]. Он је осмог гласа и утврдили смо да је реч о преводу, и то

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, у организацији Црквене општине Љиг, у суботу 31/18. јануара, у хотелу „Љиг“ у Љигу, одржано је десето по реду Светосавско-донаторско вече под називом „Светосавски дарови“. Светосавско вече  организује се са циљем прикупљања средстава  за грађевинске радове на уређењу порте и храма у Љигу, од прошле године и за обнову средњовековне цркве Св. Јована Крститеља у селу Дићи, а ове године и за израду живописа у храму  Св. Јована Крститеља у Љигу. Ово вече имало је карактер Светосавске академије и Светосавског бала. Вечери су присуствовали: председник oпштине Љиг, Драган Лазаревић, директор ОШ „Сава Керковић“, Бојан Којић, директор СШ „1300 каплара“, Биљана Јовановић, в.д. директор ТО Љиг и помоћник председника Општине, Катарина Лазић, власници приватних фирми из Љига, чланови грађевинског одбора и ЦО управног одбора, гости из Ваљева и Београда. Свештеници: протојереј-ставрофор Гојко Терзић из Цветановаца, протонамесник Здравко Николић, Архијерејски намесник студенички, јереј Александар Глишић из В. Црљена, протонамесник Владимир Терзић из Врујаца и ђакон Слободан Пејовић. Програм је водила Невена Пејовић, проф.енглеског језика. У 20.00 часова чланови певачке групе „Хаџи Ђера“ су отпевали Светосавску химну и тропар Светом Сави. Затим је старешина цркве љишке изговорио поздравно слово, након чега су у програму учествовали ученици ОШ „Сава Керковић“ и СШ „1300 каплара“ из Љига. На акедимији је наступио и дипл. теолог Небојша Мастиловић, члан музичког састава „Пирг“ из Београда. Старешина цркве је уручио новчане награде и књиге ученицима СШ „1300 каплара“ за најбоље литерарне радове на 13 светосавском наградном конкурсу. Прво место освојила је Јелена Николић, ученица 3. разреда Гимназије, за рад на тему: „Кад мислиш мисао чисту и свету, знај ствараш светосавску културу“, новчану награду од 6000 динара и књигу. Друго место освојила је Дуња Новаковић, ученица 1. разреда Гимназије, за рад на тему: „Свети Сава – вечита прича, никада до краја испричана“, новчану награда у износу од 4000 динара и књигу. Треће место освојио је Иван Бушић, ученик 3. разреда Гимназије, за рад на тему: „Свети сава некада, сада и у векове векова“, новчану награду од 2000 динара и књигу. Присутни су могли да чују другонаграђени рад Дуње Новаковић. Потом је старешина цркве поднео краћи извештај о прошлогодишњим грађевинским радовима, а такође, најавио је планиране радове у текућој године. Током програма присутни у сали су на платну могли да прате презентацију фотографија о радовима  на обнови цркве у Дићима, конзервацији надгробних плоча и  обнови  фасаде на храму Св. оца Николаја у Ивановцима. Ученици СШ „1300 каплара“ и ученици ОШ „Сава Керковић“ су на самом почетку светосавског бала одиграли Краљево коло, а затим и  валцер  Дмитрија Шостаковича, у кореографији Јоване Каргановић. Потом је наступио оркестар „Театар дур“ из Чачка, који већ неколико година учествује на Светосавском балу. Током вечери одржана је и аукцијска продаја слика, 8 радова академских сликара Миленка Михаиловића из Београда и Мирославе Карајанковић из Београда. „Златне руке“ – удружење за очување традиције и припреме старих српских јела из Љига, и ове године је својим специјалитетима обрадовало посетиоце. На десетој  јубиларној Светосавско-донаторској вечери прикупљено је 347.000,оо динара и 2.395,оо евра. Овим су учесници Светосавске вечери и ове године, поред тешке економске ситуације у општини Љиг, а и у целој земљи, потврдили свој хришћански идентитет и припадност Цркви и народу Божијем. протојереј Светолик Марковић

Благодаримо Господу Богу и св. великомученику Георгију, коме је овај храм и посвећен, што смо стигли да пре праве зиме и ових ниских температура завршимо препокривање цркве. Користим ову прилику да у име Епархије жичке и манастира Св. Саве на Савинцу, захвалим Министарству културе, које је имало слуха да изађе у сусрет молби манастира а по благослову Епископа, и издвоји средства за рад. Може се рећи да би Милош Велики и архимандрит Мелентије Павловић, потоњи митрополит београдски, били поносни да виде овако уређену и спремну цркву за прославу јубилеја 200 годишњице од подизања Другог српског устанка. Цркву у којој су на празник Цвети измолили и добили благослов за подизање устанка. Велика је историјска сличност између символике празника, када Господ Спаситељ улази на Цвети у свети град Јерусалим ради започињања великога дела искупљења и ослобођења човечанског рода од греха и на исти празник, изласка у народ Књаза Милоша ради подизања устанка за ослобођење српскога народа од османлијског јарма. Господ је дело благословио, и мала брвнара црква у Такову је прва после вишевековног ропства која је објавила слободараство и својим звоном позвала народ на молитвено сабрање. Исто тако, то је и храм код кога се почетком Другог светског рата, наредбом ђенерала Д. Михаиловића, а под командом војводе таковског Звонка Вучковића, организује и окупља Краљева војска у отпор фашистима и формира се 1. равногорски корпус. Такође, хтео бих да нагласим одличну сарадњу између Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда на челу са архитектом Бојаном Михаљевић и извођечем радова Ивицом Бјелићем, предузетником из Смедерева. Без њиховог стручних савета и професионалог односа према повереном им послу, сигурно да не би био постигнут тако висок квалитет израде. Препокривка је од сушеног храста куваног у катрану, са обликом клиса, а по узору на оригинални кров из 1815 године. Настојатељ манастира, јеромонах Партеније  

Сунчани часовник је уклесан 4 m изнад земље, у углачаном блоку сиво-белог мермера који је узидан уз јужни портал Богородичине цркве (сл. 1, лево). Часовна скала је полукруг радијуса r = 21 cm, подељен на 12 приближно једнаких часовних сектора, од којих последња три недостају (сл. 1, десно, горе). Нема ни бацача сенке, водоравне шипке која је некада полазила из центра полукруга. Бројчаник чине словне ознаке, јер у старословенском писму није било посебних ознака за бројеве. Словне ознаке, висине 20-27 mm, иду азбучним редом, с тим да се прескачу слова Б и Ж, а у улози шестице je убачен знак у облику преокренутог латиничног слова (сл. 1, десно, доле) који је коришћен у XII/XIII веку (у то време, на пример, настало је Мирослављево јеванђеље у коме је исписивана иста ознака за шестицу). Док је сунчани часовник био комплетан (са бацачем сенке), сенка водоравног штапа је прелазила преко сектора и својим правцем показивала доба дана. Сунчани часовник Богородичне цркве манастира Студенице, и сви часовници тога типа, карактеристични за европски средњи век, нису показивали часове званичног темпоралног часовног система него су сами собом диктирали посебан часовни часовни систем – ликовно темпорални часовни систем. За људе европског и српског средњовековља та несагласнот била је небитна. Линије студеничког часовника су изубане, а бројке недоследно усмерене (сл. 1, десно, доле): уклесао га је аматер, како би смо данас то рекли. А ко је то могао бити? Знамо ко није – то нису мајстори који су вајали камене украсе тог портала, нити је то неко од „обичних” смртника, протомајстор га не би пустио да му аматерским радом „квари” углачану мермерну фасаду. Био је то неко ко никога није требао питати за дозволу (великодостојник), неко ко је видео света (у то време, светски путник = ходочасник), многе цркве и на њима сунчане часовнике. Дошао је, погледао јужни портал, и одредио место сунчаном часовнику. Од протомајстора је узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето, попео се на већ постојећу скелу, исцртао и уклесао часовну скалу, и на крају између два горња блока поставио водоравну шипку. Ко је могао бити тај „неко”, тај први српски часовничар? Знамо ко је био последњи часовничар српског средњег века, то је био српски монах Лазар који је у Москви направио први механички часовник 1404. године. Монах Лазар је у Москву дошао из манастира Хиландара. У Хиландарском типику се први пут помиње реч „час” у смислу егзактне јединице за мерење времена у оквиру дана, а испред улаза у арсану хиландарског утврђења Хрусија (старог манастира Светог Василија) откривен је стари сунчани часовник „студеничког” типа. Хиландар ‒ Хиландарски типик ‒ Хрусија ‒ Студеница ‒ ходочасник ‒ великодостојник ‒ сунчани часовник, сви ти називи и појмови асоцирају само на једног човека, Светог Саву. Свети Сава је стигао је из Хиландара у Студеницу 1207. године, надгледао и лично учестовао у осликавању Богородичине цркве, а онда је једном прилком од протомајстора узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето… и тако је настао студенички часовник, најстарији сачувани српски и јужнословенски часовник. Милутин Тадић (Студенички сунчаници, „Багдала”, Крушевац, 1987) Наташа Станић, Милутин Тадић (Путовање кроз време – прича о сунчаном часовнику манастира Студенице, „Развој астрономије код Срба VIII”, 2014) [divider] THE OLDEST SUNDIAL IN SERBIAN LANDS Only preserved Serbian medieval sundial is the one on the Virgin Mary (Bogorodicna crkva) church of Studenica monastery. Of all the Serbian monasteries Studenica has always been held in the highest respect. The church of the Virgin mary was built in the last two decades of the 12th century. In architectural conception and execution it ranks among the finest examles of what is know as the Raska style of church building. Sundial is carved on the left pilistre next to the doorway of the south church vestibule, at about 4 m height. The semi-circle-shaped hour plate of 21 cm radius, is divided into 12 equal hour sectors. The sectors are numerated in Byzantine fashion by letters A, B, G, D, E, S , Z, H . There is missing the last quadrant of the sundial, the one with the denotations Q, I, IA, IB. There is no gnomon either, which must have been fixed perpendicularly on the wall, in the centre of the semi-circle shaped hour plate of the sundial (Fig. 1). This kind of sundials with differing numbers of hour sectors (12, 8, 6, …) have been manufactured on a massive scale in the Middle Ages. One may say that they were one of the peculiarities of that period. Strictly speaking these were not the sundials in the exact meaning of the word since their shadow did not conform with the temporal hour system then in force. On the other hand these improvised devices have by themselves, through their geometrically ordered dials, dictated a particular division of the day which, considering its duration of several centuries, might be taken as a particular hour system: visual-temporal hour system. The shape of the letters-numerals of the Studenica sundial suggests its being as old as the church itself, and this was built between 1183 and 1196. No other medieval sundials have been preserved in the areas of Serbia and Serbian lands. Nevertheless their existence is indicated by numerous exact hour specifications in the medieval Serbian manuscripts. For fixing the first and the sixth – otherwise often mentioned – day’s hours no sundial was necessary, they having been linked with the sunrise and the noon. But the mentioning of the ninth, third, fifth and seventh hour does not leave any doubt as to their existence. For example the hour of death of the Serbian king Dragutin (1282, at the ninth hour), the second Serbian patriarch Sava (1375, at the third hour), the emperor Lazar (1389, at the sixth or seventh hour), the despot Stefan (1427, at five hours by day). The piece of information from the annals to the effect that the first mechanical clock in Russia was installed at the Prince’s court in 1404 and that it was a work of the Serbian monk Lazar clearly betokens a tradition in Serbs of the clock

У акцију “Недеље милосрђа” коју је организовао Храм Вазнесења Господњег у Чачку за време Божићног поста, поред бројних наших суграђана, укључио се и „Темпо Центар“ у Чачку. У њиховом објекту постављен је штанд за добротворну акцију „Недеље милосрђа“, где посетиоци овог трговинског центра имају свакодневно прилику да, након обављене куповине, приложе по неки артикал (намирнице, конзервирану храну, средства за личну хигијену и кућну хемију) за своје суграђане којима је потребна помоћ и који су ускраћени за те намирнице.

Представници града Чачка, 16. децембра 2014. године, уручили су Захвалницу Српској Православној Црквеној Општини при храму Вазнесења Господњег у Чачку а коју је примио старешина храма протојереј Иван Пауновић. Захвалница је додељена поводом несебичне помоћи суграђанима настрадалим у поплавама. Такође, храм Вазнесења Господњег је похваљен за пружање помоћи суграђанима који се налазе у тешкој материјалној и социјалној ситуацији. О неуморном мисионарском раду храма Вазнесења Господњег сведочи и актуелна добротворна акција, „Недеље милосрђа“, коју је СПЦО организовала у циљу помоћи угроженим суграђанима и установама којима је помоћ најпотребнија.

Српска Православна Црквена Општина при Храму Вазнесења Господњег у Чачку у току поста на градском нивоу организује „Недеље Милосрђа“, добротворну акцију која за циљ има помоћ најугроженијим суграђанима. У акцију су укључене и све основне и средње школе које, захваљујући помоћи директора, преко вероучитеља сакупљају прилоге за помоћ. У понедељак, 15. децембра 2014. године, старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј Иван Пауновић, у пратњи јереја Милана Љубичића, задуженог за Добротворно старатељство при храму, посетио је ОШ „Милица Павловић“ где је преузео део помоћи који су сакупили наши млади суграђани. У школи се захвалио диркетору, господину Мирку Лазовић, и у пратњи вероучитеља ОШ „Милице Павловић“, Милоша Живановић и Ђорђа Чоловић, уз помоћ ученика преузео помоћ која ће на Бадње Вече и Божић бити расподељена најугроженијим суграђанима и малишанима. Ђаци настављају своју акцију до краја поста верујући да ће се овакве акције Цркве проширити на све Свете Постове. Захваљујемо и позивамо све људе добре воље да у овим тешким временима помогну својим суседима, суграђанима, непознатима и омогуће да празник Рођења Христовог прославе знајући да бринемо о њима.  вероучитељ Ђорђе Чоловић