Храмовна слава у Чајетини
Благовесника нашег спасења, Светог архангела Гаврила, данас је прославила литургијска заједница при храму у Чајетини. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Петар Лукић, а саслуживали су: протосинђел Урош (Васиљевић), протојереји-ставрофори Вајко Васиљевић и Милић Драговић, протојереји Владимир Васиљевић, Бранко Јовљевић и Миодраг Тодоровић, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Ненад Срећковић. Након заамвоне молитве и трократног опхода око Светог храма, освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. По завршетку Литургије вернима се обратио јереј Марко Денић, парох сирогојнски. Поздрављајући све присутне и честитајући празник, отац Марко је указао на ангелски ред и њихову улогу у спасењу рода људскога. У наставку празничног сабрања, уприличена је трпеза љубави за свештенство и многобројни верни народ. Ђакон Ненад Срећковић
Храмовна слава у Рашки
Дана 26. јула када наша Света Црква прославља Светог архангела Гаврила, верни народ у Рашки се сабрао да прослави своју храмовну славу Сабор Светог архангела Гаврила. Светом Литургијом началствовао је протојереј Данило Петровић, архијерејски намесник студенички; а саслуживали су јереј Никола Ћурчић, старешина храма у Рашки,протонамесник Радован Ђорђевић,јереј Марко Ерић, јереј Ненад Дукић и парохијски ђакон Милош Јанковић. Након Свете Литургије освећен је и пререзан славски колач. Сабраном народу, пригодном беседом, обратио се отац Данило Петровић, указујући на то да су Свети архангел Гаврило и његов празник веома омиљени код нашег народа.Он је подсетио на сва радосна јављања Светог Гаврила у вези са рођењем Светог Јована Крститеља и Господа Исуса Христа. У наставку беседе отац Данило подсетио је све присутне на велики јубилеј који је ове године прославио Храм Светог архангела Гаврила, а то је 150 година, нагласивши да се кроз сво то време верни народ овде сабира и моли Богу. Протојереј Данило Петровић захвалио се присутнима, и свима који су учествовали у организацији и помогли да се овај празник прослави. Старешина храма јереј Никола Ћурчић поделио је захвалнице донаторима и парохијанима коју су у протеклом времену својим трудом и пожртвовањем уградили себе у овај Храм! Прослава храмовне славе завршена је трпезом љубави. Ђакон Милош Г. Јанковић
Храмовна слава у Доњем Дупцу
Дана 26/ 13. јула, на Сабор Светог архангела Гаврила у Цркви у Доњем Дупцу служена је Света Литургија и прослављена храмовна слава. Евхаристијским сабрањем началствовао је умировљени свештеник, некадашњи парох вички протојереј-ставрофор Драган Радојичић, уз саслужење пароха другог лучанског јереја Мирослава Миленковића, пароха чукојевачког јереја Јовице Пршића и умировљеног свештеника протојереја-ставрофора Милисава Вујовића. Парох Немања Матејић изразио је у беседи, најискренију радост због великог броја верника, који су узели учешће у литургијском слављу. Захвалио им је на њиховој подршци и подсетио је присутне на историјат храма. У порти се налази старија црква брвнара из 1905. године која сведочи о посвећености и дубокој укорењености вере мештана овог краја, поред ње је новији храм чији су темељи положени 1986. г. По ломљењу славског колача и освећењу жита, уручене су захвалнице заслужним добротворима храма чијом помоћи и свесрдном жртвом наставља да се изграђује и украшава. И ове године гостољубиви домаћини славе побринули су се за послужење свих присутних у новој парохијској сали. Студент теологије Алекса Ковачевић
Ибарске новости: Старац Порфирије: Христос је наш пријатељ
Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. (Јн. 15, 14-15) Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Христу, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба“ (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав – као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 26. јул 2024. године
Празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Светосавском храму у Краљеву
У четвртак 25. јула 2024. године, на празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство нашег Светог храма, док је певницу водила мати Христина. Митрополит Јустин честитао је празник свима присутнима на данашњем сабрању и у надахнутој беседи истакао значај и величину иконе Пресвете Богородице Тројеручице за наш народ, од доношења на Хиландар до данашњих дана. ,,Где год да смо у свету, Пресвета Богомајка стоји пред престолом Сина Свога и моли за нас, крепи нас иконом својом Тројеручицом“, истакао је Митрополит Јустин. Након беседе уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим, а затим и освећење славског жита и колача. Вероучитељ Филип Зеленовић
Проф. др Зорица Кубурић, “У каквог Бога верујемо?“
Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари (ПрС 22, 6). Искуствени Бог Формирање слике о Богу одвија се пре свега у породици и раном детињству. Реч је о темељима који се изграђују постепено из дана у дан, а материјал који се уграђује у те темеље саткан је од поступака и атмосфере коју креирају родитељи и друштво коме они припадају. Деца уче, уче о себи, ко су и какви су. Деца уче да родитељи имају моћ. Употреба моћи је кључно питање које прави разлику и доприноси формирању различитих погледа на живот и различитих представа о Богу. Да бих ову тврдњу о раном учењу типа религиозности разјаснила, позваћу се на своју давно написану књигу „Породица и психичко здравље деце“ у којој сам истраживала какав је однос између осећања прихваћености у породици и психичких проблема у адолесценцији. Истраживања указују да осећање одбачености од једног или оба родитеља оставља негативне последице на здравље. Одбацивање се манифестује на различите начине, вербално ружним речима које повређују, физички кажњавањем и показивањем насиља, или, пак, игнорисањем и занемаривањем. Ако кренемо још конкретније и наведемо поступке који граде негативну представу о Богу, онда на прво место издвајам одрастање у атмосфери насиља и међусобног непријатељства у којој деца уче да се боре. Насиље развија насиље. Ако дете одраста у континуираном критиковању и сталном обраћању пажње на негативно, деца науче да осуђују. Ако је присутна склоност ка исмејавању, деца науче да буду стидљива. Можда је најтеже носити се са сопственом кривицом, и то посебно оном која се односи на биће, не толико на поступак. Када дете мисли да оно као биће није вредно пажње и љубави, а не само појединачни погрешан поступак. Из такве негативне атмосфере одрастања развијају се људи који формирају негативну слику о Богу у кога тешко могу да верују, а ако и верују онда је то слика кажњавајућег Бога. Искуство које се стекло са кажњавајућим, неправедним и одсутним родитељима формира слику о Богу који је љут због греха те зато тражи жртве, па и патњу, да би нас казнио, а можда и опростио. Та потреба да се умири гнев Божји да би он деловао у нашу корист, произилази из страха који се научио врло рано, уместо поверења. То је пагански начин размишљања о Богу и на том темељу настају бројне магијске радње. Детерминистички теизам Детерминистички теизам, веровање да Бог све одређује, све што се дешава људима и у свету уопште, произилази из одрастања у ригидним и врло строгим породицама, где није било слободе већ само дисциплине и послушности. Ту су типиче реченице попут: „Ништа се не дешава без воље Божје“; „Све је у Божјим рукама“. Судбински Бог, пред којим човек нема слободу ни моћ да утиче на било шта, није хришћански Бог. Одсутни Бог, коме се даје признање за стварање света, али који се више не препознаје у свету, је такође једна слика о Богу која је формирана на темељу одсутних родитеља из живота детета, било физички или психички. Био је то пут смрти Бога у друштву какво јесте, претежно за оне који су остали неизлечени од раних траума љубави. Теизам доброте Слику о Богу, формирану на позитивном искуству с родитељима који су умели да покажу љубав на прави начин, називамо теизмом доброте. Теизам доброте и доброчинства је веровање у Бога благодати, милости и љубави. Дакле, учење о Богу који воли одвија се у раном детињству са родитељима који негују атмосферу стрпљења и толеранције, те се у њој учи поверење и осећање прихваћености. Родитељи који децу охрабрују, подстичу, а не спречавају у свему и свачему, развијају у деци да буду поуздана. Похвалама се дете научи да цени себе и друге, а праведност се учи у атмосфери у којој се родитељи према детету понашају праведно. Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме. Откривени Бог За сву ону децу која су у живот са собом понела осећање неадекватности, осећање одбачености и свест да је овај свет несигурно место за живот, постоји нова породица у којој је Бог отац, а Црква мајка. У тој новој средини, стиче се ново искуство љубави према Богу, а када се заволи Бог који воли човека, онда се љубав обнови као осећање и принцип живота. Ову тврдњу темељим на истраживању које сам објавила у књизи „Религија, породица и млади“. Смисао религије јесте да повеже човека и Бога као и људе међусобно и она у томе успева ако је повезивање на темељу искуствене љубави у цркви. У Јеванђељу по Јовану стоји записано: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13, 35). Бог поручује: „Љубим те љубављу вјечном, зато ти једнако чиним милост“ (Јер 31, 3) У откривеним религијама Бог је писац који је себе представио људима, како речима тако и поступцима и догађајима који су записани у Светом Писму на безброј начина: „Ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен“ (1. Мој 17, 1); „Ја са онај што јест“ (2. Мој 3,14); „Господ, Господ, Бог милостив жалостив и спор на гњев и обилан милосрђем и истином“ (2. Мој 34,6); „Господ је Бог твој милостив Бог, неће те оставити ни истријебити, јер неће заборавити завјета с оцима твојим, за који им се заклео“ (5. Мој 4,31); „Ја сам Господ и осим мене нема спаситеља“ (Ис 43,12); „Ја сам Господ Бог свакога тијела, еда ли је мени што тешко?“ (Јер 32, 27); „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим краз мене“ (Јн 14, 6). Деца су дар од Бога. Она у себи носе љубав и нагон ка животу. Христос је казао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18, 3). Закључак Дакле, на децу треба гледати и на њих се угледати, што родитељи често заборављају, да су и
Острво Видо: Митрополит Јустин одржао парастос пострадалим ратницима
На позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита Крфа, Паксона и Диапонтијских острва господина Нектарија (Доваса), Митрополит жички господин Јустин са својим сарадницима, архимандритима Дамјаном (Цветковићем) и Савом (Илићем), борави у посети Митрополији Крфској. По благослову домаћина, митрополита Нектарија, Митрополит Јустин је извршио парастос пострадалим ратницима на острву Виду, након чега се обратио сабраном народу дирљивом беседом о јунаштву наших пострадалих војника, позвавши присутне на ревност у труду, сећању и молитвеном помињању славних предака, како бисмо били њихови достојни потомци. Из канцеларије Митрополита жичког
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс 129, 1)
Двоумио сам се у погледу тога о чему данас писати. Имам неколико тема о којима би требало говорити, али, ипак, определио сам се да причам о нечему о чему ми је недавно причао један мој пријатељ, свештеник. Наиме, пре извесног времена, током јутарњег богослужења, у његову цркву је ушетао човек који је имао педесетак година. Премда су свештеници читали молитве и појали, тај човек их није ни приметио. Очигледно је био занет неком својом муком и неком својом молитвом; понашао се као да је сам са Богом у Цркви. Ишао је од иконе до иконе, вршећи некакав свој посебан ритуал. Застао би пред сваком иконом, дубоко уздахнуо, погледао према небу, и целивао новчић који би затим ставио на икону, као некакву своју велику жртву. Потом би на својим грудима начинио некакав знак, који је очигледно требало да буде крсни знак којим се осењују православни хришћани, али тај његов знак је био без икаквог смисла. Он је, мученик, знао да се у цркви треба прекрстити, али није знао како треба. И, што је још интересантније, сваки пут је све то изгледало прилично другачије. Ово је привукло пажњу свештеникâ, и они су са великим занимањем посматрали понашање овог човека које је изгледало као некакав неми перформанс. На крају свог ритуала, човек је стао пред централну икону храма, и тамо је положио петнаест новчића које је пре тога са најдубљим пијететом целивао и потом пажљиво полагао на икону, а након тога би се „прекрстио“ на свој специфичан начин. Обавивши „своје“ отишао је из Цркве занет својим мислима и својом молитвом. Мој пријатељ ми је потом причао како се испрва подсмехивао овом човеку, чудећи се се његовом потпуном незнању било чега о вери и цркви. Питао се: како је могуће да баш толико ништа не зна, и још све то чини са изузетном посвећеношћу. Чак се и отворено, у себи, насмејао овом необичном човеку и његовом још необичнијем ритуалу. Но, неколико тренутака потом, почео је да га обузима стид. Застидео се пред собом јер је тај човек, колико год његови поступпци били незграпни и неочекивани, све то најискреније чинио. Он је, у себи, стајао непосредно пред Богом, молећи се, можда, за неку своју муку, за решење неке своје ситуације, за оздрављење блиског члана породице, узносећи најдубље вапаје Богу и надајући се помоћи једино од Њега. Наравно, Бог све види, види његове немуште крсне знаке којима се осењивао, види да не зна ни за какав ред у Цркви, али и чује његове искрене вапаје откинуте из дубине душе и срца. И Он ће ставити руке на своје очи да не види то што је негледиво и несмислено, али ће исто тако начуљити уши да још боље чује човека, који у Њему види своју једину наду, и помоћи ће му. Застидео се овај мој пријатељ, и његова молитва и његово јутарње богослужење који су до тада текли по свом поретку беспрекорно, али ипак формално и без дубине, су му сада изгледали као нешто празно и јалово. Ово ми је причао као поуку – наша молитва треба да потиче из дубине нашег бића, а не да буде само празно произношење речи – само таква молитва је истинска молитва (наравно, нису нам потребна ексцентрична понашања и некакви перформанси). И још једну ствар ми је тада рекао тај мој пријатељ. „Погледајдер, колико је наш народ унесрећен и уназађен. Погледај колико мало зна о својој вери која носи Светлост Живота и која нас узводи ка љубави и радости Царства Божијег. Тај човек има педесет година и не зна ни да се прекрсти, нешто најосновније“. И у погледу овога је сасвим у праву. Мало знамо о својој вери, о јеванђелској речи, о животу у врлини и доброти, о искреној љубави, о томе како се треба понашати… Верујте ми на реч, као друштву и као народу неће нам сванути све док се истински не оплеменимо речју вере! Господе помози! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“ петак 19. јул 2024. године
ТВ представљања Жичког благовесника (јул-септембар 2024)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јул-септембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 3. по Духовима, 14. јула 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном Храму Светог Саве у Краљеву. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј Дејан Радмилац, јереј Милован Вучковић, као и братство Храма Светог Саве. Литургији је присуствовала и игуманија Манастира Каменац, мати Марина. У богонадахнутој беседи Митрополит Јустин говорио је о проблему палог човека који, удаљивши се од Бога, све своје снаге усмерава на оно што је пролазно – борбу за опстанак. А Господ каже у данашњем Јеванђељу: ,,Иштите најпре Царство Божије и правду његову и све остало ће нам се додати.“ Видимо да су светитељи трудећи се да достигну Живот Вечни, добили од Бога све што им је потребно за овоземаљски живот, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Црква Христова данас је постала богатија за још једног трудбеника на Њиви Господњој. На Светој Литургији Митрополит Јустин рукоположио је вероучитеља Димитрија Радмилца из Краљева у чин ђакона. У наставку Свете Литургије уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић
Храмовна слава у Чајетини
Благовесника нашег спасења, Светог архангела Гаврила, данас је прославила литургијска заједница при храму у Чајетини. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Петар Лукић, а саслуживали су: протосинђел Урош (Васиљевић), протојереји-ставрофори Вајко Васиљевић и Милић Драговић, протојереји Владимир Васиљевић, Бранко Јовљевић и Миодраг Тодоровић, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Ненад Срећковић. Након заамвоне молитве и трократног опхода око Светог храма, освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. По завршетку Литургије вернима се обратио јереј Марко Денић, парох сирогојнски. Поздрављајући све присутне и честитајући празник, отац Марко је указао на ангелски ред и њихову улогу у спасењу рода људскога. У наставку празничног сабрања, уприличена је трпеза љубави за свештенство и многобројни верни народ. Ђакон Ненад Срећковић
Храмовна слава у Рашки
Дана 26. јула када наша Света Црква прославља Светог архангела Гаврила, верни народ у Рашки се сабрао да прослави своју храмовну славу Сабор Светог архангела Гаврила. Светом Литургијом началствовао је протојереј Данило Петровић, архијерејски намесник студенички; а саслуживали су јереј Никола Ћурчић, старешина храма у Рашки,протонамесник Радован Ђорђевић,јереј Марко Ерић, јереј Ненад Дукић и парохијски ђакон Милош Јанковић. Након Свете Литургије освећен је и пререзан славски колач. Сабраном народу, пригодном беседом, обратио се отац Данило Петровић, указујући на то да су Свети архангел Гаврило и његов празник веома омиљени код нашег народа.Он је подсетио на сва радосна јављања Светог Гаврила у вези са рођењем Светог Јована Крститеља и Господа Исуса Христа. У наставку беседе отац Данило подсетио је све присутне на велики јубилеј који је ове године прославио Храм Светог архангела Гаврила, а то је 150 година, нагласивши да се кроз сво то време верни народ овде сабира и моли Богу. Протојереј Данило Петровић захвалио се присутнима, и свима који су учествовали у организацији и помогли да се овај празник прослави. Старешина храма јереј Никола Ћурчић поделио је захвалнице донаторима и парохијанима коју су у протеклом времену својим трудом и пожртвовањем уградили себе у овај Храм! Прослава храмовне славе завршена је трпезом љубави. Ђакон Милош Г. Јанковић
Храмовна слава у Доњем Дупцу
Дана 26/ 13. јула, на Сабор Светог архангела Гаврила у Цркви у Доњем Дупцу служена је Света Литургија и прослављена храмовна слава. Евхаристијским сабрањем началствовао је умировљени свештеник, некадашњи парох вички протојереј-ставрофор Драган Радојичић, уз саслужење пароха другог лучанског јереја Мирослава Миленковића, пароха чукојевачког јереја Јовице Пршића и умировљеног свештеника протојереја-ставрофора Милисава Вујовића. Парох Немања Матејић изразио је у беседи, најискренију радост због великог броја верника, који су узели учешће у литургијском слављу. Захвалио им је на њиховој подршци и подсетио је присутне на историјат храма. У порти се налази старија црква брвнара из 1905. године која сведочи о посвећености и дубокој укорењености вере мештана овог краја, поред ње је новији храм чији су темељи положени 1986. г. По ломљењу славског колача и освећењу жита, уручене су захвалнице заслужним добротворима храма чијом помоћи и свесрдном жртвом наставља да се изграђује и украшава. И ове године гостољубиви домаћини славе побринули су се за послужење свих присутних у новој парохијској сали. Студент теологије Алекса Ковачевић
Ибарске новости: Старац Порфирије: Христос је наш пријатељ
Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. (Јн. 15, 14-15) Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Христу, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба“ (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав – као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 26. јул 2024. године
Празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Светосавском храму у Краљеву
У четвртак 25. јула 2024. године, на празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство нашег Светог храма, док је певницу водила мати Христина. Митрополит Јустин честитао је празник свима присутнима на данашњем сабрању и у надахнутој беседи истакао значај и величину иконе Пресвете Богородице Тројеручице за наш народ, од доношења на Хиландар до данашњих дана. ,,Где год да смо у свету, Пресвета Богомајка стоји пред престолом Сина Свога и моли за нас, крепи нас иконом својом Тројеручицом“, истакао је Митрополит Јустин. Након беседе уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим, а затим и освећење славског жита и колача. Вероучитељ Филип Зеленовић
Проф. др Зорица Кубурић, “У каквог Бога верујемо?“
Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари (ПрС 22, 6). Искуствени Бог Формирање слике о Богу одвија се пре свега у породици и раном детињству. Реч је о темељима који се изграђују постепено из дана у дан, а материјал који се уграђује у те темеље саткан је од поступака и атмосфере коју креирају родитељи и друштво коме они припадају. Деца уче, уче о себи, ко су и какви су. Деца уче да родитељи имају моћ. Употреба моћи је кључно питање које прави разлику и доприноси формирању различитих погледа на живот и различитих представа о Богу. Да бих ову тврдњу о раном учењу типа религиозности разјаснила, позваћу се на своју давно написану књигу „Породица и психичко здравље деце“ у којој сам истраживала какав је однос између осећања прихваћености у породици и психичких проблема у адолесценцији. Истраживања указују да осећање одбачености од једног или оба родитеља оставља негативне последице на здравље. Одбацивање се манифестује на различите начине, вербално ружним речима које повређују, физички кажњавањем и показивањем насиља, или, пак, игнорисањем и занемаривањем. Ако кренемо још конкретније и наведемо поступке који граде негативну представу о Богу, онда на прво место издвајам одрастање у атмосфери насиља и међусобног непријатељства у којој деца уче да се боре. Насиље развија насиље. Ако дете одраста у континуираном критиковању и сталном обраћању пажње на негативно, деца науче да осуђују. Ако је присутна склоност ка исмејавању, деца науче да буду стидљива. Можда је најтеже носити се са сопственом кривицом, и то посебно оном која се односи на биће, не толико на поступак. Када дете мисли да оно као биће није вредно пажње и љубави, а не само појединачни погрешан поступак. Из такве негативне атмосфере одрастања развијају се људи који формирају негативну слику о Богу у кога тешко могу да верују, а ако и верују онда је то слика кажњавајућег Бога. Искуство које се стекло са кажњавајућим, неправедним и одсутним родитељима формира слику о Богу који је љут због греха те зато тражи жртве, па и патњу, да би нас казнио, а можда и опростио. Та потреба да се умири гнев Божји да би он деловао у нашу корист, произилази из страха који се научио врло рано, уместо поверења. То је пагански начин размишљања о Богу и на том темељу настају бројне магијске радње. Детерминистички теизам Детерминистички теизам, веровање да Бог све одређује, све што се дешава људима и у свету уопште, произилази из одрастања у ригидним и врло строгим породицама, где није било слободе већ само дисциплине и послушности. Ту су типиче реченице попут: „Ништа се не дешава без воље Божје“; „Све је у Божјим рукама“. Судбински Бог, пред којим човек нема слободу ни моћ да утиче на било шта, није хришћански Бог. Одсутни Бог, коме се даје признање за стварање света, али који се више не препознаје у свету, је такође једна слика о Богу која је формирана на темељу одсутних родитеља из живота детета, било физички или психички. Био је то пут смрти Бога у друштву какво јесте, претежно за оне који су остали неизлечени од раних траума љубави. Теизам доброте Слику о Богу, формирану на позитивном искуству с родитељима који су умели да покажу љубав на прави начин, називамо теизмом доброте. Теизам доброте и доброчинства је веровање у Бога благодати, милости и љубави. Дакле, учење о Богу који воли одвија се у раном детињству са родитељима који негују атмосферу стрпљења и толеранције, те се у њој учи поверење и осећање прихваћености. Родитељи који децу охрабрују, подстичу, а не спречавају у свему и свачему, развијају у деци да буду поуздана. Похвалама се дете научи да цени себе и друге, а праведност се учи у атмосфери у којој се родитељи према детету понашају праведно. Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме. Откривени Бог За сву ону децу која су у живот са собом понела осећање неадекватности, осећање одбачености и свест да је овај свет несигурно место за живот, постоји нова породица у којој је Бог отац, а Црква мајка. У тој новој средини, стиче се ново искуство љубави према Богу, а када се заволи Бог који воли човека, онда се љубав обнови као осећање и принцип живота. Ову тврдњу темељим на истраживању које сам објавила у књизи „Религија, породица и млади“. Смисао религије јесте да повеже човека и Бога као и људе међусобно и она у томе успева ако је повезивање на темељу искуствене љубави у цркви. У Јеванђељу по Јовану стоји записано: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13, 35). Бог поручује: „Љубим те љубављу вјечном, зато ти једнако чиним милост“ (Јер 31, 3) У откривеним религијама Бог је писац који је себе представио људима, како речима тако и поступцима и догађајима који су записани у Светом Писму на безброј начина: „Ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен“ (1. Мој 17, 1); „Ја са онај што јест“ (2. Мој 3,14); „Господ, Господ, Бог милостив жалостив и спор на гњев и обилан милосрђем и истином“ (2. Мој 34,6); „Господ је Бог твој милостив Бог, неће те оставити ни истријебити, јер неће заборавити завјета с оцима твојим, за који им се заклео“ (5. Мој 4,31); „Ја сам Господ и осим мене нема спаситеља“ (Ис 43,12); „Ја сам Господ Бог свакога тијела, еда ли је мени што тешко?“ (Јер 32, 27); „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим краз мене“ (Јн 14, 6). Деца су дар од Бога. Она у себи носе љубав и нагон ка животу. Христос је казао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18, 3). Закључак Дакле, на децу треба гледати и на њих се угледати, што родитељи често заборављају, да су и
Острво Видо: Митрополит Јустин одржао парастос пострадалим ратницима
На позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита Крфа, Паксона и Диапонтијских острва господина Нектарија (Доваса), Митрополит жички господин Јустин са својим сарадницима, архимандритима Дамјаном (Цветковићем) и Савом (Илићем), борави у посети Митрополији Крфској. По благослову домаћина, митрополита Нектарија, Митрополит Јустин је извршио парастос пострадалим ратницима на острву Виду, након чега се обратио сабраном народу дирљивом беседом о јунаштву наших пострадалих војника, позвавши присутне на ревност у труду, сећању и молитвеном помињању славних предака, како бисмо били њихови достојни потомци. Из канцеларије Митрополита жичког
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс 129, 1)
Двоумио сам се у погледу тога о чему данас писати. Имам неколико тема о којима би требало говорити, али, ипак, определио сам се да причам о нечему о чему ми је недавно причао један мој пријатељ, свештеник. Наиме, пре извесног времена, током јутарњег богослужења, у његову цркву је ушетао човек који је имао педесетак година. Премда су свештеници читали молитве и појали, тај човек их није ни приметио. Очигледно је био занет неком својом муком и неком својом молитвом; понашао се као да је сам са Богом у Цркви. Ишао је од иконе до иконе, вршећи некакав свој посебан ритуал. Застао би пред сваком иконом, дубоко уздахнуо, погледао према небу, и целивао новчић који би затим ставио на икону, као некакву своју велику жртву. Потом би на својим грудима начинио некакав знак, који је очигледно требало да буде крсни знак којим се осењују православни хришћани, али тај његов знак је био без икаквог смисла. Он је, мученик, знао да се у цркви треба прекрстити, али није знао како треба. И, што је још интересантније, сваки пут је све то изгледало прилично другачије. Ово је привукло пажњу свештеникâ, и они су са великим занимањем посматрали понашање овог човека које је изгледало као некакав неми перформанс. На крају свог ритуала, човек је стао пред централну икону храма, и тамо је положио петнаест новчића које је пре тога са најдубљим пијететом целивао и потом пажљиво полагао на икону, а након тога би се „прекрстио“ на свој специфичан начин. Обавивши „своје“ отишао је из Цркве занет својим мислима и својом молитвом. Мој пријатељ ми је потом причао како се испрва подсмехивао овом човеку, чудећи се се његовом потпуном незнању било чега о вери и цркви. Питао се: како је могуће да баш толико ништа не зна, и још све то чини са изузетном посвећеношћу. Чак се и отворено, у себи, насмејао овом необичном човеку и његовом још необичнијем ритуалу. Но, неколико тренутака потом, почео је да га обузима стид. Застидео се пред собом јер је тај човек, колико год његови поступпци били незграпни и неочекивани, све то најискреније чинио. Он је, у себи, стајао непосредно пред Богом, молећи се, можда, за неку своју муку, за решење неке своје ситуације, за оздрављење блиског члана породице, узносећи најдубље вапаје Богу и надајући се помоћи једино од Њега. Наравно, Бог све види, види његове немуште крсне знаке којима се осењивао, види да не зна ни за какав ред у Цркви, али и чује његове искрене вапаје откинуте из дубине душе и срца. И Он ће ставити руке на своје очи да не види то што је негледиво и несмислено, али ће исто тако начуљити уши да још боље чује човека, који у Њему види своју једину наду, и помоћи ће му. Застидео се овај мој пријатељ, и његова молитва и његово јутарње богослужење који су до тада текли по свом поретку беспрекорно, али ипак формално и без дубине, су му сада изгледали као нешто празно и јалово. Ово ми је причао као поуку – наша молитва треба да потиче из дубине нашег бића, а не да буде само празно произношење речи – само таква молитва је истинска молитва (наравно, нису нам потребна ексцентрична понашања и некакви перформанси). И још једну ствар ми је тада рекао тај мој пријатељ. „Погледајдер, колико је наш народ унесрећен и уназађен. Погледај колико мало зна о својој вери која носи Светлост Живота и која нас узводи ка љубави и радости Царства Божијег. Тај човек има педесет година и не зна ни да се прекрсти, нешто најосновније“. И у погледу овога је сасвим у праву. Мало знамо о својој вери, о јеванђелској речи, о животу у врлини и доброти, о искреној љубави, о томе како се треба понашати… Верујте ми на реч, као друштву и као народу неће нам сванути све док се истински не оплеменимо речју вере! Господе помози! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“ петак 19. јул 2024. године
ТВ представљања Жичког благовесника (јул-септембар 2024)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јул-септембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 3. по Духовима, 14. јула 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном Храму Светог Саве у Краљеву. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј Дејан Радмилац, јереј Милован Вучковић, као и братство Храма Светог Саве. Литургији је присуствовала и игуманија Манастира Каменац, мати Марина. У богонадахнутој беседи Митрополит Јустин говорио је о проблему палог човека који, удаљивши се од Бога, све своје снаге усмерава на оно што је пролазно – борбу за опстанак. А Господ каже у данашњем Јеванђељу: ,,Иштите најпре Царство Божије и правду његову и све остало ће нам се додати.“ Видимо да су светитељи трудећи се да достигну Живот Вечни, добили од Бога све што им је потребно за овоземаљски живот, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Црква Христова данас је постала богатија за још једног трудбеника на Њиви Господњој. На Светој Литургији Митрополит Јустин рукоположио је вероучитеља Димитрија Радмилца из Краљева у чин ђакона. У наставку Свете Литургије уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић